nakon što smo apsolvirali subverzivnu srbiju, a potom i neke jadne pokušaje njenog dezavuisanja, red je da se osvrnemo na određene susrete sa znamenitim ljudima, što bi reko čiča gurđijev.
Frank Henenlotter & Herschell Gordon Lewis
ovu dvojicu sam upoznao već prve večeri mog boravka u montrealu. tačnije, već prvih mojih sati tamo.
pošto sam umoran bio odbačen do hotela, imao sam samo sat i po ili dva sata max za prvi ljucki san u poslednjih 48 sata (jet-lag or no jet-lag) pre zakazane večere sa ovima. dosuđeno vreme za spavanje bilo mi je, naravno, premalo: sa zaista natčovečanskim naporima naterao sam se, noga pred nogu, da na jedvite jade ustanem iz kreveta i istuširam se. bio sam totalno mrtvosan, i da nije u pitanju bila unikatna prilika – nisam ni slutio koliko! – da s ovima posedim i popričam u opuštenoj atmosferi, zaista bih se inače teško naterao da ustanem pre ponoći. bilo je čak trenutaka u kojima mi je đavolak na levom ramenu šaputao: 'more, vrati se u krevet, vidi kako je udoban i mek, baci se lepo na jastuk, ove ćeš da sretneš i sutra ili narednih dana...' i MALO je falilo da ga poslušam.
srećom, naterao sam se da se oteturam do zakazanog mesta, ali sam, naravno, zakasnio nekih 25 minuta, i ovi su već otišli u taj italo restoran. srećom, mič dejvis se zateko tu, pa me on odveo do mesta (par blokova udaljenog).
long story short: seo sam prekoputa henenlottera, a između mene i heršela sedeo je majk vranej, gazda something weird video kompanije.
da pojasnim: ja prema heršelu nemam nikakav fanovski odnos. ne volim njegove filmove, ništa mi ne znače u životu, ali poštujem njihov curio značaj za splatter, a naročito heršelovu inteligenciju, koja me je zaprepastila u obilatom intervjuu za spec. izdanje RE/SEARCHA 'incredibly strange movies' koje je jedna od prvih stranih knjiga o hororu koje sam kupio. luis u njoj (kao i fridmen, njegov producent, uostalom) deluje beskrajno pametnije i zabavnije nego što bi se iz njegovih 'filmova' (da ih tako nazovem) naslutilo.
s druge strane, henenloter je moja stara ljubav, još otkad sam tamo negde 1989. na VHS piratu gledo BRAIN DAMAGE i razduševio se; usledili su BASKET CASE 2 i FRANKENHOOKER, na sreću u video-klub MB u nišu stigli vrlo brzo po izlasku, tu negde oko 1993. i smesta overeni. najduže sam čekao na prvi BASKET CASE, koji sam nabavio tek 2002. godine od jednog lika koji ga je lažnom kreditnom akrticom kupio iz amerike – bilo je to pre divxa, a vhs se nije mogao naći nigde. henenloter mi je bio tim draži što sam o njemu vrlo malo znao – u knjigama o hororu njegovi filmovi retko se analiziraju – jedva da ih neko i pomene, uzgred – a kasnije, na netu, bilo je teško naći nešto supstancijalnije o njemu.
a sad, najzad, oči u oči s njim, bukvalno.
nažalost, pažnju mi je skretao vranej, inače beskrajno srdačan lik, koji samo što me nije grlio i po ramenu tapšao, budući s moje desne strane, pa sam morao i s njim malo da pričam. don't get me wrong, čova je vrlo zabavan i pun sjajnih anegdota, nije da me one nisu zanimale, ali ipak – mnogo više mi je bilo stalo da propitam henelotera za zdravlje junačko.
a zdravlje mu, nažalost, izgleda i nije najbolje. donedavno je imao baš ozbiljne i teške probleme, a sad mu je valjda bolje, ali on sve vreme tokom kog sam ga video – ne samo na toj večeri, nego i kasnije, sutra uveče, na premijeri dokumentarca o heršelu koji je ko-režirao – frenk nije izgledao najbolje. kasnije mi rekoše da je on prilično introvertan lik, da ne voli pozornicu, gužvu, nepoznate ljude itsl. i da zato u takvim prilikama deluje kao da bi najradije bio negde drugde, na nekom usamljenijem i tišem mestu.
ipak, neumoljiv kao što jesam, uspeo sam da ga prorešetam oko nekih stvari koje mi je bilo najpreče da doznam, a naročito vezano za to šta naredno sprema (učtivo sam zaobišao svaku referencu na njegov mega-razočaravajući BAD BIOLOGY ). kazao je da trenutno pakuje jedan konvencionalan film koji se, kako reče, neće dopasti njegovim fanovima – po istinitom događaju, nije horor, biće r-rated ali bez njegovog prepoznatljivog ludila – pa kad to zaradi neku paricu, onda će, nada se, moći da radi svoj dugo spremani SICK IN THE HEAD.
kazao mi je još i da je u pregovorima da proda prava na rimejk BASKET CASE, ali da još čeka ozbiljnu i konkretnu ponudu. BRAIN DAMAGE, na žalost, nije u njegovom vlasništvu, i s tim može da radi ko šta oće (pod uslovom da kupi od sadašnjih vlasnika, ali frenk se tu ništa ne pita).
sa heršelom sam uporedio iskustva kao sa kolegom, pošto je on neko vreme predavao književnost (čini mi se, na nivou srednje škole) pre nego što se bacio na nudie exploitation & gore. složili smo se da su njegovi studenti iz 1950-ih prilično slični po svojoj 'zainteresovanosti' za književnost kao i moji s početka 21. veka. pričao mi je koliko je fridmen loše, praktično slep i gluv. luis se, pak, drži prilično dobro za svoje godine, iako pogrbljen, duhovno je prisutan, svež i zabavan. posle dokumentarca deda je pred masom otpevao celu celcatu pesmu 'south's gonna rise again' iz 2000 MAINACS. neki su se čudili kako bre pamti sve reči: hej, pa on je to i napisao za film! publika je bila na nogama, mada je očito da je samo manji broj njih znao text pesme, pa su se ubacivali samo na 'JIII-HAAAAJ!'
nisam ostao da gledam ponoćnu projekciju BLOOD FEAST (1963) a zbog praćenja Q & A sa luisom i frenkom, propustio sam i početak filma RUBBER, što sam kasnije (prekasno!) zažalio. elem, činilo mi se da je to yet another one-joke trash movie (automobilska guma kao serijski ubica!), ali posle sam od svih živih čuo najbolje stvari o tome. no, ne žalim što sam ostao da naživo vidim deda heršela i čiča frenka jer, kako ispade, oni su već koliko sutra imali da putuju nazad, pa mi je ovo bila jedina prilika za druženje sa njima. baš šteta; a nadao sam se da frenka malo sadržajnije intervjuišem... čak i omot BRAIN DAMAGE DVD-a mi ostade nepotpisan zbog njihovog nenajavljeno kratkog boravka na fantaziji! :(
