MAMULA (aka NYMPH, 2014)

  **(*)  

  2+  

            Najzad sam, na Grossmannu, pre mesec dana, pogledao MAMULU. Iskren da budem, posle više nego razočaravajuće ZONE MRTVIH, nisam baš izgarao od nestrpljenja, niti su mi očekivanja bila dovoljno visoka da zimus prevalim put od Niške Banje do Niša (9 km; 20 minuta busom), u vreme kada je načas igrao u ovdašnjim bioskopima kako bih potrošio jedno veče na njega. 

Ovog puta, na festivalu, kao član žirija za glavni (takmičarski) program, bio sam u obavezi da ga pogledam, pa sam to i učinio – u ljutomerskom bioskopu. I nije bolelo koliko sam se bojao. Dapače.

            O čemu se radi ovde?

            U prvih pola sata živci iole prefinjenog gledaoca su na ozbiljnoj probi dok imamo da pratimo ljubavne i srodne zgode nekolicine mlađih fun-loving osoba: američka novinarka i njena drugarica dođu u Boku Kotorsku da se izležavaju na suncu i brčkaju u slanoj vodi, a pridruži im se ćelavi Balkanoid na kojega trza drugarica, iako ovaj dolazi sa svojom nenajavljenom verenicom. 

I onda: sunce, more, golišave cure, isprazni mužjaci, mini-žurke, zezanje, mnogo brbljanja ("voliš li me, voliš li je..."), a čisto da nam ne udari u glavu sve to sunce i sav taj užasno đubroviti tehno-dens mjuzak i ta sapunska opera, vidimo i neka mlitava ubistva, u prologu, a onda i još jednom usred ove gnjavaže, da nas bar nešto podseti da gledamo neki, kao, horor (kad je već svaki nagoveštaj atmosfere i jezovitosti u korenu ubijen prizorima i dešavanjima koji kao da su preslikani iz neke hrvatske sapunice).

            Ubistvo (duplo) u prologu? Oho – sirena kolje od samog starta, radujete se naivno vi, jer su vas posteri i trejler filma pripremili za nešto što je izvorno trebalo da se zove KILLER MERMAID?! Koješta! Od toga se pozdravite odmah. Sirenu ćete videti, načas, tek negde oko polovine filma, ali zato, u nečemu što je, kao, o sireni-ubici (o, je, tak oriđinalno!) zapravo uglavnom imate da gledate običnog čoveka-ubicu (Miki Krstović) u pretežno zbrzanim, trepni-i-propusti shaky-cam šau-mau scenama blagog krvoprolića "and all that S&M stuff" koje su potpuno dežavi čak i u srpskim okvirima, a o svetskim da i ne govorimo.

            Ko izdrži pola sata ove torture, biće umereno nagrađen – kad se ova antipatična i nezanimljiva žgadija najzad dočepa naslovnog ostrva (ne, ovo nije biografski film o Nadi Mamuli nego se dešava na ostrvcu po imenu Mamula): tu barem dobijamo nešto bombonica za oči (što bi naš narod reko – eye candy) jer ta kamena tvrđava je zaista lepa za videti. 

Tu, najzad, kreće i neka kao akcija, prvo od krimi-triler sorte, s puškama, pucnjavom i jurnjavom, a napokon se, oko polovine filma, to preobrazi u nešto nalik hororu sa elementima skromne i nedomišljene fantastike, kad u igru uđe i – sirena...

            Opšte, otrcano mesto svih komentara koje sam mogao videti na netu glasi: "MAMULA je bolja od ZONE MRTVIH!" Bravo, Šerloče! Alal ti percepcija! Takve opaske, međutim, ne znače mnogo, jer teško je napraviti (mnogo) gori film od ZONE sve i kad bi neko namerno to pokušavao. Ne napraviti napredak, makar i mali, u odnosu na ONO – bilo bi neoprostivo. Kao što moja ocena pokazuje, pomak (od 2- na 2+) nije ogroman, ali jeste primetan, i prijatan.

Dakle, ovog puta su šutnuli onog engleskog epileptičnog slepca koji im je izigravao "direktora fotografije" na ZONI, i svojim neprestanim tresenjem i lošim osvetljenjem dodatno zamrljao i negledljivim učinio ionako duboko problematičan film, a doveli su nešto profesionalnijeg ovdašnjeg čoveka čiji minuli rad, istina, nije nimalo impresivan, ali ovaj je barem uspeo da sve što treba uslika tako da se nešto na ekranu može razaznati; štaviše, MAMULA izgleda sasvim solidno za ovaj nivo produkcije. Dakle, lekcija br. 1: "Uzeti direktora fotografije koji ume da izvuče dobru sliku" = naučena!

