15 - ANTOLOGIJA SAVREMENE JAPANSKE HOROR PRIČE

Priredili Dina Hrecak i Susumu Katagava

  

Tanesi se, polako ali sigurno, pretvara u relevantnog izdavača horora u Srbiji. U ovom osvrtu usredsrediću se na njihov značajni doprinos predstavljanju japanskog horora našim čitaocima. Budući da se oni nisu precizno diversifikovali i brendirali kao žanrovski izdavač, ljubiteljima horora su možda i promakle neke njihove knjige zato što nigde na njima, u najavama i u dizajnu korica, ne piše decidirano, niti je dizajnom i ilustracijama nagovešteno, da je sadržina od moguće relevantnosti za ljubitelje horora.

 

Evo, na primer, ako vidite ovaj naslov (Đunićiro Tanizaki: SEDAM JAPANSKIH PRIČA) i ovu relativno običnu koricu (Japanka sedi pod suncobranom), teško da biste pomislili: „Hej, evo nama japanskog horora!“ A njen sadržaj, verujte mi, preporučujem kao itekako vredan, i u opšteknjiževnom, ali i u uže-stručnom, žanrovskom, hororičnom smislu…

 

Takođe, Tanesijeve dve ANTOLOGIJE SAVREMENIH JAPANSKIH PRIČA, 25 i 26, sadržale su i poneku horor priču – npr. u 26 imate dve odlične od Suzukija Kođija, uključujući onu po kojoj je rađen film DARK WATER.

Mislim da se ponešto hororično provuklo i u ovom izboru - 14 ANTOLOGIJA SAVREMENE JAPANSKE NAUČNO-FANTASTIČNE PRIČE, ali njega sam tek načeo, ne i dovršio, pa za sad ne mogu da potpišem.

 

Uglavnom, posle takvog, postepenog i neeksplicitnog uvođenja horora, Tanesi je definitivno otvorio horor karte u izboru od pre nekoliko godina pod naslovom 13: ANTOLOGIJA SAVREMENE JAPANSKE HOROR PRIČE koji je sadržao upravo to: trinaest priča strave i užasa od strane sedmoro nagrađivanih pisaca: Edogava Ranpo, Tecu Jano, Sakjo Komacu, Rjo Hanmura, Kođi Suzuki, Joko Ogava i Ocuići.

 

Ta knjiga je krajem decembra 20202. doživela i nastavak, i o njemu ću sad reći nešto konkretnije, jer sam knjigu upravo sa uživanjem pročitao. Zvanična najava kaže:

 

„Japanski horor pokazao se kao neiscrpan žanr koji uvek ima nešto novo da ponudi, stoga je pred vama još jedno izdanje kratkih priča strave i užasa sa drugog kraja sveta – Аntologijа savremene japanske horor priče 15. U ovoj knjizi čekaju vas neki do sada već poznati majstori žanra (Edogava Ranpo, Kođi Suzuki, Ocuići), kao i neki pisci čiji će vas izlet u horor možda iznenaditi… sa izborom priča od koga će vam se, kako očekujemo, dići kosa na glavi…

„Od iro­ni­je do stra­ha ko­ji gr­či utro­bu, od ne­vi­no­sti do okrut­no­sti, ova knji­ga predstavlja pra­vi rin­giš­pil naj­ra­zno­vr­sni­jih emo­ci­ja, do­ga­đa­ja i li­ko­va. Ona vo­di iz sve­tla u ta­mu i iz ta­me na sve­tlost, ogo­lju­je naj­skri­ve­ni­je de­lo­ve du­še, ra­sve­tlju­je bizar­no, ne­mo­gu­će, je­zi­vo, za­stra­šu­ju­će, ne­pojm­lji­vo, na vr­lo ja­pan­ski na­čin – ov­de ne­ma na­me­ta­nja mo­ral­ne vred­no­sti ni­ti su­da, ne­ma pre­ten­do­va­nja na to da au­tor zna ko­ji je is­pra­van put, do­bro i zlo ni­su uni­ver­zal­ne, di­ja­me­tral­no su­prot­sta­vlje­ne katego­ri­je, već tek pro­la­zna sta­nja ko­ja u svom zbi­ru či­ne ljud­ski ži­vot. Mo­že se dogodi­ti da vas ono što je je­zi­vo na­sme­je, oče­ki­va­no iz­ne­na­di, a neš­to sa­svim obič­no pre­ne­razi.“

 

A ja kažem: ovo je odličan izbor koji pruža vrlo dobar uvid u modalitete japanskog pristupa hororu, od klasičnog do modernog. Malo je više zastupljena psihopatologija a nešto manje natprirodna strava, ali čak i tamo gde nema duhova i demona uglavnom se ne radi o suvom realizmu, već o osobenoj japanskoj vrsti nadrealizma, sa likovima i dešavanjima vrlo stilizovanim i „većim od života“.

