*(*)
2-
Napomena: u skladu sa mojim uverenjem da se govno ne može pokvariti (spojlovati), u ovom rivjuu postoji, kroz čitav text, ono što bi, povodom nečega dobrog, moglo biti "spojler".
Ukratko rečeno:
TRU DETEKTIV je napravio jebeni BREND od koncepta: „Zamajavamo vas nečim što na
početku deluje intrigantno, a onda se na kraju poseremo po svemu.“
To su uradili u 1. sezoni. (vidi moj osvrt OVDE i OVDE)
To su uradili u 2. sezoni (istina, ona je bila toliko negledljivo
bedna da sam je bacio u đubre na samom početku).
To su uradili u 3. sezoni. (vidi moj osvrt OVDE)
I? Da li će vas zaista iznenaditi što su to isto uradili i u 4. sezoni?
.jpg) |
| Dal će opet da nasednu na istu foru? - Oće! |
Recite šta oćete, ali ne može se kazati da nisu dosledni.
Jedina razlika je što ovde imamo glup kraj na glupom skoro
svemu što mu je prethodilo, a ne, kao do sada, glup kraj na nečemu što je
obećavalo.
Četvrta sezona LAŽNOG DETEKTIVA je đubre koje, možda,
vredi gledati samo proučavaocima, teoretičarima (kao što sam ja), čisto
fenomenološki, kao pojavu, kao studiju slučaja retko viđenog primera
zloupotrebe žanrova – i poverenja gledalaca. Inače, za tzv. običnog gledaoca
iole istančanog, iole probirljivog, ovo je gubljenje vremena. Potrošite si 6
sati na nešto pametnije.
.jpg) |
| znali su šta im se sprema... |
A sad malkice detaljnije
rečeno…
Kako ono kaže naš narod? Prevari me jednom – sram te
bilo. Prevari me dvaput – sram ME bilo. A kako se kaže kad te neko zajebe
ČETIRI PUTA, na ISTU JEBENU FORU? „E, brate, sad će da bude do jaja, majke mi,
pazi sad, vidi koncept, bizarna misterija, smrznuti naučnici na Severnom polu, odlični
glumci, ama nema greške, veruj mi, sad stvarno igram pošteno!“
Što se mene tiče, kao što ste iz mojih dosadašnjih napisa
mogli videti, prema ovoj seriji sam bio suzdržan; tačnije, 1. sezona se sastoji
od 7 genijalnih epizoda, i završne, osme, koja je golo govno („The Light is
Winning!“); 2. sezona – negledljivo uninvolving, nisam ni hteo da gledam; 3.
sezona – počne zanimljivo, traje njanjavo kao-okej, završi se bezveznjački.
Nakon što me je Picolato zeznuo tri puta, bio sam čvrsto rešen da mu više ne
dajem novu šansu za to.
.jpg) |
| samo igračka |
ALI, kad su za 4. sezonu šutnuli Picikata i doveli iz
Mexika „svežu krv“ (piškinju/rediteljku Isu Lopez) i najavili da će glavnu
ulogu igrati Džodi Foster, i otkrili seting (Aljaska, dakle zemlja večnog
snega, u vreme duge Noći), pa povrh svega da se misterija vrti oko istraživačke
stanice po imenu Tsalal (ko zna,
znaće!) – priznajem, moja pažnja je bila kupljena! Poželeo sam da verujem! Poželeo
sam da verujem, avaj, da će jedna žena stvarno da zadire u Ligotija, u Poa, u
totalno pitch black crnilo…
Naravno, ništa od toga, deco.
I to je bilo manje-više jasno već od prve epizode –
naime, da to neće baš biti vrhunsko, da će biti tu problema svakojake prirode,
ali tek od 2. epizode počelo je da biva očigledno da ovo ne samo što neće biti
odlična sezona, nego da će biti možda slabija i od treće…
Posle TRU DETEKTIV 4.1. zapisao sam sledeće impresije.
