**
2+
Kad jedan naizgled ozbiljno zvučeći
film, sa solidnim kastom (Natali Portman i Dženifer Džejson Li!) i atraktivnim
rediteljem (Aleks Garland, lepo se pokazao sa debijem u EX MACHINA: solidna
trojka) njegovi proizvođači bace u februar kao vreme bioskopske premijere – to
je loš znak, jer januar i februar su rezervisani za filmove od kojih niko ništa
naročito ne očekuje, i koji bi u žešćoj konkurenciji (proleće – leto – jesen)
bili ZGAŽENI od strane velikih, a jedino u ovim relativno mrtvim mesecima mogu
da zarade bar neki cvonjak, jer u bioskopima tada nema ništa bolje. A kada ga
onda, ubrzo potom, bace na Netflix (za sad, samo na evropski), to je još gora
vest. Zapravo, loše su zvučale još najave o lošim test-screening rezultatima i
dosnimavanjima i menjanjima, a ovo kako su ga bez pompe bacili prvo u bioskope
(ograničeno, pa još u februaru) a ubrzo zatim i na TV, samo je potvrdilo da se
radi o problematičnom filmu.
Biću otvoren: bilo mi je drago zbog toga što je sve obećavalo ćorak. Zašto? Zato
što se radi o filmskoj verziji romana – tj. trilogije, gde je ovo prvi deo – Džefa Vandermera. Vandermer je
srednje-popularan i prilično uticajan (čitaj: dobro povezan) pisac SF-a u čijim
delima su jaki elementi fantazije, horora i tzv. new weird-a. Taj lik mi je
nesimpatičan još otkako sam čuo da je on bio jedan od instrumentalnih krivaca
za proboj onog sterilnog suvopičastog piskarala, doktora Zoće
Živkovića, u anglofoni svet.
Drastično antipatičniji postao mi je
pre nekoliko godina kada je, sa svojim jakim vezama u svetu žanrovskih pisaca,
uspeo da izdejstvuje da se lik
H. F. Lavkrafta ukloni sa statue Svetske nagrade za fantastiku. Da,
upravo ovaj VanDrMr ološ je bio jedan od inicijatora, bukača i hukača koji su
lobirali, muvali, gurali, i na kraju izgurali Lavkrafta a ugurali nekakvo
kič-drvo: jes' da izgleda ko neki ukras iz kineske radnje kupljen za 200
dinara, ali je barem inoffensive a ne
kao onaj užasni rasista i homofob i nosilac grdnih drugih nepopularnih
mišljenja, gnjusni Lavkraft (pu pu pu)!
Ipak, verujte mi, moje gnušanje nad
tim iritirajuće nadobudnim VanDrMr ego-triperom i namćorastim drkadžijom (a to
viđam svaki dan, jer sam „frend“ s njim na FB – barem dok ne bude
Gugl-translejtovao ovaj moj rivju!) nije glavni razlog za moje gnušanje nad
ovom ANIHILIACIJOM. Hell, ako sam mogao da nađem reči hvale za čedo Dimba
Vojnova (DEDERLEZI),
našao bih i za VanDrMra, da ovaj film išta, bar malo valja. Avaj, radi se o
fundamentalno promašenom nedelu sa nekoliko lepuškastih slika i detalja
(uglavnom ukradenih sa boljih mesta).
Glavni problem je u samoj zamisli – u želji da se
bude Papa Političke Korektnosti u
fantastičnoj prozi danas, što VanDrMr zaista i jeste. A kako to na (ne)delu
izgleda? Borimo se protiv muškocentrizma time što će u nepoznatu vanzemaljsku
(?) Zonu da se šalje pet nebranjenih ženskinja
(girl power, yeah!) a protiv belocentrizma tako što će tu da bude jedna crna,
jedna smeđa, jedna žuta, pa povrh svega, da ne bude sve heteronormativno nego
all-inclusive, imamo i jednu lezbijku (među obojenima), pa još sve ekološki
frendli.... Dakle, pravljeno po receptu koji je del Toru doneo Oskare s onom
njegovom bljutavom VODOM,
ali – ha ha, suckers – isti recept je Garlandu i DrMr-u doneo samo ĆORAK.
Kako to, zašto to? U rasvetljenju tog problema
pomoći će mi (i nešto vremena i truda uštedeti) moj drug, Miloš Paunović, reditelj,
koji je poslao ovu donju tiradu, s kojom se ja slažem barem 95%, pa smatrajte da
ovo dole ja potpisujem.
