**(*)
2+
Evo nam ga još jedan školski
primer redovnog godišnjeg pecanja Oskara kroz bavljenje „angažovanim“ temama:
ovde – LGBT tematika. I nemam nikakve sumnje da će da se zakiti bar nekom
statuetom – jer one su rezervisane baš za ovakve produkte... ovaj, filmove.
Dosledno sam izbegavao ovaj
naslov sve dok ga, krajem decembra, nisam video na skoro svakoj jebenoj
belosvetskoj godišnjoj BEST OF listi, i onda sam poklekao pred onom MEET THE
FEEBLES logikom („eat shit - 50 billion of flies can't be wrong!“); uz to,
fabula radnje je obećavala potencijalno dobru melodramu (zabranjena lezbijska
ljubav usred mračnih, ksenofobičnih, lovoveštičarskih 1950-ih) pa rekoh, ajd da
pogledam, da ne budem „fah idiot“, „horordžija“ itsl. Daj da overim i nešto iz
mejnstrima...
Pih. Film nije negledljiv,
ali u tome je i poenta sa ovim podžanrom: kao i obično u slučaju „Oskar-mamaca“,
podrazumeva se uglačana tehnička izvedba (jao, što su lepi kostimi!
Scenografija! Jao, što su pogodili period!... Jao, šta sve milioni dolara mogu
da kupe...) i transparentna pitkost i
jasnoća izlaganja (samo bez
umetničarenja! Ovo treba da se dopadne matorim drtinama s prosekom od 70 godina
u guz'ci svakome koji glasa za Oskare!). Dakle, kao fast-fud: lako se guta,
lako se vari, dok traje deluje bogzna kako, ali brzo se zaboravlja i nije
nimalo hranljivo.
Jeste. Duše tu ima vrlo
malo (Golkonda! Golkonda! Duša gde je
onda?), sve je suviše iskalkulisano
da bi prodisalo i zaživelo kao autentična, dubinski potresna melodrama: ja čak
pripremio maramice, željan dobre srcedrapateljske drame, ali one na kraju
ostadoše suve.
Šteta, jer da je ovo rađeno
sa indie/author pristupom, sa dušom, priča je imala potencijala za nešto
stvarno potresno i za antologiju, a ne samo za jednokratno gledanje i za
mamljenje te proklete statue koja, dobili je ovi ili ne, ne garantuje trajnost:
i garantujem da se ovog filma niko neće sećati za 3-4 godine.
Ipak, za sve nominalne LGBT
lajkere i tvitere evo bezbednog načina da pokažu svoju liberalnost i naprednost
time što će gledati (i prepričavati) film o toj manjini, i još pride melodramatično
odmahivati ručicama na ovu temu: „Znači, žas-u!“
Vidim na netu da je pomodno
mrzeti Runi Maru. Ne znam zašto, u ovom filmu ona je jedina svetla tačka. Kejt
Blanšet (Žena zvana Blonda!), s druge
strane, nepodnošljivo je ledena, udaljena, kao da mehanički prolazi kroz tu
lezbijsku dramu a u sebi –budući da je i producent ovog filma – računa: „Eh,
šta sve moram da radim zbog te proklete statue! Ali dobro, bolje da se valjam u
čistoj posteljini sa ovom ljupkom curicom nego s međedom u blatu, kao siroti
Leo!“
Inače, koliko je to sve
iskalkulisano najbolje se vidi i po tim sterilnim slo-mo „erotskim“ scenama u
kojima se eksploatiše samo golotinja manje slavne glumice (Runi!) dok su sise
one slavne i izvikane uredno zaklonjene, prikrivene, nevidljive. Da me ne
shvatite pogrešno, nije meni do milfa, i zabole me za Kejtine sise (Mara mi je
sasvim dovoljna) – stvar je u principu i etitjudu koji se ovde ogoljava kroz
njeno neogoljavanje.
Zbog svega toga, ako hoćete
stvarno dobru lezbijsku melodramu koja em pršti od strasti i erotike em je
iskreno srceparajuća, bolje reprizirajte BLUE IS THE WARMEST COLOR (i moj
rivju, OVDE).
Paralele su neizbežne, ne samo zbog tematike, nego i zbog činjenice da oba filma
sadrže scenu „susreta nakon rastanka, neko vreme kasnije“. U BLUE je to skoro
nepodnošljivo bolna i dirljiva scena (evo, suze mi kaplju na tastaturu samo dok
je se prisećam), a u CAROL je to, eto, tako, jedna mlaka scenica, ništa za
pamćenje, onako, meh. Kao i ceo film.
Ali FEST-ova stoka i
Oskarova stoka ima da sliste ovaj generički iskalkulisani produkt kao džukac što
bi masni papir od bureka! Da se kladimo?
