***
3
LIFE je
vrlo dobar SF-horor, i oni koji su bili mudri (kao ja, npr.) na vreme su ga overili
u bioskopu, gde je igrao kao TRAG ŽIVOTA. Zašto? Zato što je ovo pravi bioskopski film. Oni što kaskaju za
dešavanjima i večito kasne sad ga mogu gledati na svojim malim i srednjim
ekranima, ali biće uskraćeni za njegove bitne kvalitete.
Ovaj
film dao bi se opisati kao GRAVITY meets ALIEN, i oni aspekti
koji se dotiču GRAVITY-SF-realizma zaista su spektakularno odrađeni. ALIEN horor-dizajn
i ponašanje su nešto konvencionalniji ali barem se za LIFE može reći ono što se
NE može reći za nedavni ALIEN:
COVENANT, a to je – da se radi o jezivom i napetom filmu koji sadrži nekoliko odličnih horor set-pisova! Njegov reditelj, Danijel Espinoza, za razliku od deda Ridlija, bio je zaista
posvećen izazivanju HORORA.
Drugim
rečima, dok je Ridlija SF mnogo više zanimao, pa je tako napravio BLEJD RANERA
u svemiru sa ovlaš nakalemljenim alienima s kojima ga je očigledno mrzelo da se
bakće dalje od ugovornih obaveza, Espinoza je napravio sasvim zabavan i efektan
HOROR u kojem je SF samo polazišna osnova (isto kao što je to bilo i u prvom
ALIENU), dok je svu svoju nezanemarljivu rediteljsku snagu uložio u stvaranje
strave i užasa, a vala i nešto malo pipkaste, Gigeroidne groze.
Istina
je: inicijalni realizam, kako u ambijentu tako i u ponašanju likova, negde oko
polovine filma sklizne u oportuno i lenjo padanje u kliše, pa se tako i alien
ovde ponaša zavisno od datog trenutka i onoga šta scenaristima treba. I mada
ovde nema ničega toliko uvredljivo imbecilnog poput sex-pod-tušem-sa-alienom
scene iz KOVENANTA, šteta je što gluposti ipak ima i tamo gde nije bila nužna. (I
kad sam već kod toga, završeci oba filma su slični po svojoj predvidivosti i
umerenoj bezveznosti, iako oba igraju na saspens „da li je to što gledamo ovaj
ili je onaj“...)
Takođe,
amorfna priroda ovog stvora, koji je praktično nešto kao mali šogot, nedovoljno je eksploatisana: kao
prvo, on relativno brzo dosegne svoju punu zrelost i stabilni oktopodni oblik i
veličinu, od kojih u ostatku filma ne odstupa, iako bi zabavnije bilo da je
nastavio da se menja i preobražava sve do kraja, bez stalnog oblika; kao drugo,
takav kakav je mogao je na još više gadnih i maštovitih, dosad neviđenih načina
da muči i penetrira i apsorbuje topovsko meso ove svemirske stanice nego ovo
što nam je, oh-previše-ukusno-i-suzdržano prikazano. Ne mora baš hentai Urocukidođi
ovo-ono in-out, ali fuck, ipak je ovo 21. vek; dajmo malo pomerati te granice!
Filmu
ponajviše zameram nedovoljnu ambicioznost da se do kraja sprovedu
intelektualno-idejne konsekvence filozofskih pitanja nagoveštenih već u naslovu.
Lepo je to i jezgrovito rečeno u jednom kratkom predsmrtnom monologu ovde: „Life's very existence requires
destruction. Calvin (the alien) doesn't hate us. But he has to kill us in order
to survive.“ Kamo sreće da je LIFE imao pameti (i muda) da se zaista dosledno i
temeljito pozabavi dramatizacijom maksime da SVIJET JE OVAJ TIRAN TIRANINU A
KAMOLI DUŠI BLAGORODNOJ, pa još da je na nju nadovezao onu o čoveku koji je
SLAMKA MEĐU VIHOROVE – ihaaaj, imali bismo prvorazredni lavkraftovski kosmički
horor u kojem se život sam po sebi
posmatra u svom realno-mračnom aspektu, kao nešto što je suštinski zasnovano na
proždiranju drugih živih bića i otimanju njihovih resursa (seksualnih,
stambenih, prehrambenih...). To ovde jeste skicirano, ali je ipak nedovoljno
razvijeno i na kraju je udavljeno u previše klišea da bi se moglo govoriti o
filmu nekakve izražene idejnosti.
