Evo izveštaja sa istorijskog događaja iz aprila 2006. godine koji je ostavio trajne posledice po odnos prema nasleđu srpskog horor filma – pre samo 5 godina potpuno neprepoznatom, nepoznatom, skrajnutom, nedomišljenom, neizučenom... Većina naslova širim masama bila je nepoznata, niko ih nije gledao, a kamo li da se o njima negde pričalo ili pisalo. Kadijevića u javnosti nije bilo godinama... A onda, desio se doleopisani susret – i ništa više nije bilo isto. Pošlo se od U BRDIMA, HORORI preko Ristićevog Festivala Srpske Fantastike pa do SUBVERZIVNE SRBIJE... i dalje.
A evo kako je to izgledalo pre 5 godina...
Proleće u Srbiji često ume da bude zlo doba. Narod je na stand-by od sv. Nikole do sv. Save. U to vreme, u srcu zime, ne radi se ništa sem obžderavanja i opijanja po raznim slavama i novim godinama (katoličkim, pravoslavnim, mormonskim...) pa onda novim slavama, imendanima i ostalim svetlim tekovinama srbstva. A onda, kad ogreje prvo sunce, makar i zubato, narod se priseti da bi valjalo nešto i raditi, i onda – počinju sranja. Štrajkovi, bune, ustanci, atentati, afere, referendumi, hapšenja i sve ostale vrste paganskog slavljenja proleća u Srba. Jednu vrstu karnevala zamenjuje druga, važno je da nikad nije dosadno. Naročito u proleće, kad se odmrznu i zasmrde prvi leševi, dotad pažljivo skriveni da ne kvare slavljeničku atmosferu.
Ali nećemo sada o toj vrsti horora. Ona je ionako postala rutina životarenja u ovoj zemlji. U ovom tekstu osvrnuću se na jednu drugu vrstu horora – onu na koju u Beogradu (i šire) nismo navikli. Proleće u Beogradu obeležile su čak dve i po manifestacije ovog žanra. Prvo je bio Beokon, na samom kraju zime, kojim su prilično dominirali horor sadržaji (Lakobrijina izložba maski, Festival srpskog filma fantastike na kome je preko 90% filmova pripadalo hororu, nekoliko predavanja sa temama iz ovog žanra...), onda nas je počastvovao Dario Arđento na trodnevnom maratonu italo horora, a ubrzo za njim – po principu: kad je bal nek' je bal vampira – još jedan vikend horora, ovog puta pod nazivom 'Horor u Beogradu'.
Ovo zbitije je, kao i prethodna dva, održano u Domu Horor Omladine. Prvobitno je zamišljeno da festival bude posvećen samo domaćem (i ex-Yu) hororu, ali su onda ubačene i projekcije koje sa tim nemaju nikakve veze. Jedna od njih je bila puka pozajmica HOSTELA iz redovnog repertoara, ali druga je bila ekskluzivna pretpremijera rimejka BRDA IMAJU OČI, pa teško da se iko bunio zbog narušene koncepcije. Istina, malo je koji fan izašao zadovoljan posle ovog nestrpljivo čekanog filma, ali za njegove kreativne probleme organizatori nisu krivi. Njih treba pohvaliti što su omogućili da film pogledamo više od mesec dana pre njegove redovne bioskopske distribucije u Srbiji, ali i pokuditi što su tehničkim problemima (dva prekida projekcije, od toga jedna usred najnapetije scene!) donekle umanjili doživljaj. Inače, posjetiteljstvo je te ponoći bilo sačinjeno od 'ko je ko' domaćeg horor-doma, i sreća je da nikakvi SF fundamentalisti nisu tu priliku iskoristili za neki samoubilački napad, jer ko bi vam sada ovo pisao, a ko li bi pa tek čitao....
Revija je u petak 7. aprila otpočela izborom kratkih amaterskih filmova iz Hrvatske koji su bili toliko neuki i traljavi da organizator nije imao srca da od publike naplati karte, pa su prikazani besplatno, i eventualno se dopali jedino najzagriženijim ljubiteljima treša. Unapred upozoren na nepojmljivi nivo amaterizma u njima, odlučio sam da sebi dopustim mali dopust u vidu popodnevnog odmora e ne bih li bio svež za atraktivnije večernje događaje, a posebno za Aleksandra Ažu u ponoć, te bih o ovom programu mogao da pišem samo iz druge ruke, a to ne bi bilo u redu. Ono što sam čuo od optimista nazočnih na kroatskoj reviji ultra-amaterskih filmova potvrdilo je moje crne slutnje. Prosek su smesta popravila dva izvanredna srpska filma, oba u režiji Đorđa Kadijevića: kultna, nezaboravna ''Leptirica'' (1973) i nepravedno zapostavljeno ''Sveto mesto'' (1990). ''Leptirica'' je naslov koji srpski gledaoci pamte kao jedan od najstrašnijih filmova svojih života, bez obzira da li inače prate horor ili ne. Ova činjenica se pokazala i tokom ove projekcije, upadljivo najposećenije od svih domaćih naslova. Prepuna sala je fantastično reagovala na arhetipske prizore iz starog mlina, lova na vampira, kao i u kulminaciji tokom nesuđene predbračne noći kada se prelepa devojka pretvara u nečastivu silu.