Nakon njegovog teksta ja ću, ispod, da dodam još
neke opservacije i kritike stvari kojima se on nije bavio. A sad, reč ima Miloš
Paunović, u tekstu koji je on naslovio:
Anihilacija ne zalužuje Gulovu anihilaciju
Sećaš se možda da sam ti jednom davno rekao da me
nervira kada vidim da si uradio rivju nekog filma koji ni u kom smislu nije bio
vredan ni pažnje a kamoli rivjua na, moram reći, jednom takvom retko elitnom
blogu poput tvog koji je, bio ti toga svestan ili ne, meni, a i mnogima bio
jedna usputna vrsta sajber univerziteta što u okviru horora, ali i mnogo šire.
Nasuprot tome, sa sazrevanjem, sam ti se
upravo zbog toga i divio, jer sam nekako izmudrovao da ti tim poklanjanjem
pažnje tim delcima zapravo pokazuješ da ceniš trud kreatora u filmskoj
umetnosti koliko god on bio amaterski ili eksploatatorski ili kakav god.
Elem, palo mi je na pamet da bi mogao da
uvedeš jednu kategoriju rivjua koja rivjuiše film na način da ukaže na to zašto
film nije vredan rivjua, a odličan start za to je ova anihilacija osnova
filmskog zanata znana kao Annihilation.
Šta god da je trebalo da bude tema tog
filma ista namerno ne treba biti tumačena rivjuom iz razloga što postoje takve
amaterske stvari koje se ne mogu opravdati ni čime osim da lepo povuku film iz
distribucije i odu na katovanje, dopisivanje i dosnimavanje.
Surovo? Jeste... surovo je kao što oni
surovo vređaju inteligenciju gledaoca usled nedostatka sopstvene ili usled
odsustva osnova dramskog zanata. A pre bih rekao da je ovo drugo u pitanju. Sve
okolnosti iz koje priča u Aristotelovskom smislu startuje su toliko
nepromišljene i banalne da film čine ravnim proizvoljnoj detinjariji.
Nebitan je patetični neo-melodramski
trougao između Natali, Jew-a i Kmice sa temom i žene se jebu sa strane ako
niste znali i to kad jebu uvek su one on top... nebitna je latino lezbejka,
kmica-naučnica, sumanuta psihološkinja i ona peta plantbusterka sa temom žene
će uspeti tamo gde muškarci nisu... a neću ni da spomenem šta su hteli sa Bojom izvan ovog svemira i false
narativom iste koji pratimo kroz Natali. Neću, jer film nije na nivou da
se raspravlja o poetici, kontekstu, značenjima i tumačenjima.
Isključite telefone, sedite pravo u
svojim klupama deco da vam se dajdžestuje makar jedan semestar pa ćemo onda sve
što sledi ako prođete ispite.
Privučena random zemaljskim beaconom
sestra od Lavkraftove Boje izvan ovog
svemira se namerno-slučajno nasukala i za tri godine napravila finu
strugackijevsku Zonu originalno nazvanu Shimmer koja šireći se anihiliše sve
oko sebe tako što s nama nepojmljivim ciljem menja i mutira sve oko sebe. Ko
god da je u ovom vašem scenariju ušao u Zonu ušao je besciljno i nepromišljeno
i za te tri godine nikakav podatak nije skupio. Sa svom tehnologijom koju
ljudska rasa danas poseduje, a ista nije baš toliko naivna ćčak ni za neuhvatljivu
Boju, i sa elementarnim razumom mi i dalje nemamo nikakav naučni podatak o
njoj. E, vidite, deco, to morate da preškrabate u scenariju i da bi vam to što
želite da ispričate prevalilo uopšte do publike, koju ta nepromišljenost može
ozbiljno da odbije, morate ozbiljno da razradite i napravite ozbiljnu studiju
na zadatu temu da biste izbegli, kako kaže tata kosmičke strave H.P.L –
jeftino, detinjasto i neubedljivo.
Kako – pitate se? Krenimo od početka.
Elem, kao što ste donekle bili promišljeni kada ste u biohazard odelo obukli
Benedikta Vonga koji isputuje Natali Plantman po povratku iz zone na samom
startu filma, tako ste s tom promišljenošću morali ostati konzistentni i
nadalje. Ako ste zadali okolnost da je Oskar Ajzak prvi ljudski stvor koji se
vratio iz Zone onda sav military personel koji se bavio istom je jako svestan
da je on bio izložen ko zna kakvim alienskim toksikacijama, mutacijama,
virusima i da ekipa koja se šalje da presretne ambulantna kola ne mogu biti
vojnici obučeni kao da presreću kamion koji švercuje kokain već moraju
nastupiti u istim onakvim biohazard odelima i odmah pametno izolovati Oskarovo
krljkljajuće telo koje širi ko zna kakve mikrobe na sve strane sveta sa svakim
krkljom. Jeste zapisali? Take your time...