.jpg) |
| Rastov tatko? Nebitno! |
„Za sad tek korektno, ništa epohalno. Previše klišea;
dijalozi, pa i gluma, povremeno slabi, uštogljeni; fraze. Intonacija laganija,
svetlija nego što sam očekivao (i nego što bi zahtevao zaplet u ambijentu koji
aludira na THE THING i Ligotija). Izbor muzike pretežno slab, izuzev one jedne
izuzetne („1 for sorrow, 2 for joy...“) koju su odavno svojom učinili DETECTORISTS (serija
znatno bolja od ove; ne čudi me što je tvorkinja ovoga nije gledala).
„Likovi se kreću od meh do iritantnih. CGI karibu krdo na
početku – baš slabo. Beli međed znatno bolji. Politička korektnost na sve
strane. Nije baš neka snažna udica da izgaram da jedva pogledam sledeću epizodu,
ali pratiću, ipak. Nije da nema, negde u pozadini, nagoveštaja nečeg
potencijalno interesantnog. Biće ovo verovatno mlaka trojka – tj. max jaka
trojka, ako se jače potrude nadalje.
„Već sad je jasno da će falično okončana (a dotad
genijalna) 1. sezona ostati nedosegnuta; ova će verovatno biti 2nd best, od 4. to
i nije mnogo teško, budući da je 2. sezona bila negledljivo loša, a 3.
slabunjavo-bezvezna, jedva gledljiva ali na kraju nebitna.
Ipak ova scen-rediteljka nije do kolena ni Picolatu, a kamoli Fukanagi. Džodi
je ok, u granicama kliše lika; njena koleginica, domorotkinja, za sad slabija…“
.jpg) |
| nećete verovati kako je do ovoga došlo! |
A sad, nakon svih šest, samo mogu da još snažnije
podvučem probleme nagoveštene nakon prve, koji su postajali progresivno sve
gori
KLIŠEI na svim nivoima: veoma loš scenario, kako u smislu
likova, motivacije i dramaturgije, tako i u pogledu dijaloga. Likovi definisani
isključivo preko gubitka: mrtva deca, mrtve majke, mrtvi/bivši/nasilni muževi,
mrtve sestre – jeeeebote, aman! Dijalozi: otrcane fraze, expozicije,
info-dampovi, nigde sočnosti i duha, ništa memorabilno. Nijedan citat za
pamćenje, a kamoli set-pis poput nekolicine useravajućih koje je Fukunaga
inscenirao u 1. sezoni.
Džodi igra groteskno iritantnu likinju: da, jasno da je
njena grubost prema svima motivisana ličnim demonima i gubicima, ali nemojte
očekivati od mene da je šest sati u šest epizoda gledam tako neprestano nadrkanu
i ciničnu i bezosećajnu prema svima kao nešto više od odbojne/iritantne PTSD
karikature. Ova njena silom-partnerka samo je varijacija na isto to: i ona stalno
namrštena, nadrkana, sjebana, gubitkom obeležena…
A opet, tvorkinja ovoga svega nema dovoljno vere ni u
svoje likove ni u gledaoce da nam te tako mračne likove približi i učini
prijemčivim, a realno nema ni umeća da to učini, pa zato, u potrebi da malko
razvedri tu tmušu, ubacuje glupe fazone i kao-pošalice u dijaloge i situacije,
a naročito im u usta lopatama trpa FUCK FUCK FUCK kao da je plaćena po FUCKU.
To je tragikomično sve vreme serije, ali kulminaciju dostigne u poslednjoj
epizodi, kad se Džodi strmekne u ledenu pećinu, i kad u otprilike 2-3 minuta
kaže FUCK bar jedno 15-20 puta! FUCKKK! Sestro, da li si realna?!