Lekcija br. 2: "Odabrati slikovitu lokaciju i izvući maksimum iz nje" takođe je, ovog puta, naučena. Umesto dosadnog, ružnog i neupečatljivog Pančeva (a i to malo što je vizuelno tamo zanimljivo u ZONI nisu umeli da iskoriste), ovog puta je poprište slikovito ostrvce Mamula koje skoro u potpunosti zauzima stara tvrđava-zatvor, čije drevno kamenje i zidine čine zahvalan ambijent za stravu.

Šteta što se u njima ne dešava nešto originalnije i jezivije, odnosno što se tu nije zatekao filmmejker kome je stalo do atmosfere jeze i tihe pretnje, ali šta je – tu je; dok se takav na ovim prostorima ne rodi, na ovo crnogorsko kamenje se iskrcao Milan Todorović "Toki" i sve što je umeo da u taj ambijent smesti jeste – prilično prizemna slešer jurnjava uz hodnike i niz tunele, uz zidove i niz njih, u podrumima i mraku, što je izvedeno tek korektno, ali ništa više od toga. 

No, dobro – eto primera da ne mora svaki ultra-jeftini filmček da izgleda banalno i ružno samo zato što se nema para za raskošnu scenografiju. Gomila jezivih, za horor prikladnih lokacija postoji u regionu, i čeka, tako ready-made, filmadžije s bar malo volje i talenta da ih iskoriste. Neke od njih sam i sâm posetio i slikao u svojim "Serbian gothic" putešestvijima ovde na blogu (vidi OVDE).

I lekcija broj 3. je naučena, a ona glasi: "Ako u Srbiji praviš creature feature, zovi Mikija Lakobriju za efekte maske i kreatura!" Sirena je solidno dizajnirana, kao i to malo krvavih efekata, mada su ovi, mora se reći, prilično svedeni i skromni za film o ubilačkoj sireni a još više o čoveku koji za nju ljude ubija nekakvim sidrom i onda ih komada na parčiće da ih ova lakše proguta.

Nažalost, nije naučena lekcija "Efekti zahtevaju Vreme i Novac da bi bili zaista efektni" – a pošto znam da je ovaj film sniman prebrzo (za samo 16 dana!) i da je pravljen od štapa i kanapa (sa barem duplo manje para nego što je otišlo u ZONU, iako se tamo uopšte ne vide!), neću mnogo da zameram efektima, naročito kompjuterskim – neki su OK a neki baš i nisu.

I, naravno, nije naučena lekcija zvana "Dobar film ima dobru (smislenu, uzbudljivu, znakovitu, originalnu) priču." I na tom polju (nimalo iznenađujuće!) ovaj film škripi skoro isto koliko i ZONA. Istina, kad pogledate da su scenario pisali scenarista TV serija "Cimerke" i "Sinđelići", Milan Konjević, u saradnji sa scenaristom kratkih filmova Između smrti i Jave (nešto apsolutno najodvratnije i najgluplje što sam ikada video među domaćim kratkim filmovima!) i Devojački bunar, Marko Backović, a da im je pomagao čovek čiji je jedini dotadašnji rad bilo pisanje za video igrice, Barry Keating (Wipeout 2048 /Video Game, additional material; Gun Commando, Video Game) – onda stvari i ne deluju toliko užasno. Odnosno, od koga je – super je!

Naravno, likovi su tanki i nebitni; dijalozi su sve sami otrcani klišei, bez duha; traći se vreme na odnose i  situacije koji nikada ne dobiju rezultat (payoff) – cela ta gnjavaža sa novom verenicom; potentni potencijali motiva sirene bacaju se u vodu, neiskorišćeni (recimo, to što samo muškarci čuju njihov zov, i trista zabavnih čuda vezanih za rat polova koja su mogla tu da se upletu) a umesto toga najveći deo filma bavi se otrcanim, milion puta viđenim slešerskim makljanjem, jurenjem, bežanjem, rvanjem, šutiranjem, zasecanjem 'ladnim oružjem i priručnim sredstvima, itsl.

Zaplet je apsurdan čak i za jedan skroz naskroz neambiciozno i zbrzano sklepani C-hororčić: navodno, jedno od retkih ostrva na svetu na kojem još uvek obitava sirena jeste – Mamula, koja se nalazi na ulazu u Bokokotorski zaliv i na 3,4 nautičke milje od Herceg Novog: dakle, na jednom užasno prometnom i vidljivom mestu gde jedna takva tajna nije mogla decenijama da se krije, naročito ako je Miki Krstović klao ljude skoro svakog dana (kako nam to ovaj film prikazuje).