Dalje. Natali se budi i sve što je
dočekuje je jednako neadekvatno obučeni statista koji igra vojnika u drugom
planu s namerom da se doprinese uverljivosti i mentalno nestabilna umiruća
psihološkinja koja je u ime svih Ujedinjenih nacija sveta i svih NATOa, i Rusa
i Kineza tiranski vođa projekta za spas planete Zemlje bez ikakvih generala i
generalkinja, predsednika/ca i iluminata/kinja koji bi joj dali makar koji
savet a možda i nametnuli svoje mišljenje o celoj stvari. Ta okolnost instant
obesmišljava gledanje filma nadalje i motiviše mlade generacije koje sede uz
svoj kompjuter i gledaju da kliknu AltF4 i vrate se onanisanju na Petu Jensen.
Dakle, škrabajte sve to. Da, da, SVE!
Šta? Bravo ti tamo u zadnjem redu – Tačno! I za ovakvu situaciju MORATE da napravite
ozbiljnu studiju i da je razradite i namaštate realno i dosledno onako kako bi
zemljani stvarno pristupili istoj. Tada, motivisani girl power potrebama
Holivuda, možete da uvedete taj jedan ženski lik koji će se izdvojiti iz te
mase UNa, NATOa, Rusa i Kineza nekakvim začudnim i dramatičnim alienskim stavom
po pitanju celog tog fenomena gde ćete logično iskonstruisati da je Zemljanima
jedina preostala opcija da pošalju tim sastavljan od pet potencijalnih žena
naučnica i samoubica. E sada, bilo bi divno kada biste iskoristili taj trenutak
i pokazali nam svoju kreativnost time što ćete mudro obrazložiti, a ne samo
puziti pred modernim Holivudom, ZAŠTO baš šaljete tim ŽENSKIH naučnica
samoubica.
Nakon toga nam MORATE predstaviti
smislenu i uzbudljivu hronologiju ispitivanja Zone – potpuno je detinje samo
obavestiti Natali da postoji mnogo teorija ali nikakvih podataka, da su se u
Zonu slali dronovi, životinje i ljudi i da se ništa ne vraća... Deco... da li
je neko probao da uzme uzorak bubble zida oko Zone i vidi kakvi su rezultati;
da li je iko poslao drona koji je ostao u vidnom polju da pokupi neke podatke i
ukoliko je crko, jer sve elektronsko crkava unutar iste, bio povučen nazad
nekim kablom ili čime god da je ostao vezan s naše strane i šta se izvuklo od
podataka iz tog drona; da li je iko na neku uzicu poslao nekog miša, zeca, ovcu
unutra i posmatrao promene, a potom ih izvukao napolje, secirao i popisao
ludila koja je primetio; da li je iko probao samo da uđe i izađe i šta mu se
desilo; da li je iko ušao dva metara unutar iste i prespavao dan ili dva ili
tri i šta mu se desilo; da li je ikome od njih padalo na pamet da nukuje Zonu?
Prvo i pre svega morate razumeti da
razlikujete specifične zanatske pojmove od specifićne poetike. Ne možete
uspešno nacrtati šaku kao Pikaso a da ne znate da je nacrtate klasično
anatomski precizno. Samo ćete postići da vaše delo izgledati naivno poput
dečijeg čiča Gliše umesto da se jasno čita da je čiča-glišizam vaš namerni
umetnički postupak. Gore navedeni predlozi koji doprinose zaoštravanju sukoba
izmeću ljudi i Shimmera i uozbiljavanju cele teme su rešenja zanatske prirode,
a ne pitanje ukusa. Nepromišljenost i naivnost u njima jednaka je tome da
pravite scene u kojim ljudi odlaze u banku i izlazeći iz svojih kuća i stanova
oni nikada ne zatvaraju ulazna vrata za sobom a kad uđu u banku sami odlaze do
sefa i poslužuju se novcem, umesto da vidimo kako naravno zatvaraju vrata ili
kako novac naravno podižu na bankomatu ili od šalterske službenice. Ovo vaše se
samo čita kao nepostojeća budalaština, a sve što su glumci izgovorili pada u
vodu i vaša poetika ne dopire do gledaoca.