.png) |
| nestale mi pribadače, pa moram na patosu |
Intonacija lagana, lepršava… umnogome potpomognuta
apsolutno odvratnim saundtrekom, nekakvim njanjavim patetičnim mjuzakom koji mi
je sve vreme strugao po živcima. Bez njega bi čak i ovakva serija bila
podnošljivija, recimo da je umesto ovog nekog emo-popa, ili kako li se zove
ovo, bio neki doom & gloom skor prikladan kvazi-željenoj (ali ne zaista)
intonaciji – odnosno, da se zaista na nivou atmosfere, a ne samo jeftinih
prvoloptašenja, htelo omažirati Karpovom STVORU. Nažalost, ova Isa Lopez nema
sposobnost da dobaci ni do STVOR-prikvela, a kamoli do Karpa, na kojega se
nominalno poziva, ili pak do jednako savršenog, nedostižnog, TEXAŠKOG MASAKRA,
čije prve kadrove (i zvučni dizajn) besramno plagira („omažira“) na početku
jedne epizode.
Površnim gledaocima se ovde prividela nekakva „kosmička
strava“: gledam po forumiam i jućubima, ponavljaju tu frazu kao šlogirani
papagaji – „kosmička strava“ pa „kosmička strava“! Isa Lopez nam je donela „kosmičku
stravu“! Remek-delo „kosmičke strave“! Pravi
detektiv – prava „kosmička strava“!
E pa, bukvalno, koliko su detektivke ovde prave, tolko zaista ima „kosmičke strave“!
.jpg) |
| pa šta ako zavodim maloletnice i snimam xxx videje sa njima? baš zato sam prava SJW! |
One ništa zaista ne izdetektivišu, nego do rešenja dođu
nizom usiljenih slučajnosti i čak sleđenjem INTUICIJE, a ne DETEKCIJE. Ne znam
zašto se ovo uopšte zove TRUE DETECTIVE kad bi prikladnije bilo da se zove TRUE
INTUITIVE. Na kraju crnu „detektivku“ do pravog tunela bukvalno vodi Velika
Eskimska Magna Mater, ili tako nešto onostrano („Don’t you feel it, too?“), a
ne razum, opažanje, detekcija.
E, isto toliko ovde ima i „kosmičke strave“. Dozvolite da
vam objasnim: „kosmička strava“ je ozbiljan, dubok i razrađen koncept zasnovan
na pogledu na svet, dakle jedan
metafizički utemeljen pristup koji ne može – sem površnima i krakovidima – da
se simulira jeftinim ukrasima i zavesicama: oho, crna noć, fijuče vetar, duhovi
igraju u mraku, omot THE THINGA strateški pozicioniran da fanovi drkaju od
sreće = eto kosmičke strave, zar ne?
NE! Suština i srž
„kosmičke strave“ kao koncepta je njegova ANTI-ANTROPOCENTRIČNOST! Sva
poenta je u tome da LJUDI NISU ZAISTA BITNI (u kosmičkim perspektivama) – ni
ljudi kao pojedinci, ni Ljudi kao rasa, a ni njihove vrednosti (dobro, zlo,
poštenje, lažljivost, greh, vrlina, ljubav, mržnja, trla baba lan). Prema tome,
ne možeš imati „kosmičku stravu“ u konvencionalno postavljenoj melodrami u kojoj su u središtu svega ljudi i ljudske vrednosti,
pa još pritom oni nisu ama baš ni za trunku ironizovani, relativizovani,
dovedeni u pitanje.
"If you are an avid fan of the weird and the uncanny, it’s probably inevitable that you are not going to be intrigued by natural human affairs. The whole genre of horror, in fact, is only of interest to those who are drawn to the unnatural in all its nuances. "
- Thomas Ligotti -
Naprotiv, ova serija, tipično američki, insistira na
ANTROPOCENTRIČNOSTI, i čak projektuje svoj antropocentrizam na „kosmos“, na
„onostrano“, na „bogove“, jer iako (kao i sve ranije sezone) koketira s nihilizmom, to čini samo da
bi ga na kraju odbacila još jednom potvrdom da su humane vrednosti u centru vasione
i da „svetlo pobeđuje“!
