Zoran Pešić Sigma (1960-2019)

  

            Veoma mi je žao što moram reći da je Zoran Pešić Sigma, književnik, urednik časopisa Gradina, veliki ljubitelj fantastike (a pre svega naučne), kolega i prijatelj, preminuo dana 17.09.2019. godine.

            Bio je odličan pisac i pesnik, o čemu su svoj sud već dali kompetentniji od mene, i ovo nije ni mesto ni vreme da ja tome i na tu temu dodajem. Umesto toga,  pre svega želim da iznesem nekoliko subjektivnih opservacija i prisećanja, iz svog ugla, dakle, kako ovom mestu i priliči.

            Sigmu znam od 1995., kada sam počeo da odlazim u NKC (tada se to, valjda, još zvalo Dom Kulture). Tu sam, na poziv Dejana Dabića, svoje prve tekstove objavio u časopisu Nišan (Niški analitičar), čiji je Sigma bio urednik. 

Sigmu sam smesta zapazio kao tihog ali pametnog čoveka sa vizijom i umećem da je sprovede u delo - nenametljivo, ali snažno.

Kad kažem „tih“, time ne mislim da je on naročito tiho i nečujno govorio; možda je „blag“ bolja reč. Ne pamtim da sam ga ikada čuo da je povisio glas ili opsovao. Imao je jedan za Nišlije apsolutno nekarakterističan mir, staloženost, jedan osobeni „zen“, koji mu je valjda omogućavao da usred večitog haosa te institucije ipak opstaje i stvara, neokrnjen nezdravim okruženjem.

Kad kažem „blag“, time još mislim da se u njemu nije osećala kiselost ni gorčina, niti jed, pakost, zlovolja svake vrste, obojena manjom ili većom dozom frustracije i kivnosti na okolinu, ljude, centre moći, klike, urote, vlast i univerzum. Većina drugih niških poslenika iz kulture s kojima sam dolazio u dodir bili su bučniji, ljući, besniji, sa mnogo više sirćeta i rakije u krvi... Sigma je, valjda, svoj mir doneo iz rodne Vojvodine (rođen je 1960. u Beloj Crkvi, Banat, gde se i školovao) a dalje ga je negovao svojim radom, svojom posvećenošću kulturi, bez kalkulacija, bez politikanstva, bez laktanja, guranja i muvanja... I u tome je bio u upadljivoj manjini, kako u Nišu tako i šire.

Bio je jedan od prvih čitalaca rukopisa mog prvog romana Naživo. Veoma povoljno se izrazio o njemu, i inicirao je ono što meni nikad ne bi palo na pamet – da početak romana, pod izvornim naslovom „In Vivo“, bude objavljen u jednom broju časopisa Gradina (tačnije: br. 9-10-11-12, 2001, str. 269-272). Takođe je, zajedno sa Stanom Dinić-Skočajić, rukopis preporučivao nekim piscima i urednicima koji su tih meseci dolazili u Niš (npr. Jovica Aćin, Ranko Munitić, Vasa Pavković...) a rukopis je na kraju zavšrio u niškoj Prosveti, takođe na Sigminu i Staninu preporuku tamošnjem uredniku, Tihomiru Nešiću... Ostatak je istorija... ali njen početak ja nisam zaboravio. Ako baš moram da crtam, Sigma je svakako bio jedan od onih koji su mi dali dragocen vetar u leđa onda kad mi je to bilo najpotrebnije.

Drago mi je što mogu reći da sam se sa Sigmom u par navrata i privatno družio – mislim, izvan prostorija NKC-a i drugih kulturnih lokacija u Nišu i okolini (računajući tu i pokoji kafić ili kafanu). Sa Sigmom i još nekim drugarima išao sam na nezaboravni izlet do Đavolje varoši u vreme kad je to mesto još bilo divlje, nesređeno (ako je to pravi izraz za njegov prirodni oblik, bez drvenih stepeništa i ograda i lampi i staza kako bi svaka baba i svako derište mogli tu da se veru i na dohvat ruke priđu svakom od stubova...). Prenoćili smo tamo pod zvezdama. Nažalost, fotke sa tog događaja propale su mi u smrti externog harda pre nekoliko godina...

Đavolja varoš i taj naš izlet kasnije su postali lajtmotiv temata o Demonologiji u Gradini, koji je Sigma, donekle uz moje saučesništvo, priredio. Upravo on mi je bio naručio tekst o Đavolu na filmu, objavljen u tom tematu; i baš iz njega se rodila moja prva kritičko-esejistička knjiga, Faustovski ekran...

