**(*)
3-
Zahvaljujući RTS-u – „Vašem
pravu da, za svoje pare, znate samo ono što vladajuća stranka želi da znate, i
ništa preko toga“ – bili smo, eto, u prilici da pretpremijerno, PRE bioskopa (ne
zezajte me s tih pet projekcija u Gračanici!), na državnoj televiziji,
pogledamo državni projekat, film DARA IZ JASENOVCA. Koji možda hoće, a možda i
neće, u aprilu, kako je prvo bilo najavljeno, krenuti u naše bioskope. Na neku
godišnjicu koja odjednom više nije bitna. Bitnije je bilo da se film pusti u
narod što pre. Smisao eventualne, kasnije bioskopske distribucije mi izmiče,
sad kad ga, nakon prikazivanja na TV, ima za skinuti i na Pajrat beju i drugde,
ali… tražiti smisao u bilo čemu u ovoj zemlji jalova je rabota. Mada, kad se
čovek bolje zagleda, iza privida haosa i iracionalnosti ipak se pomaljaju neki
interesi i logika, makar i nakaradna.
Pokušaću da preskočim
zakulisne, vanfilmske mutljavine vezane za to kako je ovaj film nastao, kolikim
parama i čijim, kako je pobedio na konkursu FCS-a, kako je postao naš kandidat
za Oskara, kako se krajnje neozbiljno i nesposobno igrao u traljavim pokušajima
propagande i distribucije na poslednji
dan glasanja za Oskara (sic!). Neću se baviti ni time ko je, na kraju svega,
shvatio da je oko milion i po evra (!) državnih para namenjenih, navodno, za
promidžbu filma u tuđini bilo doslovno BAČENO u bunar (!!!), jer niti je bilo
promidžbe niti ikakvog vidljivog efekta,
pa je taj misteriozni Neko, brže-bolje, videvši halabuku u medijima oko uspele promidžbe protivničkog tima, koja
je svoj budžet opravdala konkretnim rezultatima, pozvao producente DARE i dao
im „ponudu koja se ne odbija“: da se, protivno svemu razumnom, smislenom i
tržišnom, skupoceni film smesta „baci“ na TV, pre ranije najavljene aprilske bioskopske
eksploatacije. Ko zna, možda taj Neko koji je okrenuo telefon zna nešto što mi ostali
ne znamo o verovatnoći da u aprilu bioskopi uopšte budu otvoreni…
Dakle,
preskočiću taj deo priče jer, mada nezanemarljiv, njega prepuštam istražnim
organima i drugim telima, sada ili kasnije, kad ovaj režim bude pao; meni je
manje bitan od dva pitanja kojima želim da se pozabavim, a to su:
1) Da li je DARA IZ JASENOVCA
zaista ono što su joj pripisali neki od vodećih američkih listova, Varajeti i El Ej Tajms, naime: gnusna kalkulisana antihrvatska baldly nativistička
(?!) PROPAGANDA, toliko odvratna u svom nacionalističko-ratnohuškačkom
sentimentu da zaslužuje, od njihovih „filmskih kritičara“, samo čisto gnušanje
i bljuvanje?
2) Da li je DARA IZ JASENOVCA
dobar film, i zašto (baš i) nije?
Što se prvog pitanja tiče,
izlišno je da ulazim u njegova sitna crvca sad kad je svako ko je želeo da ga
pogleda u Srbiji, ali i u regionu (zahvaljujući, pre svega, uvek pouzdanom
Pajrat beju), to i učinio, pa još u toplini svoga doma, ne rizikujući Koronu. Ono
što je svako sa više od dva grama mozga i bar jednim funkcionalnim okom u glavi
mogao, ranije, da nanjuši u ona dva američka podlačka teksta, maskirana u
„filmske kritike“, sad se jasno i transparentno vidi kao upravo to:
bezosećajno, plaćeničko, najamničko, sasvim sigurno masno plaćeno podrivanje
„srpskog kandidata za Oskara“ time što su mu nalepili „niđe veze“ etikete koje,
videli smo sada svi, nemaju ni najblažeg uporišta u samom filmu. Da li su te
kvalifikacije zločinačka projekcija od strane apologeta jasenovačkog genocida
ili čisto naručeno mafijaško pucanje u noge suparničkom trkačkom konju, u trci
za Oskara, istorija neka sudi; meni je odgovor više nego očigledan. 
Drugim rečima, sve to što je
prikazano u filmu DARA IZ JASENOVCA – sadizam ustaških koljača, državno
sponzorisan i organizovan genocid, neskrivena uloga katoličke crkve u svemu
tome – to su sve notorne činjenice, opštepoznate svakome ko se, u ovim
krajevima, ikada potrudio da bilo šta pročita ili u dokumentarnim filmovima
pogleda na temu NDH, njenih „rasnih zakona“, njenih unikatnih logora smrti (kid
special, women special, Gipsy special…)…
Američki „kritičari“ mogu da
se prave nevešti, da glume neobaveštenost, ali njihovo navodno čuđenje („Ma zar
su baš Srbi, a ne Jevreji, bili primarni cilj NDH genocida?!“ „Ma zar je baš
katolička crkva direktno podržavala i sprovodila pokrštavanje, proterivanje i
uništavanje srpskog stanovništva u NDH?!!!“) mogu da okače mačku o rep, jer je
u najmanju ruku neprofesionalno što su, tako „neobavešteni“, negirali jasno
dokazani genocid i svrstali se među njegove relativizatore i opravdavaoce. Odnosno,
u mafijaške egzekutore, prljave plaćenike i kapoe, koji su bruka za profesiju
filmskih kritičara. Možete me voleti ili ne, slagati se sa mnom ili ne, ali
mene barem niko ne plaća a još manje potplaćuje da ovo pišem – ja u ovoj trci
konja nemam. Ali i neću da me neko konjem pravi…
Ništa u ovom filmu nije
„antihrvatsko“: nešto najbliže tome se, površno gledano, može videti u sceni
pred kraj, kad imamo jednu ustašku svečarsku govoranciju o njihovim nazorima i
planovima, gde se, uz sve tipične nebuloze, koje su se definitivno mogle
1940-ih čuti u tamošnjem javnom diskursu, dvaput referiše na godinu 2000-tu (pa
time, u dalekoj implikaciji, i na današnje dane, i na novije srpskohrvatske
odnose). Ali ni tu ne vidim ništa sporno: svaki autoritarni zlikovački režim,
pa tako i ovaj naš, sadašnji, za sebe smatra da je večan (za razliku od
demokratskih, koji znaju da su prolazni, smenjivi), i stoga je sasvim logično
što ustaše, iz ugla 1940-ih godina, smatraju da će NDH postojati a oni biti na
vlasti i godine 2000. (Neki će se čak i složiti s ovom prognozom i reći: „Tako
je, sve je ustaša tačno prorekao…“ Dokažite da nije!)
