Robert E. Hauard: Herojski otpor užasu (horor priče)

           Robert E. Hauard poznatiji je kao pisac fantazije, t.j. epske fantastike i srodnih, akcionih i avanturističkih žanrova. Ipak, znalci horora znaju da je on pisao i horor priče, i to neke od njih izvrsne.

Pre nekoliko godina načinio sam izbor najboljih Hauardovih horor priča.

To je trebalo da objavi Orfelin, ali je u zadnji čas to ispalo nemoguće, iz razloga o kojima ćete čitati u mojoj autobiografiji, jednog dana, ako je napišem. Uglavnom, tu zbirku, koju sam priredio s istom ozbiljnošću i pristupom koji znate iz Orfelinovih knjiga, objavio je krajem 2019. godine „Filip Višnjić.“

Knjiga sadrži 11 priča koje, po meni, Hauarda najbolje predstavljaju kao majstora horora. Ilustrovana je crtežima majstora ilustracije iz vremena Weird Tales, Virdžila Finlija. Priče su preveli Igor Cvijanović i Arijana Luburić-Cvijanović, pod mojim budnim nadzorom. 

Sadržaj:
01. Golubovi iz pakla
02. Crni Kanan
03. Ne kopaj mi grob
04. Srce starog Garfilda
05. Deca noći
06. Humka užasa
07. Stvor na krovu
08. Crna stena
09. Iz dubina
10. Morsko prokletstvo
11. Asurbanipalova vatra

 

            Ispod je odlomak iz  stručnog pogovora iz ove knjige, pod naslovom „Robert E. Hauard: Herojski otpor užasu.“ 

 

ROBERT E. HAUARD, HEROJSKI OTPOR UŽASU

(odlomak)

© Dejan Ognjanović

 

 

U svojim najboljim horor pričama, odabranim za ovu zbirku, Hauard se junački rve pre svega sa sopstvenim temperamentom kako bi proizveo efikasnu stravu. Njegova verovatno najbolja u tom smislu je „Golubovi iz pakla“, opravdano opštehvaljena. Stiven Tompkins u predgovoru jednom od novijih izbora Hauardovih priča kaže da je „Golubovi iz pakla“ „jedna od najboljih američkih horor priča, i jedna od najameričkijih.“ (Steven Tompkins, „Introduction“ in: Robert E. Howard, The Black Stranger and Other American Tales, University of Nebraska Press, 2005, str. xviii.) Čak i Stiven King je naziva „jednom od najboljih horor priča našega veka“, a njenu filmsku adaptaciju, u TV seriji Triler (Thriller, 1961) proglašava omiljenom epizodom. U toj uistinu izvrsnoj priči Hauard je u vrhunskoj formi kao pripovedač koji istovremeno vlada unikatno jezovitim ambijentom zapuštene vile na nekadašnjoj plantaži usred močvare kao i akumulacijom jezivih i krvavih događaja, uz stalnu pratnju zlokobnih golubova, i sa efektnom kulminacijom užasa kroz otkrovenje probuđene mračne prošlosti.

Pored ove, Lavkraft je hvalio i priču „Crni Kanan“ zbog njene „ubedljivo istinite, regionalne zaleđine i slike koja grabi i obuzima užasom što vreba u mahovinom obraslim, senama prokletim, zmijama nakrcanim močvarama dalekog američkog Juga.“ (H. P. Lovecraft, „Robert Ervin Howard: In Memoriam“) Tompkins čak tvrdi da „'Crni Kanan' i 'Golubovi iz pakla' spadaju u svaku američku biblioteku opterećene savesti i zasenjene samosvesti, odmah uz Pripovest Artura Gordona Pima, Melvilovog 'Benita Serena' i Avesalome, Avesalome! Ove priče znaju više nego što kazuju, a plaši ih još i više od toga: '...Bože, kakvih zastrašujućih, drevnih grozota ima na ovom kontinentu koji budale nazivaju ‘mladim’!'“