I zašto samo jedna sirena?

Gde su bile i šta su radile (SPOJLER! šta – neko će zaista da se iznenadi?) druge sirene koje doplivaju u poslednjem kadru filma?

Motivacija je neubedljiva, a to naročito važi za sve što je vezano dvojicu muškaraca koji se oko sirene akaju decenijama (Miki Krstović i Franko Nero). Tu, istina, postoji nekakav poludupasti pokušaj simbolike. U Mikijevoj jazbini vidimo relikte komunizma, tragove SFRJ, stari grb Crne Gore (iz vremena kad joj se glavni grad zvao Titograd), pa i samu Titovu sliku. 

Miki-koljač na kapi i dalje nosi petokraku. Reklo bi se da on predstavlja ogrezlog autoritarnog Crnogorca. Komunistu.

Njegov suparnik, Franko Nero (poznatiji kao Banović Strahinja), na grudima prominentno nosi krst. Dakle, on je Srbin. Hrišćanin.

I – šta je simbolika toga? Čovek s petokrakom kolje ljude i posle smrti sistema koji ga je stvorio, da bi nahranio mitsko biće, inače oličenje "sujeverja" koje je njegov sistem trebalo da negira i suzbija, a ne da pothranjuje. Njegov protivnik je čovek sa krstom, koji decenijama iz prikrajka prati ove zločine i ne preduzima ništa – sve čekajući pravi čas, naime, da tu dođu strani posmatrači (američka novinarka). 

Da li to znači da je MAMULA film o sukobima i podelama na Balkanu, a pre svega između Petokrake i Krsta: između razuma i vere, budućnosti i prošlosti, napretka i tradicije…? Šta mu onda predstavlja sirena? Nit riba, nit đevojka – nešto kao SFRJ, nit socijalistička nit kapitalistička nego – nesvrstana? Da li je ona duh SFRJ koji iskače iz talasa i proždire hedonističku, imućnu, kapitalom i razbibrigom zadojenu omladinu koja se švrćka okolo i kurči sa svojim jahticama i brodićima?

Žiri festivala filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji izgleda da je mislio baš tako nekako kad je MAMULI dao Drugu nagradu ZA SCENARIO! Evo njihovog obrazloženja:

"Druga nagrada festivala dodeljuje se scenariju filma Mamula za uspešno ispričanu, i u domaćoj kinematografiji atipičnu, priču u žanru horora i fantastike. Pored toga što se obraća širokoj publici, scenario filma Mamula zadovoljava i kriterijume poštovalaca pomenutih filmskih žanrova. Zanatski veštom obradom motiva mitološkog bića iz morskih dubina, scenaristi filma Mamula uspeli su da ostvare za žanr očekivan efekat napetosti, ali i da odu korak dalje, prema političkoj metafori koju film nudi. Žiri ističe i visoke profesionalne standarde koje karakterišu scenario filma Mamula."

  Nadam se da će nam neko razjasniti političku metaforu filma MAMULA u bližoj budućnosti, a naročito gde se u svemu tome nalazi istinska hororična istorija tog mesta – naime, tvrđava Mamula je u oba svetska rata korišćena kao zatvor za neposlušne i nekooperativne, što će reći: pretežno za Srbe. Gde su stvarne žrtve mamule u ovoj "političkoj metafori"? Eto, mislite o tome dok gledate ovaj komadić lepršave razbibrige koji nije ni bolji ni gori od prosečnog današnjeg praznoglavog američanskog hororčića sličnog produkcionog nivoa (direct to DVD).

PS: Dok sam se naglas čudio nagradi iz V. Banje za scenario MAMULE, reče mi jedan filmofil: "Pa šta hoćeš: taj film barem ima početak i kraj!" Lupio sam se o čelo i uskliknuo: "Dođavola, u pravu si! Prosečan srpski film zaista nema ni to! Nagrada je zaslužena!" Prema tome – dabome. Hvala žanru na sitnim milostima.

            PPS: Iako je scenario slab, likovi nikakvi a dijalozi smešni, izvesno poštovanje za uloženi trud zaslužili su Kristina Klebe (koja je i koproducent) za 100% unošenje u "lik", očigledno u svakom kadru, i Franko Nero, za to što ovo nije otaljao kao neku bezveznu tezgu, već se potrudio da nas podseti da je nekada bio sasvim solidan glumac, što se takođe nazire čak i u predugom objašnjavačkom monologu ali još više onda kada govori malo ili nimalo.