 

Klasika je prisutna u vidu dve priče Lafkadija Herna, zasnovane na japanskom folkloru, što će reći da u njima imamo prisustvo natprirodnih sila, duhova i zloduha.

 

Priče „Snežna žena“ o čoveku kome u snežnoj oluji život poštedi žena koja nije od ovoga sveta, ali uz zavet da o njoj nikada nikome ne priča... (šta mislite, da li će zadržati jezik za zubima?)

i „Priča o bezuhom Hoićiju“ koja već u naslovu spojluje „rupu“ u zaštiti od demona naslovnog junaka, biće poznate ljubiteljima japanskog horor filma, jer obe su superiorno i nezaboravno obrađene u omnibusu KWAIDAN (1964) – koji najvrelije preporučujem, ako je nekome do sada uspeo da promakne.

 

Edogava Ranpo je takođe klasik, kod nas zadugo zaobilažen, i krajnje je vreme bilo da bude predstavljen na srpskom. Istina, šteta je što ga Tanesi secka i cepka na parčiće, 2-3 priče u ovoj knjizi, 2-3 priče u onoj. Da nije to urađeno ovako i ovde, on bi svakako dobio svoj jedinstveni izbor najboljih priča kod Orfelina, u jednom izdanju, među jednim koricama, sa pogovorom itd, kako priliči klasiku. Ovako, kod Tanesija, imate ga rasparčanog: dve (slabije) njegove priče nalaze se u 13, ali zato tri bolje možete čitati u 15:

„Putnik sa slikom od krpenog kolaža“ je zapravo fantasy priča (pre par godina Džef Vandermer je nju uvrstio u svoju Antologiju klasične fantazije) o ljudima zarobljenim u jednoj vrsti slike-krpenjače.

„Pakao ogledala“ je klasična priča o sumanutoj opsesiji (ovde, pogađate – ogledalima) koja me je podsetila na poneke horor priče H. Dž. Velsa. Krajnje jednostavna i linearna, kao i ludilo glavnog lika.

„Gusenica“ govori o ratnom invalidu koji je ostao bez svih udova (sad je samo torzo i glava!) i njegovoj nastranoj ženi, i ultimativni je primer japanskog sadomazohizma i psihopatologije zbog kojih ih volimo, cenimo i uvek im se vraćamo. Postoji i filmska verzija, CATERPILLAR (2010), ali nju slobodno preskočite: osrednja je. Bolje čitajte original.

Zatim slede savremeniji predstavnici japanskog horora.

Jasutaka Cucui, „Anđeoske gospođe“: govori o grupici žena niže klase koje upadaju u jednu bogatašku kuću gde je trenutno samo jedna gospođa (služavku brzo srede). Klinički hladan (i baš zbog toga jeziv) prikaz savremene psihopatije i otuđenosti, bezdušnih klasnih međuodnosa i sadizma ukorenjenog u društvenoj nejednakosti…

Nakagami Kenđi, „Besmrtna“: mistična, dvosmislena priča o isposniku koji se toliko ispostio svojim isposništvom da, kada u dubokoj šumi naiđe na prelepu mladu ženu, ne može a da je smesta ne siluje. Tu, međutim, nije kraj ni njihovom odnosu, a ni iznenađenjima, jer ona možda uopšte nije obična smrtna žena, već… jedan od šumskih duhova, koje isposnik počinje da sluti u zelenilu i žbunju… Veoma erotična, čulna, bogatim jezikom pisana priča koja me je svojim spojem nasilne i nastrane erotike, šumskog ambijenta i sudara religije i paganstva podsetila na japansku verziju Artura Makena.

Kođi Suzuki, najslavniji je po romanu KRUG (prema kojem je rađen najbolji japanski moderni horor, Ringu), a njega takođe možete čitati na srpskom, u Tanesijevom izdanju. Ovde je zastupljen sa tri priče.

„Ki Vest“: Japanac nadomak Floride oseti naprasnu želju da ostavi malu ćerku samu u kolima (!) i otpliva do jednog ostrvca blizu obali, ali onda počinje nadrealni niz zbivanja koji dovodi u pitanje njegov već u početku sumnjiv razum i percepciju stvarnosti.