.jpg) |
| ko vam je radio plafon? |
Kosmos je dobar
= pravda pobeđuje nepravdu, zlo neće trijumfovati, posle noći sviće zora, sutra
je novi dan, svako zašto ima svoje zato (makar mi i ne znali to), sve to neko
odozgo gleda…
Onostrano je dobro
= duhovi služe da pomognu živima, pošalju im utešne, korisne poruke; ONI NAS
GLEDAJU, ali ne u nekom horor paranoičnom smislu, nego ono, lepo, vredno, kao
„umro ti je mali sin, ali to nije stvarno užas, jer on te sad, mamice, gleda s
one strane, nije nestao u ništavilu, o ne, taman posla, kakvo crno ništavilo!“
Bogovi su dobri,
žele nam dobro, paze nas i pomažu nam (uostalom, ovde imamo Boginju, dakle
Majku Hraniteljku i Zaštitnicu), osim kad ih trujemo svojim
industrijsko-rudarskim kompleksima, u kom slučaju, sasvim razumljivo, budu
malkice ljutkasti, ali ne zaista toxično, lavkraftovski, genocidno, nego pre
kao brižni roditelji koji zateknu detence koje je išvrljalo zid flomasterima.
I tako, ovde, naravno da od rediteljke one otužne
tirada-melodramice TIGERS ARE NOT AFRAID (na granici horora ali ne zaista) nismo
ni mogli očekivati nešto drugo sem aktivističke tirade sa unapred nameštenim
kartama i jasno nacrtanim transparentima, koja je ostala sasvim verna duhu
Picolatovog novouspostavljenog žanra, koji sam ja krstio „mizerabilistička melodrama sa hepiendom“. Koliko god se Isa
distancirala od Picikata, uz jeftine i nekonsekventne „omaže“ i uskršnja
jajašca iz 1. sezone, ostala mu je suštinski verna jer je na kraju pružila još
jednu mizerabilističku melodramu sa hepiendom, gde šest sati gledamo sjebane
cinične nevernike kako bauljaju po
kalu, krvi, blatu, snegu, noći, bespuću – samo da bi na kraju videli svetlo,
pronašli put, veru, i svoj lični
mir, jer su shvatili da je SVE U REDU SA SVETOM, a ako im izgleda da nije, to
je zato što im se – činilo..jpg) |
| bar nismo u govnima do guše! |
Greška je u
percepciji, a ne u svetu. Skučeni vidici. Grešila si jer nisi gledala
unutrašnjim okom. Intuitivno. Nisi bila u dodiru sa Velikom Majkom. Gledala si
spolja, a ne unutra. A sve što treba jednoj nevernici i ciničici jeste da
propadne kroz led, uroni se u vodu, i tu na ciči polarnoj zimi, na minus 30 C,
tako skroz-naskroz smočena, umesto da (kako prirodni zakoni nalažu) smesta
dobije zapaljenje pluća, ili se na licu mesta stvrdne u ljudsku ledenu skulpturu,
i umre ko partizanka na Igmanskom maršu, umesto svega toga – jedna kratka
ledena kupka našu zadrtu nevernicu, koja se do pre pet minuta ko najgori ološ
brecala svojoj jedinoj drugarici, pretvori u dobrostivu i ka Onostranom
otvorenu vernicu. Zapravo je cela ova serija jedna predugačka reklama za sve
one institucije (uključujući crkvu) koje su nevernike privodili veri putem
ledenih kupki ili ledenih tuševa i šmrkova. Jer, hej – ladna voda radi poso!
Pogledajte Džodi!
Izgubila si VERU zbog gubitka deteta, jer nisi ZNALA,
nisi pustila srce da ti otkrije da – ON TE GLEDA. S one strane. Ali ne FROM
BEYOND (Lavkraft), nego kao u najotrcanijoj, antropocentričnoj, 19-vekovnoj
romansi o duhovima. Niko zaista ne
odlazi, kaže nam se na kraju. Niko ne umire. Vreme je tepsija bureka. I
tako to.
