aka
MI NISMO NI BLIZU ANĐELIMA
**
(2)
Ovo je veoma slab film, i prilično razočarenje na nekoliko načina.
'Humor' je jadan, na prvu loptu, pretežno prostački i – krajnje predvidiv. Ukratko, prava slika i prilika svog pink producenta, i njegove ciljne pink publike. To je bilo jedno od većih razočaranja – kada sam shvatio da ovaj film uopšte nije namenjen onima kojima se prvi obraćao. Ovo je film za Pink – rulju.
Dok su prvi ANĐELI bili jedan od začetnika 'ružičastog talasa' – 2. deo pokušava da cinično jaše na Pink-TV talasu, i kao i toliko toga u ovoj zemlji na kraju i sam postaje ono protiv čega se prvobitno borio, i počinje da promoviše ono čemu se nekada podsmevao. To je tuga života u Srbiji na koju i ovaj film podseća. Tuga izdaje. Prodaje.
ANĐELI 2 kao da kažu: 'Sva ona lepa, pametna omladina koja se nekada smejala I delu sada je ili omatorila ili izginula ili pobegla u neku normalniju zemlju: ajde da sad zabavljamo ovaj talog koji je preostao, humorom koji će oni moći da razumeju.'
Što se tiče 'prljavog' humora koji Dimitrije Vojnov promoviše kao veliku tekovinu ANĐELA 2 – reći ću samo: bullshit! Trash je zasnovan na protivljenju dominantnom, 'dobrom' ukusu, i ima smisla recimo u američkom, ili već nekom zapadnjačkom filmu. Kod nas, usred vladavine Pink (ne)kulture, gde je trash postao mejnstrim, neukus uopšte nema draž subverzije koja se vojnovu priviđa. Bad taste je ovde svakodnevnica, na svakom od TV kanala, 24 časa dnevno. 'Prljavi' humor ANĐELA 2 smrdi na prljavštinu koja se poput pomija prosipa sa malih ekrana tog istog Pinka koji je finansijski i 'duhovni' otac ovog (zlo)dela.
Istinski hrabar, istinski subverzivan i smeo poduhvat bio bi DANAS snimiti iskrenu romantičnu komediju, i ponuditi Pink-Klincima ljubav kao opciju. ANĐELI 2 nemaju ta muda. To je film nekoga ko je, možda, nekada bio romantik – ali sada je samo cinik.
Da ne preteram – film nije katastrofalno negledljiv. Ja sam oštar samo zato što me je ispunio gorčinom, i deprimirao svojom banalnošću. Priznaću da u buljuku ćoraka ima i nešto malo zabavnijih fazona; priznaću takođe da je Kojo i dalje car, i da su neke od najboljih scena vezane za Cviju. Na žalost, većina ostalih nema šta da radi u filmu, sem da mahne i podseti nas na svoju nadahnutiju pojavu u I delu. Kad sam kod toga – pitam se zašto ovde nema Sonje Savić?
Pink-curica Mirka (Kojina filmska ćerka) je cockteaser, tu nema dvojbe; ali nema dvojbe ni po pitanju njenog apsolutnog odsustva šarma, duha ili glumačkog talenta. Još jedno u nizu naše 'dece' koja totalno neubedljivo recituju pred kamerama, nesposobna za minimum autentične emocije. Ukratko, iritirajuće derle koje s Kojom nema nikakvu hemiju i za koje nas baš zabole.
Sve u svemu, ovo je tek blago natprosečna srpska papazjanija koja se, u nedostatku bolje reči, mora nazvati filmom. No, za razliku od I dela, koji bih rado pokazao nekom strancu kao dobar domaći film – II deo bi me bilo sramota da gledam u društvu nekoga ko dolazi iz zemalja razvijenijih kinematografija.
Treba stvarno biti slep kod očiju pa u ANĐELIMA 2 videti razloge za optimizam u pogledu budućnosti srpskog filma. Ona možda i jeste 'ružičasta' – ali, na ovakav način, to nije ohrabrujuće!
