***
3
Odmah da kažem: nisam čitao roman(e)
nego samo originalnu priču iz koje je sve ovo posle izraslo, a i to je bilo pre
nekoliko decenija, u nekom MONOLITU, čini mi se. Pamtim samo da mi se veoma
dopala – ali ne baš toliko da bih ganjao romane. Uostalom, u to vreme sam se
sve više okretao ka hororu a SF mi je značio sve manje. Dakle, ovo je samo
rivju filma, bez bavljenja time da li je adaptacija dobra, koliko je verna
itsl.
Ukratko, ENDER je prijatan za
gledanje i ima moju umerenu preporuku. To je jedan pitak, vizuelno nadahnut,
mestimično spektakularan SF koji vredi pogledati u bioskopu, kome se može.
Zaplet je veoma sličan onome u STARSHIP TROOPERS: bube iz dalekog kosmosa prete
Zemlji, i zato, da se ne bi čekao njihov novi napad (prethodni je prilično zla naneo
planeti), u pripremi je kontranapad s namerom da im se zatre leglo. U tom ratu,
primarnu ulogu imaju – DECA. Navodno, deca su mnogo bolji stratezi od odraslih;
kao, umovi su im otvoreni, vide više kombinacija, brži su im refleksi itsl.
Kad se pogleda u kakvo autopilotsko mrtvo
puvalo se pretvorio Harison Ford – android
potpuno mrtve mimike, kao da su mu mišići lica plastifikovani; uz to, ravnog
glasa i lišen one žeravice u oku koja je nekad krasila Hana Soloa i Indijanu
Džonsa – onda čovek još nekako i može da poveruje u tu žvaku. Pa opet…
…Meni ta fraza ne pije vodu: čovečanstvo je sasvim fino ratovalo
kroz ovolike milenijume, narodi su zatirali i genocidirali jedni druge a da im
nisu balavci komandovali, pa ne vidim zašto bi sad odjednom matore prdekanje
otišle u dobrovoljnu penziju (ko je još to ikada video u vaskolikoj dosadašnjoj
istoriji?!). Dakle, sama premisa ovoga je malkice apsurdna i bezvezna za
progutati, ali ako preko nje pređete onako lako kako to film od vas traži
(alibi za đecu se daje bukvalno u jednoj ili max dve rečenice, i onda se odmah
vozi dalje, bez zadržavanja na obrazlaganju tog PIPAVOG pitanja) – film nije
bez svojih zadovoljstava.
U suštini, ovo je samo još jedna
(ali malo bolje napravljena) varijacija na "Ružno pače" – žgoljavi
dječarac, uprkos krupnijim i bezobraznijim "drugarima" i
nepoverljivim, sumnjičavim, pa i neprijateljskim odraslima, pokazuje svima da
je baš on IZABRAN, da je bolji od
jačih, bučnijih, nadmenijih. Što ga više vređaju, ponižavaju, ugnjetavaju, što
mu manje veruju, to on veći frajer ispada svaki put kad, iznova i iznova, ispadne najpametniji i najsnalažljiviji u društvu. Bolji – za šta? Za borbu do pobede! Izabran – za šta? Da
povede čovečanstvo u međugalaktički genocid kao jedini način za kolektivni
miran san.
Kao što se da videti, film se dotiče
vrlo ozbiljnih i AKTUELNIH pitanja – danas, kada Amerika vodi nekoliko
paralelnih ratova, što otvorenih, što potajnih; kad se ratovanje najčešće
zaista umnogome i svodi na video-igrice; kad se neprijatelj prethodno
demonizuje do nivoa INSEKTA kojeg nije nikakva šteta istrebiti do poslednjeg; i
kada se deca sve više koriste u ratu (istina, za sada češće kod suparničke,
"terorističke" ili partizanske strane).