Budući da, iz današnje
perspektive, znamo da ustaštvo NIJE bilo zatrto u Blajburgu, da je ostalo da
tinja u raznim delovima sveta (emigracija), ali i u hrvatskom podzemlju, i da se
povampirilo i iz grobova ustalo u Hrvatskoj oko 1990. godine, u tom govoru koji
se čuje pred kraj DARE vidim samo a) logično i dosledno iskazanu vizuru jednog
zločinačkog režima, s kojim niko normalan ne može da saučestvuje i brani ga, i
b) vanfilmsku aluziju (mig) na dugovečnost i voskresenije tog Zla na pragu 21.
veka. Možda je to moglo biti izvedeno suptilnije, ali konotacije u moralnom
smislu nimalo nisu upitne, a namere iza te scene mogu se projektovati samo iz svesno
iskrivljene perspektive koja bi da brani ustaše (a NE Hrvate)! Odnosno: da,
film jeste antiustaški, ali ama baš ni po čemu nije antihrvatski.
Razumem zašto nekome u
Hrvatskoj, a i šire, danas nije drago kada ga ovaj film podseti na namrgođene
njuške njihovih nekadašnjih „Poglavnika“ i verskih velikodostojnika, kao i
njihovih nižih izvršilaca, verujem da im nije prijatno videti tako im drag
poklič „Za dom SPREMNI!“ kao moto bande sadističkih ubica, i sigurno im ne godi
gledati mahanje šahovnicom u kontekstu fašističkih i rasističkih govora kao zvanične
doktrine NDH --- ali tako mu je kako mu je, to je sve tako bilo, i film to
uopšte ne prikazuje tendenciozno ili falsifikatorski, a još manje nativistički,
nego dosledno i tačno.
Na stranu gluposti i
cepidlačenja nekih, tipa „Stepinac nije bio mnogo popularan tada, malo je
verovatno da bi njegova slika stajala pored Pavelićeve“: ovo je film, i takve
kondenzacije su normalne i na mestu. Nisam te kritičare i kritizere video da su
se bunili zašto je Jasmila Žbanić modifikovala i prilagođavala i komprimovala
dobro dokumentovane snimke Mladića u Srebrenici (imate ih na Jutjubu, pa
uporedite sami s filmom), i od 20-ak minuta napravila svoju, dajdžestovanu, propagandnu
verziju od kojih 3-4 minuta…
Nego, da vidimo ovo drugo, i
bitnije: da se sad pozabavimo time da li je DARA IZ JASENOVCA dobar film, i
zašto (baš i) nije…
Dva glavna tabora koja
primećujem u prvim reakcijama na film tipično su srpski ekstremni, jer prosečan
Srbin kao da je operisan od suptilnosti, smisla za sivu zonu, za gradacije i
nijanse, ironije i sarkazme, nego mu je nešto ili
Katastrofa-Bruka-Propast-GoloGovno ili je RemekDelo-Genijalnost-Savršenstvo!
Kao što moja ocena (3-) svedoči, moj stav je negde između.
Ovo nije film o Jasenovcu kakav smo tražili, ali je film o Jasenovcu kakav smo
zaslužili. Sada i ovde. Jer, kakva država – takav i državni projekat. Kakva
kinematografija – takvi i njeni „veliki“ filmovi.
Politika na stranu, gledano
estetski, film je polovičan jer je plod raznih kompromisa i kalkulacija, od
kojih su neke razumljive i donekle opravdane, a neke nisu. Uprkos njima, on
uspeva da se povremeno izdigne iznad svojih ograničenja i da pruži, ipak,
potresnu i opominjuću priču, sasvim pristojno filmovanu i, u najvećoj meri,
vrhunski odglumljenu. Vratiću se još na ovo malo niže…
Što se mene tiče, priči o
kvalitetima ovog filma može se pristupiti dvojako: 1) Apsolutistički, i 2)
Realno. Ja imam totalno razumevanje za ove prve, i ne sporim njihove argumente
u izolaciji, odnosno kada se gledaju iz nekakve božanske, uzvišene, apstraktne
perspektive, sub speciae aeternitatis.
Međutim, proklet sam time da svaku bogovetnu stvar istovremeno sagledavam iz
dijametralno suprotnih uglova, pa tako i ovu vidim ne samo iz ugla večnosti,
nego i iz ugla sadašnjeg trenutka – a kad se to tako sagleda, u realnim
okvirima, u konkretnom kontekstu, stvar nije toliko katastrofalna koliko
katastrofolozi tvrde.
Da vidimo…
1) Apsolutistički: 75 godina čekamo da neko snimi prvi igrani film
koji se u celosti bavi temom Jasenovca – i nemojte narodu zamagljivati oči, kao
što neki čine, pominjanjem DEVETOG KRUGA (1960), gde neki neimenovani logor figurira samo
u poslednjih 15 minuta. Ne budžite mi, na silu, navodno grdnu listu naslova
koji su se „bavili“ Jasenovcem pominjanjem dokumentarnih filmova, kojima svaka
čast, ali ko njih gleda, samo nekakvi zaludni posvećenici, filmofili, budale, a
ne široke narodne mase! Plus, to je drugi žanr.
I naročito mi nemojte pričati o DNEVNIKU DIANE
BUDISAVLJEVIĆ, hrvatskom naslovu od pre dve godine, kao o filmu o Jasenovcu.
Kao prvo, i malo manje bitno, to je dokumentarno-igrani crnobeli (!) arty film
za usko ograničenu arty publiku koja gleda crnobele filmove. Ja sam taj, vi
koji ovo čitate ste (većinom) ti, ali mi smo kultisti, manjina zaluđenika u
izumiranju…
Kao drugo, i esencijalno,
povodom ovog filma mogu samo ponoviti, odnosno parafrazirati pregenijalnu
opservaciju Stenlija Kjubrika.
Naime, Kjubrik se dugo nosio namerom da snimi film o Holokaustu. A onda, kad je
izašla ŠINDLEROVA LISTA, i pomrsila mu te planove, Kjubrik je kazao reči toliko
genijalne da je to prosto jezivo koliko pogađa u srž. On je o tom filmu kazao:
„Think that's about the Holocaust? That was about success, wasn't it? The Holocaust is about 6 million people who get
killed. Schindler's List is about 600
who don't.“
U prevodu: „Mislite da je to
film o Holokaustu? Ali on je o uspehu,
zar ne? Holokaust se tiče šest miliona
ljudi koje ubiju. Šindlerova lista je o šesto ljudi koje ne ubiju.“
U mojoj parafrazi: Mislite da je DNEVNIK DIANE
BUDISAVLJEVIĆ film o Jasenovcu? Ali on je o uspehu, zar ne? Jasenovac se tiče najmanje 83.000 ljudi koji su bili
ubijeni.* DNEVNIK DIANE BUDISAVLJEVIĆ je o par hiljada koji nisu ubijeni.
