OCULUS (2014)

*** 

3

            Najzad je do nas dospeo jedan od najhvaljenijih horora iz prošle godine. U pitanju je drugi po redu film Majka Flanagana, pa nije loše da se podsetimo šta sam pre malo više od dve godine napisao ovde o njegovom prvom filmu.

            ABSENTIA (USA, 12) 

            **(*)   3-

            Taman kad je njen naglo nestali muž postao i zakonski mrtav, on se niotkuda pojavi, ne ume da objasni gde je dotad bio, ali čini se da su zajedno sa njim, za njegovim petama, došla i nekakva demonska bića (?) kojima je umakao. Zato sada žena, njena sestra i krajnje neprofesionalni pajkan koji je istraživao rečeni nestanak pa se usput smuvao sa ožalošćenom ženom (!!!) imaju da razreše tajnu vezanu za mračni prolaz u kome je, kako izgleda, portal ka drugoj dimenziji. Likovi su življi i ubedljiviji nego što smo u hororima ovog (B) nivoa navikli, misterija je intrigantna i nepredvidiva, ima tu povremeno solidnih creepy scena, a naročito je za pohvalu (nenamerni?) helrejzerovski ugođaj – ne u smislu slikovitih SM monstruma (nema ovde ničeg takvog) i splatera (sorry: samo jedna scena s nešto malo krvi), nego kroz temu nestalog a onda povraćenog ali ne baš sasvim istog kao pre nestanka, za kojim ubrzo stižu još neke paklene sile da ga vrate nazad – njega, i svakog ko im se nađe na putu, samo bez kuka, lanaca, kidanja kože i ostaloga. Sasvim simpatičan hororčić, ima tu nešto fine jeze i napetosti, i šteta je što se prećeralo sa anderstejtmentom i dvosmislicama, što ta misterija nije malo konkretnija i MESNATIJA, i što kraj nema jači impakt. Ipak, ovo vredi pogledati.

            Ovog puta fabula radnje tiče se zlogukog ogledala koje već trista godina navodi svoje vlasnike na neke slikovite i gnusne smrti a glavni junaci su devojka i njen mlađi brat, poslednji preživeli iz porodične tragedije (ili natprirodnog iventa?) od pre 11 godina. Tom prilikom otac im je ubio majku a onda je batica ubio njega. Ali – ko je tu koga, zaista, i ZAŠTO, ubio – e, to ćemo videti tokom filma, kada baticu puste iz ludare, a seka ga smesta, tako rovitog i jedva-oporavljenog, odvede u porodičnu kuću, poprište tragedije, da tamo izvode eksperimente s ogledalom e ne bi li svetu dokazali da  su na delu bile nečiste sile a ne ovozemaljska, porodična psihopatologija. Seka je, dakle, rešila da osvetla obraz pokojnom ocu i u-ludaru-strpanom bati, i to na način vrlo komplikovan i ne baš mnogo pametan… Naravno.

            Nisam citirao rivju Flanaganovog prvenca da bih reprizom popunjavao rupu u programu, nego da bih podsetio na vrline i mane prvenca koje se, u malo drugačijem vidu, nalaze i u drugencu. I za OCULUS se može reći da su likovi življi i ubedljiviji nego što smo u hororima ovog nivoa navikli, i gluma je sasvim dobra (naročito glumica koja igra kevu, u prizorima iz prošlosti), mada je oca trebalo da igra neko bar malo simpatičniji ili harizmatičniji, dok su za batu mogli da nađu nekoga ko nije toliko prezaslađena poster-boy faca, kao iz nekog TWILIGHT filma. 

Takođe, i ovde je misterija – uprkos motivu ukletog ogledala, ofucanom još od gotskih dana – intrigantna i nepredvidiva. Jedino je sam kraj od sorte: "Ne, neće valjda! E jbg, baš hoće!" I ne samo to, nego mu u ovom limp-dick izdanju fali puni, tvrdi impakt (kao što sam takođe zamerio i ABSENTIJI). Za drugenca mogu, takođe, ponoviti ono što sam kazao za debi: ima tu nešto fine jeze i napetosti, i šteta je što se prećeralo sa anderstejtmentom i dvosmislicama, što ta misterija nije malo konkretnija i MESNATIJA, i što kraj nema jači impakt.

Konkretnije: filmu nedostaju iole memorabilni set-pisovi i scene strave: daleko najbolja dešava se na samom početku, u 15. minutu! Koncept je dobar ali od njega se moglo i moralo napraviti nešto upečatljivije, nešto što se urezuje u sećanje kao komad slomljenog stakla (he he...), a ne nešto što je okej dok se gleda ali čega teško da ćete se sećati godinu ili dve kasnije.

Kroz istoriju tog ogledala se protrči – ali doslovno, projuri – iritirajuće brzo, tako da čovek ne stigne ni da pojmi a kamoli svari inače solidno osmišljene detalje gadnih smrti i misterioznih sudbina kroz vekove. Besmisleno je nešto toliko važno nabacati tako da čovek mora da usporava sliku i friz-frejmuje da bi uopšte skontao šta su mu tu sve nabrbljali u "imampetnaestsekundiigovorićuvrlobrzo" stilu i pokazali u "trepni-i-propusti" stilu!

Nije loše to što ogledalo nije vezano za jednu konkretnu (pokojnu) osobu odnosno ličnost čiji duh sad treba podmirivati nekim umirujućim ritualima ("sahranite mi kosti u osveštanoj zemlji...") ili tako nekim otrcanim sranjem – ali, s druge strane, pretnja je ovde toliko amorfna i apstraktna da ne postoji čak ni najmanji nagoveštaj ZAŠTO i KAKO ovog zlog predmeta. Šta imamo ovde? Okultne sile? Demone? Zle duhove? Zlo staklo?... Možda su te "detalje" ostavili za nastavak – ali, fuck that!

Manifestacije entiteta (?) iz ogledala jesu deža vi – sablasne ljudske figure svetlucavih očiju – ali su barem prilično efektno napravljene i iskorišćene. Na ovu bedu i prazninu današnjeg horora, OCULUS možemo posmatrati kao polupunu čašu solidne strave koja će moći, bar donekle, da utoli žeđ onih najžednijih ljubitelja horora, iako film, zbog svoje suštinske poludupastosti i suzdržanosti i nesposobnosti da potpuno izmuze emociju iz tragedijskim potencijalom natopljene priče – ne uspeva da dobaci do statusa modernog klasika.

Ipak, ovo vredi pogledati, a vredi i iščekivati naredni film ovog reditelja. Čitam u aprilskom RUE MORGUE magazinu intervju s njim u kojem najavjuje svoj treći film, takođe s latinskim naslovom (jebo ga latinski!) – SOMNIA – za koji kaže da je njegov dosad najintimniji, najambiciozniji projekat. Igraju Tomas Džejn i Kejt Bosvort, a govori o paru koji, pet godina pošto im se udavio sinčić, usvoje siroče, dečaka koji ima moć da materijalizuje sve što sanja – uključujući i udavljenog im sina, nakon što mu pokažu fotografiju... Do SOMNIJE, ko nije overio, neka gleda ABSENTIJU i OKULUS. Samo da mu se četvrti ne zove BIGUS DICKUS...