izabrana dela

izabrana dela

петак, 12. фебруар 2010.

GRBAVICA (2006)

KEYWORDS:
Jasmila Žbanić, Grbavica, Go West, bućkuriš, šehid, vukodlak, pubertet, potvrda, tajna, mafijaš, ružni klipan, šamarčina, silovanje, četnici, Željezničar, Šerlok Holms

RIVJU by Aleksandar Janjić

Ovaj rivju sastoji se iz dva dijela. U prvom dijelu ćemo objektivno da sagledamo kvalitet samog filma, ne osvrćući se na kontroverze koje je izazvao kako svojom tematikom, tako i nastupima njegove rediteljke Jasmile Žbanić. U drugom dijelu rivjua pozabavićemo se kontroverzama koje je film izazvao kako svojom tematikom, tako i nastupima njegove rediteljke Jasmile Žbanić.
Dakle, ukratko rečeno, Grbavica je slab film. Doduše, mora se priznati da u poređenju sa npr. Go West on (Grbavica, ne Go West) stoji kao znatno pismeniji pokušaj, sa manje vidljivom smuti-pa-prospi bućkuriš koncepcijom, ali ipak je to nedovoljno da bi se dobila iole solidna ocjena. Prvo, Grbavica je by default socijalni film - namely, prati pokušaje siromašne samohrane majke Esme (Mirjana Karanović) da preživi u depresivnom svijetu postratnog Sarajeva, tegleći sa sobom izuzetno iritantnu i nevaspitanu kćerku Saru (Luna Mijović). A šta je sa tatom?E pa tate nema - on je šehid.
Po mom skromnom mišljenju, ovakve pretenciozne socijalne dramurde u startu nemaju nikakvu prednost nad npr. krimi filmovima sa vukodlacima. Štaviše, mnogo je teže takvu socijalnu dramurdu napraviti gledljivom nego film sa vukodlacima - razlog leži u činjenici da su vukodlaci interesantni po definiciji, a dramurde samo ako ih pravi neki genije. Elem, skrenuo sam s teme.
Dakle, Grbavica je socijalna drama. Esma mora da se dovija kako da preživi, ima kćerku koju drma pubertet, a da sve bude još gore, škola organizuje ekskurziju za djecu. Finalni ekser u Esminom kovčegu jeste to što djeca šehida i ratnih vojnih invalida ne moraju da plaćaju, samo treba da donesu potvrdu o šehidnosti, odnosno ratnoj vojnoj invalidnosti svog roditelja. Sara naravno informiše Esmu o tome, međutim Esma opako vrluda sa tom potvrdom, tako da nam se čini da tu nisu čista posla. Takođe, savjetovanja na koja ide jednom mjesečno (znate ono "My name is Jack, and I'm an alcoholic", ili u ovom slučaju "Zovem se Sakiba i silovali su me") i prima nekakve pare bude nam sumnju da ona krije neku strašnu tajnu (odnosno "tajnu", pošto i tice na grani znaju šta je u pitanju, ali kako se to otkrije tek na kraju filma, ne smijem da vam kažem -bar ne još).
Esma radi kao konobarica u nekakvoj sleazy kafančugi vlasnika Bogdana Diklića, čiji bosanski akcent je prirodan otprilike kao južnjački kod Heatha Ledgera u filmu Brokeback Mountain (ne, NE NAMJERAVAM da prestanem sa ovim poređenjem). Bogdanu je neko rekao da ljudi u Bosni govore ijekavskim narječjem, te on svojski naglašava svaki slog gdje "e" prelazi u "je" ili "ije", pa možete da zamislite kako sve to PRIRODNO zvuči. Ali dobro, to je već cjepidlačenje.
Uglavnom, u tu sleazy rupčagu zalaze neka dva mračna tipa, od kojih je jedan Leon Lučev (čovjeku se mora priznati svestranost, imao je odličnu dvostruku ulogu u filmu Što je muškarac bez brkova, prilično dobru ulogu nezadovoljenog muža u slabom filmu Lukasa Nole Sami, a sada igra mračnog bošnjačkog tipa, dakle nešto sasvim različito od ovog prije). Nisam baš najbolje skontao ko su do đavola ta dvojica (em je ton slab, a nema prevoda, em je disk zaštucao u jednom od ključnih trenutaka), ali uglavnom njih lokalni mafijaš Emir Hadžihafizbegović stalno nagovara da ukokaju Bogdana Diklića.
Ovo je sjajan šlagvort za opis sljedećeg aspekta Grbavice - romanse. Naime, Leon je Mirjanin (tj. Esmin) love interest. Takođe, Sara ima love interest, a to je neki ružni klipan, takođe dijete šehida. Dakle, pored problema svakodnevnice i preživljavanja u turobnom sarajevskom postratnom svijetu, film prati i postepeni razvoj dvije romantične veze, koje bi valjda trebalo da služe kao tračak svjetla i ljepote u inače mračnom i turobnom svijetu, čija je turobnost ilustrovana time što je zima i što je svuda okolo snijeg. Ali nije to ni onaj lijepi snijeg, nego neki koji se topi, pa je sve ružno i blatnjavo, ali ako bolje razmislimo shvatićemo da to znači da dolazi proljeće. A da li to označava i bolje dane za naše heroje? Not necessarily, ali vidjećemo.
Uglavnom, kad već imamo dvije romanse, nije u redu da likovi koji učestvuju u njima ostaju neistraženi. Za Esmu smo rekli, za Saru ćemo poslije. Jasmila nije mogla da dozvoli da Leon, koji treba da se smuva s Mirjanom Karanović, ostane običan mračni lik, pa mu je dala background - živi sa svojom majkom koju jako voli, otac mu je poginuo i Leon je već godinama u potrazi za njegovim tijelom. Zapamtite taj detalj. Što se tiče ružnog klipana s kojim se Luna Mijović (tj. Sara) muva, osim što je ružni klipan i on je dijete šehida i Jasmila smatra da je taj fakat dovoljan da osjećamo simpatiju prema liku (bez obzira što je ružni klipan), te nemamo neki detaljniji razvoj ovog lika. Inače, njegov otac je poginuo na Žuči (obližnje brdo), kada tokom srpskog napada nije htio da napusti rov. Zapamtite i ovaj detalj.
Uglavnom, da sumiramo, Esma i Sara se zbližavaju sa Leonom Lučevom i ružnim klipanom (respektivno) zbog očiglednih sličnosti koje nalaze među sobom - Esma i Leon dijele ratne traume (naime, Esma je takođe bila u potrazi za tijelom poginulog oca), dok su Sara i ružni klipan djeca šehida. Fair enough, mada je to otprilike suptilno kao udarac konjskim kopitom po zubima. However, ako zanemarimo kretenske sličnosti među likovima, na sam razvoj ljubavi ne mogu da se stave neke veće primjedbe pošto nema mnogo patetike i davljenja, dijalozi su u principu normalni. (Zaboravio sam da spomenem da je bitnost ružnog klipana, osim što je ljubavni interes Lune Mijović, u tome što je obezbijedio pištolj, za koji se kasnije ispostavilo da je ključni plot divajs. Više o tome kasnije)
Međutim, ono na čemu film pada jeste ono najbitnije - odnos majke i kćeri. Jasmila očigledno nije znala šta da radi sa ovim segmentom, pa je odlučila (kao i svaki mlad i neiskusan režiser) da posegne za ekstremima. Dakle, svi znamo za one pozorišne dernjave, suze, šamare, pretjerivanje i sl. Svega toga u izobilju ima ovde. Esma i Sara vrlo rijetko imaju normalan razgovor - njihova komunikacija se uglavnom svodi na to da Sara davi, davi, davi, davi i onda ovoj pukne film i opali joj šamarčinu. Najekstremniji je slučaj pred kraj filma kad Esma konačno nađe pare da plati tu prokletu ekskurziju, međutim malo derište nije zadovoljno, ono hoće POTVRDU i samo POTVRDU (grom spalio i nju i njenu vražju POTVRDU) i počinje da se dernja u hodniku škole naočigled sviju i mama joj (pogađate) u hodniku škole naočigled sviju spuca šamarčinu i ode.
Generalno, ta Sara je prilično naporno dijete. Neposlušna je, svom razredniku laže da je mama bolesna (pošto je ovaj tražio da ona dođe u školu, jer se Sara ne početku filma potukla s nekim tipom tokom fudbalske utakmice, a zamislite baš TAJ tip je onaj ružni klipan s kojim se kasnije smuvala), ženu koja dolazi da je čuva dok mama radi noćnu smjenu izluđuje svojom razmaženošću - gađa je pepeljarom (nažalost, to se ne vidi u filmu), baca joj tašnu kroz prozor (nažalost, to se ne vidi u filmu), neće da ide u krevet kad joj ova naredi, itd. Doduše, ništa bolja nije ni prema majci.
Njena ekstremna napornost i problematičnost se demonstriraju otprilike u svakoj sceni u kojoj se pojavi, tako da je sulud posao nabrajati to sve. Suffice it to say - Sara (čak i ako uzmemo u obzir da je pubertetlija) nije mnogo simpatično dijete. Inače, da ne zaboravim, ovaj film sadrži i elemente američkog tradicionalnog teen filma, pošto se Sara muva sa onim klipanom a od ostatka razreda je prilično izolovana, dok su joj archenemyji neke tri neprijateljski nastrojene male gadure, čije ponašanje zaziva najbolje dane već pomenutih tinejdžerskih highschool filmova. Naravno, ovaj aspekt je samo ovlaš dotaknut, ipak se nije moglo baš SVE detaljno obraditi.
