NIGHTCRAWLER (2014)

***            3-

NOĆNI PUZAVAC je OK triler-drama sa, kao, angažovanom temom, ali drastično je precenjen u mnogim krugovima. To je solidna direktna satira na otrcanu temu (bezočni, antihumani senzacionalizam medija, njihova doslovna glad za krvlju) što je upotrebljeno kao ogledni primer za indirektnu kritiku bezočnosti, antihumanosti kapitalizma kao takvog, zasnovanog na beskrupuloznom "preduzetništvu" i iskorišćavanju drugih uključujući, naročito, zaradu na tuđoj muci.

Ali to je sve krajnje očigledno i provoloptaško, otprilike kao kad bi neko ovde uzeo da pravi satiru na domaću folk scenu i umišljao si da je uhvatio Azatota za pipak prikazavši koliko je taj polusvet isprazan, vulgaran itd. Šta je sledeće? Razotkrivanje takvih velikih istina modernog doba, recimo, da su rijaliti programi veliko zlo (i da u njima nema ni "r" od rijalitija)? Da su folk pevaljke glupe? Da nam političari ne žele dobro, nego samo hoće da nam otmu pare? 

Da su holivudske zvezde isprazni egoistični bezdušni kreteni? Ah, da: o potonjem je Kronenberg već snimio kretenski film MAPS TO THE STARS (dvojka po mojoj tarifi: ne očekujte rivju, nemam o toj ružno snimljenoj budalaštini šta da dodam). Drugs are bad, m-kay? Što rekli MINISTRY: "Tell me something I don't know!"

Ono što dodatno jebe NOĆNOG PUZAVCA jeste postojanje najmanje dva novija trejlblejzerska filma (treći, davniji i daleko bolji, da i ne pominjem).

Kao prvo, bezočni, antihumani senzacionalizam medija sasvim pristojno je ogoljen do koske još pre skoro dve decenije, u filmu THE NIGHT FLIER (1997), gde takođe u glavnoj ulozi imamo antijunaka, bezočnu stoku od "novinara" u potrazi za senzacijom, i vidimo lepo i eksplicitno prikazanu i dezavuisanu njegovu glad za krvlju, itd. 

A još kao bonus imamo Miguela Ferera, znatno prirodnijeg i duhovitijeg a manje usiljenog u ulozi beskrupuloznog ljigavca nego što je to prenapregnuto karikirani Džejk Gilenhal u PUZDRAVCU. Ako njemu dodele Oskara (kao što neki zuckaju i priželjkuju) za ovo kreveljenje i glumatanje, biće to samo još jedan klin u kovčegu ionako već duže vremena kompromitovane i obesmišljene nagrade.

Ukratko, videli smo to i čuli mnogo pametnije, dublje, bolje i duhovitije pre 18 godina u filmu NOĆNI NE-PUZAVAC NEGO-LETAČ. Plus – tamo smo, pored satire na medije, imali još i vampirsko čudovište sa ogromnim ustima i zubima, obilje splatera, pa čak i neke kao zombije. Ovde imamo samo izbuljenog Gilenhala.

Kao drugo, postoji roman, i sasvim pristojan film po njemu: AMERIČKI PSIHO. Tamo smo već mogli da vidimo ingeniozno crnohumorno deadpan intonirano zezanje antihumanosti kapitalizma kao takvog, pored ostalog kroz portret naslovnog ANTIJUNAKA, prazne bezočne džukele koja, kao i lik kojeg ovde ejpuje Gilenhal, nema svoje JA, nego umesto toga vergla koleciju nabubanih fraza, sentenci, citata, naslova i brendova.

Jedina sitna razlika je u tome da je PSIHO već uspeo i popeo se na lestvici uspeha u sam vrh sistema, dok PUZAVAC još uvek proleterski puže po blatu i govnima i krvi ulica velegrada, ali obojica su progutali i udicu i mamac i plovak tog nakaradnog zlikovačkog sistema koji neupitno prihvataju, zajedno sa svim njegovim "vrednostima", i obojica su jedno te isto govno na različitim stepenicama jednog te istog Puta Ka Uspehu.

Jeste, nije sasvim nezabavno gledati zalizanog Gilenhala, ali je zalizani Kristijan Bejl daleko vrcaviji i duhovitiji dok mehanički izgovara čitave tirade koje su preslikane iz trendovskih časopisa ili uputstava za upotrebu. Da, crvoliko-gmizavačke frazetine koje prosipa Gilenhal su crno-smešne, ali ih znatno umanjuje to što su derivativne i inferiorne sličnom postupku kod B. E. Elisa, odnosno kod Meri Haron, odakle su preuzeti sa besramnošću na ivici plagijata. Ukratko, videli smo sve to i čuli mnogo pametnije, dublje, bolje i duhovitije pre 15 godina u filmu AMERIČKI PSIHO (2000).

Kao treće, da i ne pominjem TV MREŽU (Network, 1976), jer rekoh već, to je sasvim druga liga u odnosu na ovo, bez obzira na sve pretenzije.

Najzad, osim što je "satira" NOĆNOG PUZDRAVCA zatupljena njegovom derivativnošću u odnosu na pomenuta dva filma, ona pada i kroz njegovo napuštanje svakog pokušaja plauzibilnosti i "realizma" u drugoj polovini a naročito pred kraj, kad film oseti potrebu da nas zabavi "larger-than-life" triler momentima vezanim za jedno masovno ubistvo, a onda i jednom prolongiranom scenom jurnjave automobilima i akcijom dostojnom nekog pristojnog krimi-trilera, ali suviše "over-the-top" za nešto što bi htelo da nam se predstavi kao ozbiljna drama sa porukom. Ukratko, film bez prave potrebe poseže za senzacionalizmom B-filma da bi, kao, dezavuisao senzacionalizam medija. Prc.

Da sumiram: poruka je plitka ali pitka, i svakako, čak i u tom obliku, dobrodošla u ova bezdušna vremena; jes' da je to bičevanje polumrtvog konja, ali pošto nas on i dalje svakodnevno rita, treba ga bičevati dokle god se džilita. Gilenhalova gluma je previše usiljena, prenapregnuto karikirana za kvazirealistički milje u koji je smeštena, štrči iz njega, nije tako glatko uklopljena u opštu stilizaciju filma kao Fererova i Bejlova gluma u pomenutim filmovima. 

Tema i ideja su derivativni, ranije bolje obrađeni, ali sve to ima dovoljno draži i zabavnosti da vredi pažnje i gledanja. Ipak, NOĆNI GMIZAVAC će svakako bolje da "odradi" one koji nisu gledali ranije (i bolje) verzije slične tematike i postupaka, pa će njima da deluje originalnije, svežije i pametnije nego što zapravo jeste.

No, kao što rekoh, film je solidan, umereno zanimljiv i gledanja vredan, sve dok ne očekujete remek-delo ili modernog klasika, jer PUZDRAVAC tome nije ni blizu.