Ako uopšte ovu kristalno čistu
i jasnu misao moram elaborirati: Jasenovac je priča o porazu i ponoru
ljudskosti, o slomu, o crnilu, o gnusobi, o Zlu s velikim Z, o patologiji
nezabeleženoj u analima dotadašnje istorije: dželati Inkvizicije, Asteka i
Gestapoa nisu bili ni do kolena ustašama i njihovom iživljavanju. (Jedinu
ozbiljnu konkurenciju imaju u Japancima i njihovim monstruoznim zločinima u
Kini: videti kinesku splatter propagandu, MEN BEHIND THE SUN, ako baš morate i
imate stomak od čelika). Jasenovac nije priča o uspehu, o pobedi čoveka (mada DARA, svojim skoro holivudskim
krajem, kao da sugeriše nešto takvo) nego o njegovom ultimativnom i neiskupivom
porazu…
* I nemojte me ovde uvlačiti u
licitiranje brojkama: namerno pominjem najzvaničniju moguću, a ne onu koju su
mene u osnovnoj školi, pre 40 godina, učili. Podrazumeva se da je brojka daleko
veća od te 83.000 u Jasenovcu, ako bi se ubrojali i svi oni pobijeni na Kozari
i Potkozarju, u grdnim spaljenim selima, i usput ka logoru, koji nisu ni
doživeli da stignu u Jasenovac…
I sad, kažu Apsolutisti, kad
smo najzad dočekali taj jedan film koji je u celosti o svetom mestu Srpstva, o našem
najvećem mučilištu i Kalvariji, o „najvećem srpskom gradu pod zemljom“, taj
film mora biti dostojan veličine te teme, mora biti remek-delo koje će
besprekorno uhvatiti sve finese toga što svako od nas pomisli, što sanja ili
zna, o Jasenovcu, mestu i istorijskom i mitskom, o toj reči koja odjekuje i od
koje se ledi krv na sam pomen…
Da, lepo je maštati o tome, i
lepo bi bilo da smo to, ili nešto tome blisko dobili – ali, nažalost, nismo. I
to iz nekoliko razloga: prvo, ljudi koji su se toga poduhvatili nisu tog kalibra,
te razmere umetničkog senzibiliteta i talenta da bi pružili nešto epohalno,
antologijsko. I odmah da jasno kažem: DARA nije oskarovski materijal, nije film
tih dometa, nevezano za „Buaaa, nas u svety niko ne voly, najboljy smo al ne
daju nam nagradyyy!“ Istina, da se milion i po evra nije bacilo u ko zna čije
džepove (to nek istraže nadležni organi, da ja sad ne upirem prstom napamet u
producente, reditelja ili ne znam koga), nego da su te grdne pare bile pametno
i na vreme potrošene za ono čemu su bile namenjene – promociju i medijski plasman filma – da smo bili brži (kao što
nikad nismo) i na vreme, i pre Jasmilinog tima, pljunuli pare plaćeničkim
kritičarima (dođavola, pa sa milion i po evra, što mu dođe skoro dva miliona
dolara, mogli smo bre da kupimo ceo jebeni Varajeti:
ne samo onu uštvu, Švajnberga, nego celu redakciju da si metnemo u džep!) DARA
je možda mogla da se plasira u širi izbor u koji se ugurala Jasmila. Možda čak
i u top-5, mada to je već preterana fantazija…
Ovako, neko je pare bacio,
neko se obogatio, a film premijeru ima ne u Veneciji (kao Jasmila), ne u
Berlinu, nego na RTS-u… Vašem pravu da za vašu pretplatu, koju vam na silu
naplaćuju preko strujnog brojila, bar jednom u pet godina imate zašto pustiti
taj kanal. Koji ja na jedvite jade nađoh na svom TV-u, koji inače skoro nikad
ne palim, a svakako nikad radi RTS-a. Pet minuta sam brauzovao celom ponudom
kanala dok, tek iz drugog puta, ne pronađoh na kom mi je broju memorisan RTS1…
Drugi razlog zašto film nije
remek-delo je taj što je ovo unikatno reska, neprijatna, i maltene nesnimljiva
tema. Odnosno, ako bi se dosledno, verno snimila, to bi bio torture porn splatter sa kojeg bi
izlazili čak i najokoreliji ljubitelji horora, a kamoli tzv. obična publika.
Stvar je u tome da je to mesto, i ono što je na njemu bilo rađeno
zarobljenicima, jedna takva kvintesencija ZLA da bi, pred pravim, doslednim,
realnim prikazom toga smesta u žanr „filma za decu“ otišli svi oni ŠINDLERI i
ŠVINDLERI, pa čak i SAULOVI SINOVI. (Mada, ne
poriče niko, a vidi se i u ovom filmu, bilo je tu i Jevreja i Roma; uzgred,
kukaju neki što nisu prikazani i Hrvati: pa, alo, ovo je ipak film od jedva preko
dva sata, nema mesta baš za sve; sigurno je u Jasenovcu bilo i ponekog
komuniste, i geja, pa i trandže/virdžine, na spisku žrtava ovog logora videh
čak i 5-6 Slovenaca, ali priča ne može da se rasplinjava u nedogled inkluzijom
svake bogovetne manjine i grupacije koju su oni manijaci bili uzeli na zub.)
Što se mene tiče, srž zla
Jasenovca (i ideologije koja ga je učinila mogućim) genijalno je i koncizno
uhvaćena u kratkom romanu JEDENJE BOGOVA Gorana Čučkovića,
ali to delo verovatno nikad neće biti ekranizovano, a sve i ako bi bilo, imalo
bi krajnje svedenu distribuciju i skroman filmski život: kakav RTS, kakvi
bioskopi, to bi išlo pravo na niskotiražni DVD, na istu policu sa naslovima
kakvi su MEN BEHIND THE SUN i PHILOSOPHY OF A KNIFE. Ne bi ga gledala iole šira
publika nego samo osobe koje se hrane frindž i kult splaterima mondo i
kvazi-snuff provenijencije. A to nije poenta ovog i ovakvog filma. Sviđalo se
to nekome ili ne, ovaj bi morao biti iole podnošljiv za širu publiku, a ne da
se radi nekakav arty cult za ponoćne projekcije žanrovskih festivala, za
„Ponoćna ludila“ i „Extreme“ edicije dvd i blu rej izdanja.