Opet sam napravio digresiju, a da nisam ni primijetio. Ono što sam htio jasno da naglasim je sljedeće - dijalozi i uopšte interakcija majke i kćerke imaju vrlo malo smisla. Evo samo jedan primjer tih pretjerivanja: Esma se sprema da ide na posao, a Sara zanovijeta: "Obećaj mi da se nikad nećeš udati." Ova kaže "Zašto?". "OBEĆAJ" (repeat 100x). I onda kad se Esma iznervira, Sara počinje da cmizdri: "Ti ćeš mene ostaviti!" Esma joj emotivno prilazi, grli je i kaže "Ja tebe nikad nikad nikad (repeat 100x) nikad neću ostaviti!" (U redu, o Džordžu je reč, kaže "MENE... nikad neće uhvatiti!"). Scena sa pištoljem ("Hoću istinu, mama!") pred kraj filma je vrhunac pretjerivanja, patetike i čega sve ne, ali o tom potom (što reko Željko Joksimović).
Elem, šta se dalje dešava? Tokom svog druženja sa ružnim klipanom, Sara otkriva da ovaj na skrivenom mjestu čuva stvari svog rahmetli ćaće, među kojima je i pun pištolj. Nešto kasnije Sara uzurpira taj pištolj kao preludijum za finalnu konfrontaciju sa majkom. To se dešava na kraju filma, poslije scene sa šamarčinom u hodniku škole. Mala Sara prijeti pištoljem i postavlja pitanja tipa "Gdje je tata poginuo, na kojoj liniji? bla bla" pa onda "Lažeš me, čitav život me lažeš, hoću ISTINU mama!" a onda mami puca film, skače na nju, počinje da je mlati rukama i dernja se "Oćeš istinu? E pa SILOVANA sam! Ti si ČETNIČKO KOPILE!" (zapamtite i ovaj detalj).
Naravno, grozotu ove scene ja ne mogu ovako na papiru da opišem, to morate sami da vidite, nije baš onako drastična kao Šerbedžijino tegljenje beznogog popa u Go West, ali i dalje demonstrira sklonost manje sposobnih režisera ka ekstremnim postupcima da bi realizovali svoje namjere (a vjerovatno i pobrali pozitivne kritike, pošto žiriji na festivalima iz nekog razloga padaju na te šupljatorske baljezgarije). Za slučaj da niste primijetili, ovo je bio spoiler. Dakle, ono što svi znamo o ovom filmu (nejmli, da je Esma silovana) nedvosmisleno se sazna tek pred sami kraj filma.
Zbog nedostatka prostora nisam spomenuo Esmin odnos sa gazdom i kako se iznervirao i napao je (fizički) što mu nije uplatila nekakav tiket.
Posljednja scena je vrlo simbolična - Sara obrijane glave odlazi na ekskurziju, u početku se samo otrgne od majke i uđe u autobus, ali poslije joj ipak mahne kroz zadnji prozor nakon što autobus krene. Esmi dođe da se rastopi od veselja zbog toga, a mi primjećujemo da je napolju sve zeleno - vidite kako turobnost i zima u Sarajevu odmah prođu čim se rikonsajlujete sa svojom kćerkom? Milina jedna...
Pred sami kraj analize, da spomenem još nekoliko scena. Na početku filma majka i kćerka se nešto igraju i majka nju škaklji i tome slično i onda joj ova vraća, penje se na nju i tome slično i taman kad pomislim "Sad ide onaj volim-te-i-ja-tebe-volim-mama" dio iz američkih filmova, Esma počne da govori "Prestani!" i skloni je sa sebe i ode sva tužna i zamišljena. Za one koji nisu skontali - vrlo lijep i suptilan način da nam se demonstriraju traume od silovanja kod jadne Esme.
Ima još nekoliko detalja koji su me naveli na misao da Jasmila možda zapravo pravi komediju. Već sam spomenuo Bogdana Diklića i njegov naglasak. Zatim, za Sarinog nastavnika (kojeg inače glumi real-life boyfriend Mirjane Karanović - Ermin Bravo) sam na početku pomislio "Čovječe, pa ovaj je pljunuti BORAT!", ali onda sam shvatio da mnogo više liči na Dejvida Švimera u APT PUPIL. U stvari, "mnogo liči" je understatement - ta dva lika su POTPUNO ISTA (!)
Takođe, jedna od scena na početku je besplatno genijalna - u onom savjetovalištu (ili šta li je već) jedna od žena opisuje kako su je silovali, a druga ničim izazvana umire od smijeha. Naravno, svaki pravi gledalac će da saosjeća sa ovom što se smije, te nije isključeno da ova scena i vama izvuče pokoji osmijeh.
I konačno, ilustracija o tome koliko je Jasmila emotivno vezana za Grbavicu - jedne večeri se Esma vraća s posla i Leon i njegov kolega se ponude da je odbace. Pitaju je "Gdje živiš?", ona kaže "Na Grbavici" (ovo je izgovoreno izuezetno svečanim tonom, Jasmila je očigledno smatrala da je ta rečenica jedan od glavnih aduta njenog filma). Malo kasnije Esma zaspi i poslije je Leon budi "Na Grbavici smo!". Ona se izvini što se uspavala, zahvali na vožnji i izađe iz auta.
Ne znam za vas, ali meni je nekako urnebesno da neko ko pravi film koji se zove GRBAVICA ne zna da prokleta Grbavica ima "malo" više od dvije kuće i jedne ulice, tako da nije baš dovoljno reći "Grbavica" pa da se odmah znaju tačne koordinate vašeg stana. In fact, Grbavica je dovoljno veliko naselje da u njemu možete žešće da se napješačite ako vas ostave na pogrešnom kraju, ali oprostićemo Jasmili ovu grešku - vjerovatno je na Grbavicu prvi put došla prije dvije godine, kad je snimala ovu svoju bukvu od filma. A i tada je sigurno bila samo u onoj jednoj ulici u kojoj su snimane neke scene. Pitam se da li zna da je stadion Željezničara na Grbavici? No, dosta o tome.
Sada ćemo da se dotaknemo nacionalnog aspekta. Naime, generalno dominira (nažalost, čak i u Srbiji, što je posebna tragedija) mišljenje kako je ovo isključivo socijalni film i nema nikakve nacionalne konotacije, nije antisrpski, govori generalno o ljudskim traumama, ne uzimajući u obzir nacionalna obilježja i sl. Kao, Srbi i četnici se vrlo malo spominju, svega u dvije ili tri rečenice, nije to poenta, itd. Na to možemo da konstatujemo samo sljedeće - MY ASS!
Prvo, sjetite se onih stvari što sam vam rekao da zapamtite - Oca ružnog klipana su roknuli četnici. Mirjana Karanović i Leon Lučev imaju poginule očeve, s tim da Leon Lučev čeka da se iskopaju još neke dvije jame oko Grbavice i nada se da bi tamo mogao da bude njegov pokojni tata (da sad ne ulazimo u "stvarno postojanje" tih jama, to nije bitno). Iz toga je prilično očigledno ko je roknuo njegovog oca. Dalje, eksplicitno je naglašeno da su Esmu silovali četnici (to je detaljno opisala u "potresnoj" sceni pred kraj filma), a svojoj kćeri ona kaže da je "četničko kopile", pri čemu je ovo "četničko" jednako gadno kao i ono "kopile".
Nije potrebno biti Šerlok Holms da bi se ustanovilo da skoro sve traume likova iz ovog filma potiču upravo od četničkog djelovanja. Dakle, istina je - četnici se spominju svega dva ili tri puta, Srbi samo jednom, ali i to je sasvim dovoljno da se jasno stavi do znanja ko je tu za sve odgovoran. Prema tome, laprdanja Branka Cvejića, Dragana Bjelogrlića i inih o tome kako ovo navodno "nije nacionalno obojen film" su najobičnija - laprdanja. I kad vam neko sljedeći put kaže "Grbavica nije antisrpski film, to je socijalna drama, nije poenta u četnicima nego u likovima i njihovim odnosima i sl.", pošaljite ga meni da ga ispsujem.
Kao dodatak, spomenuću govor Jasmile Žbanić u Berlinu. Naime, ona je vrlo kratko rekla "Želim javnosti da skrenem pažnju da više od deset godina nakon rata u kojem su Ratko Mladić i Radovan Karadžić organizovali silovanje 20000 žena, ubijanje stotine hiljada ljudi i protjerivanje miliona (!) iz njihovih domova, njih dvojica su i dalje na slobodi i tu su negdje u okolini, u Evropskoj uniji i sl. (ovo je slightly parafrazirano, tj. navodim po sjećanju, ali oni brojevi gore su tačni). Nadam se da će ljudi nakon ovog filma Bosnu gledati drugim očima. Nadam se da će se ovom medi svidjeti u Bosni. Hvala!" i to je otprilike to.
Nijedna riječ o samom filmu, osim da on treba da posluži "da se na Bosnu gleda drugim očima", odnosno da se skrene pažnja na žrtve četničkog terora. U slučaju Grbavice nije baš lako razdvojiti atmosferu samog filma i atmosferu koju je stvorila luda Jasmila svojim izjavama, ali je NEOSPORAN fakat da je "Grabavička" izrazito politički i nacionalno angažovan film i samo totalni slijepac ili lažov može to da negira. Što se tiče kvaliteta samog filma, znatno je bolji od Go West, ali to je otprilike to. Čak nije ni najbolji bosanski poslijeratni film, jer je Savršeni krug manje loš od njega. O sudbo kleta...
Btw, zaboravio sam da spomenem - glumci su solidni, a mala Luna Mijović (iako nije još dorasla zahtjevnijim scenama) bi vrlo brzo mogla da postane jedno od glavnih imena na ovim prostorima. Naime, ona će za koju godinicu da se razvije u opako privlačno žensko biće, a vjerovatno će da bude i solidna glumica (bar za ove naše niske kriterijume). Eto.

