THE HAUNTING IN CONNECTICUT

**(*)
2+

evo još jedne 'been there – done that' varijacije na ukletu kuću, familiju u opasnosti (koja uprkos svim iskušenjima na kraju ostane zajedno, još jača), prijateljskog popa, na tajnu iz prošlosti koja se otkrije u novinskim isečcima u biblioteci, nesmirene duhove koji samo traže da im se lešine nađu i spale da prestanu sa sranjima i na ceo taj she-bang koji je otprilike još u vreme AMITYVILLE II (1982) bio izlizan, ali je tada bar bio odrađen sa smelošću, ludošću i ingenioznom vizuelizacijom damijana damijanija da je to, otprilike, i ostao poslednji zaista dobar horror o ukletoj kući, neprevaziđen tokom ovih više od 25 godina.

 

ono što je 'novo' samo su nebitni detalji: gl. junak je najstariji sin koji boluje od raka (bez brige: na kraju svih iscrpljujućih fizičkih i psihičkih muka kroz koje prođe, u završnom natpisu pročitamo da mu se rak povukao skroz na skroz, ko rukom odnet); pop-egzorcista je takođe pacijent sa odjela za rak, a mračna tajna u pozadini zbitija je nešto morbidnija nego što u sočinjenijima ove sorte inače biva, ali pošto je ovo ipak PG-13, neke fine i jezive ideje iza toga ostaju nedorečene i neistražene. voleo bih da vidim R-rated prequel ovoga, koji bi se bavio experimentima tog ludog mrtvozornika iz XIX veka, gde bi se, pored ostalog, jasnije i konkretnije, a ne samo u blink'n'miss flešbekovima, videle te zabavne seanse sa ektoplazmom.

 

da, ektoplazma je još jedna relativna inovacija u dosadašnjim ghost flickovima, ne pamtim da je skoro negde figurirala, a radi se o jednom meni oduvek fascinantnom detalju iz oblasti spiritizma, još iz vremena dok sam se napajao knjigama iz te oblasti (počev od kultne NAJVEĆE SVETSKE SABLASTI I DUHOVI, pa nadalje) i pratio TAJNE, ARKE i ostala čuda. ektoplazma mi je oduvek golicala maštu jer na originalan i gnusan način spaja moje 2 glavne fascinacije: body horror s jedne strane, i supernatural horror s druge. zato je obilato koristim u svojoj neobjavljenoj noveli LARVA, na mnogo detaljniji i originalniji način nego ovi bolidi ovde, koji su samo protraćili taj motiv kao jedan neobavezni slikoviti detalj bez veće ikonografske ili konotativne vrednosti. naravno, išli su predvidivim, CGI putem, čime su ubili njen najfascinantniji aspekt – njenu ORGANSKU prirodu. ovo je trebalo uraditi složenim efektima MASKE i prostetike, sa spojem animatronike, time-lapse-a i možda vrlo malo CGI-ja za pojačanje efekta, ali da te sline ipak budu organske, 3D, prave. no, pošto je sve u ovom filmu fejk, i ektoplazmatične sline su CGI fejk.

 

virdžinija medsen, kao i uvek, dodaje klasu više svemu u čemu se nađe, i njena gluma donekle osnažuje emotivnu srž filma, ali dečko baš i nije stelaran u (istina) nezahvalnoj ulozi – tokom većeg dela filma on ima neku napućenu, patetično-nadurenu facu, kao neki emo koji pati od zatvora ili hemoroida. vidim da su ga odabrali da igra ulogu džonija depa u rimejku STRAVE U UL. BRESTOVA – oh, well, teško da je on depov kalibar, ali da se ne lažemo, ni ta uloga nije preterano zahtevna (bila).

 

sve u svemu, 'strava' se sastoji iz obilja vrlo jeftinih i predvidivih (da ne pominjem koliko iritirajućih) 'šok' efekata, iznenadnih buka, treskajućih vrata, naglih pojava sablasti (uključujući i obaveznu situaciju –BAM!-buđenje-oh, bio je to samo san!-), a duhovi su tokom najvećeg dela filma od one bezvezne sorte 'sad ga vidiš – sad ga ne vidiš' (kraće rečeno, 'BOO variety'). završno otkriće da su u zidovima te kuće decenijama čučale desetine leševa koje nisu nimalo smrdele niti trunule niti sebi privukle ikakvu gamad i tako razotkrile svoje prisustvo, formaldehid ili ne, zaista je bezvezno, ali ga prevazilazi samo još sasvim predvidivi hepiend sa dušama najzad oslobođenim plamenom, i slobodnim da se vinu ka zvezdama, valjda sa sobom odnevši i dečkov rak kao da ga nikad nije ni bilo.

prc!

