Zajedničko izdanje IP Admiral Books i IP Paladin
Beograd, 2016
Goran Skrobonja voli
vampire (i vampirice). Već sam ovde pisao o antologiji priča o vampirima koju
je priredio i objavio, U ZNAKU VAMPIRA: Muške priče o krvopijama.
Moj osvrt na ovu obimnu knjigu podeljen je u dva dela, i imate ga OVDE
i OVDE.
E, sad je objavio i zbirku
sopstvenih priča na tu temu, sa koricom i naslovom koji ne mogu biti bukvalniji
i direktniji: znači, Vampirske priče.
Vampirske priče Gorana Skrobonje
obuhvataju prozni korpus tekstova koji su nastajali u periodu od kraja
osamdesetih godina prošlog veka do polovine druge decenije tekućeg. Ako ste
redovno i budno pratili njegov opus, onda će vam sve ove priče biti poznate iz
njegovih ranijih zbirki i antologija. Ovog puta su samo okupljene tematski.
Zašto to, zašto tako? Evo zašto: ovom knjigom započinje izdavanje sabranih
priča Gorana Skrobonje u šest knjiga.
Neke su definisane temom/motivom, a neke (pod)žanrom, i to ovako (vidi sliku).
Šta, tačno, ima u ovoj,
vampirskoj knjizi? Evo mojih osvrta na priče iz zbirke.
"Ljubavnici"
Slavan i bogat pisac ima
toliko velike avanse da od jednog kupuje stan i skupocena kola (Wow! Kinže,
ubij se od muke!), pa koristi priliku kad su mu žena i deca na moru a on, kao,
sedi sam kući i, kao, pokušava da napiše svoje upola već naplaćeno remek-delo (koje
nikako da nadođe!) da se upusti u malo stare dobre bračne nevere. Ode u kafić
za samce (cheesy), tamo smesta pronađe zgodnu ženu (koja je, baš zgodno, i
obožavateljka njegovog pisanja), i tako kreće nešto što, umesto „one night
standa“, završi kao opsesivno-kompulzivna patološka vezanost s njegove strane.
Ispadne da je na delu „vampirica duše“, brakolomka i na-zločin-navoditeljka...
Spisateljski je to je solidno
izvedeno (što bi rekli domaći žanrovci: „pismeno“), ali sa upitnim
naravoučenijem i uopšte pristupom, budući da je pisano (s mnogo razumevanja i simpatije,
bez trunke ironije ili implicitne kritike) iz ugla preljubnika koji
racionalizuje svoju neveru pričom o „vampirici“. Završni twist (s njegovim
rukopisom na kojem je radio dok je bio sa zavodnicom) je takođe cheesy, i
variran/prepisan iz The Shining.
"Krv"
Novinarka dođe u zabačeno
mesto da radi intervju s kontroverznim naučnikom koji se bavi nekakvim
istraživanjima iz hematologije, ode kod doce, i... završi krajnje predvidivo i
bez neke vidljive poente osim „Ne idi na legalo sumnjivim naučnicima koji se zanimaju
za krv“.
"Reč koja odjekuje"
Grupici engleskih putnika u
Italiji 19. veka jedan kolega prepričava hororistima i vampirolozima opšte poznatu
priču o prvom zvanično zabeleženom slučaju „vampirizma“ u Medveđi (iz 1728.
godine). Nakon što jedan od njih ispriča tu priču (u priči), javi se, u
poslednjem pasusu, nagoveštaj da možda vampirska epidemija nije gotova...
Ovo
je manje priča u ozbiljnom smislu reči a više prikvel za priču, ili bolje rečeno – research, dokumentacija koju
je pisac prilično mehanički fikcionalizovao, bez prave nadgradnje, zadovoljivši
se prepričavanjem jednog dokumenta.
"No Place Like Home"
Dođe čovek sa ženom u rodni
kraj i otvori kafanu, samo da bi smesta počeli da ga kinje lokalni reketaši. ALI,
budući da je on (how convenient) vampir a ona (još više convenient ) tigrodlačica(!),
a da mu je ex-najbolji prijatelj sad (ponajviše convenient) šef policije, ne
samo što će muž i ženče da očas posla i bez većeg napora masakriraju ove
giliptere (neki od njih su vukodlaci) nego će na kraju muž da ženu pošalje u
kujnu gde joj je i mesto („Mila, znaš da ne možeš sa nama. Neko mora da počisti
ovaj džumbus. Neko mora da čuva dete“) a sa pajkanom odjaše „u slavu“ (ne na
slavu, nego U slavu, tj. da prikolje lokalnog mafijaša koji je poslao
reketaše).