24 коментара:

son of man је рекао...

Odličan tekst. Janjić pokido.

Dejan Ognjanovic је рекао...

ponosan sam na janjića: zbog textova poput ovog sam mu i ponudio da bude saradnik ovog bloga.
zapravo, ispravno sam procenio da je greota da OVAKVI rivjuovi čame na ko zna kojoj stranici ko zna kog topika na tamo nekom (makar i vrlo čitanom) forumu, umesto da budu izdvojeni zasebno, kako i priliči, i dostojno predstavljeni javnosti - a za neki dan biće i LINKOVAN NA IMDB kako bi još više sveta, a možda i sama jasmila, moglo da uživa u njemu!

Aleksandar је рекао...

Groovy! Očekuj salvu hejt-mejla!

Bassta! Pex, a.k.a. Gramofonije Plocanovic је рекао...

ja Go West nisam gledao, ali ovaj "film" jesam i ubedljivo mi je jedan od najgorhi ikad iz cele bivse YU. sa svim se slazem, osim da je gluma solidna - gluma je katastrofalna. kriticar je trebao da pomene i ultra patetiku sa pesmom u zavrsnoj sceni.

Dejan Ognjanovic је рекао...

da li ti ja delujem kao neko koga zabole kurac za hejt mejl?

Bobby Peru је рекао...

Tekst objasnio...Socijalna drama kur moj.E sad, dal'ga brane radi Dobar Komša korektnosti il' i dalje žele da veruju u kompetentnost Berlinskog festa, jebem li ga...Provalio sam da bi zajedno sa ovim "festivalskim" i "prvim bošnjačkim gay filmom" mogli da buljuk filmova svrstamo u novi žanr koji bi ladno mog'o da se nazove Chetnixploatation...Vrlo veoma puno mnogo super kvalitetan Trash...Mislim da bi gosn Janjić bio oduševljen Gospom i Četveroredom(ako ih već nije odgledao)Pozdrav autorima bloga...Sjajan je.

Aleksandar је рекао...

Bobi, ova ti je zlatna! :-) Ovim putem tražim dozvolu da u sljedećim rivjuima koristim termin chetnixploitation. Inače, te filmove nisam gledao, možda nekad dođu na red. Ako se još nekad odvažim za gledanje bosanskom filma, to će prvo da bude čuveni Rimejk, za koji kažu da je najžešći chetnixploitation u egzistenciji.

Vladimir је рекао...

