Iznad
Niške Banje nalazi se brdo Koritnjak,
a na samom njegovom vrhu je i istoimeno selo. Selo je već neko vreme (skoro)
potpuno pusto, kao i tolika slična u Srbiji, a naročito na jugu i jugoistoku
zemlje: nešto se raselilo u civilizaciju (tamo gde ima barem prodavnice,
struje, vode, puta...), nešto pomrlo – ostali samo dugmići, i poneka ruševna
kuća.
Kao
što znate, moja potraga za „gothic“ lokacijama – starim selima, grobljima,
crkvama, vodenicama, ruševinama iz ovih i onih perioda – vodila me je na razna
mesta, širom sveta, od svetionika gde je snimana
MAGLA i gradića u kojem su snimane PTICE preko najvećeg
bečkog groblja i njihove unikatne Kule
za ludake pa do gotskih lokacija u „regionu“ (gotski
Zagreb, stare
hrvatske tvrđave, horor
Istra...). Naravno, obišao sam tušta i tma mesta i širom Srbije,
uključujući vodenicu
Save Savanovića, grdne stare
crkve, kule
i zamkove
po Vojvodini, pa groblja i ruševine oko
Negotina, pa... da ne nabrajam sve, imate to na tagu putopis
pa ko nije na
vreme gledao, može sad.
Uglavnom,
obiđoh i svet i ex-Yu i Srbiju, a... pusto selo nadomak moje Banje, takoreći na
pragu mi – jok! Odavno sam se spremao da tu nepravdu ispravim i da overim
nadaleko čuveni Koritnjak, toliko slavan da je zaslužio i reportažu Blica pod
naslovom „Koritnjak,
mesto koje nije čulo dečji plač šest decenija“ a koju je zatim čak i
RTS preneo, s naslovom „Коритњак
не броји старе и не чека нове године.“ E, kad mi je bila skrenuta
pažnja i na ove priloge, shvatio sam da je Đavo doneo šalu, i da je krajnje
vreme da i lično overim to mesto.
Trebalo
je da prođe još neko vreme dok se ta akcija dala organizovati, jer Koritnjak je
na vr' brda, a tu čak i vrba mrda, i (suprajz!) uopšte nije tako lako tu se
popeti! Na kraju, društvo mi je pravio moj sestrić Matija (čija interesovanja osciliraju između horora, biciklizma i
avijacije), s kojim prošle subote sedosmo na bicikle i pođosmo ovoj selendri u
pohode.
 |
| Ne voli da pozira pa to ti je |
Od N.
Banje ka selu uzbrdo vodi asfaltni put, uzak, jedva da se dva manja auta, uz
mnogo pažnje, nekako zaobiđu bez belaja, i njime smo bicikle uglavnom gurali nagore,
i tako sve do padine blizu vrha brda s koje se u ponor otiskuju fanatični
pripadnici sekte Paraglajderi. Evo tog mesta.
Kažu
da je ova kotlina, oko N. Banje, idealna za ove fanatike zbog kretanja vazdušnih
struja ili tako nečega; izgleda da stvarno jeste jer za sve ove godine otkako
odavde skaču nisam čuo da je bio ijedan incident. A da je bio, čuo bih: ŠLJAAS,
možda i u svojoj avliji.
Blizu
ove skakaonice nalazi se i putokaz-mapa, ne baš najjasnija i najtačnija – ili
možda mi nismo njeni najbistriji čitaoci - ali nema veze, Matija & ja se pozdravismo
sa asfaltom (stavljenim relativno nedavno, kad je selo već bilo mrtvo, zbog
ovih skakača) i zaputismo se smelo, u nepoznato, delom vozeći a delom gurajući
bicikle po džombastom, zapuštenom i uglavnom uraslom drumu.
Stigli
smo do 2-3 puste kuće sa arhitekturom tipičnom za ove krajeve – čatmare, dakle,
od zemlje i drveta i nešto kamena, ali očekivali smo i tražili SELO a ne tri
nepovezane kuće, pa se zaputismo dalje. U
jednom dvorištu, u senkama, ispod drveta, slučajno primetih čoveka koji je
stajao u čudnoj pozi. Nejasno mi je šta je radio, da li je nešto jeo, ili se
maltene skrivao, uglavnom, na moje pitanje „Je li ovo selo Koritnjak?“ on je
prvo ćutao jedno 10-ak sekundi, merkao nas koji smo, šta smo, kakvi smo, od
kojih smo, da bi tek onda promrmljao da jeste, uz obavezno pitanje odakle smo (vidi mog ZAVODNIKA
za running joke na tu temu).
Ipak,
naivno očekujući selo, možda čak i sa grobljem, crkvom i tako tim elementima,
produžili smo dalje. Ali, to dalje vodilo je u šumarak, sa prijatnom
hladovinom, i kroz njega dođosmo s druge strane brda. Tamo smo zatekli još
jedan vidikovac: nisam siguran da li paraglajderi koriste i ovu livadu za svoja
samoubilačka skakanja ili je to „samo“ mesto za odmor. Čiji odmor, zapravo, kad ovde niti ko živi niti ko dolazi u ovu
nedođiju, a i zašto bi, osim ludaka što skakuću sa svojim pado-glajderima?
