U okviru akcije "Ghoulov vodič kroz sekte" evo podsećanja na prvu za koju sam ikada čuo. I ne samo to, nego ovde kačim i sam taj tekst u kome sam prvi put pročitao o "Crnoj ruži". Poznavaocima mog lika a naročito dela očito je da je ovaj tekst snažno delovao na moju mladalačku, maloletnu imaginaciju.
Tekst je izašao u TV Novostima 1988. godine; dakle, imao sam tada 15 godina, završavao osmi razred osnovne škole, bio već duboko zabrazdio stazama horora i mračnjaštva, a inspirativni potencijali ovog članka naveli su me da ga sačuvam – i da ga čuvam sve do danas – kao jedan od prvih činilaca moje privatne Zbirke.
Da, Zbirka koju sačinjava junak mog romana NAŽIVO zaista postoji – u mojim fijokama. Štaviše, kao što ćete videti u donjem tekstu, naziv kafića GARUDA (koji sam ja u romanu smestio u Prištinu), omaž je ovom tekstu i njegovom uticaju na mene. Da budem jasan: to nije goli plitkoumni omaž, nego vrlo promišljeni i smisleni činilac u značenju romana čiji glavni junak za zadatak ima da prevaziđe (transcendira) razne nivoe "stvarnosti": prozaična svakodnevica (majka sa decom koja se svađaju u liftu), upliv medija na percepciju svakodnevice kroz direktne vesti sa ratišta i oko njega (odlomci iz novina i vesti sa TV-a), senzacionalistički ili potajno kvarni novinski tekstovi za izazivanje moralne i druge panike, straha i nesigurnosti (priče o sektama, satanistima i sličnim urotama), nesvareni pučki odraz toga što se u medijima čulo (razgovor putnika u vozu ka Prištini), glasine i urbane legende i teorije zavere (Adrijanove priče u GARUDI i u BOLJEM ŽIVOTU), direktne ispovesti učesnika događaja (Goranova pripovest), lično svedočenje post-festum (Dejan u Goranovom kupatilu) i najzad, na kraju, lično svedočenje/suočenje sa stvarnošću, direktno i – NAŽIVO!
Tekst, sam po sebi, zapravo nije iz današnje perspektive nešto spektakularno senzacionalan, jer u međuvremenu se svašta izdešavalo: poludeli vojnici kao spree-killeri u kasarnama (navodno povezani sa sektama poput Crne ruže), ratovi i klanice i ludila po Balkanu i njihov crni afterglow u vidu bezumnih zločina i perverzija svih vrsta u "mirnodopskim" uslovima poremećene i sjebane Srbije i sl. Od ovog teksta pa do danas imali smo prilike da pročitamo desetine feljtona i članaka u kojima se govori o satanističkoj zaveri, kao što je ovaj: VERSKE SEKTE - Crna ruža - Satanistički ritual žrtvovanja na grobljima, ili pak o vezi Crne ruže sa pripadnicima specijalnih jedinica (jer, Legija ima Crnu ružu tetoviranu na vratu!) koje se razotkrivaju ovde: Ko čuva Crnu ružu?
Uostalom, možete pogledati i brojne video priloge o Crnoj ruži, poput ovog:
Tekst je izašao u TV Novostima 1988. godine; dakle, imao sam tada 15 godina, završavao osmi razred osnovne škole, bio već duboko zabrazdio stazama horora i mračnjaštva, a inspirativni potencijali ovog članka naveli su me da ga sačuvam – i da ga čuvam sve do danas – kao jedan od prvih činilaca moje privatne Zbirke.
Da, Zbirka koju sačinjava junak mog romana NAŽIVO zaista postoji – u mojim fijokama. Štaviše, kao što ćete videti u donjem tekstu, naziv kafića GARUDA (koji sam ja u romanu smestio u Prištinu), omaž je ovom tekstu i njegovom uticaju na mene. Da budem jasan: to nije goli plitkoumni omaž, nego vrlo promišljeni i smisleni činilac u značenju romana čiji glavni junak za zadatak ima da prevaziđe (transcendira) razne nivoe "stvarnosti": prozaična svakodnevica (majka sa decom koja se svađaju u liftu), upliv medija na percepciju svakodnevice kroz direktne vesti sa ratišta i oko njega (odlomci iz novina i vesti sa TV-a), senzacionalistički ili potajno kvarni novinski tekstovi za izazivanje moralne i druge panike, straha i nesigurnosti (priče o sektama, satanistima i sličnim urotama), nesvareni pučki odraz toga što se u medijima čulo (razgovor putnika u vozu ka Prištini), glasine i urbane legende i teorije zavere (Adrijanove priče u GARUDI i u BOLJEM ŽIVOTU), direktne ispovesti učesnika događaja (Goranova pripovest), lično svedočenje post-festum (Dejan u Goranovom kupatilu) i najzad, na kraju, lično svedočenje/suočenje sa stvarnošću, direktno i – NAŽIVO!
Tekst, sam po sebi, zapravo nije iz današnje perspektive nešto spektakularno senzacionalan, jer u međuvremenu se svašta izdešavalo: poludeli vojnici kao spree-killeri u kasarnama (navodno povezani sa sektama poput Crne ruže), ratovi i klanice i ludila po Balkanu i njihov crni afterglow u vidu bezumnih zločina i perverzija svih vrsta u "mirnodopskim" uslovima poremećene i sjebane Srbije i sl. Od ovog teksta pa do danas imali smo prilike da pročitamo desetine feljtona i članaka u kojima se govori o satanističkoj zaveri, kao što je ovaj: VERSKE SEKTE - Crna ruža - Satanistički ritual žrtvovanja na grobljima, ili pak o vezi Crne ruže sa pripadnicima specijalnih jedinica (jer, Legija ima Crnu ružu tetoviranu na vratu!) koje se razotkrivaju ovde: Ko čuva Crnu ružu?
Uostalom, možete pogledati i brojne video priloge o Crnoj ruži, poput ovog:
Evo, dakle, ekskluzivno na ovom blogu, jednog od prvih pominjanja Crne ruže u predratnoj Srbiji 1988. godine – mnogo razumnije i objektivnije intoniranog od onih koja su usledila... Klikni na slike - ili još bolje SAČUVAJ ih - da bi ovaj sken bio čitljiv:
