Izašao
je iz štampe najnoviji GRADAC, broj 182. Taj genijalni časopis i inače ima Ghoul's Seal of Approval, ali ovaj broj posebno ističem kao zanimljiv
za čitaoce ovog bloga – ne samo zato što sam ja preveo dva poduža teksta u
njemu, nego zato što je tematika prilično bliska onome što promovišem na ovom
blogu.
Tema
broja je body horror, body fantasy, body
politics... Nakazna, deformisana, invalidna tela u književnosti, istoriji,
filozofiji... ultimativni autsajderi... ne-normalni...
"monstruozni"...
Priređivač je Ivan
Velisavljević, vrhunski intelektualac i divan čovek, moj prijatelj i
povremeni saradnik, ujedno saučesnik & sapatnik u projektu NOVI KADROVI.
Evo šta je on odabrao
na ovu temu (anotacije uz sadržaj su njegove):
Sadržaj:
Lenard Dejvis – „Bogalji uzvraćaju udarac: Uspon studija invaliditeta“
(Lenard Davis – Crips Strike
Back: The Rise of Disability Studies)
Uvodni esej
koji objašnjava promene u pristupu invalidnom telu na kraju XX i početkom XXI
veka, i formiranje novog akademskog područja pre svega u američkom obrazovanju
– „studija invaliditeta“.
Homer – Hefestova radionica, Ilijada,
XVIII pevanje
Krivonogi Tersit vređa
Agamemnona, Ilijada, II pevanje
Vilijam Ebenštajn – „Ka arhetipskoj psihologiji invalidnosti zasnovanoj
na mitu o Hefestu“
(William Ebenstein – Toward an
Archetypal Psychology of Disability Based on the Hephaestus Myth)
Detaljna
analiza mita o Hefestu koja ističe složenost njegovog lika kao paradigmatičnog
za kasnije naracije o likovima sa invaliditetom.
Biblija – Kako je Jakov postao hrom i dobio ime Izrael, Prva
Mojsijeva, glava 32
„U koga bi bila mana na tijelu,
neka ne pristupa da prinosi hljeb Boga svojega“, Treća Mojsijeva, glava 21
Isus Hristos isceljuje bogalja
u Vitezdu, Jovan, glava 5
Saul M. Olian – „Invalidnost u jevrejskoj Bibliji“
(Saul M. Olyan – Disability in
the Hebrew Bible)
Uvodni tekst iz
knjige Saula Oliana koji nabraja i analizira sve likove bogalja, slepih,
mentalno onesposobljenih, leproznih, i na drugi način telesno nesposobnih, u
biblijskim tekstovima.
Sveti Avgustin – „Adamovi potomci“ (odlomak iz Države Božje)
Anri-Žak Stiker – „Sistem(i) dobročinstva“
(Henri-Jacques Stiker – The
System(s) of Charity)
Poglavlje iz
knjige „Istorija invaliditeta“ koje se bavi odnosom prema bogaljima u srednjem
veku, značajno drugačijim od starozavetne paradigme, zbog pojave učenja Isusa
Nazarećanina. Stiker pre svega analizira formiranje koncepcije „dobročinstva“,
pomaganja siromašnima i obogaljenima, kao puta kojim bogati i zdravi dolaze do
spasenja.
Mišel de Montenj - „O bogaljima“ (odlomak iz eseja)
Šeron L. Snajder – „Bezbroj oblika: Invalidna figura u umetničkoj
tradiciji“
(Sharon L. Snyder – Infinites of
Forms: Disability Figures in Artistic Traditions)
Kratak esej
pisan kao uvodni tekst u reprezentaciju invalidnog tela. Bavi se Hemingvejem,
Bajronom, Poupom, i invalidnim telom u slikarstvu renesanse, na nekoliko
primera: Rafaelovom „Požaru u Borgu“ i „Preobraženju“, kao i „Tebi“ nepoznatog
autora iz XV veka.
Lord Gordon Bajron – „Izobražen preobražen“ (odlomak iz drame The Deformed Transformed)
Fridrih Niče – „O iskupljenju“ (odlomak iz Tako je govorio Zaratustra)
Rozmeri Garland Tompson – „Američki vašar nakaza, 1835-1940“
(Rosemarie Garland Thomspon – The
Cultural Works of American Freak Shows, 1835-1940)
Fukoovska
istoriografska studija o pravljenju vašarskog spektakla od različitih „nakaza“,
„bogalja“ i „monstruma“ u američkom društvu tokom XIX i u prvoj polovini XX
veka.