Takođe sam sa Sigmom i još nekom ekipicom zanoćio i na Tremu, najvišem vrhu Suve planine, jednog čudnog dana u avgustu pre desetak godina, kada su kiše i oluje popodne narednog jutra proizveli gustu maglu kad smo na vrhu te planine izašli iz šatora.

I ovog puta se iz jednog izleta izrodilo nešto „kulturno“. Naime, u tom ugođaju nastale su neke nezaboravne fotke, od kojih je jedna - na kojoj ja, na vrhu brda, okružen maglama, čitam knjigu - par godina kasnije završila na plakatu niškog Sajma knjiga (u organizaciji NKC-a). Ne sećam se da li je tu ideju inicirao Sigma ili Goran Stanković, ali te fotke svakako ne bi bilo da nije bilo Sigme...

            Kasnije mi je Sigma naručio temat o Embrouzu Birsu, koji sam priredio i za isti napisao jedan esej, mada je taj temat i sećanje na njega pokvario prevodilac koji je to uradio inferiorno, drveno, i bez osećaja za Birsovu sočnost, aluzivnost i duh.

            I brojni drugi moji tekstovi (eseji i prikazi) objavljivani su u Gradini na Sigmino pozivanje, a ako me poslednjih godina u tom časopisu nije bilo, to nije bilo zbog Sigme nego zbog nekih drugih ljudi u redakciji (tj. zbog moje odluke da se s njima ne mešam)...

            Bilo je i drugih aktivnosti i zbivanja u kojima smo učestvovali zajedno (npr. pokušaji da se vaskrsne i omasovi niško udruženje ljubitelja fantastike „Lira“) u ovih četvrt veka, a sigurno sam ponešto u ovom trenu zaboravio.

            Žao mi je što smo se u poslednje vreme, sticajem okolnosti, ređe viđali; zbog toga mi je vest o njegovoj preranoj smrti došla kao iz vedra neba.

          Nažalost, i ona potvrđuje prokleto pravilo da najbolji odlaze prvi. Neće grom u koprive, nego u one koji se izdižu, ističu, rastu iznad zacrtanog.

            Počivaj u miru, dragi Sigma.

            Umesto kraja, evo jedne njegove pesme.

Zoran Pešić Sigma

BIĆE SVE U REDU

Biće sve u redu
sve će doći na svoje mesto
ulice će uspavati automobile
oko ponoći
zvezde će vratiti grad
pijanom nebu
parkovi će opkoliti vetar
sa sviju strana
i on će se smiriti
na klupi

a gde je ta ponoć
gde nebo
gde vetar
to je manje važno
svuda je isto kada je sve u redu
kada je sve na svome mestu
i automobili su jednako parkirani
i zvezde pouzdano trepere
i vetrovi sede
mirno na svojim klupama
samo da je sve u redu
samo da je sve na svome mestu

niko ne umire
niko se ne rađa
bezbrojno smo malo
zaspali
i pokvarena ploča ponavlja
melodiju
biće sve u redu
sve će doći na svoje mesto
oni koji su bili tu - još su tu
oni koji su otišli - tamo su još uvek
i niko ne prisluškuje odjeke
u pustom hodniku

promene - kome su potrebne promene
video sam čoveka jednom
kako sedi u fotelji na ulici razrušenog Groznog
video sam ga na televiziji
sedeći u potpuno jednakoj fotelji
njegove oči spokojno su govorile
biće sve u redu
sve će doći na svoje mesto

ispićemo u zdravlje
zaboravljenih u šumskom potoku
zapalićemo cigaretu
za ono malo para što nam preostane
kupićemo čokoladu deci
deci naše dece bar
ratovi su prošlost
ružni snovi su ratovali
posle ratnih filmova
ratovi su se završili
kao program
snegom koji treperi u efiru
biće sve u redu
sve će doći na svoje mesto

krevet koji smo kupili
i u kojem spava neko drugi
i krevet koji plovi
nizvodno od našeg detinjstva
i ona ruka koja nam je mrsila kosu
i ona ruka koja nam je štipala
belo meso
pisma koja smo poslali
i pisma koja nikad nismo dobili
noći koje smo propili
i noći koje smo štedljivo čuvali
za bolje sutra
ljubav koja nam je oduzeta
i ljubav koju smo oteli
sve će doći na svoje mesto
biće sve u redu
nanizano spokojno
kao noć u vatri ničega
kao u čizmi dobroćudnog Boga

ZORAN PEŠIĆ SIGMA (BIĆE SVE U REDU, 2018)