I znate šta? Vreme je stvarno pljosnati krug! Ne samo što
tu frazu iz 1. sezone u ovoj, četvrtoj, sasvim nasumice i niđe veze izgovori
jedan lik, nego se to večito vraćanje, ta neprekidna prošlosadašnjost ogleda i
u tome da se na 4. sezonu savršeno može primeniti ono što sam još pre 7 godina
napisao za 3. sezonu, i to od reči do reči:
.jpg) |
| sad ću da te karam! |
„I najpodmuklija stvar vezana za ovu sezonu je u tome što
ona nije ubi bože loša, i što svoju lošost solidno prikriva, čuvajući
ono najgore za pred kraj, a pre toga se čini umereno zanimljivom i čak
gledljivom. Umesto da pošteno, na samom početku, kaže: „Ja sam govno!“, kao u
II sezoni, III sezona počinje u stilu: „OK, daleko je ovo od I sezone, ali
dovoljno je intrigantno da ću pogledati i 2. epizodu.“ A onda
pogledaš drugu, pa kažeš: dobro, stvari se još zapliću, sporo je to, fali mu
jača udica, ali ko zna – ima tu nekog vraga, idemo dalje. Pa pogledaš treću, a
ono – hm, i dalje ništa spektakularno, čak se previše tu dave gugutke i cedi
suva drenovina, ali šta ga znam, kao da to ipak ide u nekom zanimljivom pravcu,
makar i brzinom sušenja farbe na zidu. Pa na četvrtoj kažeš – Au, Mile, al' ga
udavi za sve pare: dal da gasim seriju na pola, il' da izdržim još ovoliko, u
nadi da će do kraja ipak biti nešto vredno pažnje? I tako, sve mic-po-mic dođeš
do kraja, a kraj je, kao što si se od samog starta pribojavao ali si odbijao da
poveruješ – UBI BOŽE!“
I zato neću uopšte da se bavim glupim MISTIFIKACIJAMA
koje služe samo za zamajavanje naivnih.
Ima u mom kraju fraza koja se koristi onda kad neko mnogo
zapitkuje „zašto, zašto?“ Na to njegovo (jer najčešće je to neki ON, neko ko
ima WHY hromozom) odgovor glasi: „Da se
dzvere budale!“ Baš tako, sa „dz“.
A ima i onaj otrcaniji odgovor na isto pitanje: „Zbog sira i vojne muzike“.
.jpg) |
| bakina tajna |
Odakle jezik na patosu, mek i sočan, šest godina posle
ubistva vlasnice? Jebem li ga! „To nije deo ove priče.“ Aha.
Zašto je ljubavnik-ubica svojoj žrtvi sočinio
„hram“/“oltar“ ukrašen slično kao što čine kultisti iz TD1 i TD3? „Da se dzvere
budale!“
Zašto su svi opsednuti spiralama, iako im znače
dijametralno suprotne stvari? „Da se dzvere budale!“
Zašto policija nije bar malkice istražila jebenu Tsalal
stanicu iz koje su naučnici nestali/pobijeni, pa da u drugoj epizodi otkrije
ono što je otkrila (how convenient) tek u šestoj? „Zbog sira i vojne muzike!“
Kako to jebene TETKICE, čistačice, baba-sere, frizerke,
uspevaju da sjebu i (muške) naučnike i (muške) korporacije, a sve uz pomoć
jedne kofe vode i par metli s dugačkom drškom i nekoliko džogera? Pa eto, kad
mogu one tetkice iz THE SHAPE OF WATER da
otmu Biće iz Močvare iz top-sekret laboratorije, mogu i ove ovde da im gase
struju na postrojenju, upadaju kako im ćune, teraju ih metlama napolje: „IŠ IŠ
IŠ, pametnjakovići, na zimu i led, ajde, profesore, skidaj gaće, idi Velikoj
Majci, pa ona ako te pomiluje, ajde brejnijak, šta zveraš, vidi ovu metletinu,
nije ti ovo penkalo!“
.jpg) |
| they done it! |
Kako može načisto smrznut, od leda skamenjen leš da
oživi, i bude funkcionalno živ još nekoliko dana potom? Pa eto, kad može onaj
izmrcvareni iz SEDAM da poskoči, a za njim još dvesta njegovih kloniranih 4/5
leševa iz prethodnih 30 godina koji poskoče u neočekivanom džamp skeru, što ne
bi mogo i ovaj? Koga zanimaju fizika i biologija, važne su metafore! Jebeš
razum i nauku, važna je vera i intuicija!