Moram da crtam, naročito za
dođoše koji će na ovaj blog nabasati preko Imdb-a, Gugla ili ko zna kojih
foruma, da ovde iz mene ne govori hororista gladan krvi: pa, film o Jasenovcu
je bukvalno poslednje mesto gde bih uopšte poželeo da utažujem svoju ljubav
prema fiktivnim hororima. Dakle, ne kažem da je DARA trebalo da bude krvavija
zato što ja to tako volim, nego zato što to inherentno zahtevaju priča i njene
konotacije i impakt koji je ovo moralo imati, a za iole verziranog gledaoca i
filmofila ga nema u dovoljnoj meri.
Ipak, jednim okom gledajući apsolutistički a drugim realno – mislim da bi se u rukama
veštijeg, talentovanijeg i mlađeg reditelja nego što je to Gaga Antonijević,
Jasenovac ipak mogao sugerisati kroz „Manje je više“ („less is more“) pristup,
koji ne bi morao insistirati na scenama prolivanja krvi kao takvim, ali koji bi
promišljenim inscenacijama, režijom i montažom živahnijim i snažnijim od onoga
što uglavnom imamo ovde, mogao da priđe bliže ugođaju tog Pakla na Zemlji – jer ovaj nam je, u DARI, ipak previše
konvencionalno zamišljen i ublaženo, čisto, mekano prikazan.
Da, video sam na Fejsbuku i
drugde na netu reakcije prostodušne domaće publike, od sorte koja refleksno skače
sa stolice i kad voz krene prema ekranu, kako ih ne bi zgazio, a kako od takvih
očekivati da reaguju kad neke ustaše iz pištolja pucaju na ženu ili dete. I zar
njima prikazivati 57 dokumentovanih načina ubijanja u Jasenovcu, ili se ograničiti
na dva-tri najblaža (otud toliko upucavanja u priči u kojoj se, u stvarnosti,
daleko više koristilo hladno a ne vatreno oružje). Jasno mi je da je
prosečnom gledaocu, neverziranom u vizuelnu umetnost i filmski jezik, a kamoli
u žanrove i podžanrove (uključujući i filmove o Holokaustu, gde ovaj spada) i
ovo, ovolicko, na kašičicu, ublaženo, još uvek previše i skoro nepodnošljivo.
I tu dobijamo podelu na dve
oštro podeljene grupacije: 1) DAJTE JOŠ GROZOTE: „Ja sam pročitao i pogledao
sve o Jasenovcu i sve znam o tome, i zašto ovde nisu prikazali OVO i ONO i ONO
JOŠ GADNIJE, nego samo ove blage i lagane detinjarije koje izgledaju kao
Diznilend prema Pravoj Istini Pakla Jasenovca?!“ i 2) PREVIŠE GROZOTE: „Jao,
strašno, pa ovo nije film, ovo nema zaplet, ovo je samo parada zverstava,
ubistvo za ubistvom za ubistvom, previše klanja, ko će ovo da gleda, kukuuu?!“
To me dovodi do dva pitanja i
razmišljanja.
1) Da li film ozbiljnih
pretenzija mora da se dodvorava prosečnoj
publici, koja se u subotu uveče sa turske serije na Pinku prebacila direktno u RTS-ov
Jasenovac, i da joj priču priča jezikom koji ona gotivi i razume, ili treba da
cilja na onu filmski izgrađeniju, verziraniju, naročito ako planira da se
nadmeće za Oskara sa najvećim filmmejkerima na svetu?
2) Tužno je primetiti koliko
je ovaj narod sve kilaviji, sve osetljiviji, sve skloniji da kuka i slinavi u
kibersvetu na najmanji povod. Gde nestadoše oni koji su u nedeljno jutro, u 11
sati prepodne, zajedno sa sitnom decom, u okviru „Dozvolite da se obratimo“
gledali sve one užase KOZARE i NE OKREĆI SE SINE i streljanja kragujevačkih
đaka? Ubi sunt oni jaki Srbi koji su,
početkom 1980-ih, u 20h na prvom programu, u nedelju uveče, sa celom porodicom,
gledali seriju NEPOKORENI GRAD, a naročito epizodu „Crna kožna torba“, o
unikatnom ustaškom mučenju ilegalaca putem let lampe i izgladnelog pacova na
stomaku („Karlo je uvijek gladan“)?
Možda sam ja samo ishlapjeli
starac, ali sve sam to ja, deco moja, gledao u svojim krhkim, formativnim
godinama, u osnovnoškolskim danima, hej, čak su me vodili i na ekskurziju u
Jasenovac kad sam bio 7. ili 8. razred i tamo sam gledao onaj dokumentarni
nekro splater film (po sećanju, rekao bih da je to bio upravo Zafranovićev, evo
ga OVDE.)
I? Šta mi fali danas? (Ovo je
retoričko pitanje: ne šaljite svoje odgovore.)
A sadašnji vox populi cvili: „Jao, nysmo mogly da
gledamy, moraly zaklonyty ochy, ala je strašny, upucao je iz pishtoljy, jao
dete ubily…“
Bilo kako bilo, DARA previše
kalkuliše i pravi PG-13 verziju od nečega što je moralo biti, u najmanju ruku,
žestoki R. I to, ponavljam, ne toliko zbog količine krvavih scena, nego zbog
TONA. Znate ono što su cenzori rekli Tobiju Huperu, koji je naivno i neiskusno
nameravao da dobije PG za TEKSAŠKI MASAKR time što krv maltene nije ni prikazao
– pa, kad je on u očaju rekao: „Dobro, drugovi, u redu, recite koju scenu da
isečem, gde da skrešem i koliko sekundi, pa da dobijem PG rejting?“ a oni mu
rekli: „E, moj Tobi, nema ovde kadra ili scene koje možeš iseći da dobiješ PG,
jer nije problem u sekundama ili minutima ovde ili onde, nego u OPŠTEM
(KOŠMARNOM) TONU ČITAVOG FILMA!“
E, takav nama film o Jasenovcu
treba, koji će imati skoro neizdržljiv TON, ugođaj iracionalnog, besmislenog a
opet istorijski uslovljenog i realnog KOŠMARA čiji intenzitet ne pada i prema
kraju biva sve neizdržljiviji, sve klaustrofobičniji, iz kojeg nema bežanja:
ugođaj paralize sna u kojoj ti u uglu sobe stoji ustaša u crnoj Hugo Boss
odeždi i kaže: „Karlo je uvijek gladan“ a ti ne možeš ni prst da pomeriš. Treba
nam film od kojeg se SMRZNEŠ, nije ti dobro, ne samo zbog teme nego i zbog toga
kako je ona obrađena, kako udara i u
mozak i u stomak i u srce i dušu, ali na način Umetnosti a ne na način
Dokumentarnog filma. Imate u Zafranovićevom dokumentarce prizore mrtve dece,
ulubljenih lobanja, prosutih utroba, istrulelih leševa u svim fazama… ali film
bi morao prikazati ne nužno scene u kojima je došlo do pretvaranja živih ljudi
u one tužne i ružne, unakažene lutke, koliko valja prikazati ambijent (i
svetonazor, i psihu/psihopatologiju) koji su iza toga stajali i to omogućili.