''Sveto mesto'' je, s druge strane, istančaniji, psihološki a i stilski produbljeniji film, i zahteva malo veću intelektualnu i duhovnu uključenost publike, ali onima koji su spremni i sposobni za takvo ulaganje, on isporučuje vrhunski horor u svetskim okvirima. Začudo, drugoj projekciji prisustvovao je manji broj ljudi: valjda zato što je svaka šuša čula za ''Leptiricu'', ali ne baš svaka i za ''Sveto mesto''. To je šteta, jer nakon ove projekcije (sa filmske trake; pristojna, mada nesavršena kopija) imam još veće poštovanje i divljenje prema postignućima tog zaista izvanrednog, prvorazrednog horora u svetskim okvirima. Ko je znao, znaće; ko nije znao, neznaće. U svakom slučaju, ispostavilo se da je ''Sveto mesto'' najbolji film prikazan te večeri, budući da su ''Brda'' samo još jedan žalosni, nedomišljeni, površno MTV-izovani banalni rimejk znatno superiornijeg originala; lepo izvedene maske i krvopljus bile su još malo pa kontraproduktivne, a u svakom slučaju nepodržane visokom napetošću i žestinom koje smo imali pravo da od Aže očekujemo.
Program je u subotu započeo tribinom "Uradi sam! Sadašnjost i budućnost srpskog filma fantastike" u organizaciji društva ljubitelja fantastike ''Lazar Komarčić''. Na podijumu su se, po prvi put zajedno, našli gotovo svi mladi autori koji su se do sada okušali u horor žanru, od Dejana Zečevića (koji se jedini može pohvaliti dugometražnim filmom ''T.T. sindrom'') preko školovanih filmadžija Mladena Đorđevića i Milana Konjevića (potpisnika odličnih kratkometražnih filmova) pa sve do entuzijasta i zaljubljenika u horor bez klasičnog filmskog obrazovanja, čiji su kratki filmovi prikazivani na posebnoj reviji. Ulaz na potonju se jeste naplaćivao, što dovoljno govori o njihovom kvalitetu. Pomalo smušeni voditelj, Jovan Ristić, pristupio je vođenju tribine idiosinkratičnim spojem ležernosti i utegnutosti. On nije previše iscrpeo svoje brojne goste (svako od njih jedva da je odgovorio na po jedno pitanje), ali publici je bilo zanimljivo da ih vidi na okupu i postavi im neka sasvim konkretna pitanja o budućnosti srpskog horora. Ta budućnost, kako izgleda, nije previše svetla. Na primer, saznadosmo da producenti horor-komedije ''Šejtanov ratnik'' zabranjuju ekipi da uopšte koristi reč ''horor'' u promociji, pa se tako potonji reklamira kao ''fantastična komedija''. Glavni razlog je to što se u Srbiji, za razliku od ostatka sveta, horor još uvek posmatra sa prezirom i nipodaštavanjem, pa se i retki naslovi koji koriste stravične motive retko javnosti predstavljaju kao ''horor'' filmovi.
Zanimljivo je bilo, posle ove tribine, videti film ''Čovjek koga treba ubiti'', crnogorsko-hrvatsku koprodukciju iz 1979. u režiji Veljka Bulajića. Ovaj nadasve bizaran i nesvakidašnji film spada u zabran zaboravljenih a vrednih filmova ex-Yu kinematografije. U pitanju je spoj eksploatacijske golotinje i bestijalnosti sa intelektualno i politički nabijenom pričom o jednom Đavolu koji se odmeće od svog paklenog zadatka i priklanja se ljudima (tačnije: Crnogorcima). Posebno je zanimljiv militantni antiklerikalizam ovog filma, u kome se (Pravoslavna) Crkva nemilosrdno izlaže kritici kao zaglupljujuća, politikantska sila, nimalo bolja od đavola iz Pakla. Ovo je jasno čak i deci koja na času paklonauke spremno deklamuju da su ciljevi i Crkve i Pakla isti: mešanje u politiku i ovladavanje ljudskim dušama za sopstvene ciljeve...
Slovenačka premijera ''Vinopira'' toliko je neuk, amaterski pokušaj da ne zavređuje više od upozorenja: ako ikada igde naletite na ovo, zaobiđite u širokom luku! Ovako trapav treš, bez imalo duha, može biti podnošljiv u kratkom filmu, ali rastegnut na sat i po – pretvara se u puko mučenje gledaoca. Zlotvorci ovoga nisu imali nikakvo osvetljenje i najveći deo filma je negledljivo mračan, uz to neuko montiran, i apsolutno jezivo nemušto napisan. Razumem ja da je to nekakva ''trash-art sapunica'' (kako ga je najavio glavni 'glumac' pred projekciju), ali trash ne može da bude izgovor za apsolutni amaterizam i odsustvo duha. 'Dramaturgija' (ha ha!) izgleda ovako: jedna scena neke smušene 'akcije', patetično besmislene i loše režirane, pa jedna scena u kojoj neki likovi sede u sobi i naklapaju o koječemu, pa opet nešto malo vani, onda neki drugi sede u sobi ili kafani i drve u beskraj, pa opet nešto kao 'akcija', pa nazad u sobu... Verovatno najgori 'film' koji sam pokušao da gledam u poslednjih 5 godina. Istina, moram da napomenem da su neki posetioci neskriveno uživali u trashu a u tome su im, možda, pripomogli alkoholno-narkomanski aditivi bez kojih je gledanje ove orgije neukosti zaista bolno.