I zašto je taj smrznuti uopšte imao neku kvazi-demonsku
poruku s one strane groba da pošalje, kao opsednut, i gde taj očito natprirodni
događaj leži u ovom suštinski ipak SKUBI-DU „realističnom“ zapletu? Ma to su
metafore, nije to stvarno, ne razumeš ti to! Pusti sad razmišljanje, važan je
osećaj!
.jpg) |
| poručijo deda milisav da mu odneseš ratluk na grob! |
Dobro, a zašto muška suza nema roditelja, a ženska je
opravdanje za masovno ubistvo? Zbog da jedeš gomna + zbog „Kako mala Đokinica
zamišlja feminizam“. A zamišlja ga tako što „samo žene pate“, samo žene imaju širok
raspon emocija, dok su muški jednodimenzionalne budale: ili patetični paćenici
kao mladi pajkan koji si utepa tatka, i nikom ništa, ostade on da riba patos i
nosi lešinu na uklanjanje (i koga briga za njegove emocije, njegovu Edipalnu
dramu),
.jpg) |
| lele, tate, lele, tate... |
ili sirovi „ukrasi oko kurca“, kao nekoliko plitkih jebača s kojima se po
ovoj smrznutoj Tunguziji jebavaju naše jebulje, ili su, naravno, toxični
muškarci, čak i kad su naučnici, pa tako imamo 5-6 tih vrlih Dr Mr-ova koji se
zdušno bace da iznabadaju jedno siroto ženče, frizerku koja im je smesta
skontala te mudrijaške radove, printove, semplove i knjige, a zamalo da im
smrsi konce. E pa nećeš, sestro! Kolji! Boc boc boc! A na kraju, tako izbušenu,
ima da je zadavi „onaj što gu najviše voli“. Jer: muškarci! Ološ!
Iz svega gore rečenog očigledno je da je, sa ovakvim
nazorima tvorkinje i borkinje, sa ovakvim njenim pristupom i poetikom, izlišno
bilo očekivati HOROR od ove serije, iako je ona sve vreme koketirala s njim.
Horor je ovde bio mamac, „Da se dzvere budale“, isto kao i nabacana uskršnja
jajca, od kojih na kraju ispade – mućak. Nikoga ovde horor nije zaista zanimao,
horor je bio samo ambalaža da se privuku naivčine da progutaju još jednu „mizerabilističku
melodramu sa hepiendom“. That’s all, folks!
Toliko toga pametnog je moglo da se uradi sa tom premisom o pradrevnom kosturu u permafrostu i njegovom "čudesnom" DNK, ali ne! I pristup (antiintelektualistički) i poruka (simplicistička) prilagođeni su konvencionalnom plitkoumlju najširih masa. Science evil - Women good! Reason evil - Intuition good! Grief bad - Acceptance good! Nihilism bad - Faith good.
Ali, da ponovim, i podvučem: nije TD4 loš (samo) zato što
nije horor; loš je zato što je, bez obzira na žanr(ove), klišetizirano osmišljen
i realizovan, sa banalno-bezveznom i na kraju neubedljivom misterijom, smradno pokvarenim
crvenim haringama, nenadahnutom režijom, jeftinim trikovima, lošim likovima i
dijalozima, i „kulminacijom“ u vidu izduvanog balona: red besciljnog bauljanja,
red „vezan za stolicu sve priznaje“, pa povrh toga još ničim izazvano
„samoubistvo“ crnkinje: neee, nije se samoubila nego je odšetala u zagrljaj
Velikoj Mami s one strane, samo da bi se potom kakti „vratila“ da, kad osvane
DAY COUNTRY, posmatra veri privedenu Džodi. Jer, ne zaboravite glavnu
celomudrenu poruku: ONI NAS GLEDAJU!