Edgar Allan Poe – „Skočižabac“ (odlomak iz pripovetke)
Ivan Velisavljević – „Teatar bogalja: Invalidno telo u dramama
Beketa i Bernharda“
Esej o dva velika
dramska pisca u čijim se dramama može pročitati invalidska perspektiva, odnosno jedna od prvih kritika kartezijansko-modernističke
paradigme o invalidnom telu kao „pokvarenoj mašini“ koju treba lečiti ili
rehabilitovati.
Thomas Bernhard – „Uzrok“ (odlomak iz romana)
Karen Kadora – „Feministički kiberpank“
(Karen Cadora – Feminist
Cyberpunk)
O
naučno-fantastičnoj književnosti koja sa feminističkih pozicija, u kiberpank
maniru, piše o kiborzima i drugačijim telima, obično kombinaciji ljudskih i
mašinskih elemenata.
Dajan M. Nelson – „Fantomski udovi i nevidljive ruke: Tela, proteze i
identifikacije kasnog kapitalizma“
(Diane M. Nelson – Phantom Limbs and Invisible Hands: Bodies,
Prosthetics, and Late Capitalist Identifications)
Esej o
politizaciji invalidnog tela, njegovom otporu dominantnom kapitalističkom
sistemu, kao i o uticaju kapitalističke ekonomije i uređenja na pojavu protetičkih
metafora u antropologiji.
 |
Sve to zauzima
104 strane teksta standardnog formata GRADCA + 6 "masnih" strana sa
fotografijama (koje uopšte nisu onako odbojne kakve bi bile da sam ih ja birao:
nekima od njih ilustrujem ovu najavu).
Ja sam izabrao
da prevedem ova dva eseja: Културно дело америчког фрик шоуа
1835-1940 (Розмери
Гарланд Томсон. Извор:
Rosemarie Garland Thomson, Extraordinary
Bodies: Figuring Physical Disability In American Culture And Literature,
Columbia University Press, New York, 1993) i Феминистички
киберпанк (Карен Кадора. Извор: Karen Cadora, "Feminist
Cyberpunk", Science Fiction Studies,
Vol. 22, No. 3 (Nov., 1995), SF-TH Inc). Odlični su, garantovano.
Kao što sve
kulturne osobe znaju, GRADAC se može naći u knjižarama BEOPOLIS i ALEKSANDAR
BJELIĆ, i u još ponekim koje pokriva distributer KRUG.
Za slučaj da
vam sve gore rečeno nije dovoljno, ljubaznošću priređivača – ekskluzivno na
ovom blogu! – možete pročitati i njegov predgovor tematu. Pošto GRADAC izlazi
na ćirilici, na tom pismu je i ovaj tekst.
Предговор
Најпре би требало разјаснити
наслов. Зашто ’наказе и богаљи’, уз додатак киборга, а не друга, политички
коректнија ознака, попут ’инвалида’, ’хендикепираних’,
’неспособних’, чак ’онеспособљених’? Разлози за то проистичу из пристрасне
позиције приређивача: бивајући и сам инвалидно тело, одлучио сам се за погрдне,
непримерене термине ’наказа’ и ’богаљ’ (киборг засад није погрдан, мада је
амбивалентан), због тога што они истичу различитост оштећеног, неспособног,
хендикепираног тела, истовремено га политизују
и стварају нелагоду при коришћењу таквих термина. Напослетку, помпезније и
привлачније звуче, претварају некадашње рекламне узвике са вашара наказа у
стратегију отпора, док наглашавају инвалидима добро познато осећање зурења и истовремене привлачности и одбојности оштећеног, изузетног тела.
У књизи Необична тела: Обликовање физичке
неспособности у америчкој култури и књижевности, из које смо превели један
есеј, Розмери Гарланд Томсон анализира употребу енглеског еквивалента ’богаљу’,
термина ’cripple’, на примеру Ненси Маирс, теоретичарке са инвалидитетом.