Obe ove priče tretiraju tematiku horora koji izrasta iz nezdravih rasnih odnosa, iz netrpeljivosti između belaca i crnaca na američkom Jugu i osećaja ksenofobije i paranoje koji potomci dojučerašnjih robovlasnika imaju prema potomcima svojih robova. U „Golubovima“ se, tako, autentična legenda o ukletoj plantažnoj kući koju je Hauard slušao u detinjstvu obogaćuje motivom crne robinje koja se sveti beloj, sadističkoj gospodarici zahvaljujući vudu magiji, dok je „Crni Kanan“ inspirisan takođe stvarnom anegdotom o crncu koji je, krajem 19. veka, koristeći harizmu i nešto nalik vradžbinama stekao vlast nad određenim brojem obojenog stanovništva. Potonja priča sva izvire iz nečiste savesti i straha belaca od mogućnosti pobune crnog stanovništva, a u obema nalazimo i idejno problematičnu situaciju demonizovane žrtve (kada obespravljeni bivaju pretvoreni u „čudovišta“).

Hauardov stav prema rasnim pitanjima bio je sasvim tipičan za region iz kojeg je poticao, a po svom ekstremizmu mogao se meriti sa Lavkraftovim, takođe notornim. Ni jedan ni drugi nisu verovali u ideal tzv. „melting pota“, odnosno lonca u kojem se različite nacionalnosti i rase rastaču i stapaju u jednu novu, američku. Tako, on Lavkraftu piše:

 

Slažem se sa svime što kažete o inostranim imigrantima. 'Melting pot'? Koješta! Kao da bismo mi mogli da asimilujemo sav taj sirotinjski šljam južne Evrope a da ne zagadimo stari američki soj. Od tih gluposti koje potežu, kao 'svi su ovde stranci osim Indijanaca', toliko pobesnim da bih se tukao. Pa onda je i Indijanac takođe stranac, jer pre njega su tu bili graditelji humki. A gelski Irac je stranac jer su Pikti pre njega došli u Irsku. A Anglo-Saksonac je tuđinac u Engleskoj jer su kimrički Kelti bili tu kad je ovaj došao. Ne – prave činjenice su ove – pošto su naši preci pokorili Indijance, pobili divlje životinje, sravnili šume, oterali Francuze i Špance i izborili našu nezavisnost od Engleske, čopor vašljivih seljaka pohrlio je u roju da zgrabi ono što su naši arijevski preci izborili.

 

Uprkos tome, pomenute dve njegove priče nisu toliko rasističke koliko tematizuju i ogoljavaju rasizam na takav način da obesmišljavaju crno-bele podele. „Kanan“ prosto pršti od belačke krivice, a da je ona i te kako opravdana govori i tretman crnog zarobljenika kojeg belci iz Kanana vežu i zatvore u šupi, preteći mu bičem baš kao i njegovim precima... „Stara dobra vremena“ u zabitima američkog Juga nisu nestala pukim formalnim ukidanjem robovlasništva; bič je uvek tu negde pri ruci, kao i demoni što izviru iz nedavne prošlosti.

            Vredan pažnje je i Hauardov doprinos imaginarijumu lavkraftovske proze kroz fiktivnu „crnu knjigu“ Bezimeni kultovi izvesnog nemačkog proučavaoca, Fon Juncta (Nameless Cults, Von Junzt). Kako bi knjizi podario autentični nemački prizvuk, Lavkraft se konsultovao sa Ogastom Derletom, koji je predložio naslov Unaussprechlichen Kulten. Lavkraft je, zatim, imao referencu na Crnu knjigu u pričama „Snovi u veštičjoj kući“, „Stvar pred vratima“, „Sena izvan ovog vremena“, „Stanovnik tame“ i u dvema pričama koje je pisao za Hejzel Hild. Ludi pesnik Džastin Džefri takođe je Hauardov lik koji se kasnije uzgred pominjao kod Lavkrafta (npr. u priči „Stvar pred vratima“ naveden je „bodlerovski pesnik Džastin Džefri“), kao i njegova demonska božanstva Gol-gorot, ljudi-zmije iz Valuzije (iz serijala o Kulu), Bran Mak Morn i Katulos. Istina, Lavkraftova pominjanja ovih kreacija svode se na prijateljski omaž i intertekstualnu igrariju bez dubljeg smisla; on nije ni pokušavao da ih razvije ili smesti u središte svog mitosa, već se ta imena i naslovi ponekad nađu na njegovim obodima, u nabrajanjima bez dalje elaboracije, kako bi se podrupro utisak njihovog stvarnog postojanja izvan sveta fikcije.