Ali filmičnijim sredstvima od jednog održanog govora…
Treba nam film koji bi na nas
delovao potresno, otprilike kao pesma poput OVE (Vasilisa, „Rasti, rasti moj zeleni
bore“). Šteta što je nju Gaga Antonijević već upotrebio u SAVIORu… ovde bi
bolje legla…
Umesto nečega kao što je IDI I
GLEDAJ, dobili smo film koncipiran, napisan i režiran znatno konvencionalnije,
kao da je rađen u produkciji dekadentnog, današnjeg RTS-a, a ne davnašnjeg
RTB-a, u vreme kad su tu vrhunske TV filmove radili ljudi kao što je npr. Đorđe
Kadijević. Zamislite Kadijin film o Jasenovcu, sa intenzitetom PRAZNIKA…
Uostalom, baš kao u tom filmu, sve nasilje može da bude offscreen, ali pametnim
scenarijem, karakterizacijom i režijom koja ume da upotrebi detalj, simbol,
metonimiju, opet bi svaki kadar bio prožet sveprisutnim, u uglu čučećim i na
najmanji povod ili bez povoda skačućim atavističkim, iracionalnim Zlom… A mi,
danas, po svemu sudeći nemamo reditelja kalibra jednog Kadije u naponu snage –
ali, imamo li nekoga boljeg od reditelja ZASPANKE…?
Još uvek apsolutistički
gledano, moglo bi se gunđati na račun scenarija: film propušta priliku da
sirovu građu (istorijska svedočanstva, dokumente itd) uobliči u prikladno
zaokruženo dramsko tkivo. Odluka da se usredsredi na jednu sudbinu – ili delić
sudbine jedne devojčice, desetogodišnje Dare – jeste, u teoriji, dobra, jer
svaka tragedija, makar i globalna (nacionalna), lakše se i prijemčivije od
publike shvata i doživljava kad je prelomljenu kroz jedan lik za koji se
gledalac veže. To je, npr. ista fora kao i u AIDI, gde se srebrenički masakr
prelama kroz sudbinu jedne žene. Tamo je to majka koja očajnički, svemu uprkos,
pokušava da zaštiti i spase svoje sinove i muža, i u tome ne uspe; ovde je to
devojčica koja, svemu uprkos, pokušava da zaštiti i spase svog dvogodišnjeg
brata, i u tome, ne baš ubedljivo, uspe. U oba slučaja su u centru ženski
likovi, jer je u novije vreme filmski, i ne samo filmski kliše da žene više
pate, njihovim se suzama lakše i više veruje, kad žena ili devojčica strada to
je nekako strašnije i teže nego kad strada dečak ili muškarac…
Sad, u teoriji to jeste tako,
a u praksi ovog konkretnog filma ta odluka, povezana s još nekim srodnim,
koliko daje toliko i oduzima. Pre svega, kasting devojčice-glumice za naslovnu
ulogu nije loš, ali mogao je biti još upečatljiviji kroz bolji rad reditelja s njom.
Ona ima jedan te isti izraz lica kroz ceo film, sa vrlo malim modulacijama, i u
toj krajnje svedenoj mikroglumi preteralo se sa anderstejtmentom.
Realno, to kroz šta je ona
prošla, još od pre početka filma, a onda i tokom njegovog trajanja (razdvajanje
od oca, ubistvo majke i starijeg brata na njene oči, niz drugih ustaških
zločina koje izbliza vidi…) nije ništa manje od onoga čemu posvedoči glavni junak,
dečak, iz ruskog filma IDI I GLEDAJ – koji, tamo, doslovno ostari prevremeno,
dobije bore oko očiju a na licu jedan te isti smrznuti izraz trajnog šoka. Bilo
bi previše traumatično za ovu devojčicu tražiti od nje da reprizira tu vrstu
intenziteta patnje, pa i nehumano (čini mi se da sam čitao da je onaj dečak iz
IDI I GLEDAJ ostao sa trajnim ožiljcima na psihi i duši od „kobajagi“ filmskih
užasa kojima je na snimanju bio izložen), ali AKO se već išlo na to da njeno
lice bude svesno svedeno, skoro bezizražajno, pod uplivom užasa oko nje, onda
je to valjalo bolje naglasiti i artikulisati, modulirati, a svakako bi bilo
dobro da smo je, PRE užasa, mogli videti bar jednom kako se bezbrižno smeje i
izgleda kao dete, a ne odmah, od prve scene, da bude kao starmala.
Kao drugo, a s ovim u vezi,
ovoliki fokus na nju i njenu vizuru previše ubija mogućnost kontekstualizacije svekolikog
srpskog stradanja u NDH – odnosno, širi društveni kontekst tog vremena i
masovnih zločina koje su ustaše činile po srpskim selima u Hrvatskoj i Bosni.
Drugim rečima, nedostaje jasan kontekst,
a pre svega motivacija ustaša da rade to što rade sa Srbima.
Ovo je tim
veći propust zbog ambicije da se obrate inostranom gledaocu, a taj iz filma
apsolutno neće moći da shvati ZAŠTO su, usred Holokausta, dva bliska naroda
iste rase (slovenske) i iste vere (hrišćanske) ratovala jedan protiv drugog,
odnosno ZAŠTO je jedan od njih (Hrvati) toliko snažno bio zapeo da, pre svega i
iznad svega, reši tzv. „srpsko pitanje“, pritom se baveći Jevrejima, Romima i
ostalima više onako usput, da se ispuni nalog Velikog Gazde iz EU Rajha („Danke
Dojčland“), dok se lov na Srbe pretvorio u intimnu strast i posvećenički hobi
za koji se ne žali ni vremena ni truda.
Na ovo komplikovano pitanje na
samom početku filma imamo prilično simplicistički odgovor, čije implikacije
mogu da promaknu i mnogom domaćem gledaocu, dok onaj strani apsolutno neće da
razume kad dečak Dari objasni zašto ustaše gone u logor samo Srbe, a ne i
Hrvate, koji rade u obližnjem polju. On joj kaže, i pokaže: „Zato što se oni
krste ovako (s dva prsta), a mi ovako (s tri).“ Da, verska zaleđina tih sukoba
jeste bitan faktor, ali ne svodi se sve samo na sukob Vatikana i „Vizantije“, katolicizma
i pravoslavlja, latinice i ćirilice.