STARSHIP TROOPERS (the movie) je bio
pregenijalna antimilitaristička satira, što danas, evo, posle 16 godina, NAJZAD
dolazi iz dupeta u glavu pojedinim
Američanima. I tamo smo za junake imali, ako ne baš decu ali svejedno ne ni
zrele osobe, nego tek-svršene srednjoškolarce, što bi se reklo: barely legal mlađariju koja je odmah po
diplomiranju bačena u uniforme, tako da penkala zameni puškama. Verhoven je
tamo izvrgao ruglu američki vojnoindustrijski kompleks, kolonijalno-genocidnu US
politiku, ratnohukačku retoriku i besomučnu propagandu, zloupotrebu mladih i
nebrigu ne samo za "neprijateljski" nego i sopstveni narod, i
praktično izjednačio američku spoljnu politiku sa nacističkom.
Reditelj Gevin Hud ovde ne pokušava
ništa slično: isto kao što nam u par rečenica servira svoj najveći sociološki novum (društvo u kome su
pretpubertetlije – generali što komanduju zvezdanim flotama!), tako nam, naoko
uzgred (štono reko Severin Franić), prezentira i onu drugu problematiku koja u
filmu jeste prisutna, ali je tu samo zato što NUŽNO proističe iz zapleta,
odnosno predloška (kažu neki da je roman kritičkiji prema militarnom child
abuse-u, što mi je teško da poverujem imajući u vidu recentne frikšou-kripšou
istupe pisca Orsona Skota Karda…), a
ne zato što scenario namerava da tu bilo šta istražuje – ili, daleko bilo, da
kritikuje.
Većim svojim delom, ENDER'S GAME je
pričica o tome kako Enderovo pače poraste u kur… ovaj, labuda; od balavca kojeg
kod kuće mlati stariji brat, a u školi mu ne daju mira siledžije pa preko
(neizbežnog!) Crnog Narednika TM i nadrkanog oficirčića, sve do zapovednika
flote koja će (SPOJLER!) pobediti
vanzemaljsku pretnju. I to je, mora se priznati, ugodno gledati iz istog
razloga iz kojeg nam imponuju sve te željoispunjavajuće storije o
"izabranima": ko se od nas nije osetio okružen grubijanima i
sirovinama koje ga sputavaju, i maštao o tome da se jednom izdigne nad njima i
svima im pokaže svoju superiornost?
Ovaj film ne kritikuje vojnu propagandu – on joj ide niz dlaku, jer
ilustruje slogan kojim se i ova naša, već propala, desetkovana, demolirana
vojska reklamirala, tražeći novo topovsko meso u onom epp-u koji kaže: BUDITE ODABRANI. A ko ne bi voleo da bude ODABRAN – da mu daju priliku da pokaže svima
ono što čuči, zapreteno, zatomljeno, zgnjavljeno u njemu?! Da, dečače: i
TI možeš biti ENDER!
Istina, ENDER'S GAME nije gung-ho
storija koja fetišizuje onaj fašizam koji je Verhoven parodirao. Ne, u svojim
senkama i uzgrednim nagoveštajima on implicira da možda nije baš lepo ubijati i
DECU bacati u ratnu mašnu – ali…
…ali sledećih par pasusa sadrži SPOJLERE… preskočite ih pa čitajte dalje, ispod crnila
…ali zaplet nam pokazuje zašto se to tako MORA; odnosno, kulminacija
daje za pravo američkim stratezima,
jer dete im je zaista dobilo rat. Therefore, BRING MORE KIDS!
Kraj, takođe, sadrži i gorku notu
kakvu ne viđamo u staromodnim fašistoidnim epp-ima za klanje i zatiranje. Ne, jer
ovde Ender, shvativši da ga je vojska izmanipulisala (o, zar se i to može…?) i
da je, ne znajući to, istrebio čitavu rasu (insektoida, ali inteligentnih!),
odluči da jedno sačuvano jaje, od poslednje, umiruće matice, ponese na neki
plodan svet, i da zametne novu-staru rasu, postajući usput GOVORNIK ZA MRTVE –
to pod uslovom da film zaradi dovoljno da izrodi franšizu, što, kako izgleda,
ipak neće da se desi.