„Nepravilno disanje“: zlokobno aktuelna priča za ovo naše vreme Kovida-19, budući da je u središtu priče jedan ukleti (?) respirator, na koji je priključena žena glavnog junaka. Dok on bdi kraj njenog tela, počinju da mu se javljaju izvesne sumnje…

„Avidja“: Čovek sa porodicom (žena i dvoje dece) putuje u posetu jednom planinskom svetilištu, ali niz pretećih detalja na njihovom putu dovešće do neočekivane eksplozije nasilja. Gusta atmosfera lagano gradećeg saspensa.

Mijuki Mijabe, „Čijoko“: Devojka se zaposli, honorarno, da bude reklamna maskota, odevena u kostim zeca, i tako u jednom tržnom centru privlaču decu i roditelje-kupce. Međutim, kad navuče taj kostim ona počinje da vidi nešto čega do maločas nije bilo… Simpatičan spoj banalnog ambijenta savremenog konzumerizma i – pukotine u tzv. normalnosti kroz koju se nazire da nešto nije sasvim u redu sa tim prozaičnim svetom…

Ocuići je još jedan japanski autor čije se priče „seckaju“, na parče, u nekoliko Tanesijevih antologija. Tri imate u 13, a evo još čak četiri u 15:

„Bela kuća u hladnoj šumi“: Zlostavljani dečak na jednoj farmi odrasta u psiho-ubicu koji spopada namernike u šumi i od njihovih tela gradi sebi kuću (doslovno isto onako kao u filmu THE HOUSE THAT JACK BUILT, koji je snimljen nakon izlaska ove priče: da li je fon Trir čitao Otsuićija? Ko bi ga znao?!)

„Pesma sa sunčanog mesta“: Fina priča, mada nije horor, pa ne znam otkud u ovom izboru. Ovo je postapokaliptični SF, o odnosu jednog od poslednjih preostalih ljudi na Zemlji i njegove služavke-androidkinje. Dobra posthumana atmosfera a ima i odličan preokret.

„Sedam soba“: Ovo je upadljivo najbolja priča (noveleta!) u ovoj antologiji, i pravo da vam kažem, sve i da su sve ostale osrednje i nikakve (a nisu!), samo zbog ove jedne bi se isplatilo da nabavite ovu knjigu. Čak i nevezano za nju, ovo je jedna od najboljih savremenih horor priča koje sam pročitao u poslednjih nekoliko godina, a kad vam to kaže neko ko redovno prikazuje najnovije zbirke i antologije za RUE MORGUE magazin, to bi trebalo da ima neku težinu.

Najčudnije u svemu je to što priča polazi od premise koja me, na filmu, izrazito nervira: znate onaj kliše, grupica ljudi probudi se u nekom podrumu i sad treba da dokuči neka pravila, zagonetke, fore i fazone, kako da odatle umakne, dok ih neko ili nešto ubija… U današnjem hororu to se obično svodi na jeftine (budžetski, i svakako drugačije) parafraze CUBE + SAW, ali najčešće pravljene od štapa i kanapa.

Ono što je Ocuići od toga radi je, doslovno, genijalno: dečak i njegova starija sestra oteti su, i nalaze se u nizu od sedam soba koje povezuje samo plitki kanalizacioni kanal posred poda. Kroz njega dečak puzi u druge ćelije i postepeno otkriva groznu sudbinu koja čeka njega i sestru, kao i stanovnice susednih soba… Da li će i kako umaći, kako se čini, neumitnoj zloj sudbini?

Neću ni reči više o zapletu, ovo je samo premisa: šta od nje Ocuići uradi je nešto što se retko viđa – horor priča koja je istinski jeziva, napeta, zastrašujuća, nepredvidiva, dirljiva i stravična u jednakoj meri, a kao kruna svega, i kraj je besprekorno predivan, što je poduhvat koji se u hororu najređe viđa. APLAUZ od mene! Čista desetka.

„Suvenir fotografija za Morino“: Ova novela se nadovezuje na svet Ocuićijevog romana GOTIKA, koji upravo ovih dana iščitavam, pa ću se na ovu novelu, kad je pročitam (nakon romana), osvrnuti u okviru prikaza GOTIKE.

 

Sve u svemu, 15: ANTOLOGIJA SAVREMENE JAPANSKE HOROR PRIČE nudi više nego dovoljno materijala i za najprobirljivije tragaoce za dobrim hororom u književnosti, i ima moju toplu preporuku. Ne časite više ni časa.

Naručite je OVDE.