Kao što je dobro poznato, kad god
odem u neki kraj, a naročito ako mi je relativno nov i neistražen, smesta
tražim šta ghouloslikovito ima da se vidi tu ili u razumnoj blizini. Tako je
bilo i prilikom nedavnog boravka u Vrnjačkoj
banji.
Nakon uspešne promocije
knjige VIŠE OD ISTINE, Kadijević i drugi gosti iz Beograda
otišli su u prestonicu, a ja ostao još dan-dva duže, ne bih li obišao neka
interesantna mesta u okolini.
Odavno već na oku imam tvrđavu Maglič: bio sam već neko vreme
unazad fasciniran njenim slikama koje sam viđao ovde-onde i vrebao priliku da
je overim...
Kad sam shvatio da se ona nalazi na samo sat
vremena vožnje kolima od V. banje, zamolio sam mog domaćina, Srđana, da vidi može li se organizovati
kakva ghoulexkurzija.
Srđan se, zbog vrtoglavice, držao po strani i na nižim nivoima tvrđave |
On je angažovao svog drugara Slobu, i njegovim smo
se autom zaputili u jedan od najintenzivnijih i najbogatijih dana koje pamtim u
novijoj istoriji. Prvo (ali nikako jedino!) odredište na tom putu bila je – tvrđava Maglič.
Dan je bio sunčan i topao, ali ne nesnosno. U
prijatnom razgovoru spustismo se ka jugu dolinom Ibra i dospesmo podno fascinantne
tvrđave na vrhu brda, koja izgleda kao iz bajke ili iz filma.
Do nje se dolazi visećim mostom preko zahuktale
reke – mostom koji su prolećne poplave oštetile, zbog čega je proglašen nebezbednim
za prelaz.
Istina je da daske ne deluju naročito čvrsto,
dapače, ali pogledajte koliko me je to snažno pokolebalo!
Nakon mosta sledi gruba, strma i nesigurna staza, a
nešto sređeniji prilaz tvrđavi počinje nešto više, kad ste oko 1/3 uspona već
prešli.
Taj prilaz je sačinjen od kamenih ploča, vide se i
lampe (mada ne deluje mi da su baš sve u radnom stanju), a ima čak i klupica
ili dve, jer uspon uopšte nije naivan.
Odmorište nam je dobro došlo da načas odmorimo
škripave kosti i popijemo nešto tekućine pod ovde već ozbiljno upeklom zvezdom.
Ipak, kad dođete na vrh, vidite ono u šta još u
podnožju nije bilo sumnje – da se trud isplatio; svaka eventualna muka je
vredela.
I time ne mislim samo na prijatan lahor koji je na
ovoj visini osvežavao uspaljene lobanje, nego na sveopšti prizor koji je izlišno
rečima opisivati kad su tu slike koje sam načinio na licu mesta, uz pomoć
kompanjona kojima zahvaljujem na društvu i asistenciji.
Umesto mojih impresija sa ovog impresivnog mesta –
evo nešto malo (kontroverznih, protivrečnih, nepouzdanih) podataka o ovoj
tvrđavi koje nađoh na netu.
Zamak čije
ostatke danas vidimo podigao je arhiepiskop Danilo Drugi, srpski plemić-monah, arhijerej, ratnik, državnik i
književnik, moćan i poštovan na dvorovima Nemanjića u 13. i 14. veku. Noseći i mač i mantiju, bio je komandant odbrane
Hilandara i desna ruka kralja Milutina.
Međutim,
arheološka istraživanja su pokazala da je pre Danilovog postojalo i starije utvrđenje sazidano na ovom surovom mestu.
Prema ostacima
keramike iz tog starijeg grada, sličnih onima pronađenim u tvrđavi Ras,
pojedini naučnici pretpostavljaju da je Maglič mogao da sazida Stefan Prvovenčani, kao zaštitu srca
srpske države od prodora Huna i Bugara iz pomoravske ravnice.
Osvajanje
tvrđave na juriš ili opsadnim spravama je bilo nemoguće sa strmih padina pod
kojima teče Ibar i iz duboke klisure
rečice Maglašnice.
Za sprečavanje
brzog upada s jedine strane, koja je pružala priliku za takav napad, sa vrha Mali sto iznad Magliča, stena na kojoj
je zamak sagrađen presečena je jarkom, glatkih ivica kao da su napravljene
jednim udarcem divovske oštrice.
Bio je i čuvar drevnog puta koji je još od praistorije vodio dolinom Ibra,
između rudom bogatih planina i
spajao jadranske luke s Pomoravljem i Podunavljem.
Takva
strateška vojna uloga Magliča objašnjava njegovih osam kula, visoke debele
zidine i dve duboke cisterne za vodu
ukopane u živi kamen, koje su omogućavale gradu da izdrži dugu opsadu.
Međutim,
arheologe zbunjuju ostaci velike palate,
centra dvorskog života srednjevekovnog grada, prostrane crkve posvećene Svetom Đorđu i rezidencijalne zgrade za
stanovanje.
Takva zdanja
su u ta vremena bila primerena nekom vladarskom
zamku u srcu države, a ne tvrđavi
usamljenoj među surovim planinskim obroncima.
Maglič je 1979. godine proglašen spomenikom
kulture od izuzetnog značaja.
Veći konzervatorski radovi izvedeni su
krajem 1980-ih, kada su postavljene i drvene stepenice, ograde,
spratovi i drvena terasica na 8. kuli. Sa raspadom SFRJ prestali su
dalji napori da se zaustavi propadanje i dovrši obnova tvrđave koja
monumentalno deluje svima koji pored nje prolaze putujući Ibarskom
magistralom.
2010. godine
su neki Italijani, u saradnji sa
Kraljevom (20 km odatle) pomogli da se to renovira.
Kažu mi moji novi drugari da se u Magliču i oko
njega odigrava nekakav „viteški festival“ ili tako neka cirkuzijada, sa starim
zastavama, pojezijom, borbama „vitezova“ u oklopima, itd.
Bio bih rad znati na šta to liči –
mada si mogu misliti – ne verujem da bih tome voleo naživo prisustvovati: prostor
je ipak tesan i za prilaz i za boravak, gužva na ovom mestu ne može biti
prijatna, kao ni čekanje u redovima za sve, za svaki korak ovde ili onde, a
naročito na super-strmim drvenim stepenicama.
Lepše je i bolje ovo divno mesto
overiti nasamo ili u što malobrojnijem društvu, kao što to nas trojica učinismo:
valja oslušnuti tu tišinu i osetiti samotnost kakvu samo vrhovi pružaju...
Više detalja o Magliču imate OVDE.
Od mene – supersnažna preporuka: ako
se nađete u blizini, pa i ako ne, na ovo mesto vredi potegnuti i izdaleka. Znači: na 20 km južno od Kraljeva, s vaše leve strane ako idete ka jugu, preko Ibra, sa krhkim, nesigurnim visećim mostom kao trenutno jedinim putem... Sreća prati hrabre!