Ne znam da li se razmemo... Još jednom –
ne radi se uopšte o studiji poetike teme kojom želite da se bavite u filmu nego
o elementarnoj studiji ljudskog života koji ako predstavite tačno i uverljivo,
a verujte, ista samo ako je tačna, i ništa više od toga, može da doprinese
osnaživanju vaše poetike ma kako god da je neukusna ili ukusna.
Školski primer izrazito tačne studije gde
su svi elementi zanata besprekorno zadovoljeni je npr. Tarantinov Hateful
Eight. Ništa me manje ne zanima na svetu od jedne izmišljene kaubojštine
iliti kaubojske izmišljotine, ali to je potpuno nebitno, jer se radi o ukusu i
poetici. Zanatski je tu SVE BESPREKORNO!
Najveća je zabluda početnika kada stvara
dramsku umetnost i živi u predubeđenju da kao neko ko živi život na planeti Zemlji
STVARNO poznaje život. Tek kada stavi pod lupu i krene da secira njegove
osnovne elemente shvatiće koliko je njegova percepcija siromašna i koliko malo
zna.
E, tek nakon podužeg vremena provedenog u
ovladavanju elementarnim zanatom i studijom života (Džon
Ford, čija mi ja naci poetika ogavna, pekao je zanat kroz nekoliko
stotina kratkih filmova pre no je izrežirao Poštansku
kočiju. Jeste, druga su vremena, ne morate stotinak ali barem desetinak),
onda se po istom principu valja baviti studijom žanra i poetike kojom želite da
se bavite... a kada smo već kod toga: da li je iko od vas pročitao dela koja su
bavila sličnim temama kao što su Lavkraftova „Boja izvan ovog svemira“, Piknik pokraj puta Braće Strugacki, Solaris Stanislava Lema i pročitao ozbiljne
eseje o njima? Jel’ neko pogledao makar Odiseju
2001 ili Body Snatcherse iz 50-ih
i takođe pročitao eseje o njima? Ili, napravio studiju o čuvenim filmovima
Tarkovskog Stalker i Solaris i pozabavio se svim uspelim i
neuspelim stvarima, unapređenim i unazađenim, što bi vam poslužilo da danas i
vi jednu takvu temu predstavite u još boljem, unapređenijem ruhu sa još širim
svetonazorom! Naravno da niko nije... jer da jeste, NIKADA NE BISTE MOGLI
OVAKVO G%$#O DA NAPRAVITE!
Gledate me postiđeno... nekima čak idu i
suze... to je normalno. Nije sramota ne znati, sramota je ne naučiti i sa tim
neznanjem se baciti u posao stvaranja odnosno unazađivanja filmske umetnosti.
Šta ste mislili? Važno je meni da zadovoljim svoj ego i obmanem istoriju da sam
kao neki scenarista, reditelj, D.P.? Šta znaju budale šta je dobar film, nije
ovo zdravstvo pa da neko umre ako gleda sranje koje je mojih ruku delo, film je
i onako danas samo i samo entertainment, a ne umetnost?
Svi koji misle tako neka vrate Index na portirnicu...
odmah!
I bez cmizdrenja... nego pišite dalje. Sa
gorepomenutim promišljanjem verovatno bi čitav razvoj vaše celokupne priče
nadalje bio potpuno drugačiji i dometi iste bi bili neuporedivo veći jer, na
osnovu istog principa promišljanja jasno bi vam bilo da čovečanstvu nije u
interesu da pet žena samoubica šalje da tako očigledno ne stignu do bedno
definisanog cilja (koji bi trebao biti odavno prevaziđen) – The mission statement is to reach the
supposed source of the Shimmer, the lighthouse, enter and acquire data and
return – te bi ih takođe na neki naćin zaštitili odelima, ili vojskom
samoubica u vidu pratnje koja bi im povećala verovatnoću da uspeju, kada ste
već ranije niste setili da ne šaljete samo vojsku niti samo nezaštićene naućnike
već da napokon pošaljete ozbiljan tim koji će mudro moći da se nosi sa
neizvesnim ludilom koji ga čeka.
Sa tim promišljanjem ćete izbeći sve
preglupe scene koje ste proizveli na dalje: od njihovog gubitka pamćenja,
predvidljive scene sa mutiranim aligatorom i negledljivih neveštih rukovalaca
oružjem, bučnog raftinga po reci u kojoj ko zna šta pliva, bučnog šetkanja po
divljini kojom ko zna šta luta, kretenskog noćenja i stražarenja gde onako
naivno iskonstruišete da mutirani medved u mrak odvuče lika koji vam više nije
potreban –zašto-zato – i potpunog narušavanja holivudskih potreba time što
odnose postavite tako da nam jasno stavite do znanja da žene NE MOGU biti dobar
tim.
