počeo sam da pišem rivju za korejski BEDEVILLED (2010) ali su me um + emocija poneli u drugom smeru, pa sam pomislio, umesto da zbrzavam neke stvari koje imam potrebu da kažem, i guram ih kao predimenzioniranu digresiju usred rivjua jednog konkretnog filma, možda je bolje da to malo jače razvijem u zasebnoj tiradi – što, evo, i činim.
upozorenje: donji text sadrži GENERALIZACIJE!
kao povod za ovaj kratki osvrt na stanje u azijskom (pre svega žanrovskom, ali ne nužno horor) filmu danas poslužila je činjenica da sve novo što sam prošle godine gledo iz koreje nije uspevalo da bitnije prebaci zanatsku kompetenciju u proizvodnji poneke solidne scene akcije, krvopljusa ili čak erotike, ali sve odreda bilo je beznadežno praznoglavo i mediokritetsko. da, ovo se odnosi na sve ove filmove koje možda hoću a možda i neću stići da ovde zasebno prikažem, jer jedva da su mi dovoljno inspirativni za takvu akciju: MOSS, MAN OF VENDETTA, THE MAN FROM NOWHERE, THE HOUSEMAID (rimejk), TROUBLESHOOTER – sve su to novi korejci, drugde grdno hvaljeni, koji su mene jedva zagolicali. njima dodati na blogu do sada uzgredno već pominjane okej ali ništa-stvarno-posebno srednjake tipa SECRET, NO MERCY, THE EXECUTIONER, VIY: THE SPIRIT OF EVIL i CASTAWAY ON THE MOON.
da se razumemo: svi nabrojani su kompetentni, dobro režirani, uglačani, upeglani, gledljivi – ali takođe savršeno zaboravljivi.
svima je **(*) (3-) vrhunac 'postignuća'. ejpovani američki stil iznad bilo kakve pomena vredne supstance. ovo, uostalom, važi čak i za najmanje lošeg korejca iz prošle godine, I SAW THE DEVIL. uz sav primetan i respektabilan žar i filmoljublje koji južnokorejci u poslednje vreme ispoljavaju – evidentno je da je čak i sam vrh njihovog filmmejkinga jezivo praznoglav, što je vidljivo, nažalost, čak i u bleferskom praznoslovlju novijih čanvukovih promašaja, kao i u kim ki dukovim prečestim lutanjima i nedomišljenim orgijama sadizma i patetike. južna koreja, uprkos vrlo živahnoj i plodnoj kinematografiji, još uvek nije uspela da proizvede nijednog potpunog i pouzdanog, zaista pametnog i doslednog, slojevitog AUTORA. kim ki duk je toj poziciji najbliži, a jedno vreme se činilo da je to i bong džun ho, ali njegov precenjeni i isprazni THE HOST a naročito nepojmljivo prenaduvana a uninvolving šuplja MAJKA svedoče o nedostatku pravog, ozbiljnog kompasa kakav se od jednog zrelog autora očekuje.
long story short, ghoul's assessment dalekoistočnih kinematografija je, as follows:
- tajland: blago retardirana seljačka dečurlija;
- hong kong: (o)besni uspaljeni hiperaktivni tinejdžeri;
- j. koreja: bogatunska praznoglava fensi-šmenserska, pozerska omladina;
- japan: zrele čiče u najboljim godinama: prošli sito i rešeto, jaki i mudoviti: lupaju čvrge svima prethodno pobrojanima.
u datom kontextu japanci su takvi giganti da je pominjanje ovih ostalih u istoj rečenici sa njima naprosto – smešno. dovoljno je samo da miike, cukamoto, sogo iši, kjoši kurosava i kompanija samo malo glasnije podviknu pa da ova ostala boranija počne da piški u gaće i vrišti: "we're not worthy, we're not worthy!" pre nego što se sakrije u mišju rupu. a to sve i bez potrebe da prizivamo iz japanske valhale tatka kurosavu, fukasakua, šinda, kobajašija i ostale samuraje kakve ova ostala ciganija među filmskim precima nema ni od korova!
šta fali ovim nejapancima?
pa, izgleda da im malo atomske radijacije ne bi bilo na odmet. suviše su zdravi, normalni, rumeni. ne valja to za umetnost! umetnost traži mutante, a ne rumene praščiće.
tajlanđani su juče sišli sa drveta, jutros dobili struju u kući, a malopre već počeli da snimaju filmove. a to se i vidi. previše opterećeni prevaziđenim tradicionalističkim konceptima da bi imali nešto pametno da kažu iole modernom, mislećem, iz-19. veka-davnoizašlom čoveku. svaka čast što sve bolje ovladavaju tehnikom oponašanja japanskih, američkih i drugih filmova (SHUTTER, ONG BAK…) ali sem nešto primitivne zabave nemaju šta više da pruže. infantilnima dosta, okej; ali iole zahtevnijem gledaocu – jok.