            Dve najznačajnije i najbolje priče iz Hauardovog „lavkraftovskog“ ciklusa nalaze se u ovoj knjizi. Pre svega, „Crna stena“, odlična i atmosferična priča koju Robert Vajnberg i Edvard P. Bergland, autori Čitalačkog vodiča kroz Ktulu mitos (Robert Weinberg, E. P. Berglund, Reader's Guide to the Cthulhu Mythos, 1973) smatraju najboljom pričom mitosa koju nije napisao Lavkraft. Nešto slabija, ali ipak interesantna, je i „Stvor na krovu“, koja možda jednako koliko Lavkraftu duguje i Klarku Eštonu Smitu, još jednom piscu lavkraftovskih tema, čiji je najveći doprinos mitosu – Tsatuga, žaboliki demon na kojega božanstvo iz ove priče donekle podseća.

            Hauard je možda bio prestrog prema sebi kada je, u pismu Ogastu Derletu iz jula 1933. napisao: „U pravu ste po pitanju 'Crne stene' i drugih njoj srodnih mojih priča. One su bile napisane više kao eksperimenti nego bilo šta drugo, i ja sam ubrzo uvideo da to nije moj prirodni stil.“ U svakom slučaju, njegovom stilu i nazorima prirodniji je bio spoj avanturističke fantazije sa lavkraftovskim hororom, kao u priči „Vatra Asurbanipala“ u kojoj se grupa avanturista nađe opkoljena pustinjskim pljačkašima u ruševinama drevnog grada gde, nakon mnogo puškaranja, na kraju bude probuđeno i staro demon-božanstvo.

            Neodređeno lavkraftovski nazori bolje su uklopljeni u pričama o morskim užasima, kao što je „Iz dubina“, gde se okean opisuje kao „tmasti zeleni titan“ nadvijen duž obale, „uvek spreman da zaskoči svojim gladnim kandžama.“ Više lavkraftovske od čudovišta sa pipcima i žabolikim crtama jesu deonice poput ove, iz iste priče:

 

More, ta velika, siva, prastara žena ledenog pogleda. Njene struje su mi se obraćale kao i uvek od mog rođenja, šuštanjem niskih talasa na pesku, krikom okeanskih ptica, pulsirajućom tišinom. Veoma sam stara i mudra (razmišljalo je more) i nemam nikakve veze sa čovekom; ljude ubijam i čak im izbacujem tela na kukavno kopno. U mojim nedrima ima života, ali taj život nije ljudski (šaputalo je more), moja deca mrze sinove čovečje.

 

            S druge strane, „Deca noći“ je osoben spoj omaža Makenu i njegovoj obradi mita o „malom narodu“, odnosno zlim patuljcima iz velških brda, sa Hauardu tako dragim rasnim teorijama i maštarijama o doslovnom mentalnom izmeštanju u daleku prošlost, pre bilo kakve civilizacije. Ovom motivu se Hauard vraćao u nekoliko svojih minornih priča, ali i u onoj koju većina ističe kao njegovu najbolju – „Crvi zemlje“ („Worms of the Earth“). Ona se ne nalazi u ovom izboru samo zbog toga što se radi o pretežno avanturističkoj, alter-istorijskoj priči (iz serijala o piktskom junaku Branu Mek Mornu), veoma dugačkoj i opširnoj u svojim akcionim zamešateljstvima, pri čemu se horor javlja tek pred kraj u vidu gmizavih crvolikih patuljasto-deformisanih stvorova prizvanih radi žestoke osvete zlim rimskim osvajačima britanskog ostrva. U pogledu ravnoteže između avanture i horora Hauard je svoje najveće uspehe postigao u serijalu priča o Solomonu Kejnu – budući da su uniformnog kvaliteta, šteta bi bilo ovde izdvajati samo jednu ili dve od njih; one zaslužuju da se sve nađu u jednoj zasebnoj knjizi...