Ipak,
ovo je relativno cepidlačenje u kontekstu svetske
horor krize (TM) koja hara i vlada; uz sve zamerke (uključujući
derivativnost i nedovoljnu ambicioznost) ovo je ipak horor koji blago odskače od proseka i imponuje svojom veštom
egzekucijom i nepodeljenom posvećenošću stravi i užasu. Efekti su odlični,
scenografija i kamera takođe, gluma natprosečna (i deda-Ridlijevim pacijentima
nedostižna) a jedino je muzika neupečatljivo-konvencionalna, i još propušta
priliku da film uz odjavnu špicu okonča onako kako je jedino morlo biti – Lajbahovom
hit-obradom „Life is Life!“ Samo da
su to uradili, imali bi i jedan plus
iza trojke od mene!
No,
dobro, zato je tu najmanje jedan kadar koji ću slobodno nazvati GENIJALNIM ako
ne i antologijskim – a to je ovaj dole, kada alien-zamorac iz Petrijeve posude doslovno
obrne ćurak i okrene se protiv ovih što bi da ga u rukavicama pipkaju i bockaju
i stimulišu i strujama peckaju – i kad ispruži „ruku“ ka njima, ne radi
pozdrava nego da im se najebe majki.
Ima tu
i nekih drugih divotalnih vizuelnih egzibicija, recimo šljiskanje krvi u
bestežinskom prostoru poprima sasvim nove estetske kvalitete, a ima i nešto
umerenog (mada, za moj ukus nedovoljnog) igranja sa guranjem pipaka u usta i
druge otvore...
Budući
da se uglavnom slažem sa ocenama i nazorima našeg Čoveka iz doline, u prilogu
mog osvrta dodajem i njegov rivju koji možete ispratiti kao amandman mome (moj tekst
sam skratio upravo da bih izbegao ponavljanje sa stvarima koje je on napisao).
Dakle,
toliko od mene, a sad:
LIFE
(2017)
review
by Man from Valley
Ah, taj život! Pitanje koje su sive mase velikog mozga
uputile na analizu još kod prvih primeraka Homo sapiensa, a možda i kod Homo
erectusa i Homo habilisa, u pauzi nakon potrage za hranom, tokom polučasovnog
pražnjenja creva, ili nakon parenja, te dokolice između iščekivanja
neprijateljskih hordi ili mamuta da upadne u jamu.
Bez obzira da li na suštinu života gledali ozbiljno sa
punom dozom racionalnog i logičkog pristupa, bili verski regruti koji nabeđeno
veruju u nešto, ili na neobavezan sarkastično-edukativni način kako mogu samo
Pajtonovci da se pozabave na svetskom nivou, taj problem još uvek nije
zatvoren, jer suština možda i leži u mentalnoj ograničenosti ove vrste sisara
koja se izvukla kao prividni dominator na Zemlji tokom kenozojske evolutivne
radijacije sisara, koja evoluira gotovo 4 miliona godina, ali evolucija je
proces u kome se oganska materija menja, te nema mesta za pojmove kao
progresivnost, složenost ili ono najgore, antropocentričnost. Književnost i
druge grane umetnosti dale su i daju veliki doprinos viđenju porekla života,
pogotovu je intrigantna ta verzija panspermije kako je, naprimer, Lavkraft
fiktivno izgradio, obradivši u svojim, pitkim za čitanje, delima živi svet pre
ovog koga nauka spoznaje.
Life je ovogodišnji filmski, umetnički
doprinos shvatanju života, okićen najvećim dostignućima vizuelne i audio
tehnike. Film u kome istovremeno nadire velika doza realnosti koju pritajeno,
iza leđa, prati ništa manja doza gluposti. Život na Marsu. Uhvaćen sa uzorkom
tla i problematično dopremljen na svemirsku stanicu kojom rukovode eksperti iz
najrazvijenijih zemalja sveta. Što se ove internacionalnosti tiče, ovo je
jedini američki film poslednjeg doba u kome se u jednom citatu navodi najpre
Rusija, pa za njom SAD. Da li režiser, scenarista ili moderator zadužen za
proveru filma pre puštanja u promet ima ruske pretenzije, ne znam, važno da ću
po tome upamtiti ovaj film.