"da sad ne ulazimo u 'stvarno postojanje' tih jama, to nije bitno"

"da sada ne ulazimo u 'stvarno postojanje' tih gasnih komora, to nije bitno"

"da sada ne ulazimo u 'stvarno postojanje' jasenovackih jama, to nije bitno"

Tekst je moronski i sraman, i uzas je sto se pojavio na ovom, inace odlicnom, blogu - ne zato sto pljuje Grbavicu, to je legitimno – nego zato to cini na ovako neskriveno moralno-idiotski nacin. Zasto je fraza "stvarno postojanje" pod navodnicima? Nesto ili postoji ili ne, i ono "stvarno" je vec pleonazam, ali ovi idiotski navodnici su slag na torti. Kao i uvek, jezicka zbrka odaje nepostenje u misljenju - autor tvrdi da ne bi da prica o tome, ali bi tim bednim navodnicima da ipak prozobori koju, i to zna se koju – jame ne posotoje “stvarno” (kao deca, govorili smo: “stvarnicki”), nego samo kao produkt necije maste, propagande, zavere, itd. Sve nam je namesteno, ni za sta nismo krivi, srpski topovi ispaljivali su samo bombone i konfete. Postenije bi bilo da je autor ovu svoju moronsku tezu otvoreno izneo, nego sto nam ovako pizdanski, navodnicki, namiguje u njenom pravcu.

I ostale primedbe u tekstu su moronske - to sto Karanovckin lik u filmu sa gadjenjem govori o "cetnicima" savrseno je konzistentno sa svim ostalim sto znamo o njenom liku. Gadjenje je savrseno razumljiva reakcija zene koju su "cetnici" silovali. I to nema veze sa tim da li je film dobar ili los, glup ili pametan, antisrpski ili ne - to je prosto tako. Da je lik Srpkinja koju su silovali Bosnjaci, ocekivano bi bila da ih ova nazove "balijama", a da svoju cerku, plod ovog silovanja, sa gadjenjem nazove "balijskim kopiletom". To je stvar elementarne doslednosti u izgradnji likova, a ne autorskog stava.

I samo jos jedan (od inace bezbroj) primera. Janjic kaze, “Najekstremniji je slučaj pred kraj filma kad Esma konačno nađe pare da plati tu prokletu ekskurziju, međutim malo derište nije zadovoljno, ono hoće POTVRDU i samo POTVRDU (grom spalio i nju i njenu vražju POTVRDU)”. Ali sada vec prepoznatljivi moralni idiotizam na stranu (treba stvarno biti tesko osakacen u domenu moralnog cula, pa za ovakav lik, makar i u najgorem filmu na svetu, reci: “grom je spalio”, kao sto treba biti stvarno tesko osakacen u istom smislu da bi se napisale reci “ta prokleta Grbavica”, a o izvlacenju osmeha iz price o silovanju, suvisno je i govoriti), ovde je glavni problem nesto drugo. Janjic u Sarinom insistiranju na POTVRDI, vidi dokaz njene razmazenosti, a autorkine neumesnosti u izgradnji likova i njihovih odnosa. Avaj, jedino sto se iz ove Janjiceve konstatcije da zakljuciti jeste da je on filmski nepismen. Pa naravno da se ne radi ni o kakavoj j.....j ekskurziji, i ni o kakvim j.....m parama, nego upravo o POTVRDI, potvrdi identiteta koju u tom uzrastu ocajnicki trazi svako, a posebno ona koja oca nikada nije upoznala: “Reci mi ko je on? Reci mi ko sam ja?”, to je to ocajnicko pitanje koje Sara upucuje svojoj majci, a cinjenica da se predmet koji sluzi kao povod ovog sukoba i formalno zove POTVRDA, zapravo je vrlo uspeo primer upotrebe metonimije. Uporediti: u “Sve o mojoj majci”, mladi Esteban gine trceci za najobicnijim AUTOGRAMOM, grom ga spalio i njega i njegov vrazji autogram. Sta ko mari sto je “Streetcar Named Desire” simbolicki kljuc za identitet njegovog oca – nedostajuci deo slagalice Estebanovog sosptvenog identiteta - Janjic bi i Estebana strpao u onaj ekskurzijski autobus i poslao u p...u lepu materinu, samo da vise ne izvodi, isto onako kako bi strpao i Saru (isto onako kao sto su i strpavali Sare, zar ne?), samo da ova vise prestane da smara sa tim glupim pitanjim o tome ko je STVARNO njen otac i da li joj je majka STVARNO silovana i da li STVARNO postoje one jame. To za Janjica nije bitno.

Sve ovo naravno ne znaci da je Grbavica dobar filma, niti da se ne bavi poltickom manipulacijom, samo znaci da se na ovaj sraman i moronski nacin o tome ne moze i ne sme pisati. Sramota za blog.

Aleksandar је рекао...

Istina je da u nekim tvojim primjedbama ima istine. Međutim, generalno, na velikom broju mjesta potpuno promašuješ poentu, što zajedno sa blesavim ličnim kvalifikacijama i bedevedesetdvojkaškom patetikom i nabrajanjem raznoraznih zločina (a kamo Srebrenica?) koji nikakve veze nemaju ni sa filmom ni sa tekstom, čini da tvoj odgovor na moj «idiotski» rivju bude još idiotskiji, a nivo izražavanja još niži (where possible). Ironično, zar ne?

Prvo, «stvarno postojanje» koje te je zažuljalo nije pleonazam. I navodnici su sasvim na mjestu. Postojanje (stavljam italik da izbjegnem navodnike) može da se odnosi na postojanje u filmu ili u stvarnosti. Ja sam naglasio stvarno postojanje da bude jasno da se to odnosi na postojanje jama u stvarnosti. Navodnike si dobro protumačio – tu su da izraze moje mišljenje o tom postojanju, koje, da budem potpuno eksplicitan, glasi: “Masovne grobnice, jame i slično na Grbavici i oko nje NE POSTOJE.” A zašto sam rekao da to nije bitno i da neću da ulazim u to? Iz sljedećeg razloga – vrlo sam se trudio da razdvojim ideološku kritiku od kritike samog filma. Ideologija nema veze sa kvalitetom filma. Čisto filmsku stranu pokušao sam da opišem u prvom dijelu teksta, a ideologiju filma i režiserke u drugom. Sigurno da su se stvarno ponegdje ispreplele, ali to nije bila namjera.

Dalje, tvoj prvi pasus (ne računajući moronsko trostruko parafraziranje “sporne” rečenice na početku) je potpun idiotizam koji nema veze ni sa filmom ni sa rivjuom. Kakvi te srpski topovi, bombone i konfete, te kolektivna krivica, spopali? “Mi”? JA sasvim sigurno nisam nikog ubio niti granatirao niti zakopao u jamu, a ako TI jesi i ako se loše osjećaš zbog toga, prijavi se lijepo u Hag. Koliko uopšte neko mora biti napaćen da iz benigne primjedbe o jamama na Grbavici (dakle na jednom konkretnom mjestu, bez ikakvog spominjanja SREBRENICE i ostalih stvari koje ljude obično žuljaju) ekstrapolira kompletnu ideološku sliku zajedno sa negiranjem Zločina, Agresije, Granatiranja Sarajeva i Demonskog Plana o Silovanju Desetina Hiljada Muslimanki? Jedino u čemu si u pravu jeste da su navodnici implicirali da te jame ne postoje u stvarnosti. Naime, to onako usputno njihovo spominjanje u filmu i jeste dio ideologije koja se nastavlja na zvaničnom sajtu filma i u govorima režiserke – na primjer kako je Grbavica bila neka vrsta koncentracionog logora gdje su silovane Muslimanke i šta sve ne. To NIJE tačno i govorim samo o Grbavici, a ostala mjesta prepuštam tebi i Nataši Kandić.