Najzad, priče kao što su „Ne kopaj mi grob“ i „Srce starog Garfilda“ predstavljaju Hauardov doprinos starinskoj školi horora iz Čudnih priča, o osvetama i demonskim nagodbama u savremenom ambijentu, kakve će zatim, na njegovom tragu, biti obrađivane u E.C. stripovima tipa Priče iz grobnice, a onda se naći i kod savremenijih pisaca, od Metisona do Kinga, i dalje.

Ako bi trebalo sumirati Hauardov pristup hororu, možemo se složiti sa sudom iznetim u predgovoru jednom izboru upravo takvih njegovih priča: „Njegovo najefikasnije postignuće je način na koji on može učiniti da strah, ili krivica, ili druga intenzivna psihološka stanja poprime gotovo opipljiv oblik. Hauard je bio veoma emocionalan pisac, a to njegovim pričama i pesmama dodaje osećaj neposrednosti.“ (Rusty Burke, „Introduction“ in: Robert E. Howard, The Horror Stories of Robert E. Howard, Del Rex, New York, 2008, str. xix) Tome se mora dodati: čak i kada je eksperimentisao, ili kada je omažirao, ili se prosto poigravao, vežbajući svoje spisateljske mišiće, Hauard je kao umetnik uvek bio prisutan, a njegova visoko napeta i precizno sročena proza, na svojim vrhuncima, umela je da izazove žmarce baš zato što je pisac dobro poznavao i u svojoj krvi osećao stravu što vreba tik onostran vidljive, materijalne obrazine egzistencije.

Na kraju krajeva, ovaj „veoma emocionalan pisac“ je i svoj život okončao mnogo pre vremena, sopstvenom rukom, upravo zbog svoje emocionalnosti: kada je njegova bolešljiva majka pala u komu za koju su mu lekari rekli da se iz nje neće probuditi, on nije mogao podneti da je vidi kako umire, niti da živi u svetu bez nje. U svojoj tridesetoj godini otišao je u auto i puškom sebi pucao u glavu.

Pre toga je iza sebe ostavio ove stihove (prepev: dr Dejan Ognjanović):

 

Utekli svi, učinjeno sve

Lomača nek me uzme na se

Gozba je okončana

I lampe se gase.

 

* * *

 

Mislim da je izdavač DECE NOĆI rasprodao svoj skromni tiraž (500 primeraka).

            Ja imam još nekolicinu primeraka, i nudim ih zainteresovanima – tj. onima koji se najbrže jave.

            Cena je 1000 din. po primerku + ptt (ako šaljem kao preporučenu tiskovinu, to znači još 220 din).

            Ko želi, nek mi piše na mejl dogstar666 at yahoo dot com.

            Ako ste željni klasičnog, vrhunskog horora, imam na raspolaganju i još nekoliko primeraka SLUČAJ ČARLSA DEKSTERA VORDA - H. F. Lavkraft (1.200 din) 

i NE GLEDAJ SADA - Dafne di Morije (1.300 din)

kao i MRAČNI PREDELI Stefana Grabinjskog (1.100 din).

Imam i po 1 kom. antologija NEKRONOMIKON (Lavkraft; 2.500 din) i KNJIGA EJBONOVA (Klark Ešton Smit, 2.400 din).

Tu je i jedna POETIKA HORORA Dr Ognjanovića: ako je još nemate, sad može biti vaša, s posvetom autora. Cena: 2.400 din.

Imam i nešto novije i krvavije: KNJIGE KRVI, 2. tom – Klajv Barker !

Takođe, i ovom prilikom, zajedno sasvim gorepomenutima, možete naručiti i izdanja Ghoul Press-a:

KULT GULA (horor kritike, eseji i liste), 1000 din.

NAŽIVO (roman), 1000 din.

PROKLETIJE (roman), 1000 din.