 

nije ovo negledljivo, pre svega zbog malo veće doze nekrofilne morbidarije, ali ako vam nije baš mnogo zapelo za ovu konkretnu priču, može se lako i zaobići.

MORNING PATROL (1987)

*(*)
 
1+

kuku majko, što ovi grci umeju da prave dosadne filmove, to NIKO na svetu ne ume!

ama, prema ovim nesrećnicima čak i srpski – čuj, ma i bosanski su, verovatno, gledljivi. čak bih bio voljan i iranskim da pružim šansu posedovanja neke vrste enetertejning veljua. ali ovi grci, ja ne znam u čemu je stvar, dal je tamo nekim državnim dekretom zabranjeno da se prave zanimljivi i gledljivi filmovi, ili šta je, tek… sve što mi je iz tih regiona palo šaka bilo je NE-SNO-ŠLJI-VO dosadno, letargično, smorno do bola.

sad, u principu filmovi sa ovako niskom ocenom ne zaslužuju da se njima ovde bavim, ali napisaću ipak par reči o ovom konkretnom jer, ko bi ga znao, možda nekoga zainteresuje. nije da ovde nema nekog semena interesantnosti, zatrpanog đubrivom smaranja i zemljom gnjavaže.

u pitanju je nešto kao postapokaliptični film, a nastao je iste godine kao i PISMA MRTVOG ČOVEKA, pa rekoh, daj da napravim nešto kao double-bill sa tim rusom. avaj, koncept je tu, ali to je sve što MORNING PATROL ima. za razliku od PISAMA, koja se ozbiljno bave i svojim zapletom i likovima, a i porukama koje se kroz njih žele preneti, ovaj grk je toliko napadno 'metaforičan' i 'simboličan' da se uopšte i ne trudi da priča neku priču, da provajduje likove, da stvara saspens, da prikazuje ikakvo dešavanje. mada nisam gledao, ovako nekako zamišljam te neke šiptarske filmove snimane za vreme sfrj u kojima su mali gadovi pravili nekakve kvazi-globalne 'metafore' o svojoj navodnoj opresiji – krajnje indirektno, uvijeno, da ih komunjare ne diraju, a opet – ko razume, shvatiće.

znači, ovo je – pretpostavljam – nekakva politička parabola koja bi trebalo da nam prikaže tegobe grčkog naroda pod ovom ili onom diktaturom. to se izvodi na sledeći način: premisa je da je nastala nekakva katastrofa. njena priroda se uopšte ne precizira. mnogi ljudi su pomrli, ali ne znamo šta je s leševima, niti zašto su uopšte pomrli. njihovi pusti stanovi su još uvek osvetljeni, čisti, netaknuti, sa svim nameštajem i hranom. struje i dalje ima, kao i vode u fontanama. čak i u bioskopima nevidljivi operateri puštaju prastare filmove! na TV-u takođe idu stari crno-beli američki filmovi (pucnjave iz gangsterskih i noir filmova gledaocu nude jedine trenutke prave akcije u ovoj smaračini). postoje nekakvi policijski časovi i patrole koje idu ulicama i apse i ubijaju ljude, ali zašto to čine, nije jasno. koja je agenda vlasti – ne zna se. koliko ima preživelih – ne zna se. postoji li uopšte more na zapadu, prema kome svi teže da stignu, ali uglavnom usput ginu – ne zna se.