Istina, ovo pitanje je vrlo
složeno, i film koji se usredsredio na Jasenovac (dakle, na period 1941-45)
teško može i da nagovesti genezu problema koji sežu u najmanju ruku do druge
polovine 19. veka, a zaoštravaju se tokom I svetskog rata i odmah nakon njega,
u novostvorenoj kraljevini SHS, odnosno Jugoslaviji. Ko hoće izuzetnu,
besprekorno argumentovanu, konciznu ali dovoljno detaljnu knjigu koja bez
greške objašnjava početke i razvoj mržnje Hrvata protiv Srba u rečenom periodu,
a s najvećim naglaskom na početku II svetskog rata i ustaškim genocidnim zločinima
u Hrvatskoj i Bosni, najtoplije preporučujem knjigu Violence as a Generative Force:
Identity, Nationalism, and Memory in a Balkan Community, Max Bergholz (Cornell
University Press, Ithaca and London, 2016). Vanredno prosvetljujuća, sjajna
knjiga, odličnih uvida; žao mi je što nisam imao vremena prošle godine, kad sam
je pročitao, da za blog napišem koju…
A u filmu, umesto i najmanjeg
nagoveštaja o tome, postoji samo još jedna replika: kad gostujući Švaba pita
zapovednika Jasenovca zašto gube toliko vremena, resursa i energije na klanje
Srba, kad su im Gazde naredile da se bave samo Jevrejima i Romima, ovaj mu
prosto kaže: „Zato što su Srbi.“ Ovo
kao je ekstenzija neiskazanog, nego gestovima sugerisanog objašnjenja Dari, s
početka. „Zašto oni nas ubijaju?“ „Zato što su Hrvati/katolici.“ Hm, mora da su
se za ovo uhvatili oni što u filmu videše „nativizam“…
Sad, ne kažem da je na tom
mestu trebalo da dođe mini-tirada o ustaškom nacionalnom pitanju i idejama
„čiste“ hrvatske nacije (očišćene od Srba), ali moglo je to i drugačije,
upečatljivije, a sažeto, da se sroči, a da se drugim scenama i replikama
kasnije podupre. Ovako, strani gledalac teško da će u ovom filmu makar i naslutiti
ZAŠTO tolika mržnja, zašto toliki sadizam, tolika naslada u ubijanju Srba, pa
čak i žena i dece… To će morati da im se, u najavljenim spec. projekcijama po
univerzitetima i slično, objašnjava na uvce, umesto slikom i zvukom, kroz sami
film.
(Eh, gde su sad oni silni
autobusi, kao kod Žbanićke, da barem žene i decu i starce odvedu na slobodnu
teritoriju… Ali ne, kad ustaše rade genocid, oni ga rade po propisu,
udžbenički, štreberski, prepisujući od Gazde, pa ga čak i nadmašujući u svom „i
seme i pleme“ pristupu, toliko da čak i Gazda mora malko da bljucne. Ali ne
previše, ne dovoljno da im zabrani to da rade. Dovoljno samo da zažmuri na
jedno oko, pomisli u sebi „Jebem ti ovaj balkanski untermensch ološ, odo’ ja
nazad u Dojčland gde se milioni ljudi ubijaju čisto i kulturno, gasom, i pale
im tela, da ne smrde, u visokim pećima koje su dizajnirali nemački genijalni
inženjeri, a ne uklanjaju ih prljavo, Srbosjekom, maljevima i kamama, fuj!“ i
otperja odatle, pustivši konjušare da dovrše šta su naumili baš tako kako su
naumili…)
U tom smislu, početak filma je
izrazito slab: nekoliko desetina (!) ljudi hoda drumom, pod nemilosrdnim suncem
odozgo i ustašama dole, i žuri se, odmah, u prvih pet minuta, da se pokaže kako
ovo nije antihrvatski film, jer vidimo kako jedna Hrvatica, koja radi u polju
kraj puta, prihvata srpsku bebu koju joj majka, u očaju, ostavi (jer zna da,
inače, među ustašama, bebe ne preživljavaju)… Već od početka, ovakvog, vidimo
kilavost i mlitavost: nedovoljno upečatljiva scena, lišena intenziteta drame i
vizuelnih kvaliteta, skromna u svakom pogledu pa i u smislu broja statista koje
vidimo. Kao da si nasumice upao u sredinu treće epizode serije čije si prve dve
epizode propustio. Ne počinje se tako mlitavo ovako važan film…
Budući da je država izdašno
odrešila kesu (zvanično, sam film je koštao je oko 3,2 miliona evra, čime se u
ovoj zemlji gde je život jeftin može kupiti i dobiti MNOGO), taj je početak
morao biti u svakom pogledu snažniji. Jedna opcija, vrlo pompezna: da počne na
Kozari, da nas podseti na razmere stradanja i užasa tamo – da vidimo i
partizane i hiljade civila u zbegu koje po šumama i brdima gone i love i
masakriraju ustaše i njihovi EU sponzori. (Neka priča ko šta hoće o Bulajiću
kao državnom, Titovom reditelju, itd, ali njegova KOZARA je moćan, ozbiljan
film, do danas neumanjene snage… Gaga, koji je upravo avanzovao u poziciju
državnog, Psihovog reditelja, niti je u naponu snage, niti je ikada bio
reditelj ranga Bulajića.)
 |
| Vlak bez voznog reda |
Ako je to bilo logistički
prekomplikovano i preskupo, onda se moglo početi barem nešto malo skromnije: da
vidimo npr. ustaše kako upadaju u srpsko selo i ubijaju, pljačkaju, pale i u
zarobljeništvo vode aktere drame koju ćemo zatim gledati. To bi bilo i vizuelno
i dramski daleko jače, a konotativno potentnije, tu bi se odmah, vizuelno,
dramski, bez potrebe za mnogo govorancije, slikama i emocijama, pokazala ta
želja da se ZATRE sve što je srpsko u NDH… Sve bi bilo bolje od ove skromne
grupice (zar baš nisu mogli platiti malo više statista – ili ih barem kompjuterski
umnožiti, kao u nesrećnim NEMANJIĆIMA?!) koja hoda drumom ne zna se otkuda i
zašto…
Kako tu, tako i dalje u filmu:
vidimo previše kalkulisanja, previše suzdržavanja, previše konvencionalnosti i
ublaženosti. Snaga teme može samo donekle da te odvede, i ovaj film nije toliko
loš koliko sam se bojao da će biti pre svega zato što je tema toliko jaka da,
čak i u poludrhtavim, poluvezanim rukama reditelja čiji su najbolji dani
(SAVIOR, 1998) bili pre četvrt veka, to sa svojom elementarno pismenom egzekucijom
donekle pije vodu i donekle može da se gleda, ali odnekle zaista vapije za
čvršćom, umetničkije nastrojenom, talentovanijom rukom koja bi bila zaista
dostojna snage teme i njenih pravih potencijala.