Paralelu stavljam između ovog filma i srodnog po žanru
i konceptu, Virus (1999) u kome su Rusi krivi što se na ruskoj svemirskoj
stanici zapatio vanzemaljski život, koji se potom telekomunikacijama (!?)
preneo na ruski istraživački brod, a pljuvanje po Ruse završeno scenom u kojoj
vanzemaljski virus obuzima telo američkog najamnika, osmišljava mu logo
sovjetske zastave i štampa na grudima, dok on robotizovano korača ka
potencijalnim žrtvama. U filmu Life na početku filma pandemičnost
rusofobije je pritajena, ali već tokom zapleta filma ruska astronautkinja
strada druga po redu, mada je njoj poverena najviša funkcija u svemirskoj
stanici. Dobra stvar je što film nije mnogo ispolitizovan kako to obično biva u
većini filmova koji obrađuju prevlast nad kosmosom kroz američku hegemoniju.
Vratimo se suštini filma. U laboratoriji svemirske stanice,
gde vladaju rigorozni uslovi od slojevitih odbrambenih barijera ukoliko nešto
krene po zlu, u uzorku marsovskog tla biva otkriven jednoćelijski život nalik
ovozemaljskom trepljaru, koga laboratorijski kontrolisanim uslovima,
astrobiolog (paraplegičar, koji zadovoljno lebdi po stanici, čime su sagledani
ljudi sa invaliditetom, humano) oživi tek kada simuliraju uslove života za koje
se smatra da su bili u proterozoiku, rani počeci Zemlje. Pritajeni trepljar
mrdne i ubrzo se senzacija stropoštava kroz medije koji žedno čekaju ispod
orbite, u nekom trapavom lajvstrim rijalitiju tipa “Pitajte astronaute” gde čak
deca nadenu ime Calvin, tom prvom otkrivenom vanzemaljskom životu.
Tu mikroskopsku kulturu hrane glukozom, ćelije se dele
i polako bujaju u nekoj vrsti višećelijske kolonije (?). Naučno gledano, te
ćelije mogu biti ili kolonije sastavljene iz zasebnih ćelija koje sarađuju ili
da grade kompaktan višećelijski organizam gde je kolonijalnost prevaziđena.
Nakon te nebuloze, koja je uobičajena za zbunjeni naučni svet koji se nađe u
novom otkriću, sledi zapažanje da svaka ćelija je zasebna sa sebe (kolonija)
ali kasnije nastane zvezdoliki organizam (nema kolonije), gde je svaka ćelija
zasebno snabdevena mišićima i nervima koja impozantno reaguje sa okolinom
(dodiruje zaštićeni prst astrobiologu). Tako komplikovano građen život da čami
na Marsu u komšiluku tolike eone? Hibernacija na nepovoljne uslove ga sprečila,
tako su rekli. Videćete tek čuđenja u daljem toku filma.
Odavde film iz senzacionalne drame kreće u akciju koja
budi dremežljive gledaoce, kojima nije do neke polu-racionalne nauke i ovde
upravo i kreće filozofija svakog filma “jurnjava i akcija donose pare”. Do tada
miran i druželjubiv Kalvin kreće da pokazuje svoju narav, pokazuje ogromnu snagu
i zavidnu inteligenciju, skrivenu u
minijaturnom, gelastom, prozirnom telu koje sve više narasta, oslobađa
se iz komore za mikroskopiranje, nahrani zamorcem glodarom i jednim od članova
posade koji u kriznim situacijama postaje trapav i neiskusan (a na početku
filma je posada važila za neprikosnovene profesionalce koje ništa ne sme
iznenaditi), probija još jednu zaštitnu barijeru tako što vodenim cevima
pobegne iz laboratorije i ubrzo kreće Kalvinov ples po kosmičkom vakuumu i za
Zemljane ubitačnoj radijaciji. Nepovoljni uslovi na Marsu ga primorali da
hibernira u jednoćelijskoj formi, ali sada se najeo glukoze i pravi okretne
igre po spoljašnjim zidovima svemirske stanice, gde su uslovi za život
drastično nemogućiji od uslova na Marsu. Ko nam je kriv što ne živimo na Marsu?