Pa, dobro, kažete vi sad: je li ovo
pro-ratni ili anti-ratni film? E, tu je kvaka! Nominalno, on je anti-ratni, po
onome što nam Ender (po)kaže na kraju. Isto kao što je Obama protiv rata, baš
mu nešto mrsko da ratuje, ali stalno ga neki dušmani nateraju i onda: šta da
radi, što se MORA – nije teško, pa vrag nek nosi i tu Nobelovu nagradu za MIR i
sve! Suštinski, ENDER'S GAME je pro-ratni, jer tokom 9/10 svog trajanja ne
dovodi u pitanje SUŠTINU ratnohuškačke lažljive kolonijalne decoizrabljujuće
politike, ne upituje Sistem, nego,
eventualno, sporadično, njegove pojedine NEBITNE šrafove (ovaj ili onaj oficir).
Čak ni ta 1/10 na kraju, ma koliko bila dobrodošla, ne nosi sa sobom dovoljno
gorčine ili preokreta da bi nas navela da rekonsiderujemo sve ispočetka, nego
je tu pre kao šlag na govnetu da ga lakše progutamo, isto kao što Ameri danas
(uglavnom) gutaju ratnohuškačku retoriku svog Nobelovca samo zato što je
"demokrata", pa još crn. I tu je, ta desetina, naravno, zbog nastavka
filma…
Drugim rečima, moglo bi se reći da je ENDER, u ovom obličju, savršeno
indikativan i znakovit film za vreme Obame, i da svojim "spolja gladac a unutra jadac" kvazifinim politički
korektnim (pogledajte samo tu multi-kulti ekipu dečurlije – mada, zna se, Vođa
je ipak arijevski plavooki dječačić
a ne neko od hindu-crno-smeđe-žuto-ženske ekipe) pristupom pipavoj temi
precizno oslikava današnju Ameriku, baš kao što su akcijaši i ratni filmovi iz
1980-ih (direktni i blatantni, besramni u svom militarizmu i vojske-fetišizmu)
bili slika i prilika Reganove Amerike. Odnosno, suština je ista, samo je namaz
na torti druge boje, he he he. Pre je bila vanila, sad je čokolada, ali ispod
je isto ono što traje, truli i kancerozno se razvija bar od Atomske bombe
naovamo…
Ček, pa kako onda trojka jednom takvom filmu? Pa, eto: ako sam mogao
da gurnem u stranu apsolutno ogavnu agendu HURT LOCKERA
(pa čak i ovog Leninog novijeg) i priznam da sam uživao u triler & saspens momentima,
mogu valjda da i ovde svesno prenebregnem tj. jednim okom zažmurim na daaaaleko
manje transparentnu i ogavnu agendu i uživam u stvarima kao što su: odlična
scenografija i kostimi; odlična gluma (a naročito ovaj mali Asa koji igra
Endera: biće od njega glumčina, ako ga pre toga ne izjedu alkohol, pičke i
droge, kao tolike druge decu-zvezde u Holivudu), u super efektima, u odavno
neviđenoj svemirskoj pucačini ovih razmera,
u izvanredno lavkraftovski
dizajniranoj matici tuđinske rase (šteta što je na kraju ipak pokažu jasno i
ukrupno, na svetlu: raniji kadrovi, u kojima se njena nakazna anatomija samo
nazire u mraku, iza nekakvih stena, apsolutno su genijalni i stravoužasno-uznemirujući
kao malo šta u nominalnim "horor filmovima viđenim u skorije vreme!) i,
naravno, uživao sam u ovako lepo i zanimljivo ispripovedanoj
željoispunjavajućoj fantaziji. Hej, 'oću i ja da budem ODABRAN!