.jpg) |
| NIKO! osim ovi grdni muški što gi pobismo... |
P.S. Postoje osobe bez svog mišljenja, nesposobne da
svojim mozgom i percepcijom, pa i intuicijom (pod voljom! i pod mozgom!) dođu
do elaboracije složenije od „Ovo je sranje! i „Ovo ništa ne valja!“, odnosno
„Uuuu, super serija, meni se baš sviđa!“ Takve bi mogle posegnuti za
„argumentom“ zvanim autoritet, i
kazati: „Gule, nemaš pojma! Šta bre ti znaš, ne valja ti TD4, a evo njime su
oduševljene takve veličine kao što su Džef van Dr Mr, Lerd Beron, Džon Pedžet,
Stiven Volk, Dimitrije Vojnov, Milan Konjović i mnogi drugi.“
Pa, što se ovih „naših“ žanrovaca tiče, koju su oni
seriju gledali i šta su u njoj videli, to nek ostane misterija. Ali, što se
tiče Amera kojima je TD4 baš super, reći ću ovo.
Ne postoji JEDNO krovno objašnjenje što toliki grdni
hororisti otkidaju na ovo i slična sranja, ali pada mi na um da jedan deo
razloga leži i u ovome: u hororu je, dugo vremena, postojala implicitna
mizoginija, odnosno šovinizam, odnosno objektifikacija ženskog tela i svođenje
žene na trapavo smetalo koje se sapliće po šumama i stepenicama i treba ga
spašavati, polugolo, ili golo; a čak i kad je „Finalna đevojka“ naučila sama da
se spašava, bez muške pomoći, ipak je morala da se skida u tesne majice ili u
bretele, bruseve, miniće, dok je kakti „omoćena“, i da tako na opštu radost
maše poluobnaženim sisama levo i desno dok se maklja sa psihom ili monstrumom...
Isto tako je tokom dugih decenija u hororima gej lik bio samo komik rilif,
pajac, druga po redu žrtva, odma posle crnca, ako ne i, često, psiho-ubica…
Ukratko, #me too je ogolio mnogo toga zaista lošeg,
„samopodrazumevajućeg“ u žanru, i učinio nemogućim mnogim hororistima da se
prave kako ove stvari nisu postojale i nisu takve bile, a ponegde i ostale. I
onda je krenla osveta #me too-a, i griža savesti, i osećaj potrebe da dokažeš
JA NISAM TAKAV, MOJ ŽANR NIJE TAKAV. Zato sad moraš da paradiraš time, i u
svojim pričama, romanima, filmovima, i na društvenim mrežama: živela ženska
prava, gej prava, manjine, sve je to OKEJ, i više nego okej, dole toxični
maskulinizam, gore omoćene žene, itd. I nemoj da je neko zucnuo protiv filma,
serije, knjige, gde se explicitno, aktivistički, brane ženska i ostala prava, ma
koliko (ne)vešto da su te ideje plasirane na formalnom planu, jer nije više
važan medij, ni forma, važna je poruka, šta je pisac/piškinja teo-la-lo da
kaže.
Dakle, prosto, klatno je sad skrenulo u drugu krajnost od
one (zaista ogavne, šovinističke) na kojoj je dugo bilo, i ako smo decenijama
gledali sisate bejbike kako bespomoćno ciče i vrište u kandžama vampira i
manijaka, i aplaudirali toj vrsti horora, sad ćemo, vala, neko vreme gledati
babe čistačice, domorotkinje, koje sjebavaju mega-kompanije i lude naučnike i
sjedinjavaju se s Mamom Prirodom koju zli, toxični muškarci oće da truju svojim
mošusnim Y-toxinima. Ali neće moći, dok se one pitaju, i dok su njihovi džogeri
i metle uvek-spremni da pometu Muško Zlo gde god se ono uprči.
P.P.S. A ako vam neko kaže "Isa Lopez je sjajna scenaristkinja, super je scenario za TD4, odlično je ovo napisano, odličan zaplet, sve se drži, sve je povezano i po propisu", samo mu/joj pošaljite ovaj link dole. Ja nisam bio toliko dokon da seciram svaku scenarističku glupost, rupu i varanje (i to samo u zadnjoj epizodi!), ali ovi likovi jesu, i vrlo su je temeljito ogolili: https://youtu.be/3fVuAgG66Vg?si=kX_MF3T7SDp7MEAm
.jpg)
.jpg)
aa.jpg)
a.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.png){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}