Sve to se dešava u nekoj
čudnoj Srbiji, nit u prošlosti nit u budućnosti, nit u alter-stvarnosti, Srbiji
u kojoj postoje savremena čuda i sokoćala, ali je savremena sa pojavom romana Tom Sojer Marka Tvena iz 1876. godine. U
paralelnoj naraciji otkrivamo, na parče, predistoriju toga kako su muž i ženče
stekli svoje moći, u jednoj pećini u okolini, gde se ničim izazvan načas nađe
prizvan i Cthulhu (ovde spelovan, dvaput, kao „Chtuhlu” /dakle, Čtuhlu/ ali Skrobonja nikad nije gotivio Lavkrafta, pa je ovo
razumljivo).
Ovo je rani „pulp“ rad, iliti
vežba iz obožavanja, u koji je Skrobonja natrpao ne baš mnogo selektivno, a
kamoli koherentno, svašta nešto što je u to vreme voleo da čita, gleda,
sluša... Potiče iz vremena snažnog uticaja Džejmsa Herberta i Kinga, što znači
da ima obilje vrlo detaljno opisanog splatera.
"Sveti rat"
U vreme kad je ova novela prvi
put izašla, 1995. godine, grafički roman Liga izuzetnih džentlmena još nije
ni bio izašao (nego tek 4 godine kasnije, 1999.) a njene fore i fazoni bili su
još neprovaljeni na ovim prostorima; Skrobonja je, sa ovom novelom, bio jedan
od pionira kalemljenja u ove krajeve alter-istorijskog stim-pank horor-SF-a u
kojem istorijske ličnosti i književni junaci obitavaju istovremeno, u istom
svetu, susreću se, sarađuju i/ili bore... Verovatno je inspiraciju za ovaj
postupak našao u Sendmenu; u svakom slučaju, on je tada, a naročito u Srbiji,
bio veoma svež i neviđen.
Danas je to, međutim, već
ofucani trend i u svetu i kod nas, od
Skrobonjinog Čoveka koji je ubio Teslu
(i nastavaka) pa preko pisanija Dekse Pantalejskog (aka Dejan Stojiljković) do
Zelićeve Družine Dardaneli. Šteta je
što se Skrobonja nije proslavio i obogatio proširenom, razrađenijom verzijom Svetog rata, ali tada, sredinom 1990-ih
niko nije imao sluha za ovo, pa je novela čamila u getu „Laze“, čepbukova i
skromnih, slabo zapaženih zbirki (prvi put u knjizi izašla u zbirci Šilom u čelo, 2000. godine).
Iako tu ima poneke
trapavosti (predsednik-diktator Srbije, preslikani Sloba, ovde se zove „Miki“)
i naivnosti (to kako diktator i šef svega i svačega strpljivo čuči u mračnom
haustoru zgrade i čeka našeg junaka da se pojavi, umesto da mu ga njegove sluge
dovedu na noge), ovo je vrlo živahno osmišljeno i pisano, zabavno, sočno i
lišeno utiska pomalo mehaničkih vežbi, što važi za većinu ostalih priča u
zbirci Vampirske priče.
Zapravo, ideja je dovoljno dobra
za roman i velika je šteta što nije razrađena na većem prostoru, najmanje
duplom ako ne i troduplom od ovih 70-ak stranica, jer potencijal postoji. Ceo
taj momenat sa Vukom Karadžićem u Beču valjalo je još razviti, kao i odnos sa
Vladom Cepešom (koji se ovde pojavi samo kao kameo, uzgred) i romansom s njegovom
ćerkom, koja dođe, zacopa se u našeg junaka i – smesta nestane s pozornice (ne
baš plauzibilno).
Isto tako, završetak u
američkoj vojnoj bazi je suviše zbrzan i neverovatno naivan. Čekajte da vidite
kako lako se tamo ulazi, i kako se –NIKAKO- to ne čuva, niti stražarima niti
alarmima i čudo-mudima. Jok, ušeta čovek/vampir tamo i vršlja satima, i nikom
ništa, ni kuče da zalaje a kamoli alarm, straža, ovo-ono.