Pinkov hype će ovo sigurno da naduva do razmera solidnog hita. Ono u šta mogu da se kladim jeste da, pare i brojke na stranu, ovo nije film koji će imati CULT. Ne samo zato što se direktno posrao na publiku koja ga jedina time može učiniti, već i zato što ne poseduje osnovni kvalitet kult-filma: a to je, da je zahvalan za višestruko gledanje.
ANĐELI 2 uopšte nije rewatchable. Čak i jedno gledanje je – one too many!
Naravno da je humor (kao i strava) vrlo individualna stvar.
Recimo, meni uopšte nije smešan glavni fazon svih novijih srpskih komedija, za kojim i Dragojević poseže u A2, a koji se sastoji u tome, da kad god nemaš bolju dosetku tj geg, a ti pustiš da neko nekoga lupi pesnicom i kaže MA NOSI SE BRE U PIZDU MATERINU!
Ja volim tu konkretnu psovku, kao i mnoge druge kojima naš lepi jezik obiluje, i koje često koristim, ali ne smatram to posebno smešnim na filmu, kao ni 666 varijacija na 'boli me kurac / šta me boli kurac / koga boli kurac...' koje u A2 nalazimo. To mi nije bilo zabavno ni kad sam bio tinejdžer, a sad pa tek ne vidim nimalo humora u takvom infantilizmu.
Brzina? Mnogo gegova? Pa, to po sebi ništa ne znači. Nedavno sam u autobusu Bg-Niš bacao poglede na domaću komediju SVEMIRCI SU MEĐU NAMA, i pazi – i to je prilično dinamičan film, i ima mnogo gegova. Samo što su ovi bezvezni.
Na žalost, ni u A2 ne videh na delu zakon pretvaranja kvantiteta u kvalitet.
Rekoh, IMA tu nekoliko solidnih gegova, ali stvarno ništa posebno. Možda sam one najbolje propustio, ali kada kažem da film nije rewatchable, mislim pre svega to da me nije naveo da ga pogledam ponovo. jednostavno, na prvo gledanje on ne nudi razlog da ga se gleda opet.
A2 mi deluje kao zbirka skečeva iz Pinkovog novogodišnjeg programa za koju su pukli malo veće pare i snimali izvan studija. Ponavljam, zbirka (pinkovskih) skečeva. To što su režirani malo bolje od onih Borisa Bizetića još uvek nije dovoljno da Dragojeviću pletem lovorike.
Dimitrije Vojnov, veliki apologeta ovog filma (a zatim i scenarista 3. dela) kazao je da je 'A2 potpuno autohton film, i u našim i u svetskim okvirima, barem kada je reč o projektu tog profila.'
Ja stvarno nemam ni najblažu predstavu šta je ovim hteo da kaže, niti koja ga je droga na to navela. Nazvati ovu PREDVIDIVU, konvencionalnu, nenadahnutu, DERIVATIVNU (da ne kažem: plagijatorsku) tvorevinu 'autohtonom' mogu shvatiti jedino ako Vojnov prizna da ne zna šta znači ta reč. 'Autohtono' preslikan iz američkog filma PRSTE K SEBI, ONA JE JOŠ MLADA? Jel to znači reč autohton? Sinonim za derivativan? Ili šta?
Ej, pa još u svetskim okvirima! Pokušavam da zamislim ovo kako se prikazuje na nekom svetskom festivalu opuštenog tipa (poput onog u San Francisku) – i već me je blam! Najbliži 'svetski' pandan ovome bile bi drugorazredne hongkonške komedije koje s jednakim žarom trpaju sve žive žanrove i postupke u blender, svedu 'humor' na najmanji mogući zajednički imenitelj shvatljiv i poslednjem retardu s najjeftinijom kartom, i – eto nama 'komedije'.
Očito je da Vojnov nije shvatio moju opasku o prirodi cinizma koji stoji u pozadini ovog projekta, a ja ću biti tako zao pa mu neću objasniti razliku između Embrouza Birsa i željka mitrovića… Uostalom, i sam je imao prilike da se u nju uveri tokom izrade trećeg, i daleko slabijeg nastavka ANĐELA.