Što se tiče drugog dijela, a to je sa onom potvrdom, istina je – moja analiza tu nije bila najpreciznija. Ja sam govorio kako je lik Sare uticao na mene (tj. da mi je bio donekle iritantan). Tačno je da je traženje potvrde potpuno u skladu sa likom i situacijom o kojima se govori i da je dramaturški opravdano. Ali Jasmilin postupak u realizaciji toga je bombastično-pretjerivački. Ako treba da se desi konfrontacija između majke i kćeri, naravno – desiće se u hodniku pred čitavim razredom. Ako istina treba da se istjera na čistac, to će biti u sceni u kojoj kćerka drži pištolj uperen u majku. Ovakvih pretjerivanja ima na sve strane.

Aleksandar је рекао...

“I ostale primedbe u tekstu su moronske - to sto Karanovckin lik u filmu sa gadjenjem govori o "cetnicima" savrseno je konzistentno sa svim ostalim sto znamo o njenom liku. (...) To je stvar elementarne doslednosti u izgradnji likova, a ne autorskog stava.”

Pogrešno – to je stvar i jednog i drugog. A ta «elementarna dosljednost u izgradnji likova» proističe upravo iz autorskog stava. Jasmila je jasno naglasila da film govori o silovanim MUSLIMANKAMA. Srpkinje tu niko ne spominje. Da ona nije toliko politički pamfletirala sa svojim filmom, ovu primjedbu niko ne bi stavljao. Naravno da će neko koga su četnici silovali biti kivan na četnike. Ili onaj kome su četnici nekog roknuli. Ali to čini da film bude crno-bijeli. Isto ko Klint Istvud. Kad pravi film o Amerima koji se bore protiv Japanaca, Ameri su heroji, dok su Japanci bezlična gomila napadača koje samo treba pobiti (slično ko Indijanci u starijim vesternima, prije nego što su Plavi vojnik i neki drugi filmovi prikazali istinu). Slično u raznoraznim WW2 filmova sa Švabama. Ali ako se pravi film iz perspektive Japanaca, obavezno će se ubaciti ranjeni Amerikanac preko kog će Žuti da vide da je na drugoj strani čovjek od krvi i mesa, a ne bezimena ratna mašina. Isto je sa filmovima s ovih prostora – srpski film (Lepa sela npr.) pozabaviće se malo i svojima, dok se filmovi iz Federacije BiH bave isključivo njima.

«(isto onako kao sto su i strpavali Sare, zar ne?)”

Objasni, ako nije problem.

Inače, jesi li ti gledao Grbavicu?

Vladimir је рекао...

Прво, да се представим именом и презименом – ја сам Растислав Динић. Искористио сам заједничку адресу да пошаљем коментар, а после сам заборавио да се потпишем сметнувши са ума да налог није на моје име.

Хахаха, ех кад би једна, али само једна оваква пашквила могла да прође без тих детињастих прозивки “usual suspects”-а, Б92, Наташе Кандић итд. (а кам' га Сорош? Обавезно у следећој реплици да поменеш и Сороша, да се човек не осети запостављено). Клиначко-конспиролошке пиздарије недостојне озбиљног коментара.

Ју бет јур ес да сам ти рек'о да ти је текст одраз моралног идиотизма. Али то није била пука увреда, него тврдња коју сам уредно агументовао. 'Ладно извалити да девојчицу чија је мајка силована треба гром спалити, а то зато јербо мала ПРЕВИШЕ ИЗВОДИ, те не увидети да нешто озбиљно није у реду са изразом „проклета Грбавица“ ( у овом контексту!) или пак љупким предлогом да се силовању од срца насмејемо, значи бити морални идиот. Nota bene: ово је много другачија оптужба од оне за злонамерност, овде се до злонамерности чак ни не добацује, морални идиот просто не увиђа да су неке ствари морално лоше. Морални идиот није одговоран за то што говори, он је просто – идиот. Он изговара најгоре говнарије са лакоћом и радошћу ментално заосталог детета које се игра са сопственим изметом.

Тврдња о непостојању (стварном, т.ј.) јама о којима је реч достојна је оне фамозне о непостојању гасних комора и место јој уз сличне бисере Дејвида Ирвинга и Дејвида Дјука. А, рећи ће Јањић, али ја сам мислио не јама уопште, неко ето баш ту, на том месту нема јама, а иначе не знам... Без коментара.

Међутим, веровао ти или не у постојање поменутих јама, то ништа не мења на ствари да су наводници у твојој оригиналној реченици пре свега знак елементарне неписмености. Ти си желео да кажеш да не треба улазити у питање стварног постојање јама, што је тврдња макар разумљива, али си уместо тога рекао да не треба улазити у питање НАВОДНО стварног постојање ових јама, што је у најбољем случају бесмислено, а у најгорем – управо супротно од онога што си хтео да кажеш. Речима „не треба улазити у“ већ си изразио сумњу у њихово постојање, али наводницима си ову сумњу дуплирао, то јест, испада да си изразио сумњу у сумњу њиховог постојања - управо супротно од онога што си заправо хтео да кажеш (и што си у последњем посту отворено и рекао). О овој врсти честе полуинтелигентске грешке, најбоље, као и увек, код Данојлића:

„Kao što postoje posvećene, tako postoje i one druge, obesvećene, prokažene reči, i načini da se neki pojmovi unize, umanje. Kroćenje reči najradije se obavlja pomoću navodnica. Svaka iole nezavisnija reč stavlja se među navodnice, da ne bi nadjačala liturgijsko mumlanje. Čitamo: Takva "perspektiva" bila je neprihvatljiva za naše radne ljude. Svaka perspektiva je, prema ovom misliocu, svetla i perspektivna; perspektiva okrenuta u nepoželjnom pravcu nije nikakva perspektiva, pa je treba kastrirati navodnicama. Najopasnije reči kadikad se dvostruko krote, navodnicama i ironičnim rečcama (navodni, tobožnji, vajni). Dobijamo: navodno "gubljenje" uloge, tobožnje "oslobodioce". Tu već počinje čisto neznalaštvo.“
http://www.borut.com/library/texts/danojlic/fraze.htm

Vladimir је рекао...

Коначно, што се тиче Карановићкиног гађења над „четничким копилетом“, не наравно да оно не може бити израз „и једног и другог“, тј. и доследног развоја карактера и ауторског става (ех, када би било тако лако извући се сваки пут кад нас неко ухвати у глупости коју извалимо – па мало јесте, а мало није, мало је А, а мало је не-А), а ево и зашто. Све да Јасмила Жбанић и дели идентично гађење своје јунакиње према „четницима“, то са овим нема везе, баш као што нема везе ни то да ли је у филму приказана и друга страна или не, те да ли је ауторка касније јасно изразила своје политичке ставове или не, то су просто друга питања. Или је логично да се особа коју су силовали „четници“ гади над чињеницом да јој ћерка „четничко копиле“, или није. Ако јесте, приказати то на тај начин није израз ауторског става него просто логике развоја ликова. Тачка.

Наравно да сам Грбавицу гледао, али ме занима да ли си ти стварно гледао Flags of Our Fathers и Letters From Iwo Jima? Али СТВАРНО? Ако је одговор потврдан онда си управо показао нове, управо запрепашћујуће дубине сопствене филмске неписмености. Ови Иствудови филмови су ти примери за ЦРНО-БЕЛО приказивање ликова? Ју гата би кидинг ми!