ZADUŠNICE (moj za sada najnoviji roman), 1000 din.

i DIVLJA KAPELA (zbirka priča), 900 din.

Ko voli, nek izvoli!

HEART EYES (2025)

**(*)

3-

 

Pogledao sam HEART EYES, mnogo-hajpovani neo-slešer u post-SCREAM fazonu: jao mnogo smo pametni, vrcamo vickaste one-linere i levo i desno, imamo razne dosetke i vrlo kurentne aluzije na kurentne topike, strašno smo IN…

            A uz to imamo i PRAZNIK kao okosnicu – i to, takođe, kurentan: Dan Zaljubljenih, aka Valentinovo, tj. za Srbovatelje, Sveti Trifun. To znači da će biti nešto vickastih fazona na temu parova, uparivanja, dejtovanja u današnje krizno i cinično post-romantičarsko vreme, kao i na temu „biti singl“, itsl. Znači, za svakoga ponešto.

Početak obećava! Dapače, uvodna scena je upadljivo najbolji deo filma, i ništa što usledi ne može se porediti s njom. Gledajte pažljivo, jer dešavaju se VRLO nepredvidive stvari u tren oka. Trepni i propusti! Maši se za kokice, za daljinski, da proveriš Fejsbuk na čas na telefonu – i ćao, propade fora!

Ono što usledi, međutim, ide iritirajućom linijom srednjeg puta: da se svako pomalo PECNE, ali da se niko ne NALJUTI ili pak ozbiljno satirizuje. Bezdušni korporativni duh (ovde: reklamna industrija) mora da se bocne, jer radnici brekću pod njime i treba im malo prolaznog oduška – ali glavni junaci mu se vraćaju na kraju da dobiju potvrdu u njemu.

Istina, „Poslednja devojka“ reši da, nakon što se valorizovala u poslu koji mrzi (umesto da pljune na njega), ode u doktorke, ali i to je učinjeno mlako i bez impakta kao i većina „stejtmenta“ u ovom filmiću.

            HEART EYES nije loš slešer, kao što mu ocena 3- veli, što će reći ima par scena slešer jurnjave i akcije koje su zabavne za gledanje, ima i par finih krv-gegova, i sve to spakovano u 90 minuta, znači bez vunovlačarenja, ali… dvojako mi sreću kvari.

Kao prvo, nema ništa naročito na pameti sem malko vrcave zabave, koja je ipak nesupstancijalna i tako, proizvoljna značenjski – iako je neko ambiciozniji mogao ovaj koncept da izmuze daleko više i pametnije. Što se vataš velikih tema (Ljubav i Smrt!) ako o njima nemaš ništa pametno i novo da kažeš, seme neke mlake slešer set-pisove?

Kao drugo, sreću mi ovo kvari i dramski, jer je inscenacija tri velika slešer set-pisa napadno nerealno, nelogično i neubedljivo koncipirana... Mislim, zaista se od mene traži prevelika suspenzija neverice kad mi se servira scena u kojoj će neko da radi psiho-napad, klanicu, usred policijske stanice!

Znači, nisi Terminator, nisi Majkl Majers, niti Đejson, nego si neko smrtno živinče sa maskom, bez ikakvih super-moći, i ti ćeš tako maskiran i izdaleka upadljiv da ulaziš u pajkansku stanicu i da tamo kolješ i civile i ovejane, obučene, na pištolj brze pajkane… Kao da tamo nema ni sekjuritija, ni čuvara, ni brda pajkana, ni nadzornih kamera, nego kao da si upao u dežurni dragstor oko 23h gde čami jedna bezvoljna kasirka… I nikom ništa.

