Dario Argento's THE STENDHAL SYNDROME (1996)

**(*)

3-

Odgledao sam ponovo STENDALA, ovog puta u uncut, full, DVD glory dža-bu verziji, na engleskom, i potvrdjujem: ovo je osrednji Argento, što znači: znatno bolji od svega što je radio zatim [Fantom Opere, Nesanica, Il Cartaio...], ali i bitno ispod hajlajtova iz zlatnog doba, okončanog Crnom mačkom iz Dva zla oka.

Lepo je to što je hteo konačno da ima film sa LIKOM, uslovno rečeno - simpatičnim [barem za Argentove standarde], ali drama i živi ljudi i psihologija prosto nisu njegov teren, pa je tako scenario pretežno nedorađen, polovičan, glavni lik isto tako, a svi ostali oko nje su uobičajene argentovske karikature. 

E sad, te karikature su podnošljive u njegovom hiperstilizovanim gotik/barok/whatnot iživljavanjima, ali u kontextu nečega što pretenduje da bude realistično [makar i prema Argentovim standardima, dakle, za čoveka koji živi u svom svetu i koji ima krajnje tanak dodir sa spoljašnjim svetom i ljudima] ovo prosto ne pije vodu.

Niti je psihologija ubedljiva, niti likovi, niti gluma, niti scene nasilja [užasno pokvarene nemaštovitim oružjem – vatrenim! – i krajnje jeftinom CGI egzekucijom, koja ih čini SMEŠNIM!], pa čak ni GLAVNI GIMMICK, tj. 'ulaženje u slike', koje je urađeno na proizvoljan, idejno nedomišljen i tehnički neubedljiv način.

Sve ovo ne znači da film nema kvaliteta, naprotiv: Asia, iako osrednja glumica, uglavnom drži vodu, a njen silazak u ludilo nije bez proživljene i ubedljive tragičnosti; na žalost, ta tragika je velikim delom pokvarena grotesknim zbivanjima u poslednjoj trećini filma, počev od plave perike [what were they thinking???!!!] i proizvoljne 'romanse' s onim Francuzom pa nadalje.

Argentov nihilizam je dražesno neodoljiv, i ugodjaj filma je stvarno mračan i žestok - samo što nije konzistentan, niti adekvatno koncentrisan.

Morikoneova muzika je savršena, genijalna, i ne samo najbolja tema od svega što je za Argenta ikada komponovao [a sarađivali su već pet puta], nego i jedna od njegovih all-time best.

Dakle, ostajem pri oceni 3- za STENDALA. A čak i to je blago subjektivno.

            U poređenju sa drugim, uspelijim filmom koji se takođe bavi vezom između stvaranja i ludila, moglo bi se reći da Tenebra ima 'niži' /jednostavniji/ koncept, ali je on barem sproveden dosledno i superiorno na svakom svom nivou [sem idejnog, koji Argento nije ni sposoban da sprovede, jer nije nimalo intelektualan režiser = ovim mislim na čitav taj podtext umetnost-nasilje, itd.].

Stendal ima veće ambicije, ali Argento im nije dorastao, i taj film pada na većini svojih aspiracija [što me posebno žalosti, to uključuje i tehničke = totalno je bogohulno, recimo, uporediti favourably početak Stendala i scenu u galeriji u DRESSED TO KILL, a ima čak i takvih!]. Neke su odrađene polovično, neke ideje samo su okrznute, a neke suviše površne i groteskne da bi se uzimale ozbiljno. Ukratko, cenim to što je on HTEO = ali ono što je uradio od toga je, u najboljem, polovično. Onim cgi exibicijama nije mesto u ovom filmu = elaboracija prolaska metka kroz glavu smislena je u kontextu OPERE, ali ne i ovde, a tamo je urađeno daleko superiornije, bez kompjutera.

Nisam pravio rang listu Argenta, ali mislim da bi mi Stendal bio negde oko 8-10 mesta. Brojni su njegovi fanovi iz one škole nerazmisljanja o filmu u kojoj se [eventualna] ingenioznost tehničke izvedbe ČESTO posmatra odvojeno od kontexta samog dela, tj. svrhe kojoj bi trebalo da služi. To je ono kad Berček zadivljeno balavi pred platnom u Kinoteci: "KAKO MONTIRA, JEBOOOTEEEE!!!" Ali, film se ne sastoji samo iz montaže, kadriranja itd. Zadivljenost POSTUPCIMA, bez pronicanja u njihovu svrsishodnost u datom delu, bez svesti o ideologiji autora i dela [bila ta 'ideologija' svesna ili ne] je, prosto, površni fetišizam.