Ne želim vas pohvaliti za par kripi
štoseva kao što su aktivna creva, rascvetali čovek, medved koji umesto urlika
ispušta vrisak žrtve... Uopšte ne treba raspravljati dalje... ni o kulminaciji
ni o kraju u kom bračni par svemirskih biljaka ipak sprovede svoju agendu –
Koja je šta? Ne!
Vratite se u pesak... naučite da hodate,
naučite slova, da jedete a da se ne umažete pa ćete onda tek dobiti i ozbiljnu
filmsku kritiku od Gula.
Sve ovo što kolega veli itekako stoji, ali čak i
ako nekako progutam koncepciju zapleta – tj. to kako su te „naučnice“
neubedljivo sakupljene, gde su i kako i zašto poslate, i sve oko toga – i čak i
ako zažmurim na jedno oko nad ovako formulaičnom diktaturom političke
korektnosti, moji problemi s ovim filmom su još i sledeći:
- Sporedne (obojene) likinje su
jedva skicirane, izrazito neupečatljive i nerazlučive, svedene na svoje
etnicitete ali i dalje površno i klišetizirano prikazane (da ova jedna ne reče,
sama od sebe, da je lezbo, to ne bih ni primetio, niti bi bilo bitno za išta
što u radnji usledi) i zaista sam, kod njih, ponekad imao problem da se setim
„Koja sad ova beše?“ odnosno „Koju sad ovo ubiše?“. Što je još gore, glavna
(Natali) nam je okarakterisana putem otrcanog gubitka voljenog (sa redundantnim
kliše flešbekovima) a ova druga, šefica (Dž. Dž. Li) je ceo film kao na
autopilotu, govori fletlajn glasom, ponašanje i mimika i sve joj je mrtvosani fletlajn,
i bez obzira što pred kraj saznamo zašto je takva (ima rak!) – zajebi ti to,
bato, doveo si odličnu glumicu da ti igra MRTVO PUVALO ceo film! I za njih ja
treba da navijam i dva sata da ih pratim?!
- Fenomeni koje ove susreću su izrazito
nezanimljivi – čak je i napad albino aligatora režiran toliko bezvoljno i
mlitavo, kao da je to bila ugovorna obaveza („u filmu mora da bude scena napada
albino aligatora!“), pa je otaljano prosto neverovatno za film ovog ranga,
budžeta, profila. Plus te srne, cvećke-u-obliku-ljudi itd. ma daj odjebite s
tim, kao i sa svim tim kič-dugama i ostalim šarenilom.
- Pljuvanje po Lavkraftu dok se
ovamo bezočno krade njegova najbolja priča, „Boja izvan ovog svemira“? Da se
Vlasi ne dosete, ubacimo dvije žlice Strugacki-Tarkovskog (Stalker). U rukama boljeg pisca i boljeg reditelja ovo bi zvučalo
kao recept za remek – pazi samo: „Boja...“ sreće Stalkera! Remek sreće remeka! Pa to ne mož da ne valja! Patka.
Može. Eno, pogledajte. Tj. bolje nemojte.
Plus, ta DrMrova Boja ima najkretenskiji modus
operandi u istoriji invazija: dolazi nam s vatrometom, pevanjem i pucanjem,
šarenilom da sve dreči, kako bi nam odvratila pažnju sa podmuklo skrivene
metode osvajanja. A još je na kraju srozana na otrcani kliše-kraj koji je
praktično repriza EX MACHINE: „Zlo“ ide u svet, iza maske lepote i normalnosti
dolazi među nas da nam jebe sve po spisku. Zing!
- Da li sam pomenuo koliko je film jebeno DOSADAN?
Možda, ali to treba podvući i naglasiti, jer svašta ja mogu da oprostim filmu,
ali ne i gnjavažu. A ovaj gnjavi i gnjaavi i gnjaaavi ko gladna godina – to
traje i traaaje, a niđe veze, niđe saspensa, sve ravno, bledo, nikakvo, ako
nije fletlajn (zzz...) onda iritira i nervira (!!!), a čak i kad se nešto
poluzanimljivo desi (mutant-međed!), to je istovremeno i glupo inscenirano, na
ivici (nenamerne) komendije...
...I tako, imalo bi se još što-šta ovde reći, ali čemu? Ovo
pisanije gore je previše za ovu taštinu praznine jer ona ne zaslužuje ni
toliko, i ja ne mogu više: odjavljujem se!
