SVAKO SVOGA KONJA... KUDI?
Ovaj tekst je osvrt na tom godišnjaka INTERNATIONAL FILM GUIDE: THE DEFINITIVE ANNUAL REVIEW OF WORLD CINEMA ("Međunarodni filmski vodič; Definitivni godišnji pregled svetskog filma") za 2008. godinu, u izdanju londonskog Wallflower Pressa. Radi se o prestižnoj i autoritativnoj publikaciji koja svake godine donosi detaljan i stručan osvrt na najznačajnije naslove i tendencije u svim relevantnim kinematografijama na svetu. U njemu svoje mesto dobijaju i zemlje koje nisu kinematografske velesile (Jermenija, Čile, Kolombija, Estonija, Pakistan). Priloge o njima pišu stručni izveštači iz samih tih zemalja.
Za svrhe ovog teksta, ograničićemo se na komparaciju odrednica o Bosni i Hercegovini, i o Srbiji. Poređenjem tekstova o tim zemljama na ovako prestižnom mestu otkrivaju se neke zanimljive tendencije.
Bosanska odrednica (na tri strane) sročena je pre kao politički pamflet nego kao filmski izveštaj. Autorka je Rada Šešić, saradnik festivala u Roterdamu, Sarajevu i Bukureštu. Film Grbavica, predvidivo, zauzima pola strane. Uz obilato prepričavanje radnje, autorki je važno da istakne i ovo: "Film je izazvao žučne debate u štampi, naročito nakon prikazivanja na FEST-u u Beogradu." Tendenciozno se stvara utisak da je film u Beogradu dočekan na nož što, kao što je poznato, nije bio slučaj. Štampa je, ili barem njen stručni deo (filmska kritika) bila iznenađujuće povoljno nastrojen. To u ovom izveštaju ne piše. Umesto toga, dodaje se da filmu "nije dozvoljeno prikazivanje u Republici Srpskoj, političkom entitetu u BiH" (bez daljih objašnjenja), a umesto o estetskim vrednostima filma, Šešićeva apostrofira: "Jasmila Žbanić i članovi ekipe počeli su da se zalažu da žene koje su silovane tokom rata budu zvanično priznate kao žrtve rata." To je lepo, ali kakve veze njihov angažman ima sa filmom? I šta će to u ovoj publikaciji?
Očigledno je da se ova prilika koristi za plasiranje političkih, a ne kinematografskih vrednosti, što je očigledno i u sledećem. Kao citat godine (obavezna stavka odrednice o svakoj kinematografiji u knjizi) koji je obeležio bosansku filmsku godinu navodi se čuvena Žbanićkina (zlo)upotreba pozornice u Berlinu, prilikom dobijanja Zlatnog medveda, kada je osudila Evropu što još uvek nije uhapsila vođe bosanskih Srba, "odgovorne za silovanja, ubistva i proganjanje." Možda nema veze sa filmom kao umetnošću, ali je zgodno iskoristiti svaku priliku da se agituje i na ovaj način.
Na stranu politički angažman, ceo izveštaj je pamfletaški skrojen. Sve tvrdnje su u superlativima: "Filmska publika u BiH je izvanredno naklonjena i entuzijastična prema domaćim filmovima," "poslednje dve godine videle su nekoliko impresivnih produkcija," a osvrti na konkretne filmove puni su hvale za svaki od njih, pa se za neke već i unapred prognoziraju veliki uspesi. Za film Teško je biti fin, prorokuje se: "Garantovano mu je značajno učešće na festivalima, a reditelj bi trebalo da očekuje da mu film dobro prođe u distribuciji širom regiona." (UPDATE: Iz perspektive 2010. godine, "značajno učešće na festivalima" ovog uratka i njegovi "veliki uspesi" svode se na – dva sasvim minorna: jedna nagradica za glumca, na festivalu u Sarajevu /ko će koga ako neće svoj svoga?/, i Specijalni pomen na festivalu u Majamiju. Ali – šta je bilo sa Šešićkinim "garancijama"? Ostadoše mrtvo slovo na papiru ove publikacije koju je zloupotrebila za svoj agit-prop!)
U celom tekstu nema ni najmanje kritike bilo kog od navedenih filmova. Sve je u najsjajnijim bojama. To se zove maksimalno iskoristiti priliku da se ishvali i što vredi i što ne vredi.
S druge strane, Srbija u istinu veruje, a istina nije ružičasta. Zato, u izveštaju koji potpisuje naš filmski kritičar i esejista, Goran Gocić, nema šminke niti lažnog sjaja, a kamo li političkih pamfleta i pljuckanja u komšijsko dvorište. Tekst o srpskoj kinematografiji ne stidi se kritičkih intonacija.
Prepričavajući Optimiste, on kaže: "Goran Paskaljević razvlači svoj sentiment propale Srbije u pravcu trilogije sa Optimistima, kroz pet nepovezanih epizoda o brutalnosti i gluposti njegovih sunarodnika." Film je, po Gociću, "stavljao na probu strpljenje domaćih gledalaca." Možda bi u Bosni imao više uspeha? Tamošnja publika je puna entuzijazma!
Film Odbačen Miše Radivojevića (za koji autor podsmešljivo predlaže naslov Srpski zombiji) umorno se otpisuje kao "još jedna introspektivna drama o očaju" a što se tiče prognoza – "nije verovatno da će film imati uspeha kod gledalaca."
Zavet Emira Kusturice se definiše kao komercijalni promašaj (eng. "a flop"), a Kusturičin Mećavnik se humoristički opisuje kao "njegovo sklonište u stilu Divljeg zapada".
Čak i kroz pohvale se provuče implicitna kritika, kao kada za autora filma Sedam i po kaže da "mu nedostaje mizantropije koju dele njegove kolege," filmski reditelji.
Iz ovoga ne treba zaključiti da je Gocićev tekst negativno intoniran: on ističe i hvali filmove koje smatra uspelim (Šutka: knjiga rekorda, Hadersfild, Klopka, a kao najbolji film izdvaja Žilnikov Kenedi se ženi), ali – za razliku od bosanske autorke – ne zatvara oči pred onima koje smatra slabijima, i dopušta sebi smisao za humor i ironiju kojih je Rada Šešić lišena, ili kojih se barem suzdržala da primeni u ovoj prilici i na ovom mestu.
Zaključke ili impresije povodom ovog kontrasta samopromocije i samokritike ostavljamo svakom čitaocu ponaosob.
PS: Adekvatniji naslov za ovaj članak bio bi BOSANSKE PLAČIPIČKE I SRPSKI MAZOHISTI, ali teško da bi u tom obliku bio prihvaćen za VEČERNJE NOVOSTI, u čijem je Kulturnom dodatku ovo izašlo (05.03.2008) pod benignijim naslovom SAMOPROMOCIJA ILI SAMOKRITIKA.