Argento i de Palma su naglašeno fetišistički reziseri, posebno Argento: stoga 'kako monira, jeboooteeee' pristup jeste umnogome [mada ja sad pomalo karikiram] adekvatan analizi dobrog dela njegovog opusa. Ono što sam pokušao da u gornjim redovima izreknem, jeste: u kontekstu filma STENDALOV SINDROM, te egzibicije su ne samo besmislene, ne samo tehnički traljave, ne samo nepotrebne = već suprotstavljene osnovnim tematskim i idejnim preokupacijama koje je Argento pokušao da unese u svoj opus.

Konkretno: za razliku od 'cinema of attractions' pristupa u svom dotadašnjem opusu, gde su scene ubistava hiperstilizovani SHOW-STOPPERI, a likovi puke marionete u rukama tehno-fetišiste Argenta, pa te za njih nije ni briga, vec uživaš u estetizaciji čina ubistva [i implikacijama Argentovog i sopstvenog poistovećivanja sa pozicijom UBICE], u filmu koji se zove STENDALOV SINDROM Argento pokušava da stvori DRAMU, 

...da kreira LIK OD KRVI I MESA, i da nas natera da se saživimo sa njenim patnjama, i sa njenim silaskom u ludilo izazvanim muškocentričnom mačo-kulturom, u kojoj je neznatna razlika izmedju oca, braće, [muških] kolega, psihijatra, policije i drugih predstavnika sistema s jedne strane, i psiho-manijaka s druge.

Svi muškarci u tom filmu su potencijalni silovatelji. To je prilično jasno predstavljeno; na žalost, ne i dovoljno UBEDLJIVO, zbog naglašene karikiranosti tih likova, i zbog Argentove nezainteresovanosti da uopšte istraži potencijale priče koju priča. Na primer, ulogu njene porodice u njenom odnosu prema muškarcima: zašto se ona nerado vraća kući? Zašto njen otac toliko jezivo liči na manijaka koji je siluje? ŠTA je imala da kaže manijakova supruga? Zašto nas Argento kukavički izbacuje iz sobe [zajedno sa Asjom] u onome što je trebalo da bude jedna od ključnih scena filma, koja bi nam dala motivaciju ili barem NEKU natuknicu za psihov background?Itd. Itd.

U STENDALU je naglašeno prisutna shizofrenična podeljenost feminističkog predloška [romana, koji je pisala žena] i Argentovih preokupacija, i ta tenzija je nesrećno resena. To je najočitije upravo u scenama torture, silovanja i ubijanja koje Argentove fanove oduševljavaju jer ih gledaju van kontexta filma. Ako treba da razumemo bol silovane žene - ne samo glavne junakinje, već i bilo koje druge - zašto se onda njihova mučenja i ubistva pokušavaju predstaviti kao 'geee-weeez' show-stopperi? Zašto su ostale manijakove žrtve na taj način DEHUMANIZOVANE?

Čak i uvodna scena, koja fanove toliko oduševljava, nema nikakvu psihološku svrhu [za razliku od fenomenalne de Palmine, u DRESSED TO KILL, koja ti bez reči, filmskim jezikom, kazuje sve što treba da znaš o junakinji koju igra Angie Dickinson]. Ko je uopšte ta devojka koju vidimo na početku? Zašto je tako neljubazna, kruta? 

Zašto se onako egoistički, prkosno dignute glave, bez izvinjenja lakta kroz masu prolaznika? Zar je to ponašanje jedne policajke? I zar takva osoba može istovremeno da doživi 'Stendalov sindrom' pred nekim od najlepših dela umetnosti u galeriji Ufizzi?

Da i ne ulazim u logiku toga da je premlada za lik koji igra, i da brojni detalji zapleta, vezani za policijsku proceduru nemaju blage veze s mozgom [žena-policajac ide SAMA da goni manijaka koji siluje i ubija žene, bez kontakata sa šefovima i kolegama! preko njenog izgubljenog pištolja se olako prelazi, iako je to za pajkane i vojnike ogroman prekršaj!]... 