Nakon nereda po svemirskoj stanici i oko nje (da se ne
lažemo, Ruskinja, Japanac i negroidni Britanac su morali da umru prvi, da ipak
Amerikanci rešavaju sve na kraju, oni su najpametniji kreteni, a i videćete
njihovu “genijalnost”), preostalih dvoje od posade, rešavaju da Kalvina
uspavaju gašenjem kiseonika i hladnoćom (čekajte, on je maločas plesao u
svemirskom vakuumu), tako što će se razdvojiti u dve zasebne kapsule za
spasavanje iz oštećene stanice. Dogovor je da jedna kapsula sa namamljenim
Kalvinom ode u dubok svemir, dok će se jedna uz rizik spustiti na Zemlju.
Kalvin nasedne, vođen toplotnim mamcima koji mu bacaju, on se obmota oko njih,
zagreje, pa na sledeći skoči. I kreće spašavanje čovečanstva. Ovde se dešava
jedna od najvećih kulminacija gluposti koja je sve vreme pritajeno išla uz
celokupan scenario filma (ne znam zašto sam predvideo da će se to desiti), a to
je totalna greška ljudskog faktora, kapsule naprosto zamene zadatke, tako da
uspaničena astronautkinja viče dok bespomoćno pluta svemirom, a Kalvin u
društvu doktora uspešno sleće na more, gde ga zantiželjno ribolovci puštaju iz
kapsule, te interplanetarno druženje može da počne.
Zapaženiji citati iz filma:
“Za samo postojanje života neophodno je uništenje.
Kalvin nas ne mrzi. Ali mora nas ubiti da bi preživeo,” - reče distrofični
astrobiolog dok mu je nogu ispijao Kalvin, i tako je. To što je u prirodi neko
lovac a neko plen, tako je, može poljski miš da mrzi smuka do bescilja, ali on
završi u smukovom stomaku. Kod ljudi, ukoliko se nađu na nečijem meniju, to je
drugačije, to prolazi kroz niz etika, osuda, humanizma i renesanse, pa ako ih
koriste iz sopstvene vrste (kanibali), bivaju kažnjeni, a ako je nešto
vanljudsko - nesrećan slučaj, kaznićemo prirodu (kao da je već nismo kaznili).
“Ne želim da se vratim dole kod onih 8 milijardi
kretena,” - moćno zvuči izgovoreno iz orbite, jeste, kreteni smo za mnoge
stvari, i za nestanak dodoa, izazivanje ratova po svetu zarad profita od nafte,
oružja, lekova i gmo hrane, za neodrživo ponašanje prema prirodi, za pravljenje
mašinskog pomfrita od skrobnog praha, za topljenje polova, za japanske
polu-pikselizovane klipove zbog utabane Meidži cenzure, za gutanje antibiotika
kao da su hrana, za nošenje odeće radi pristojnosti prema drugim ljudima, za
podvodna ispitivanja nuklearnih bombi itd., ali veći kretenluk je taj što su ti
astro-kreteni ispustili pošast koja može inficirati svakojake kretene na
Zemlji, premda je ovo istovremeno izgovoreno i ironično i emotivno, poput “ne
idem kod kretena koje inače volim, koji mi znače, neki.”
Sve u svemu, film boluje od mnogih dečjih bolesti
omalovažavanja ozbiljnije publike i mahom se može strpati pod klasičnu
eksploataciju nasilja i budalastog igranja sa nečim što dovoljno ne poznajemo.
Na stranu selektivna sprečenost vanzemaljca kome su milioni godina smetali što
Mars nema atmosferu, a onda u filmu baulja po kosmosu kao zec po livadi, takva
glupost nema komentar. Lep početak koji je obećavao ozbiljnost celog filma.
Maksimalna ocena 3/5, i to najviše zbog vizuelnosti, sam tok filma zaslužuje
srednju ocenu 2/5 (uvod 4/5, zaplet 1/5, kraj 1/5).