Repriza hrvatskog ''Izbavitelja'' (1976) Krste Papića poslužila je da isperemo ukus gorčine zaostao od buđavog slovenačkog vina: iako opterećen satirom i napadnom alegorijom, film nije lišen određenog šmeka i solidne atmosfere nadolazeće pošasti. Za mnoge je ovo bio prvi put da pogledaju poznati, ali teško nalažljivi naslov. Brojne naivnosti u scenariju ipak su prihvaćene dobronamerno, i film je bio zanimljivo iskustvo, makar kao upoznavanje sa šturom tradicijom balkanskog horora. U ponoć je prikazan američki film ''Hostel'', koji ionako već igra u beogradskim bioskopima, pa ova projekcija nije bila ni po čemu ekskluzivna. Radi se o filmu nešto malo podnošljivijem od zlogukog ''Cabin Fever-a'', ali još uvek krajnje bledom, sa nemušto protraćenom premisom koja se svodi na ideju od koje ništa bitno nije urađeno.
Možda i najsvetliji trenutak čitave manifestacije desio se u nedelju, na drugoj tribini, ovog puta posvećenoj ''staroj gardi'' srpskog horora. Njeni gosti bili su Đorđe Kadijević (čiji su filmovi prikazani u petak) i Goran Marković (čiji je film ''Već viđeno'' uvršten u knjigu ''100 najboljih evropskih horor filmova'' u izdanju Britanskog Filmskog Instituta). Razgovor je vodio potpisnik ovih redova, uz pomalo neskoncentrisanu asistenciju Joce Ristića, a bogatstvo intelektualnih i duhovnih uvida Đorđa Kadijevića ostavilo je u stanju zadivljenosti posetioce tribine (njih ukupno petnaestak, što je bruka za posebnu priču!). Kadijević, inače profesor istorije umetnosti, govorio je vanredno nadahnuto i široko o svojim temama i motivima, o natprirodnoj stravi kao srži čovekovih eshatoloških strahova, o religijskim aspektima svojih žanrovskih filmova i o trivijalnosti kao najvećem zlu koje opseda današnji srpski film. Pričao je o recepciji ''Leptirice'' u vreme premijere, izneo podatak koji sam do tada znao kao nepotvrđenu urbanu legendu, da je neki čiča bukvalno umro kada je prvi put LEPTIRICA prikazana na TV, tamo 1973. Govorio je o zapadnoj i istočnoj kulturi (i njihovim pristupima hororu), o metafizičkoj stravi sa gotovo lavkraftovskom terminologijom, dok je istovremeno s prezirom osuđivao banalnost i trivijalnost kao nešto najgore, gore od 'Zla'…
Marković je pristigao kasnije, i došao je pravo sa probe svoje predstave. Manje je govorio o idejama a više o konkretnim kreativnim rešenjima vezanim za snimanje horora u Srbiji (izrada maski, i slično), ali je svojom duhovitošću (i priznanjem da ga horor filmovi suviše plaše i da često mora da utiša ton kako bi mogao da izdrži do kraja) raskravio publiku. Marković je kazao da se pomalo kaje zbog horor scena u VARIOLI, da ih danas ne bi tako radio, a morao je i nevoljno da prizna da DÉJÀ VU ipak jeste horor. Bio je korektan, ispoštovao je posetioce i dao par zabavnih anegdota o VARIOLI i o nastanku DÉJÀ VU, ali neminovno je ostao u senci Kadijevića. Razgovor s njima bio je toliko prijatan da sam odlučio da se oglušim o podsećanje da su naša dva sata istekla, te sam priču produžio do oko 18.15 ili tu negde.
Mini-festival je okončan projekcijom Markovićevog ''Već viđenog'' i Zečevićevog ''T.T. Sindroma'', koji su dobro poznati našoj publici (oba su dostupna na DVD-u), a u ponoć je bila još jedna pred-premijera: domaći omnibus ''Flert'' kroz čije se epizode provlače elementi fantastike i gotskog horora.
Festival ''Horor u Beogradu'' pokazao je da su Srbi ipak spremni (i voljni) i za neke druge, umetničkije i kreativnije vrste horora, i svakako je dešavanje kakvo vredi pozdraviti u nadi da će zaživeti kao redovna manifestacija. Nade da će potpuno zameniti uobičajeni horor što o proleću diže svoju ružnu glavu u Srbiji suviše su nerealne čak i za ljubitelje fantasy-ja, a nekmoli za hororiste, ali ostajmo u nadi da će se ovo dešavanje ustaliti makar kao neka vrsta alternative onom drugom, uobičajenom hororisanju.