Sličnih logičkih rupa ima u svim Argentovim filmovima, čak i daleko većih od ovde pomenutih. IPAK, u kvazirealističkom prosedeu koji on ovde pokušava da plasira, sve ono što je bilo deo njegovog iracionalnog 'take it or leave it' sveta [čak i u TENEBRE, koji je bio najbliži, do tada, 'realnom' svetu] u SINDROMU je promašeno i neprikladno.

DILAN DOG, KNJIGA 22

Izašla je iz štampe najnovija knjiga kolekcionarske edicije za najveće ljubitelje Dilana Doga, u kojoj se, redom, od prve epizode pa nadalje, nižu avanture – po tri između svakih tvrdih korica. 

 Sve to imate u novim, odličnim prevodima, sa daleko boljom štampom nego u Dnevnikovim izdanjima (u kojima smo ih mi stariji prvi put čitali), i sa ekskluzivnim dodacima u vidu pratećih eseja u kojima aktuelne epizode komentarišu i analiziraju vrhunski poznavaoci serijala i horor žanra.

            Pošto su uredno objavili sve epizode koje je, do raspada SFRJ, objavio Dnevnik, dobri ljudi iz "Veselog Četvrtka" su došli u među-zonu u kojoj se nalaze neke neobjavljivane i neke (znatno kasnije) objavljivane epizode – dakle, iz perioda u serijalu koji je u ratnoj i sankcionisanoj Srbiji bio pokrivan haotično, sporadično, tako da čovek više ne može pošteno ni pohvatati ko je šta izdao, i koja je to po redu epizoda u numeraciji originalnog serijala, jer su kratkoživući Vanini i Horusi to objavljivali zbrda-zdola.

            Sadržaj 22. knjige čine sledeće epizode: "Partija sa Smrću" (pisao Claudio Chiaverotti, crtao Corrado Roi) i dvodelna horor avantura "Tajne Ramblina" i "Zver iz pećine" (pisao Tiziano Sclavi, crtali Montanari & Grassani). Potonje dve izdao je na srpskom Vanini pre 20 godina, a ako se ne varam, za "Partiju sa Smrću" ovo je srpska premijera. 

Ali, kao što rekoh, "Veseli Četvrtak" uvek daje VIŠE! A u ovom izdanju maloj ali odabranoj ekipi eksperata pridružio se i – Aca Radivojević! Da, počev od ove knjige čitaćete i njegove nadahnute tekstove o Dilanu.

            Evo, ekskluzivno za THE CULT OF GHOUL, a s dopuštenjem VČ Inc., kako počinje njegov prvi esej za ovaj serijal, inspirisan epizodom "Partija sa Smrću":

"Upečatljiva slika koja otvara već numerološki simboličnu, šezdesetšestu epizodu regularne serije Dilana Doga, „Partiju sa smrću”, prizor je čoveka koji igra šah sa Smrću.  To je, naravno, vrišteće ikonografsko opšte mesto, vizuelna vinjeta koja je zahvaljujući Ingmaru Bergmanu i njegovom Sedmom Pečatu postala neizbrisiva iz kolektivne popkulturne svesti.  Ono što čitavu stvar čini posebno zabavnom jeste fakat da je posezanje scenariste Klaudija Kjaverotija za tim univerzalno prepoznatljivim prizorom tek okidač, stilska odskočna daska za poniranje u originalno perfidan metafizički „slasher” impregniran neodoljivo slatko dekadentnim nihilizmom.

Kao što je redovnim čitaocima ove rubrike verovatno već poznato, Kjaveroti je generalnim konsenzusom publike i kritike obeležen kao dežurna tzv. „kurva za potkusurivanje”, čovek koji je „pojeftinio” matičnu Sklavijevu poetiku kontaminirajući je „bezumnim” krvoločnim i repetitivnim nasiljem tipičnim za horor filmove osamdesetih godina prošlog veka. Upravo epizoda koja zaključuje ovo izdanje predstavlja markantan dokaz moje tvrdnje da se kod ovog scenariste tu ne radi toliko o povlađivanju tada kurentnim žanrovskim trendovima koliko o veoma precizno osmišljenoj i gotovo hirurški egzaktnoj poetici nečega što bismo komotno mogli nazvati „ciničnim horor-dendizmom”."