glavna junakinja se ne seća kataklizme, jedino se seća lutanja. i tako ona luta. i luta. i luta. prvo po nekim livadama i šumarcima (drveće je zdravo, zelenilo je tu, dakle, nije nuklearna kataklizma). onda luta po gradu, koji je takođe čist, neokrnjen, samo što je pust. ali ne čak ni kao u THE LAST MAN ON EARTH nego – kao da je neko pre 5 minuta odveo ljude s ulica i iz stanova, u kojima je sve kao do maločas. nema đubreta na ulicama, nema divljih pasa i mačaka. sve je prazno. sad, da su to oljuštene i nagrđene ruševine kao u ruskim postapokaliptičnim filmovima, ne bih imao ništa protiv da gledam sat i po toga. ali ne, ovde ima vrlo malo eye candy-ja te sorte. ulice i zgrade su, prosto, obične, banalne, čitave. sve je loše osvetljeno, sumorno, tmušasto, banalno, nikakvo. i nesnosno dosadno.

ta junakinja ima dugačke patetične monologe, naglašeno poetične, i naglašeno besmislene samo ako načas zastaneš nad njima da kažeš: 'dobro, curo, ajd sad stani malo, da vidimo šta si time zapravo kazala, i koliko to ima smisla!' muzika u pozadini je užasno banalna i dosadna. plakaćete za dark ambient dronovima ali dronova biti neće! umesto njih, samo neka neopisivo glupa i bezveznjačka 'muzika'. onda ona sretne nekog baju koji, ispadne, radi u toj 'jutarnjoj patroli'. nastaje 'ubi il poljubi' dilema, ali i ona je urađena letargično i smorno kao i sve ostalo: njih dvoje 'razgovaraju' (uglavnom ne gledajući se u lice, no zabuljeni u neku samo njima vidnu daljinu) nekim sporim, unjkavim glasovima nekoga ko je toliko prebijen i sjeban i smoren da te glasove cedi iz sebe poslednjim snagama i baš ga zabole i da li će ga neko čuti i da li će preneti neko značenje i šta će sa celim svetom biti jedan minut kasnije.

onda oni krenu da se izvlače iz grada. kao, on će da joj pomogne da izađe. i onda jebenih pola sata lutaju pustim ulicama i spuštaju se niz vlažna stepeništa i idu kroz neka stovarišta među olupinama… sve do (suprajz!) unikatno ne-explozivnog, emocionalno-ravnog, nebitnog, otvorenog, bezveznog kraja.

postoji samo jedan razlog zašto ovaj film neću da izbrišem sa harda: od tih nesnosnih sat i 45 minuta moglo bi se editovati nekih 45' koji bi se, uz pratnju neke dobre ambient mučaljive muzike mogli učiniti sasvim pristojnim video-radom, recimo kao pozadina za neko predavanje, ili projekcija koja bi išla iza nekog koncerta. inače, sesti pa ovo gledati ovako kako je, kao film – to je samo za totalne mazohiste ili neizlečive fanatike end of the world flickova.

ako meni ne verujete evo monologa kojim MORNING PATROL počinje (i koji čak i ne deluje mnogo strašno, jer u tom trenutku se još može naivno očekivati da će se ove konfuzije i tmuše rasvetliti; oće, kurac! podsećam, ovo je grčki film!): Zašto sve ovo počinje parafrazom čuvenog uvoda u roman REBEKA (!) Dafne di Morije - prepuštam mazohistima da dokuče:

Last night, I dreamed I went back to Mandele

I dreamed that I walked through the big iron garden gate

...with the rusty rails ...and started walking the big alley

expanding in front of me The road was now a narrow,

dilapidated path Unlike the way

we used to know it The cobblestone was

covered with weed ...dampness and twigs

And then, suddenly, the house appeared in front of me

...and I stopped there, because that was Mandele

Our own Mandele. Silent,

And full of mystery, as always

With its grey stones shining

in my moonlit dream When i don't sleep,

and live in fear I think of Mandele without

any feeling any bitterness These images will never perish

For they are memories that don't hurt

I know all this when I'm dreaming

Because, like all of us I know too that I'm dreaming

One thing is certain: We can't go back

The past is still too close

We no longer have secrets between us

Everything is shared and I don't mean Mandele

Because this place is no longer ours

There is no Mandele anymore.

I must continuously speak, otherwise I will die

I have to continuously walk, even on the roadside,

being in dager of stumbling upon the morning patrol

For if I stop, I will sleep never to wake up again,

like so many of us For something happened to me as I was

returning home after all these years And I'm no longer the same

That's all I remember.