Ili ćeš, usred noći, usred grada, da upališ inače ugašeni i zamračeni ringišpil, da zablešte svetla i zapeva muzika sa njega tako da to vide i čuju četri bloka unaokolo, i tu ćeš da juriš neku žrtvu da je zakolješ, dok te sa prozora i terasa stotine ljudi snima svojim mobilnim telefonima! Imbecilnost! Naravno, u filmu ne vidimo NIKOGA da je primetio da PONOVO RADI RINGIŠPIL, usred noći, kao da je on usred neke šumetine u planini, a ne u parku u velegradu…

A najgore, pred kraj, napad u Drajv Inu! To još postoji? Još radi? I to u februaru, usred zime, kad se ovo dešava?! Opet ista situacija – maskirani, smrtni, ne-Đejson, ne-Majkl, ide sa mačetom i kolje, a ovi slepci u kolima ništa ne čuju, ne vide, ne primećuju, ne izlaze iz svojih kola, nego scena traje 10-15 minuta, i nikom ništa… Pa daaaj zajebi me s tim sranjem. Ako si ludi manijak, nisi Godzila da juriš ljude usred grada i toliko napadno privlačiš pažnju na sjebe!

Završni rivil – bez brige, neću spojlovati! – gde vidimo ko, koliko, zašto, bezveznjački je, neubedljiv, usiljen, glup, nemotivisan, podseća na krajeve poznijih nastavaka SCREAM franšize, ili još više na usiljeno-glupe niđe-veze twistove DILAN DOG epizoda koje je pisao Kjaveroti. Pa prema tome, ako spadate u mikro-manjinu koja to zapravo voli – možda će ovo i da vam pobudi srculenca u okicama… Pogledajte, pa javite!

            Ah, da, trenutno još nema odličan snimak na netu, ja sam ovo pogledao preko veze i ne mogu da delim. Oh, well… Svejedno, primite ovaj rivju k znanju, neće dugo proći pre nego što ovo procuri… Za prosečnog, nezahtevnog gledaoca ovo je sasvim pristojna plitka prolazna zabavica za utucavanje vremena, uz obavezno gašenje mozga, da ne smeta prilikom svih ovih nelogičnih neubedljivosti.

Kaza: ARHE & LAJLA

Izdavač: Stalker, Beograd

Prevod: Dragan Milojević

Dizajn: Ivica Stevanović

Broj strana: 120

Boja: kolor

Format: 210 x 297

Povez: tvrdi

Štampa: Publikum

Cena: 2.950,00 din. (puna)

--- 2.360,00 din. (na akciji, kod izdavača, do 10. februara)

 

Šta kaže izdavač?

Od začetka magazina Metal irlan, 1975. godine, Kaza (autorski pseudonim francuskog strip-autora Filipa Kazomajua) prepoznao je u njemu svetionik koji će obeležiti njegovu epohu. Hram kontrakulture u kom će moći da razvija svoje ideje iz oblasti naučne fantastike, ali i da dozvoli sebi lirizam, simbolička tumačenja, poetske ilustracije, duboku kontemplaciju… i da se vrati arhetipovima.

Ova knjiga je integralno izdanje koje predstavlja Kazina najistaknutija dela iz osamdesetih. Reč je o dve zbirke kratkih naučnofantastičnih priča, prvobitno objavljivanih u legendarnom strip-magazinu, koji se tematski kreću u zonama ekstrema – od karikaturalnih, anegdotalnih i lascivnih eskapada do egzistencijalističkih minijatura. Bez obzira na dijapazon stvaralačkih postupaka koji vešto varira od priče do priče, autor u njima, u duhu epohe, traga za prapočelom, svrhom i ishodištem, zazivajući Erosa, Hronosa i Tanatosa.

 

Detalji, zavir, narudžbina, ovde:

https://stalker.rs/prodavnica/zona/arhe-lajla/

 

 

Šta kaže Ghoul?

 

S najvećim uživanjem sam pročitao ovaj strip album – ako je „pročitati“ uopšte pravi izraz. Ali, s druge strane, ovo nije ispravno ni „progutati“ – proguta se neki Boneli, recimo, gde vas vozi priča, šta će dalje biti, cepaj stranu za stranom, Zagora jedu mravi, dal će preživeti, kako će se spasiti itsl. Kaza se ne „guta“ (iako mu ime zvuči kao da je iz stiha „to kaza pa ga smaza“) – Kaza se gustira. S guštom. Kao vrhunski specijalitet, a ne fast fud.