Šta mu dođe pa to, taj cinični horor-dendizam? U čemu je razlika između Sklavijeve i Kjaverotijeve poetike? I kako se opšte-ocrnjeni Kjaveroti uopšte može braniti? Ko će to bolje da objasni nego opšte-ocrnjeni Radivojević u svom "sympathy for the devil" eseju?!

            A, čisto da družina bude na okupu, u ovoj knjizi možete čitati i moj doprinos – osvrt na dvodelno Sklavijevo pačanje u Tvin Piks serijal, pod vickastim naslovom "TWIN PIGS". Evo kako to počinje:

"Fanovi DILAN DOG serijala slažu se oko jednog: ova dvodelna epizoda jedna je od najboljih u serijalu. Odnosno, težak je promašaj i potpuno besmislena. Sklavi je u odličnoj formi i isporučuje detaljno skockan zaplet koji je i pametan i zabavan za čitanje. Drugim rečima, natrpan je i nepregledan baš kao i korica za prvu epizodu i opterećen usiljenim rastezanjima, ponavljanjima i zbrzanim, bezveznim raspletom. 

Montanari i Grasani su na svojim vrhuncima, crtaju k'o matori, razbijaju te ruralne predele, drveće, šume, planine. Istina, scene krvoliptanja su im standardno loše, čerečenje je zbrkano i nejasno (eh, gde je Kasertano da prolije krv i pokida meso kako treba?!) a vrhunac/dno je dizajn samog monstruma koji, onako jadan, bolje da nije ni izlazio iz pećinskog mraka na svetlost punog meseca.

I svi su, naravno, u pravu. Donekle."

Kako sad pa to, pitate se? Videćete, ako kupite 22. knjigu DILAN DOG!

Podsećam: sva izdanja Veselog četvrtka možete kupiti u maloprodajnim objektima Trafika, striparnicama Darkwood i Alan Ford, ili ih naručiti preko našeg Kluba čitalaca (011/2710-488 ili klubcitalaca@veselicetvrtak.com).

OCULUS (2014)

*** 

3

            Najzad je do nas dospeo jedan od najhvaljenijih horora iz prošle godine. U pitanju je drugi po redu film Majka Flanagana, pa nije loše da se podsetimo šta sam pre malo više od dve godine napisao ovde o njegovom prvom filmu.

            ABSENTIA (USA, 12) 

            **(*)   3-

            Taman kad je njen naglo nestali muž postao i zakonski mrtav, on se niotkuda pojavi, ne ume da objasni gde je dotad bio, ali čini se da su zajedno sa njim, za njegovim petama, došla i nekakva demonska bića (?) kojima je umakao. Zato sada žena, njena sestra i krajnje neprofesionalni pajkan koji je istraživao rečeni nestanak pa se usput smuvao sa ožalošćenom ženom (!!!) imaju da razreše tajnu vezanu za mračni prolaz u kome je, kako izgleda, portal ka drugoj dimenziji. Likovi su življi i ubedljiviji nego što smo u hororima ovog (B) nivoa navikli, misterija je intrigantna i nepredvidiva, ima tu povremeno solidnih creepy scena, a naročito je za pohvalu (nenamerni?) helrejzerovski ugođaj – ne u smislu slikovitih SM monstruma (nema ovde ničeg takvog) i splatera (sorry: samo jedna scena s nešto malo krvi), nego kroz temu nestalog a onda povraćenog ali ne baš sasvim istog kao pre nestanka, za kojim ubrzo stižu još neke paklene sile da ga vrate nazad – njega, i svakog ko im se nađe na putu, samo bez kuka, lanaca, kidanja kože i ostaloga. Sasvim simpatičan hororčić, ima tu nešto fine jeze i napetosti, i šteta je što se prećeralo sa anderstejtmentom i dvosmislicama, što ta misterija nije malo konkretnija i MESNATIJA, i što kraj nema jači impakt. Ipak, ovo vredi pogledati.

