**(*)
2+
Bojao
sam se da će ovo biti negledljiva precenjena hipi-NewAge smaračina, kao npr. TREE
OF LIFE, ali ispostavilo se kao, ipak, gledljiviji primerak te sorte.
Podnosio sam ovo
skoro tri sata, više fasciniran sopstvenom izdržljivošću (i činjenicom da,
uprkos žestokim pripremama na najgore, NISAM ugnjavljen) negoli likovima i
dešavanjima samog filma, ali pristojan ritam i dobre slike držali su mi pažnju.
Ovo je zapravo
jedan džinovski cockteaser: 6 priča
iz isto toliko vremenskih tokova (i žanrova) iseckano je i promešano tako da
svaku gledamo na parče, i sve se nadamo da će neka poenta da se ukaže na kraju
balade
– a kad se ona (SPOJLER!) ne
ukaže, umesto intelektualne ili emocionalne katarze ostane nam samo da odahnemo
i kažemo: "Okej, to nije baš naročito valjalo, ali nije mnogo ni
bolelo!"
Ako ništa
drugo, barem ne liči ni na jedan skorašnji (pa ni davnašnji) film.
Ima tu lepih
slika, mestimično mlako-intrigantnih i neočekivanih dešavanja, poneka skoro
napeta scena, nešto malo krvi i napadna grandioznost – ali bez pravog pay-offa.
Tačnije rečeno, ima to neko naravoučenije, ali mlako i nevredno tolike muke da
se do njega dođe.
Zbog uglavnom
neznačenjske odluke da smanje troškove za angažovanje grdnih glumaca za ionako
glomazni kast, svi glavni igraju po nekoliko likova, raznih polova i rasa i važnosti
za film.
Zato se ATLAS
na kraju svodi na "spot the looney (actor)" pod naslagama šminke –
umesto da bude "spot the great theme/idea" kakve nam autori u
intervjuima i lakoverni kritičari u rivjuima nagoveštavaju.
Ali i to je nešto:
naročito mega-bizarne transformacije kojima se Tom Henks podvrgava.
Ovaj miš-maš
koječega ne uspeva da se spoji u smislenu, koherentnu celinu, a različitost
elemenata samo je pojačana time što epizode ne slede linearno, jedna za drugom,
nego parčiće iz jednih gledamo kao u salati pomešane sa drugima: red ovoga, pa
red onoga, a onda malo ono treće... pa nazad na prvo, i tako u krug.
Time se samo
još više razotkriva koliko ti parčići ne pripadaju istom filmu, istom žanru, odnosno
istom univerzumu: iz would-be
dirljive epizode o gej šegrtu negej kompozitoru koji spopadne odbojnu matoru
drtinu u napadno groteskno kretenskoj i neubedljivoj sceni
skačemo u
zelenilo Neo-Havaja gde se Tom Henks sa maorskim tetovažama lukovima i strelama
bori s nekakvim divljacima na konjima dok mu ne dođe Hali Beri-Beri,
pa onda odemo
do nečeg nalik (istorijskoj) "realnosti" sa would-be angažovanom
osudom rasizma, robovlasništva i kolonijalizma,
samo da bismo
odatle bili bačeni usred napadno stripovskog (u najgorem smislu reči) SF pulpa
gde glavni junaci u blejdranerovskom Neo-Seulu balansiraju na ivici
futurističkog ponora dok oko njih sevaju laserski zraci,
a odatle
svratimo načas do San Franciska 1970-ih u jednoj varijaciji conspiracy trilera
(koja sadrži neke od zabavnijih delova ove film-salate).
Čemu sve to
služi, a uz to i ne radi?
CLOUD ATLAS služi
da nam kaže da Zakon Sarme ipak vlada svime, i da će se na kraju vremena, ili
ubrzo potom, sve nepravde ispraviti i sve će se srediti i biti lepo i bajno
–
ili, ako i ne bude baš tako, barem možemo naći Viši Smisao i utehu u tome da je
sve, navodno, povezano, svi smo jedna duša, sve je znakovito, samo treba
pratiti veze, ili ih sam izmišljati i zaplitati u pričama koje ćemo prenositi
jedni drugima.
Pritom bata i
seka Vakovski, plus Tom Tikver (potonji je glavni razlog što sam se odvažio na
avanturu gledanja ovoga) kroz sve provlače napadnu polit-korektnu agendu:
poštujte žene, poštujte gejeve, poštujte crnce i druge rase. Rasizam nije okej.
Uništavanje prirode nije okej. Kolonijalizam nije lep. Konzumerizam ubija...
A opet, sve je
to spakovano u šarenu ambalažu, a nekako mlako i praznjikavo i kontradiktorno,
kao glomazni pamflet bogato odštampan na masnom papiru koji nam poručuje da
čuvamo prirodu i iste te šume od čijeg drveća je napravljen papir za taj letak,
odštampan u nekoj zemlji trećeg sveta gde je štampa jeftinija jer je izvode
bedno plaćeni robovi i/ili deca...
Iako CLOUD
ATLAS ne smatram naročito dobrim u krajnjem saldu, dajem mu 2+/3- zato što mislim da, uprkos svemu,
zaslužuje jedno gledanje barem zbog svoje ludačke ambicioznosti i smelosti, pa
i zbog ponekog sporadičnog audio-vizuelnog postignuća. Ima tu pokretnih slika
vrednih gledanja... Samo se ne primajte da je to sve ne znam koliko pametno ili
"duboko".