U
svakom slučaju, bilo je sasvim nadrealno popeti se na vrh brda, pa neravnim
drumom kroz šumu doći s druge strane samo da bi se u zelenoj pustoši – divnoj i
tihoj, da se razumemo: čist, skoro ukusan vazduh, prijatan hlad, odsustvo
ljudske gamadi... rečju, milina! – na iznenadnoj čistini zatekla Velika Drvena
Ljuljaška!
Pored
nje je i drveni sto i klupica, pa i kamenjem ograđeno ognjište, očigledno
korišćeno za ko zna kakve krvožedne i mesnate rituale neimenovanih „turista“ i
kultista na ovom pustom vrhu brda koje bi se, da je u Masačusetsu, verovatno
zvalo Sentinel Hill.
 |
Tu
smo zastali da predahnemo, i mesto je stvarno idealno za te svrhe, a i čas je
bio savršen – sunce je već zamicalo za horizont, bližilo se veče, a ionako je
već bila svežina zbog visine, što je naročito prijalo nakon žege koju ostavismo
za sobom u podnožju brda. Naročito je, u tom kontekstu, godio sok od zove koju
sam nedavno ubrao pa od nje sok napravio i mudro ga sa sobom u ovu brdsku akciju
poneo. Nije što je moj, ali ništa ne
osvežava kao taj sok (pravljen sa dodatkom limuna).
Krenuli
smo još malo podalje odatle i shvatili da, u tom pravcu, ne treba očekivati
ništa nalik selu kakvo sam očekivao (nešto kao Jerusalem's Lot), pa smo zato krenuli
nazad.
 |
| KTZ? Kulturno Turistička Zajednica? |
U
povratku blago skrenusmo s druma jednom stazicom u šumarak gde je putokaz
ukazivao na „česmu“ – začudo, pokazalo se da ova radi, pa smo tu zastali da se
okrepimo hladnom izvorskom vodom i da obnovimo svoje desetkovane zalihe
tečnosti.
Kako
natpis na česmi veli, ona je podignuta 1936. Teško je proceniti koliko je tada
selo imalo stanovnika: znamo da ih je 1921. u selu bilo 78, a 1948 = 171, što
je i najveći zabeleženi broj
stanovnika. Posle toga je opadao: 1961 = 106, 1981 = 12, 1991 = 8, 2002 =
0.
 |
Ipak, zatekli smo tu i
jednu živu i aktivnu kuću, onu sa džukelom (vidi dole), a na ovoj pustoj,
ispred koje poziram, video sam zagrobni plakat na kojem piše da je pokojnik
umro ove, 2017. godine (mada to, naravno, ne znači nužno da je do smrti živeo u
ovoj kući).
Uslikali smo u povratku tih
par kuća kraj puta ali, tvrdoglavo rešeni da ispitamo svaku mogućnost, zaputili
se i stazicom što se penje blago uzbrdo ka trećoj, primetno novijoj kući: kako
izgleda, u njoj neko živi. (To nije ova sa slike!)
Znak
toga je i ogromno tele od džukele koje je lajalo u avliji, srećom, vezano
lancem, ali i dva crna džukca, znatno manja, ali slobodna, i još na putu. Crnje
su bile prilično uporne u tome da nam priđu i možda nas malo gricnu, i trebalo
je poprilično ubeđivanja, psovanja, zlih pogleda i, naročito, kamenja, da ih
ubedimo kako im to ne bi bilo mudro, pa na kraju ovi odustadoše, ali jedva.
Tako ovom prilikom nije bilo dramatične scene psećeg horora kao u ZAVODNIKU,
ali je i u ovom svedenijem obliku dokazano da je i taj element mog plota bio
sasvim smislen i prikladan za kontekst ruralnog horora.
Da budem iskren, najviše me
je uplašila pomisao da bi Gazda te džukele mogao da izleti iz kuće, i da se
uopšte ne bi baktao time ko smo i čiji i odakle smo, nego bi možda samo odvezao
ono besno tele i pustio ga na nas. Ko zna ko je čovek koji sam živi na ovakvom
mestu…
Na kraju balade, ostadosmo
nesigurni da li je ova šačica kuća koje smo uspeli da nađemo – CELO „selo“ Koritnjak
ili samo njegov manji ogranak, i ako je tako, GDE mu je ostatak. Tu misteriju
ostavili smo za neki drugi put jer mrak je ubrzano padao, a nije mudro previše
čeprkati po ovakvim mestima kad sunce zađe...
Spuštanje nizbrdo bilo je
sumanutost svoje vrste, ali na svu sreću moj bajs je izdržao sve napore (a pre
svega, na moje iznenađenje, kočnice) i odlično se pokazao kako ranije, po
drumovima i džombama i brdima, tako i po asfaltnoj strmini niz koju smo se
sjurili za manje od 10 minuta...
Matija
je bio dobar kompanjon a i fotograf (njemu hvala na skoro svim ovim fotkama!),
pa je vrlo verovatno da ćemo se zajedno zaputiti u još neku sličnu gotik avanturu...