            Ovog puta fabula radnje tiče se zlogukog ogledala koje već trista godina navodi svoje vlasnike na neke slikovite i gnusne smrti a glavni junaci su devojka i njen mlađi brat, poslednji preživeli iz porodične tragedije (ili natprirodnog iventa?) od pre 11 godina. Tom prilikom otac im je ubio majku a onda je batica ubio njega. Ali – ko je tu koga, zaista, i ZAŠTO, ubio – e, to ćemo videti tokom filma, kada baticu puste iz ludare, a seka ga smesta, tako rovitog i jedva-oporavljenog, odvede u porodičnu kuću, poprište tragedije, da tamo izvode eksperimente s ogledalom e ne bi li svetu dokazali da  su na delu bile nečiste sile a ne ovozemaljska, porodična psihopatologija. Seka je, dakle, rešila da osvetla obraz pokojnom ocu i u-ludaru-strpanom bati, i to na način vrlo komplikovan i ne baš mnogo pametan… Naravno.

            Nisam citirao rivju Flanaganovog prvenca da bih reprizom popunjavao rupu u programu, nego da bih podsetio na vrline i mane prvenca koje se, u malo drugačijem vidu, nalaze i u drugencu. I za OCULUS se može reći da su likovi življi i ubedljiviji nego što smo u hororima ovog nivoa navikli, i gluma je sasvim dobra (naročito glumica koja igra kevu, u prizorima iz prošlosti), mada je oca trebalo da igra neko bar malo simpatičniji ili harizmatičniji, dok su za batu mogli da nađu nekoga ko nije toliko prezaslađena poster-boy faca, kao iz nekog TWILIGHT filma. 

Takođe, i ovde je misterija – uprkos motivu ukletog ogledala, ofucanom još od gotskih dana – intrigantna i nepredvidiva. Jedino je sam kraj od sorte: "Ne, neće valjda! E jbg, baš hoće!" I ne samo to, nego mu u ovom limp-dick izdanju fali puni, tvrdi impakt (kao što sam takođe zamerio i ABSENTIJI). Za drugenca mogu, takođe, ponoviti ono što sam kazao za debi: ima tu nešto fine jeze i napetosti, i šteta je što se prećeralo sa anderstejtmentom i dvosmislicama, što ta misterija nije malo konkretnija i MESNATIJA, i što kraj nema jači impakt.

Konkretnije: filmu nedostaju iole memorabilni set-pisovi i scene strave: daleko najbolja dešava se na samom početku, u 15. minutu! Koncept je dobar ali od njega se moglo i moralo napraviti nešto upečatljivije, nešto što se urezuje u sećanje kao komad slomljenog stakla (he he...), a ne nešto što je okej dok se gleda ali čega teško da ćete se sećati godinu ili dve kasnije.

Kroz istoriju tog ogledala se protrči – ali doslovno, projuri – iritirajuće brzo, tako da čovek ne stigne ni da pojmi a kamoli svari inače solidno osmišljene detalje gadnih smrti i misterioznih sudbina kroz vekove. Besmisleno je nešto toliko važno nabacati tako da čovek mora da usporava sliku i friz-frejmuje da bi uopšte skontao šta su mu tu sve nabrbljali u "imampetnaestsekundiigovorićuvrlobrzo" stilu i pokazali u "trepni-i-propusti" stilu!

Nije loše to što ogledalo nije vezano za jednu konkretnu (pokojnu) osobu odnosno ličnost čiji duh sad treba podmirivati nekim umirujućim ritualima ("sahranite mi kosti u osveštanoj zemlji...") ili tako nekim otrcanim sranjem – ali, s druge strane, pretnja je ovde toliko amorfna i apstraktna da ne postoji čak ni najmanji nagoveštaj ZAŠTO i KAKO ovog zlog predmeta. Šta imamo ovde? Okultne sile? Demone? Zle duhove? Zlo staklo?... Možda su te "detalje" ostavili za nastavak – ali, fuck that!

Manifestacije entiteta (?) iz ogledala jesu deža vi – sablasne ljudske figure svetlucavih očiju – ali su barem prilično efektno napravljene i iskorišćene. Na ovu bedu i prazninu današnjeg horora, OCULUS možemo posmatrati kao polupunu čašu solidne strave koja će moći, bar donekle, da utoli žeđ onih najžednijih ljubitelja horora, iako film, zbog svoje suštinske poludupastosti i suzdržanosti i nesposobnosti da potpuno izmuze emociju iz tragedijskim potencijalom natopljene priče – ne uspeva da dobaci do statusa modernog klasika.