Znate onaj stari vic, koji sam više puta ponovio na ovom blogu: „Šta radi Mađarica između dva Slovenca?“ „Smeta!“

E, pa, moje načelo, glede stripova, glasi: „Šta radi tekst u stripu?“ „Smeta!“

Dobro, ja to malo preterujem da bih naglasio poentu, ali zaista, ako bismo stripove grubo podelili na one u kojima dominira vizuelno, s minimumom texta (Korben, Minjola, Bizli, Mebijus), i na one razbrbljane, u kojima sam izgubljen na „Hello!“ kad vidim ogromne oblake gustog teksta s grdnim celomudrenim monolozima i dijalozima i filozofijadama (školski primer toga: PREACHER), moja preferencija je jasna i nedvosmislena: SLIKU MI DAJ u vizuelnom mediju, a reči mi prosipaj u romanu ili priči! Ne volim blebetanje čak ni kad je strašno pametno i vickasto, tamo gde mu nije mesto (u vizuelnom medijumu).

Kaza mi sve slikom kaza! Dobro, ne shvatite ovo prebukvalno: ima u ovom albumu, posle 2-3 epizode čiste od ijednog slova, i nešto teksta (i to vrlo vrednog pažnje!), ali slike, ah te slike… Divota!

Kaza potiče iz tog razularenog perioda 1970-ih i 1980-ih kada su dotadašnje višedecenijske stege nad svekolikom komercijalnom umetnošću, pa tako i stripom, popustile po pitanju prikazivanja golotinje, erotizma i nasilja, i kad su ti trendovi, u SF-u naročito, dodatno bili pod uplivom psihodelije koja se u pop-kulturu ubrizgala još 1960-ih, ali je punu plimu i poplavu donela u 1970-im.

Prosto je neverovatno da je neko kao Kaza toliko dugo bio nedostupan na ovim ex-Yu prostorima, jer sad kad ga vidimo ovako u bloku, u komadu, u čak dva krupna komada spojena u jedan album, koji čine dva poduža stripa i nekoliko kraćih, on se ukazuje kao gradivni blok tog fundamentalnog poglavlja istorije fantastičnog stripa.

To je vreme kada je stečena sloboda da se, s jedne strane, slobodnije mogu prikazivati sise, guze, i poneki stidljivi penis (u Francuskoj!), ali i krvoproliće, komadanje tela i razne telesne mutacije, pipci, creva i gnusobe; a s druge strane, da se experimentiše s naracijom tako da se ona ili svodi na golu sliku, s minimumom texta (a ponegde i bez ijednog slovca), ili da se akcija umnogome zamenjuje kontemplacijom, čak prilično smelim filozofijadama (smelim i samim sobom, jer do tada je važilo: "Šta će filozofija u stripu?", ali smelim i dodatno, svojim konkretnim uobličenjem, „ko razume, shvatiće“ opskurantizmom i misticizmom).

Kaza mi se u tom kontextu ukaza kao umetnik u čijem se radu susreću, prožimaju i sapostoje (ali i anticipiraju, uticajem svojim najavljuju) najraznorodniji vizuelni umetnici tog, i blisko za njim sledećeg vremena: i zato on mestimično asocira i na dalekog prethodnika, Maksa Ernsta, ali i Virdžila Finlija, i na savremenike i kolege Mebijusa i Jodorovskog (mislim na vizuelnost filmova potonjeg, kako nastalih tako i nesuđenih, ali i na tematsku preokupaciju sexom i mistikom i krajnjim životnim i kosmičkim pitanjima), i na Gigera, ali se u njemu sad otkriva uzor i nekih domaćih umjetnika, npr. Boba Živkovića, čije su SF ilustracije iz 1980-ih i 1990-ih nesumnjivo, očigledno bile nadahnute Kazom.