Маирсовa се одлучила за политику самоименовања управо овом речју, не бежећи,
дакако, од анализе њеног погрдног значења, али сматрајући да баш због нелагоде
и увредљиве конотације та реч истиче особеност инвалидног тела. Када чују реч
’богаљ’, људи се тргну, каже Маирсова, а у том трзају крије се и другачији
поглед на инвалидно тело с којим се сусрећу: „Желим да ме виде као жилаво
створење, којем судбине/богови/вируси нису били наклоњени, али које уме да се
поштено суочи са бруталном истином свог постојања.“ Розмери Гарланд Томсон о
таквој употреби речи богаљ пише: „Не слави овде Маирсова напросто термин који
истиче његу другост нити покушава да преокрене његову негативну конотацију; пре
ће бити да она жели да привуче пажњу на материјалну стварност своје
обогаљености, на своју телесну различитост и искуство те различитости. За
Маирсову, аргумент друштвеног конструктивизма носи ризик од брисања значења
њеног бола и њене борбе са околином која је створена за друга тела.“
Друштвени
конструктивизам који Р. Г. Томсон помиње настао је у оквиру новог и врло
обећавајућег академској подручја које се развило у последњих двадесетак година – „студија инвалидитета“ (или „студија онеспособљености“, disability studies:
'онеспособљеност' у српском језичком контексту није уобичајена, тако да смо disability преводили
као 'хендикеп', 'инвалидност', а неретко и 'инвалидитет', иако смо свесни
разлике међу овим терминима: интересантна лексикографска обрада „речника инвалидности“
налази се у Речнику инвалидности: ка
једнакости у говору Милице Миме Ружичић, објављеном у Новом Саду 2003.
године). Студије инвалидитета покушај су да се анализира културни и
историјски развој односа друштва према инвалидном телу – регулација његовог
статуса, успостављање норме ’способног тела’ према којем се одређивао степен
’неспособности’, друштвени положај неспособних, репрезентацију инвалидног тела
у култури и уметности... Настао под утицајем постструктуралистичке теорије и
нарочито Фукоових критичких приказа друштвених институција и историја
маргинализације одређених група, историје
'рађања клинике' и
специјализованих болница за социјално некорисне, друштвени конструктивизам
сматра да је „не-способно“ тело културни конструкт, именовање и стављање изван
друштва, или на друштвене маргине, тела које је заправо различито и не може да
се уклопи у претпостављене норме способног тела, тј. оног тела које може да
функционише у раду, економији, религиозним обредима и ритуалима заједнице.
Међутим, студије инвалидитета и с њима повезан активизам заједнице инвалида, не
могу себи да допусте, како примећује Розмери
Гарланд Томсон, потпуно прихватање флуидности идентитета и релативизам
културних конструкција, јер би тако занемарили управо оно од чега су почели –
различитости, специфичности инвалидног тела којима оно доводи у питање углавном
прећутно установљену норму „способности“. У
овом броју часописа Градац представљамо
нашој јавности, између осталог, и увод у ту дебату, као и увод у ово занимљиво
подручје истраживања.
Градац
је већ залазио у подручја која
се граниче са нашим тематом. Иако постоји велика опасност у изједначавању
'чуводишности' и 'инвалидности', нарочито ако се занемари да се прва тиче и
људске маште, док је друга пре свега друштвена и историјска чињеница, Градац посвећен „Чудовиштима и
враговима“, који је 1987. године приредио Јовица Аћин, свакако је занимљиво
читати у пару са овим бројем. На тај начин се, у низу текстова о
историји инвалидног/неспособног/хендикепираног, другачијег тела, и приказивању
таквог тела у култури и уметности у различитим периодима, могу упознати истраживања и анализе које
постављају три важна питања: како се на Западу, од антике до данас, третирало
инвалидно тело, какав је био однос према неспособнима, оштећенима и унакаженима,
и како се тај однос у култури и друштву преносио на уметничку представу о
инвалидном телу (и обрнуто)? Наравно, таква питања неминовно покрећу и теме
измењеног тела у нашем добу нових медија масовне комуникације и меморије,
времену високе технологије, простетике, вештачких руку, разних протеза и машина
које надомешћују телесна оштећења, времену естетске хирургије, робота и
киборга... Оно што ће радознали читалац свакако приметити јесте недостатак
есеја о необичном телу на филму, као и на југословенском простору и у
југословенској култури: због ограниченог простора такви текстови нису
могли бити увршћени у овај број часописа, али за почетак трагања по богатом подручју филмских
богаља, наказа и киборга, предлажемо књигу Cinema
of Isolation Мартина Ф. Нордена, или зборник есеја Screening Disability, док се
увод у историју југословенског инвалидитета моће пронаћи у часпису Херетикус
број 3/2004, у тексту Љубомира Петровића „Поглед на ивалидност кроз историју“
(овај број часописа такође је изврсна допуна нашем темату). Истраживање приказа
инвалидности у југословенској култури још чека на темељну студију.
Било како било,
темат о необичним телима један је од првих у Србији који приказује академско
проучавање инвалидитета. Нека врста увода у „disability studies“, изузетно
занимљиву академску област, овај темат часописа Градац доноси филозофске,
социолошке, културолошке и књижевно-теоријске приступе теми
оштећеног/неспособног/необичног тела, у испитивању нових перспектива које такво
тело, као различито у односу на претпостављену норму, доноси у културу нашег
времена.