Ipak, ovo vredi pogledati, a vredi i iščekivati naredni film ovog reditelja. Čitam u aprilskom RUE MORGUE magazinu intervju s njim u kojem najavjuje svoj treći film, takođe s latinskim naslovom (jebo ga latinski!) – SOMNIA – za koji kaže da je njegov dosad najintimniji, najambiciozniji projekat. Igraju Tomas Džejn i Kejt Bosvort, a govori o paru koji, pet godina pošto im se udavio sinčić, usvoje siroče, dečaka koji ima moć da materijalizuje sve što sanja – uključujući i udavljenog im sina, nakon što mu pokažu fotografiju... Do SOMNIJE, ko nije overio, neka gleda ABSENTIJU i OKULUS. Samo da mu se četvrti ne zove BIGUS DICKUS...

ZAVODNIK: Prva kritika na stranom jeziku

Prva kritika mog romana na stranom jeziku izašla je nedavno u časopisu VZLET, na slovačkom. Članak je izašao u štampanoj formi, a na sajtu će se pojaviti za nekoliko meseci, najverovatnije u septembru, nakon što izađe sledeći broj.

Časopis Vzlet.rs izlazi u Novom Sadu a ako kliknete na njegov naslov, videćete zanimljiv sadržaj sajta. Neka vas strani jezik ne plaši jer, uz vrlo malo truda, uvidećete da zapravo bar 2/3 ako ne i više od teksta možete da razumete uz obaveznu primenu principa "When there is a WILL, there is a WAY".

Ovaj prikaz napisao je Janko Takač koji je i poslao ovaj sken, na čemu mu se zahvaljujem.

Klikni na sliku da je vidiš čitko.

Michele Soavi's STAGE FRIGHT (1987)

***(*)   

3+

Oduvek sam voleo i poštovao filmove omiljenog mi italo reditelja, Mikelea Soavija, učenika Džoa d'Amata i Darija Arđenta koji je, bez problema, premašio učitelje: ne samo bezveznjaka Amata nego i tatu Arđenta. Praktično govoreći, Soavi je, hronološki gledano, poslednji uistinu veliki italo horor reditelj koji se pojavio na sceni. Ono što deprimira jesu bar tri stvari: 1) on je debitovao još pre više od četvrt veka (a od tada niko ni da mu prismrdi); 2) svoj (za sada?!) poslednji horor snimio je pre dvadeset fucking godina, i 3) u današnja naopaka vremena, jedan tako mega-talentovan reditelj ostao je zaglavljen u blato TV filmova i serija krimi žanra (neki od njih uopšte nisu loši, recimo, veoma volim Arrivederci amore, ciao: to je jedna sasvim lepa trojka), a o bioskopskim projektima i dalje samo mašta...  

To maštanje uključuje čak i nastavak legendarnog DELLAMORTE DELLAMORE (1994): scenario postoji odavno (to mi je potvrdio lično Serđo Stivaleti, majstor za efx maske, s kojim sam razgovarao u Beogradu pre dve godine) ali je nikad teže naći čak i skromne pare potrebne za taj i takav nisko-srednjebudžetski horror! Ništa mu ne vredi što je dr Ghoul njegove filmove stavljao visoko na svoju listu NAJBOLJIH ITALIJANSKIH HORORA (klikni pa vidi!); ne pomaže čak ni hvalospev poslednjem uistinu velikom italo horror filmu - DELLAMORTE DELLAMORE, naravno (klikni pa vidi!).

Italo horror je u krizi odavno, i mada ima pokušaja da malkice živne, za sada ovovekovni pokušaji obitavaju isključivo u okvirima toliko sirotinjskih produkcija da je u njima apsolutno nemoguće postići vizuelnu raskoš i stil koji su oduvek bili jedan od ključnih činilaca špageti-horora. A ako ćemo iskreno, ono što fali u džepu još više zveči u talentu i etitjudu novijih "filmmejkera" tako da… umesto naklapanja o tužnoj italo budućnosti, hajdemo SNAŽNO NAPRED U PROŠLOST! Evo mog osvrta na prvi Soavijev film, skrajnuti dragulj koji je možda nekome uspeo do sada da promakne. Poznat je pod više naslova: STAGE FRIGHT, AQUARIUS, BLOODY BIRD... ali pod svakim od njih, to je pre svega jedan od najboljih slešera ikada snimljenih (nisam pravio listu, ali sasvim sam siguran da bih ga stavio među pet najboljih).