I mada je ovo sve žanrovski pre svega SF, svakom širokoumnom ljubitelju horora prijaće i snažne naznake Lavkraftijane, npr. u kosmicizmu multi-eonske pripovesti ARHE koja skače kroz vekove i milenijume kao apstraktnija, meditativnija varijanta „Senke iz drugog vremena“, ali ima oživljenih senki HPL-a i u valjanju u kalu telesnosti i gnjecavih mutacija koje asocira na „Dagona“ i „Insmut“, u AKSOLOTLU; a tu je i skoro eksplicitna varijacija na Klarka Eštona Smita i njegovo žaboliko božanstvo Tsatogvu u finalnoj priči ovde, ŽABA (koja, istovremeno, podseća i na Lavkraftovu venerijansku SF horor priču „U zidinama Eriksa“).

 

Tu su, takođe, i vizuelno i tematski slobodne adaptacije mitova o Luciferu (PROKLETI) i o Lilit (LAJLA), koji su u korenu svekolike fantastike, i svetle i mračne i hororične, izvedene sažeto, duboko i vizuelno explozivno. Kaza se igra svime time, ali sa znanjem i umećem istinskog umetnika koji ima nešto na pameti i ne stidi se povremene pretencioznosti, sa onom samouverenošću i slobodom razuzdanosti tipičnijom za 1970-te i 1980-te nego za današnjicu. Njegova nadobudnost je uglavnom utemeljena i opravdana sumanuto ambicioznim pričama, koje su tim više zadivljujuće što su genijalno koncizne: šta on sabije u 10 strana, ili manje, nekima bi trebalo bar 100, a da opet ostanu plitki, i još ugnjave. Ne i Kaza.  

Tamo gde se susreću mistika, erotika, fantastika i Raj za oči, čeka vas Kaza.

Prema tome, ne bih dalje gomilao reči; ako vam ove koje napisah nisu dovoljne, i ako slike kojima ih ilustrujem ne govore rečito po sebi, stvarno ne bih imao šta dalje da dodam.

Osim ovog post-skriptuma.

 

P.S. STALKEROV 4. ROĐENDAN!

Kažu iz Stalkera: „Ulazimo u petu godinu, sa maštom sve razuzdanijom, kako i dolikuje tom uzrastu. Sa takvim delovanjem postaje očito da smo došli do godine raspleta, one koja će u mnogome odlučiti buduću sudbinu i dalji kurs Stalkera. Stoga, dugujemo vam veliku zahvalnost na tome što ste svojom podrškom učinili da ovakav izdavač i u oblačnim danima opstaje. U skladu sa svim pomenutim, na sajt smo postavili veći deo ovogodišnjeg programa.

Kao što je već rečeno, očekujte neočekivano, čuda se katkad dosađuju.

https://stalker.rs/najave/

Uz ove najave nagoveštavamo i da su još bar dva naslova blizu realizacije i da ćemo ih dodati među najave kada se ugovori potpišu.

Rođendansko slavlje prati i akcijska prodaja koja će trajati do 10. 2. 2025.

Po povlašćenim cenama sa 20-30% popusta putem našeg web shopa možete kupiti sve naslove koje imamo na stanju.

Posebno naglašavamo da je u našem e-dućanu CC poštarina za sve kupovine preko 1.999 dinara i dalje besplatna.

https://stalker.rs/prodavnica/

Dobro nam došli na slavlje! 

P.P.S. U najavama (na gornjem linku) ja naročito ističem apsolutno veselje koje bi vam morala prouzročiti činjenica da Stalker ove godine NAJZAD objavljuje na srpskom LONE SLOANE integral mog mega-omiljenog Filipa Drijea, čiju sam vam NOĆ (takođe by Stalker), već hvalio OVDE.

Ja, kao fanatični obožavalac Drijea, naročito sam radostan što će Stalker objaviti INTEGRALNOG Sloana – dakle, svih 9 albuma (u dva velika toma). Naravno da sam pre nekoliko godina nabavio američko izdanje – ali njega čini samo trećina ovoga, odnosno 3 albuma, a to nešto šlajfuje i koči i pitanje da li će i kada izaći ostatak. 

E, zato ćemo ovu raskošnu divotu imati mi, na srpskom, pre Amera i dobrog dela sveta.

I zbog toga, nek nam je živ i zdrav i plodan Stalker još mnogaja ljeta!