U tome mu donekle pomaže solidna fotografija, ali iznad
svega odlična i posvećena glumačka ekipa. Najveći dodir genija u pogledu
kastinga bila je odluka da se većina glumaca angažuje iz Republike Srpske: kao
prvo, oni ne skrnave storiju beogradskim naglaskom; kao drugo, baš zato što
nama nisu poznati, nemaju teret stalnog podsećanja da gledamo igrani film što
bismo imali da su to glumci koje smo juče gledali u nekoj TV seriji ili filmu;
kao treće, imaju prirodnije fizionomije, ne izgledaju kao mazne Beograđanke
koje su, iz svojih bundi i štikli, na silu našminkane i u marame uvezane da
glume žene iz naroda; i četvrto, budući iz krajeva koji su bili pogođeni
ustaškim zlodelima, mnogi od njih su iz porodica koje su mnoge članove izgubile
pod ustaškom kamom, pa su svakako posvećeniji, iz srca i duše predaniji ovoj
priči, imaju autentičnu emociju koju ne moraju mnogo da glume, ona sama iz njih
izbija – i to se i oseća i vidi!
Naročito kod ženskog dela glumačkog ansambla, koji je skoro besprekoran.
I ako sam zbog nečega (i
nekoga) spreman da ovu polupraznu jasenovačku čašu, sa nedovoljno žuči, posmatram kao ipak polupunu, ono je to zbog
predanosti tih glumica, počev od malene koja igra Daru pa preko onih odraslih,
zbog srca i duše koje su one neštedimice dale i proizvele emociju usred
ambijenta kojem se inače ima štošta zameriti (nedovoljno klaustrofobična i
gnusna scenografija, suviše čisti kostimi, rediteljsko suzdržavanje i gde treba
i gde ne treba jer ubija impakt scene, previše se uzdajući u njen sadržaj a
nedovoljno u svoju tehniku – npr. prebrza akcija Srbosjeka, prekratka scena
bacanja konzerve otrovnog gasa u podrum pun sitne dece, kojoj fali samo par
kadrova, samo 5-6 sekundi više da zaista
udari…). Uz sve što je bilo protiv njih, što inherentno materijalu i temi, što
zbog konvencionalnog scenarističko-rediteljskog pristupa, one su uspele da ovaj
film podignu za nekoliko nijansi iznad nivoa jedne malo skuplje TV drame.
Da ne ispadnem previše strog
prema reditelju, priznaću da je napravio i nekoliko upečatljivih scena ovde:
pevanje žena u vagonu dok ih voze, sa decom, kao stoku, u logor, gde
Antonijević, isto kao u SAVIORu, umešno koristi dirljive potencijale jedne
„zaspanke“ za naglašavanje drame i tragedije. Sasvim je dobar saspens tokom
celog filma, građen po istom principu kao u SAVIORu (da li će detence da svojim
plakanjem natera neku od Zveri okolo da ga uhvate za noge i razbiju mu glavu o
zid, kao što su ustaše rutinski radile) a naročito pred sam kraj, kad Dara ide
u „dečju bolnicu“ da poseti brata, krišom, protivno ustaškoj zabrani; a
najnapetiji je sam kraj, kad pokušava da prokrijumčari bratića u bus kojim
Diana Budisavljević odvodi mališane iz katoličkog pakla demonskih opatica.
To
je dobro režirano, plus sadrži možda i najdirljiviju scenu, svojevrsnu
parafrazu „Sofijinog izbora“, koji je ovde neizvesniji jer žena mora da bira
između spasa svoje sopstvene ćerke od kojih desetak godina, i spasa mališana od
dve godine koji joj nije ni rod ni pomoz’ bog. Spasen može biti samo jedan, a
na njoj je da upre prstom, kao toliko puta do sada, kada je pokazivala ko da
bude ubijen… Scena je kratka, kako jedino i mora biti, ali ubitačna.
Nasuprot tome, moram reći da
mi usiljeni „hepiend“ donekle kvari utisak. Razumem da su osetili potrebu da
domaćoj, a i stranoj publici, posle dva sata premlaćivanja, streljanja, klanja,
čekićanja, trovanja, pruže bar neko krhko svetalce na kraju tunela – ali,
ponavljam, Jasenovac nije priča o pojedinačnom uspehu (poneki život spasen)
nego o globalnom ljudskom porazu i padu. I mada sam, kao i svaki normalan
gledalac, navijao za Daru da spase i sebe i bratića, i mada sam negde, na tom
prizemnom nivou, bio zadovoljen tim krajem, moje kritičko oko mršti se,
nezadovoljno tim dahom neprikladne, nezaslužene vedrine na kraju, pojačane time
što istovremeno uspe da pobegne čak i Darin tatko, koga u paralelnoj priči
pratimo kao prinudnog kopača grobova i jama, pa se čak u vrhuncu
neprobabilnosti i neplauzibilnosti u jednom trenu njihove putanje UKRSTE –
dole, rekom, pluta tata, gore mostom ide bus sa ćerom i sinom.
Naglasio sam ovo UKRSTE kako
bih ukazao na to da tu reditelj vrši promociju hrišćanstva na sličan (meni
neubedljiv) način kao u SAVIORu. U oba filma značajno figurira krstić oko
vrata: u onom starijem, to je (katoličko) raspeće koje Denisu Kvejdu oko vrata
stavi sinčić par minuta pre nego što će mališan od muslimanske bombe poginuti,
i koje ga, preko niza paklenih peripetija, kroz Golgotu rata u Bosni i
Hrvatskoj, a na srpskoj strani (!), dovodi do identifikovanja sa SPASITELJEM. U
ovom sada, to je drveni pravoslavni krstić u koji se Darin tata uzda dok kopa
jame za stotine i hiljade pobijenih i koji, na kraju, steže u šaci dok pluta
rekom u koju je utekao.
Povrh svega, film se okončava
biblijskim citatom: „A Bog nije Bog mrtvijeh nego živijeh; jer su njemu svi
živi“ (Luka, 20; 38).