Reprizirao sam ga po ko zna koji put nedavno, ali izgleda da je prošlo podosta otkako ga nisam gledao, jer sam zaboravio koliko je gluma slaba, koliko je dubbing na engleski half-assed i koliko je iritirajuće klišetiziran i uvredljivo zamišljen/odigran lik gaya koga igra John Morghen (G. L. Radice) – inače dežurna žrtva u italo hororima, čovek koji je navikao da gine na najogavnije načine, dal sa svrdlom kroz glavu, dal sa kurcem otfikarenim, dal sa temenom oljuštenim... Ovde je još i dobro prošao, dobio je samo nekoliko udara sekirom u trup, ali mu je zato dato da odigra najhomofobičniju karikaturu peđera ikad viđenu u nekom hororu, a možda i šire (domaće filmove ipak ne računam)!

Pored toga, scenario prečesto tera glupe likove da rade glupe stvari kako bi stvari išle dalje, što ipak umanjuje opštu sliku jer ne igra pošteno.

Po svojoj strukturi, tretmanu likova, pa čak i po nekim čitavim SCENAMA, ovaj film je sasvim izvesno poslužio Žele-Zeki za T.T. sindrom. Npr. onaj (u slešeru često viđen) fazon, da se dve žrtve kriju, ali tako da vide jedna drugu, a ubica vidi samo jednu, pa kad krene da je kolje, a ona je na ivici da oda ovu drugu, pri čemu im se pogledi obavezno sretnu a gledalac u sebi vrišti: "Ućuti kokoško i umri bez reči, nemoj da odaš drugaricu!!!" Takva scena postoji u TTS-u, tijekom pogibije prve drugarice – a varijacija na taj kliše postoji i u Haute Tension, kad se Sesilija krije u garderoberu, a mama drugarice samo što je ne oda pre nego što joj vrat bude prerezan (pri čemu im se pogledi OBAVEZNO sreću).

Uprkos navedenim zamerkama, STAGE FRIGHT je natprosečno dobro režiran, ima vanredno memorabilnu i imaginativnu vizuelnost i smisao za fetišizaciju prizora sasvim na nivou Bave i Arđenta: style over substance - yeah, but a style to burn! Upotreba efekata maske je savršeno odmerena, bez preterivanja ali sa dovoljno gnusnim nagoveštajima, u kratkim kadrovima, slično kao kod Zeke kasnije (a verovatno iz sličnih razloga: mali budget i efekti koji nisu dovoljno dobri da bi izdržali pomniji pogled gledaoca poput onih u već pomenutom Tensionu).

Fotografija je mogla biti i bolja, mada je možda deo krivice do dvd-a koji imam: iako se radi o originalu, jedinom koji je bio dostupan u Americi u vreme kad sam ga kupovao, ovo nije bilo remasterovano i kvalitet slike bi očigledno mogao i morao biti mnogo bolji. Ovaj film VAPI za pristojnim spec. editionom (a u međuvremenu ga je i dobio – pa je kucnuo čas za još jednu reprizu ovog uvek-zabavnog slešera)!

Muzika Sajmona Bosvela je vrlo sporadična, ne-elaborirana, i prilično daleko od masterpisova koje je nešto kasnije radio za Stenlija i Barkera (a pojedini dronovi kao da su direktno prepisani za Hardware tri godine kasnije!).

Inače, zabavno je da je film smešten, navodno, u USA, a ogromna većina glumaca je dabovana na upadljivo British English, što mojim ušesima baš smeta.

Sve u svemu, ovo je više nego obećavajući debi: apsurdan, iracionalan, besmislen, košmaran, prelep, dinamičan, školski primer svega onog najboljeg (i ponečeg lošeg) iz horora 1980-ih, vanredno pitak i ljubak u svom ludačkom storitelingu (koji je uticao na sve, od DILANA DOGA do TT SINDROMA) i u tom retko viđenom relentless drive-u što uključuje i nekoliko savršenih saspens set-pisova, i jasno je zašto je Arđento pohitao da Soavija uzme pod svoje i producira mu iduća dva filma: u to vreme dekica je upravo potpisao svoj poslednji prvorazredan film (OPERA), a Soavijeva zvezda je tek bila u usponu. Nažalost, i taj uspon je zaustavljen posle samo četiri filma... Ali kakva!