Оба филм су, по мом скромном мишљењу, изврсна („Иво Џима“ чак и више од тога – право ремек-дело), али, иако комплексни, они свакако нису херметични, нити пак тешки за разумевање (Иствуд није ни Кроненберг, ни Фон Трир). Ако си успео да их погрешно разумеш онда то стварно отвара питање једне потпуно нове врсте идиотизма... Велиш: „Kad pravi film o Amerima koji se bore protiv Japanaca, Ameri su heroji, dok su Japanci bezlična gomila napadača koje samo treba pobiti“. Али, збуњени млади човече, па то није ауторска перспектива, него перспектива његових јунака (Американаца), коју аутор својим другим филмом темељно деконструише! (На страну што су и у „Заставама...“ Американци далеко од хероја – цео филм је деконструкција хероизма.) „Писма...“ су ту управо да нам покажу трагичну мисконцепцију о другој страни као дехуманизованој безличној гомили. А то што Иствуд показује да Јапанцима, бар некима од њих, бар на тренутак, полази за руком да увиде људскост противника, док њихови амерички пандани ову истину не назиру чак ни на тренутак, ако ишта, говори много боље о ЈАПАНЦИМА! То не схватити значи не схватати ништа, илити једном речју – бити неписмењаковић у питањима филмским, као и осталим.

Елем, превише сам већ времена и труда уложио у расправу са неписменима и неразумнима, па да на крају кажем коју и разумнима:

Дејане, овај текст је ужасан. Објавити га на свом блогу је већ лоше само по себи, али рећи да се текстом и аутором још и поносиш је потпуно несхватљиво. Као нескривени поштовалац и редовни конзумент твог стваралаштва у различитим облицима и жанровима дајем себи за право да ти то кажем. Не мислим нарочито добро ни о твом „а шта су они нама радили?“ тексту у ВН, али о томе можемо да прозборимо понеку некада уз кахву или сок од брескве, међутим о овом идотском, полуписменом Јањићевом тексту стварно се нема шта расправљати. Као што већ рекох, критиковати политичку манипулацију трагедијом је једно, а негирати и релативизовати трагедију, са све подсмешљивим, маломуним коментарима о силовањима – нешто сасвим друго. Не видети разлику изеђу та два је не видети разлику између овога: http://www.normanfinkelstein.com/ и овога: http://www.nizkor.org/hweb/people/i/irving-david/. And you’re just too smart a man not to see it. Молим те немој више објављивати овакве глупости. Разумна расправа о скоријој прошлости и њеној репрезентацији у регионалној кинематогафији је потребна и пожељна, али текстови попут овог сваку могућност такве расправе сасецају у корену.

son of man је рекао...

Haha, Chetnixploatation, genijalno !!! :)
Alal vera Bobby za novo ime ovog jedinstvenog podzanra...

Bobby Peru је рекао...

Au Mile xD Stvarno ne znam zašto se gospodin Dinić ovako forumaški uzvrpoljio, na "klinačke konspirološke pizdarije" nedostojne jednog Bloga(?!)...Al dobro...u ovom trenutku ću se rado svrstati u ekipu Moralnih IdiJota i arkanovski reći:I don't give a damn (što bih i gosn Janjiću preporučio)..Mentalnoga zdravlja radi, valja pustiti Starije da se iskažu.

Dejan Ognjanovic је рекао...

dobro, teške reči su pale, i sad moram da radim ono što inače ne volim, a to je da smirujem situaciju.
pre svega, alexandrov rivju grbavice NIJE ni moronski ni sraman: to je sjajan, pronicljiv, duhovit i to-the-point prikaz jednog idejno i estetski duboko problematičnog 'filma' ili pamfleta ili šta li je već; i u svojoj subjektivnosti i beskompromisnosti on na 100% adekvatan način odgovara tom produktu, daleko adekvatnije nego što bi nekakav 'objektivan' sud mogao (šta god to značilo).
za razliku od mene, rastislava i većine čitalaca ovog bloga, alexandar je živeo u sarajevu do početka rata, a sada živi u banjaluci, i mnogo bolje poznaje problematiku rata o kome smo mi čitali ovde ili onde ili gledali poneto na tv – ili u 'filmovima' poput ovoga, kao što je i logično da mnogo intimnije doživljava način na koji se priče o tom ratu falsifikuju u muslimanskim chetnixploitation udicama za svetske festivale.
priznaću da nisam sprovodio neki opsežan risrč, ali sam spreman – jer alexandra i lično poznajem- da mu verujem na reč kada kaže da “Masovne grobnice, jame i slično na Grbavici i oko nje NE POSTOJE.” zbog toga je njegova rečenica o 'navodnim jamama' savršeno legitimna – jer je u textu jasno da se 'navodnim' nazivaju samo te žbanićkine, NA GRBAVICI, a ne i sve ostale, drugde u bosni.
znači, to je meni čisto ko suza, i svako dalje učitavanje srebrenice, gasnih komora i ostalog sve do kaina – meni zvuči krajnje bez veze s ovim textom.

ovo ostalo, oko dramaturških detalja i načina na koje su u 'filmu' prikazani tj. kako su u textu obojeni ličnim impresijama autora – sasve 'grom je spalio' itsl. – je, po meni, sasvim legitiman izraz autorskog stava, tj. indignacije nad jednim odurnim 'filmom' koja meni zvuči sasvim opravdana i zasnovana i u koju se, najzad, ne treba upuštati previše ozbiljno i doslovno i cepidlački u smislu da se njegova uzrečica 'grom je spalio' tumači kao da zaista iskazuje nekakvu kletvu na sve žrtve silovanja, ratne invalide, žrtve u jamama i drugde.
COME ON, rašo, jebote, zar nisi na samom početku rivjua video KEYWORDS: "Jasmila Žbanić, Grbavica, Go West, bućkuriš, šehid, vukodlak, pubertet, potvrda, tajna, mafijaš, ružni klipan, šamarčina, silovanje, četnici, Željezničar, Šerlok Holms"

najgenijalniji (principijelni) touch u celom rivjuu je baš to što i ne pokušava da bude previše ozbiljan – jer ni 'film' to, zapravo, nije, i najveća greška (i nezasluženi kompliment) bio bi mu da se tumači kao da je autentično umetničko filmsko delo; i što, umesto toga, na tu pamfletašku sprdačinu od 'filma' odvraća sopstvenom, vrlo nadahnutom i sočnom sprdačinom na račun te lukavo iskonstruisane boze za beli svet i za njine zlatne i srebrne medvede i palme.

da ne dužim, ponoviću i naglasiću: alexandrov rivju GRBAVICE je izvanredan text koji sam na svoj izričit zahtev izvukao iz čamotinje jednog topika na jednom forumu i izdvojio ga ovde zato što sam mislio, a i dalje mislim - da to zaslužuje.

inače, ja nisam pisao nikakav „a šta su oni nama radili?“ tekst u VN, možda si to pomešao s nekim/nečim drugim, kao što si u njegovu referencu na jame na grbavici učitao negiranje bilo kakvih srpskih zločina u vascelom bosanskom kotlu.
ali, o tome na drugom mestu.

Shozo Hirono је рекао...

ok, sad moram i ja da se umešam i izađem iz senke svog nika.

rastislave, maxa ovde.

znajući te lično, a harvija indirektno putem njegovog obitavanja i bivstvovanja na netu, mogu da zaključim, da ovde na delu opet imamo elementrano forumaško blogersko nerazumevanje.

bez obzira na naizgled dijemetralno suprotan politički stav, vas dvojica bi se in vivo složili za pet minuta.

krenulo je neko prozivanje na znaku sagite kako je rastislav ultra-levičar; ali, koliko sam ja upoznat, nisam baš siguran da je čovek napravio toliki diskurs od svojih nekadašnjih ubeđenja i stavova... ili se varam?

znači, drago mi je da se ljudi i na ovoj način interesuju za kinematografije okolnih zemalja, i da se ispreda bogata društveno-socijalno rasprava oko tema koje se dotiču ratne prošlosti; nema potrebe za teškim rečima i uvredama, jer svakako pametniji nećemo biti ako se gađamo blatom sa ljudima čiji se stav trenutno kosi sa subjektivnim čitanjem i alalizom njihove kritike.

btw, lepo je imati češće ovakve zdrave rasprave na blogu, a ovaj tekst, ako mu je to bila svrha, ih podupire.