i nemoj neko da me je povuko za jezik da se izjasnim o njihovim negledljivim prenadrkanim a naivnim (f)art filmovima, tipa TROPICAL MALADY (proklet bio ko me slaga da ovo ima elemente horora! ova odurna smaračina je horror per se!) ili prošlogodišnji UNCLE BOONMEE WHO CAN RECALL HIS PAST LIVES (proklet bio ko mu dade zlatnog palmu! veću patnju i mučenje nisam u prošloj godini doživeo! nakon bezuspešnih pokušaja da film izdržim do kraja – ugasio sam ga posle sat vremena, od puna dva koliko inače gnjavi!).
hong kong je bio i ostao meka populističkog filma prilagođenog najnižem zajedničkom imenitelju polupismene primitivne publike kojoj je dovoljno malo karatea, pucačine i kololoma, meke erotike, cmizdrave patetike i jeftino-prizemnih fazona pa da plače od sreće. čak i najbolji njihovi filmovi su u fazonu zoran čalić sreće poznog lika besona. ume to da bude mestimično zabavno na svoj priprosti način, naročito onima čiji je razvoj uapšen u dobu hiperaktivnog tinejdžera (brus liiii, džon vuuuu…), ali to je sve eventualno gledljivo jedino uz uslov obaveznog gašenja mozga pre filma. slično važi i za prenabudžene državotvorne epske mega-spektakle o slavnoj kineskoj prošlosti koju je krajnje teško pomiriti sa tužnom sadašnjošću (džaba im ekonomski bum, kad im fali razvijen um; lao cee odavno bio jee…).
južni korejci su naučili sve fore i fazone od amera i japanaca – osim kako se ozbiljno i duboko filmski razmišlja, kako se održava kontinuirana konzistentnost pameti, kako od genijalnog koncepta napraviti film koji će genijalan biti do kraja a ne samo u prvih 20 minuta, kako namazati parče filmskog leba ravnomernim slojem filmodžema i kako najbolje ostaviti za kraj umesto da se izbaci odma u prvoj sceni, i najvažnije – kako napraviti smislen mamojebući završetak filma a da ovaj ne sadrži sramotne doze najotrcanije patetike ili pozerske mistifikacijske konfuzije koja ništa ne znači i nema veze s mozgom ali 'lepo' izgleda. svaka čast na onoj nekolicini skoro-savršenih filmova (SYMP. FOR MR. VENG, OLDBOY, MEM. OF MURDER, 3-IRON…) ali dve laste nisu činile kurosavu niti miikea, pa neće vala ni čanvuka ili bonga.
kao što je iz moje gornje definicije očigledno, korejci su najbliži zrelosti, punoletni već jesu, samo još da nauče od starije japanske braće da ne stavljaju toliko gela u kosu, da ne uvlače duxeve i majice u pantalone i da ne svršavaju u gaće već tokom predigre, i biće nešto od njih.
a o japancima – šta reći? njihova dela govore umesto njih. oni imaju toliko raniji start od pominjanih skorojevića i vikendaša da će potonjima trebati decenije da im se primaknu na puškomet.
dok tajlanđani, honkonžani i korejci pretežno razmišljaju u kategorijama formula, japanci jedini stvarno i masovno smeju da idu gde ljucka stopa još nije gazila, a čak i ako se okliznu na toj stazi, eventualno posrnuće je respektabilnije od još jednog kompetentnog, tehnički solidno izvedenog gacanja utabanom stazom ili pak ko zna kog po redu traćenja dobre premise na zbrzano tupadžijski preuranjeno-ejakulantski način.
japanci imaju etitjud, koji ostalima bolno fali. oni imaju ozbiljne autore čak i na nivoima filmmejkinga koje ova ostala boranija ne zna ni da postoje – autore kao što su šimizu, matsumura, sato, fukui… japanci imaju exploatacijske filmove koji su pametniji i filmski bogatiji od korejskih 'art' štihova. japanci imaju ludilo i excentričnost koji su kanalisani na toliko mudovito fuck-all način da čovek ne može da se ne divi čak i nekim srednje-uspelim proizvodima, jer su deo tendencije pionirske, neepigonske, junačke i blesave (ORGAN, EVIL DEAD TRAP 2…).
ne bih da ispadne da su japanci dobri samo za ludilo i perverziju, jer to UOPŠTE nije moja teza - mada na tom polju, ako me već vučete za jezik, suvereno šiju sve tri pobrojane kategorije zajedno, i po smelosti, i po maštovitosti, i po autentičnosti, a vala i po zrelosti! kao što moja godišnja lista pokazuje, u njenom vrhu nisu ni japanski horori ni japanske cyber-perverzije, nego jedna ingeniozno pitka i ljupka mejnstrim dramedija (FISH STORY) i jedan metafizički slepstik za celu porodicu (SYMBOL); tek posle toga dolazi TETSUO 3. a negde pri dnu nalazimo još jedan odličan mejnstrim filmić, GOLDEN SLUMBER, koji dodatno ilustruje moju poentu o opštoj zrelosti i superiornosti japanske kinematografije na svim nivoima i o njenoj sposobnosti deliverovanja entertejnmenta koji je istovremeno zabavan i pametan (+ otkačen i originalan, a ne kalkulantski) od početka do kraja, u obliku i na način na kojima ostali azijati mogu samo da zveraju i balave kao siročići pred izlogom poslastičare.
eto, tako stvari stoje u azijskom filmu danas, as seen by Ghoul.
arigato & sayonara!