Ne pretendujem da sam ekspert
za teologiju, ali meni ona stilizacija sa snežno-mrtvim predelom i
mračno-pustim stočnim vagonom u koji ulaze duše pobijenih i gde na neko vreme u
društvu tužno čame (čame i tuguju, umesto da se raduju što su eto, kao
mrtvijeh, prišli navodnom bogu „živijeh“), više liči na Čistilište, ako ne i
neku vrstu Pakla, nego li na nešto pravoslavno i uopšte nadežno, obećavajuće,
pozitivno. Ukratko, ja kalemljenje Nade (ma sa kojim temeljima, humanističkim
ili religioznim) na priču o Jasenovcu ne vidim kao smislen postupak, ali opet, jasno
mi je da široke mase ne žele crnilo, ne žele da gledaju dva sata film o
devojčici koja pokuša da spase brata i ne uspe u tome, nego mrtva otpluta
Savom, u mrak i ništavilo. Većini je, da bi opstala, da bi nastavila sa
glavinjanjem po svom žrvnju, takva Nada neophodna. OK, neka im je…
Sve u svemu, kakvi su ga
pravili i kako su ga pravili, ovaj je film još i dobar ispao. Kakvi smo mi koji
ga gledamo i komentarišemo, pitam se da li smo bolji i zaslužili.
Za kraj, ako vam ova moja
opširna tirada nije bila dovoljna, toplo vam preporučujem tri odličnija a daleko
sažetija teksta.
Apsolutističku vizuru ubedljivo i emotivno brani Milan Ružić, koji veli:
„Ovakav film je trebalo da predstavlja
paranje rana i oranje žiletom po mesu srpskog identiteta, pa posipanje solju, a
onda nanovo – ono što je taj deo naše istorije i bio. Umesto toga, videli smo paranje
budžeta i oranje plugom suštinskog odsustva ili poznavanja istorije i kinematografskog
umeća po njivi kulture sećanja koja takvu brazdu ne zaslužuje. Barem ne onu prvu.
Drago mi je što su filmom među nas vraćeni sveti jasenovački mučenici, a žao mi
je što ih na onaj svet ponovo ispraćamo nedostojno.“
Taj
tekst imate OVDE.
Tom apsolutističkom pristupu („O, zašto ovo
nije ULTIMATIVNI film o Jasenovcu koji bi prikazao SAV UŽAS tog mesta?!“)
blizak je i hrvatski teolog i istoričar Goran
Šarić, koji kaže:
„Jasenovac nije bio neka
izolovana kuća strave, nego je čitava NDH natopljena krvlju nevinih žrtava.
Četiri godine pakla na Zemlji… Problem je što film, ako je rađen za međunarodnu
publiku, nije objasnio ko je i zašto pobio stotine hiljade Srba, Židova, Roma i
Hrvata u desetinama logora i u nebrojnim stratištima po selima NDH. Nije
objasnio genezu zla. Nije ga potpisao, imenom i prezimenom...“
Ostatak
teksta vidi OVDE.
Realnu vizuru jednako ubedljivo i prodorno izlaže Vladimir Kolarić, koji kaže:
„Uostalom, ne možemo od filma
i njegovih autora tražiti da budu ono što ne smemo i ne možemo da budemo ni mi
sami, a od državnog projekta nešto što ta država realno nije. To je
svakodnevni, uporan, kontinuiran trud svakog od nas, uz spremnost za saradnju i
dogovor, ličnu žrtvu, progutanu sujetu, što je ovde izgleda i dalje veoma
teško. I tu ne bi smelo da bude izgovora i projektovanja svojih želja i
slabosti na ove ili one ljude ili – u ovom slučaju – filmove. Zato, do nekog
boljeg vremena – i njemu u prilog – „Dara iz Jasenovca“ će pre imati ulogu
egzorcizma nego katarze; ali zar i to već nije nešto?“
Taj tekst imate OVDE.
Da
zaključim: na prvo gledanje i ja sam bio mnogo bliži apsolutističkoj vizuri: aut
Cesar, aut nihil! My way or the highway! Daj mi SVE i daj mi SAD! PAINT IT
BLACK! Bez kompromisa! Bez anestezije! Naguraj PAKAO NA ZEMLJI u dva sata, a ne
ovo upeglano, čisto, beskrvno, neadekvatno kiklopskim razmerama strahote tog
mesta.
Međutim,
kad sam malo promislio o filmu, i o tekstovima o njemu, ne samo gorepomenutim
nego i drugim, slabijim, i video šta sve narod piše po fejsbucima, a onda još
jednom prošao kroz DARU… zaključio sam da ovo ipak nije ni bruka ni sramota zbog
toga što nije negledljiva orgija najcrnjeg, najsadističkijeg snuff užasa, i da
čak i kroz rediteljska peglanja i scenarističke konvencije tu probija dovoljno
emocije i istine, koja čak i u svom vrlo razblaženom obliku, ipak pogađa.
Ja se pomalo sprdam sa
prosečnim srpskim filmogledaocima, ali činjenica je da je ovaj film, koji za
nas, verzirane, deluje kao Dizni ili Halmark produkcija, snažno delovao na
ogromne mase ljudi i žena koji su ipak znatno iznad nivoa koji ja ismevam.
Dakle, DARA deluje na većinu čak i u svom vrlo-razblaženom užasu. Pa ako ova
maltene BOZA, jedva malo pepermint-ljutkasta, deluje na narod tako i toliko, a
vidim po komentarima da deluje, kao što i TREBA da deluje, valja li baš da ga
osuđujem i pljujem što nije sasuo čistu, gorku ŽUČ umesto te ljutkaste boze? Ne
mogu svim srcem, nego samo do pola…
Uostalom, ko je rekao da je
ovo poslednja šansa za film na ovu temu, da je sad ili nikad…? Možda je i bolje
postepeno, a ne odmah nešto što može da se prikazuje samo iza 23h i što ni u
ludilu ne smeš pogledati zajedno sa decom od kojih 10ak godinica.
I mada bih lično bio
najsrećniji da je ovo oskarovski kalibar, kao ŠVINDLEROVA LISTA, a još
zadovoljniji da je vanvremeni klasik, kao IDI I GLEDAJ, mirim se s onim što već
ranije rekoh: Ovo nije film o Jasenovcu kakav smo tražili, ali je film o
Jasenovcu kakav smo zaslužili.
P.S. Žao mi je što je ovaj
tekst ispao i duži i razbrbljaniji a verovatno i nekoherentniji nego što sam
hteo i umeo, ali ova mi je tema veoma bliska srcu, iz mnogo razloga (Jasenovac,
videćete uskoro, snažno figurira i u PROKLETIJAMA…), a toliko je komplikovana,
složena, da sam želeo da je poštujem tekstom u kojem bih pokušao da proniknem u
većinu finesa, umesto da se, kao većina, priključim ma kojem od ekstremnih
tabora, iako se sa oba, po većini zamerki ali i pohvala, slažem. Što je
najgore, na kraju nemam osećaj da sam u tome uspeo. Praštajte ako ovaj tekst
nije dostojan povoda, kao što ni film o kojem govorim to u potpunosti nije. Sve
je ovo suviše komplikovano, i morao bih da snimim film, ili napišem roman, da
ilustrujem šta sam hteo reći.
 |
| Samo ti, sinko, radi svoj posao... |