Aleksandar је рекао...

Mala ispravčica, pošto mi je, izgleda, prethodni post pojeden zbog antibosanskih podešavanja ovog bloga. Naime, ja sam živio u Sarajevu i tokom rata (tačnije, bio sam i u Banjaluci i u Sarajevu). O ostalom - kasnije.

Vladimir је рекао...

@Shozo

Хеј, Максо! Ултра-левичар, хехе. Шта рећи, а не искидати се од смеха?

@Dejan

Дејане, наравно да у твом тексту нема фразе „а шта су они нама радили?“, ова фраза је само shorthand за један распрострањени модел писања и мишљења који сматрам нарочито штетним, а који види културу (филм, спорт, дипломатију, итд.) само као наставак рата другим средствима. Зашто је твој текст пример овог модела? Ево зашто. Ти кажеш – наша кинематографија је приказана превише критички. Океј, легитимно. Теза два – босанска кинематографија је приказана превише афирмативно. Океј, и то је легитимно. Али, у каквом се односу налазе ове две оцене? Зашто се ова два контрастирају? И зашто баш ова два (зашто не упоредиш српски приказ са јерменским, јеменским, македонским, бугарским, словеначким, or all of the above)? Шта је поука коју на крају лаконски остављаш сваком читаоцу да сам изведе? Да ли сматраш да убудуће српски прикази треба да буду афирмативнији? Океј, али та се теза може извести и без поређења са босанким приказом – она ваљда зависи од објективних мерила. Да ли сматраш да би босански приказ требало да буде више критички настроојен, реалнији, непристраснији, итд. Океј, и то је легитимно (штавише, чини ми се, и сасвим исправно), али и та се примедба може извести без контрастирања са српским приказом. Чему онда контраст? Ех, чему.

„Nacionalizam živi od relativizma. Ne postoje opšte vrednosti, estetičke, etičke, itd. Postoje samo relativne. I u tom smislu, u prvom redu, nacionalizam jeste nazadnjaštvo. Treba biti bolji samo od svoga brata ili polubrata, ostalo me se i ne tiče. Skočiti malo više od njega, ostali me se ne tiču. To je ono što smo nazvali strah. Ostali čak imaju pravo da nas dostignu, da nas prestignu, to nas se ne tiče. Ciljevi nacionalizma uvek su dostižni ciljevi, dostižni jer su skromni, skromni jer su podli. Ne skače se, ne baca se kamena s ramena da bi se dostigao svoj sopstveni maksimum, nego da bi se nadigrali oni, jedini, slični a tako različni, zbog kojih je igra i započeta.” (Д.К.)

Vladimir је рекао...

Што се Јањићевог текста тиче – стварно ми ниси изнео ниједан разлог зашто сматраш да је текст добар. Зато што пљује по филму који сматраш вредним пљувања? То сигурно не може бити довољно, ваљда је битно на основу чега га пљује и са каквим аргументима. Како сам показао, ти аргументи свуда промашују.. Многи код нас сматрају, каже Јањић, да је Грбавица само социјална драма, али то није тачно, она је антисрпски филм. Ајде? Прво, ко тврди да је Грбавица „само социјална драма“? Јањић нам то не каже – он полемише са фантомима. Друго, и битније, на основу чега Јањић тврди да је Грбавица антисрпски филм? Ево на основу чега (ово је детаљан преглед свих аргумената за дату тезу, ко не верује, нек провери):

1) „Oca ružnog klipana su roknuli četnici.“
2) „Мirjana Karanović i Leon Lučev imaju poginule očeve, s tim da Leon Lučev čeka da se iskopaju još neke dvije jame oko Grbavice i nada se da bi tamo mogao da bude njegov pokojni tata (da sad ne ulazimo u "stvarno postojanje" tih jama, to nije bitno). Iz toga je prilično očigledno ko je roknuo njegovog oca.“

3) „Dalje, eksplicitno je naglašeno da su Esmu silovali četnici (to je detaljno opisala u "potresnoj" sceni pred kraj filma), a svojoj kćeri ona kaže da je "četničko kopile", pri čemu je ovo "četničko" jednako gadno kao i ono "kopile".“

4) Говор Јасмиле Жбанић у Берлину

(1), (2), (3), међутим, нису никакви аргументи о антисрпскости филма, већ су верна репрезентација стварности. (4), пак, неме везе са филмом као таквим. Рећи „Nije potrebno biti Šerlok Holms da bi se ustanovilo da skoro sve traume likova iz ovog filma potiču upravo od četničkog djelovanja. Dakle, istina je - četnici se spominju svega dva ili tri puta, Srbi samo jednom, ali i to je sasvim dovoljno da se jasno stavi do znanja ko je tu za sve odgovoran.“, па то прогласити за антисрпску пропаганду, значи не разликовати ауторску перспективу од перспективе ликова, а уз то и бити љут не на ауторку, него на СТВАРНОСТ САМУ. Проста је статистичка и непорецива чињеница, наиме, да је највише Бошњака у претходном рату страдало од српске руке (као што је тачно и обратно), те да скоро све трауме преживелих Бошњака „потичу управо од четничког деловања“. (Да појаснимо Јањићу: то је тако стварно, стварнички, изистински, не-наводно, то није режирала Јасмила Жбанић, то се СТВАРНО десило) Шта је по Јањићу требало да нам Жбанићка прикаже, е да јој филм не би био антирпски? Да су Леонов и Есмин отац јели отровне печурке? Да је „клипановог оца“ рокнула ЦИА? Да су Есму силовали ванземаљци? Шта?

Молим те, Дејане, реци ми искрено, да ли ИЈЕДАН од ових ИДИОТСКИХ аргумената стоји? Ако да, који и како? Ако не, хоћемо ли се сложити да Јањић нема појма о чему прича, те да му је сходно томе, текст ништа мање него ИДИОТСКИ?

Vladimir је рекао...

Даље, теза да Јањић „боље познаје проблематику рата“ јер је (brace yourself) БИО ТАМО, чини ми се суштински погрешном. Не само зато што брка експертизу са личним искуством, него зато што сматра да интимна умешаност у догађаје у Босни Јањићу даје повлашћени епистемички положај. Ти нам не кажеш да Јањићу треба веровати УПРКОС томе што је био интимно умешан у сукоб о коме је реч, него да му треба веровати УПРАВО ЗАТО што је био интимно умешан у сукоб. С друге стране, парадоксално, кажеш да му управо због те интимности искуства треба опростити повремене изливе жучи. So, which is it? Или га интимност чини жучним, дакле емотивним, дакле пристрасним и субјективним, или му даје повлашћен епистемички положај. You can’t have it both ways. Мени се искрено чини да дилеме нема – интимна умешаност је препрека објективности, не аргумент у њену корист.

На страну што питање стварног постојања јама У ГРБАВИЦИ И ОКОЛИНИ, уопште није at stake. „Грбавица“ није документарац и не претендује на документарну истинитост, а за уметничку истинитост сасвим је довољно да лик попут Леона, дакле лик чији је отац убијен од стране Срба и завршио у јами, МОЖЕ ПОСТОЈАТИ у датом сетингу пост-ратне Босне. Да ли је могуће да се око тога нећемо сложити?