Čak i u ovako krnjem obliku
Sveti rat je najbolja priča u ovoj
zbirci.
"Projekt: Sunce, ili Anka, ubica
vampira"
A za kraj, 'ajmo malo u
Bolje Juče – juče koje, u ovom obliku, nikad nije ni postojalo, ali kad smo već
danas ovde gde jesmo (u čabru!), daj bar da malo maštamo o nekoj bivšoj fanta-Srbiji
koja ume da poštuje svoje genije (kao što je Tesla) i da koristi njihovu
genijalnost na svoju i njihovu slavu; o Srbiji koja je velesila a ne poniženi
otirač za čizme lučonoša "novog svetskog poretka"; o Srbiji čija
tajna služba (vođena ČOVEKOM KOJI ĆE UBITI TESLU, Apisom) dobro radi svoj posao
i uspeva da predupredi ozbiljne pretnje; najzad, o Srbiji za koju rade zgodne
špijunke-superherojke kakva je Anka Cukić... Potonja je već viđena u pomenutom
Skrobonjinom romanu, u kome Tesla statira u pozadini, dok su u prvom planu
mediokriteti (glavni junak), špijuni (Anka) i zlikovci (Nikodije Marić,
Apis...), a evo je sada u prikvel-noveli "iz istog sveta"
alternativne Zlatne Srbije.
Dramaturgija ovog zapleta
više je nego jednostavna i linearna: nema misterije (Apis je na samom početku
već raskrinkao zlog austrougarskog vampira i njegove nakane sa Teslinim
specijalnim "odelom" za obolele od "heliopatije" koje će im
omogućiti da budu daywalkeri), nema naročitog saspensa (hell, ipak u
glavnoj ulozi imamo superherojku koju Apis džentlmenski šalje da se bori sa
master-vampirom sama samcita) a nema ni twista (osim ako ne
računamo onaj koji se igra na tanc-večeri što prethodi kulminaciji na
aerodromu "Nikola Tesla").
Ako ništa drugo, Skrobonja
piše pitko i čitko, tako da to sve klizi bez problema, lako se guta, ima
simpatične akcione set-pisove ali i solidne scene verbalnog sparingovanja, pa
je krajni rezultat jedna novela koja možda ne iscrpljuje sve potencijale svojih
premisa, ali se ipak sa njima poigrava na dovoljno zabavan način da
to zadovolji pre svega one koji su voleli njegovog APISA, tj. TESLU. Njima će
poslužiti kao među-stanica u iščekivanju dalje serijalizacije neserioznih
Ankinih avantura koje, kako izgleda, slede u narednom Skrobonjinom romanu. Oni
koje je TESLA ostavio manje-više ravnodušnim, ili barem neuzbuđenim, nemaju ni
ovde bog zna šta da traže, jer ovo je less
of the same, samo sa Buffy-vampirima preslikanim u fanta-alter-Srbiju
početka 20. veka...
I to
je to što se ove knjige tiče. Ovo svedočanstvo o rađanju i teturanju žanra kod
nas, sa svim dečjim bolestima, biće zanimljivo naročito onima kojima ne smeta „pulp
fiction“. Ipak, velika je šteta što priče nisu praćene ama baš nikakvim
pratećim materijalom: 'ajde što nema ni predgovora ni pogovora, ali lepo bi
bilo da je autor stavio bar po jedan pasus uvodnih komentara ispred svake, o
tome kad su i kako i zašto nastajale ove priče. Ili kad bi barem negde stajali
podaci o tome kad su uopšte nastale i kad i gde sve bile objavljivane (budući
da u knjizi nisu poređane hronološkim redom).
Ovako, Vampirske priče su
krajnje skromne u pogledu grafičke opreme (uh, ta korica...) i pratećih
materijala (nula), što je šteta, naročito ako se ima u vidu početna ambicija da
ovako budu objavljene sabrane priče Gorana Skrobonje, što valjda znači da će se
ovi propusti ponoviti i u narednim, najavljenim knjigama. Nadajmo se da neće. Ove
priče ipak zaslužuju više od ovoga.