И на крају још пар речи о моралном идиотизму и недостатку одговорости за јавну реч, па да више не давим. Блог јесте специфичан медиј, у том смислу што није баш потпуно јаван него је негде на пола пута између приватног и јавног. Зато, и ти си ту потпуно у праву, он може бити знатно мање граматички и стилски формалан од новина, часописа, итд. Па ипак, у једном значајном аспекту он јесте потпуно јаван, наиме, могу га читати сви. За твој блог поуздано знам да га не читају само твоји пријатељи и познаници него много шири круг људи (што је, наравно, комплимент). У том смислу, одговорност за изречено је врло блиска оној коју имају аутори који пишу за „праве“ медије. Према томе, изговори типа – користио узречице, шалио се, није стварно мислио, итд, не пале. Ми можемо међу пријатељима правити и најгоре расистичке шале ако знамо да их они неће дословно схватити (јер знају да се шалимо, делимо исти смисао за хумор, познају наш темперамент и наше право мишљење итд.), али у јавности то не важи – не знамо ко ће наше речи прочитати, ни како ће их схватити и стога оне стоје у својој пуној снази. Писати о проклетој Грбавици и засмејавајућем силовању, у тренутку кад се у Србији тврди да су за Сребреницу криви Марсовци, не може се правдати „узречицама“, т.ј. у приватној преписци или разговору – можда и може, на блогу – не.

Vladimir је рекао...

Што се тиче оног „COME ON, rašo, jebote, zar nisi na samom početku rivjua video KEYWORDS“, недавно, читам шта Волдрон пише о говору мржње. Тешко да би се на ту тему могло јасније и интелигентиније:

„The harm that expressions of racial hatred do is harm in the first instance to the groups who are denounced or bestialized in pamphlets, billboards, talk radio, and blogs. It is not harm—if I can put it bluntly—to the white liberals who find the racist invective distasteful. Maybe we should admire some lawyer who says he hates what the racist says but defends to the death his right to say it, but this sort of intellectual resilience is not what's at issue. The question is about the direct targets of the abuse. Can their lives be led, can their children be brought up, can their hopes be maintained and their worst fears dispelled, in a social environment polluted by these materials?“

Није дакле проблем у томе што говор мржње некога вређа (нико нема право на то да се не осећа увређеним), него у томе што онога према коме је уперен може врло озбиљно да угрози и што ствара атмосферу несигурности и страха. У том смислу, није ствар у томе да ли ћу ЈА узети Јањићеве клетве за озбиљно или ћу их схватити као полу-приватну зајебанцију, него какав ефекат оне имају на прозводњу једне загађене друштвене атмосфере. Зато, када пишемо о извесним осетљивим темама, као што је ова, дужни смо да пишемо обазриво и прецизно, па макар уз ризик да читаоца сморимо бројним ограда и појашњењима. А сасвим сигурно без „духовитих“ (Јањићу, обрати пажњу на исправну употребу наводника!) опаски попут оне: „Takođe, jedna od scena na početku je besplatno genijalna - u onom savjetovalištu (ili šta li je već) jedna od žena opisuje kako su je silovali, a druga ničim izazvana umire od smijeha. Naravno, svaki pravi gledalac će da saosjeća sa ovom što se smije, te nije isključeno da ova scena i vama izvuče pokoji osmijeh.“

Уверен сам све ово нећеш схватити на погрешан начин - твој блог редовно читам (и рекламирам) и управо зато ми је жао што се на њему сада појављују и овакве ствари. И ја се надам да ћемо имати прилике о овоме да попричамо када се будемо видели, на неком прикладнијем месту.

Dejan Ognjanovic је рекао...

što se tiče alexandrovog rivjua, zaista se ne bih više ponavljao – mislim da sam u prethodnom komentaru jasno kazao ZAŠTO ga smatram vrednim; umesto da to opet citiram, pozivam te da se vratiš malo gore i pogledaš.

ali odgovoriću ti na ovo što si meni pripisao, jer i u tome vidim istu tendenciju učitavanja i pogrešnog/površnog/neadekvatnog čitanja texta.
dakle: ti tvrdiš da je moj text pripada modelu „а шта су они нама радили?“
to je rezultat čitanja s predrasudom, jer si mi taj model bez osnova pripisao. jedna druga fraza iz tvoje rečenice mnogo bolje opisuje ono PROTIV čega sam pokušao da ustanem tim textom, a što je tebi promaklo. moj text je upravo osuda za "наставак рата другим средствима", koji bosanska autorka sprovodi u svom textu o bih filmovima iz te godine.
znači, umesto da objektivno piše o bosanskim filmovima, ona настаvlja рат другим средствима i bavi se pamfletaškim panegiriciam i jedva-prikrivenim (ili neprikrivenim) osudama kojima nema mesta u textu O FILMU.
umesto da vidiš to, tako očigledno, ti mi uporno pripisuješ stvari koje nisam ni rekao ni implicirao.
npr. "Ти кажеш – наша кинематографија је приказана превише критички."
ajde, reci mi gde to kažem. za one koji su se kasnije uključili, text koji mi rastislav zamera nalazi se na ovom linku: http://cultofghoul.blogspot.com/2010/02/samopromocija-ili-samokritika.html
mislio sam da su te učili u školi kako se citira. ono što ja JESAM napisao glasi: "Tekst o srpskoj kinematografiji ne stidi se kritičkih intonacija." mislim da je svakom dobronamernom građaninu jasno da je ovo što sam ja napisao nešto sasvim deseto od onoga što mi ti pripisuješ.
itd. itd.
dakle, tebi izmiče poenta baš ovog poređenja – iako je ona sugerisana već u NASLOVU TEXTA –koji glasi: SAMOPROMOCIJA ILI SAMOKRITIKA.
ako malo porazmisliš o tom naslovu, uz pažljivo čitanje texta, možda će ti biti jasnije zašto nisam uporedio text o srpskom filmu sa, recimo, textom o slovenačkom. slovenci nemaju potrebu da nastavljaju rat drugim sredstvima putem providnih, jednodimenzionalnih, partijskih pamfleta poput bosanskog.
dok su ostali ex-yuovci u knjizi zastupljeni uravnoteženim textovima, srpski i bosanski preteruju, svaki sa svojim glavnim englom: srpski preteruje sa SAMOKRITIKOM, bosanski preteruje sa SAMOPROMOCIJOM (uz mestimično pljuckanje u susedno dvorište, onako, usput, da se srbi ne dosete). zbog toga se poređenje NAMETNULO – ali zaključke toga nisam hteo da namećem.
izgleda, bar u tvom slučaju, da sam pogrešio. možda je ipak trebalo da ih nacrtam.

Vladimir је рекао...

Али, Дејане, питање је стварно просто - стоје ли Јањићеви аргументи за антисрпскост "Грбавице", или не? Не тражим ти да понављаш своје аргументе, него само да оцениш његове.

Aleksandar је рекао...

Just for the record, meni na pamet ne pada da dalje raspravljam s tobom, trebalo bi desetine i desetine stranica teksta da se navedu i pobiju sve laži i nebuloze koje si napisao. Ja nemam za to vremena - tj. imam, ali planiram da ga utrošim na nešto pametnije, npr. na pisanje novih tekstova za ovaj blog, kao i za svoja dva bloga (jesi li ih već posjetio?) i za novoformirani Chetnixploitation blog. Dakle, imaćeš još materijala za komentarisanje. Cheers!