VREME ČUDA

  

            Ghoul inspiriše! Ghoul nadahnjuje! Ghoul podstiče!

            (Ghoul piše o sebi u trećem licu! Žasu!)

            Elem, moje najnovije ukazivanje na LOPOVLUK Bobana Kneževića – inače, opštepoznatu činjenicu svima koji iole obitavaju u svetu žanrovskog literarnog i stripovskog fandoma! – zadahnulo je, ni manje ni više, nego jednostranični članak u magazinu VREME (br. 1551, od 24. septembra 2020.), u rubrici VREME UžIVANJA, pod naslovom „Lajk“.

            Konkretni povod za donji napis jeste moja odluka da sa liste „prijatelja“ na Fejsbuku obrišem 15-ak „prijatelja“ koji su na stranici lopova Bobana Kneževića lajkovali njegovu objavu da je izdao svoj najnoviji lopovluk. Znam da je nekima taj moj čin teško razumljiv, pa zato moram da nacrtam: KO LAJKUJE LOPOVA, GHOULU NIJE PRIJATELJ. Šta tu nije jasno? A naročito ako taj lopov krade od mene (Ghoula).

            Ipak, ova krajnje jednostavna jednadžba nije bila jasna Nikoli Dragomiroviću, mom bivšem „prijatelju“ na Fejsbuku (videli smo se u par navrata u okviru neke šire stripadžijske družine i razmenili po koju reč, ništa naročito). Pošto mu nije bila jasna, morao je da napiše sledeći tekst.

 

            Na ovo izrečeno imam reći sledeće.

 

„ta dvojica su zavađena otkad je Fejsbuka, a verovatno i ranije.“

= Koješta. Novinar se nije obavestio. Zavada je počela kada me je Boban prvi put banovao sa svog foruma, 2010. godine. Detalji o tom slučaju, za ljubitelje sapunskih opera, zabeleženi su OVDE.

 

 

„da shvatim da sam jedan od odstreljenih frendova osobe X.“

= Bože, kakva patetika. Odstreljeni... Ni u koga nisam pucao!

 

 

„Razlog – lajk u pogrešno vreme i na pogrešnom mestu.“

= Tačnije, lajkovanje LOPOVA i njegove KRAĐE (jasno i nedvosmisleno dokumentovane više puta – ali zabole „novinara“ da proverava bilo šta...)

 

 

„Dakle, u mom životu njegovo anfrendovanje neće prouzrokovati nikakve promene.“

= Naravno da važi i obrnuto: odnosno, da se radi o iole bitnoj osobi u mom životu, ne bih je tako olako „odstrelio“. Hell, pa ja i dan-danas imam više desetina zajedničkih prijatelja sa B. K.

 

 

„posledicama takvog radikalnog reza“

= Radikalnog? Ili nebitnog? Come on, nema ništa radikalno u anfrendovanju neke nebitne osobe, jedva-poznanika. Pa nije to kao da sam, recimo, anfrendovao Dušana Mladenovića zbog ovoga – ili tako nekoga s kim i naživo godinama i decenijama drugujem.

 

 

„uvlačenja drugih u lične sukobe sa nekom osobom.“

= Uvlačenje? Ja nikoga ni u šta ne uvlačim. Ali ako se neko sam, od svoje volje, svrsta uz LOPOVA, koji je više puta jednu te istu stvar UKRAO OD MENE, jbg sam se „uvukao“ gde ne treba.

 

 

„Važne su njihova korelacija i jednostrana odluka da se sukob sa nekim reflektuje na treću, četvrtu ili petu osobu, što se već graniči sa lošim manirima.“

= Dobar jutar! Dobrodošli u svet kiber prostora i međuljudskih odnosa na njima! Svaki put kad nekoga frendujete ili anfrendujete, kad nešto nečije lajkujete ili šerujete - vi činite IZBOR, koji može nositi i moralne posledice.   

„Ako nešto ovlaš konstatujemo kao poluinteresantnu informaciju i posvetimo joj mikrosekundu klikćući na plavi palac Fejsbuka“ onda smo žrtve sopstvene površnosti, nezainteresovanosti, nebrige.

Istina je da klikćući nisi podržao ljubitelja pedofilije, SNS-a ili Levijatana nego „samo“ LOPOVA, za kojega ZNAŠ da je lopov, ili barem bi morao znati, jer odavno si u kružocima stripskim i izdavačkim, pa ako si sve ovo vreme ostao slep kod očiju, ako do sad nisi znao ko je i šta je Boban onda stvarno – ćao! To ne znači da si ikakva moralna veličina, ili bezgrešni tip koji će drugima da popuje o „lošim manirima“.

U mojoj slici sveta, onaj ko lajkuje LOPOVA kriv je za mnogo više od loših manira. Uostalom, loš je manir biti neobavešten i nezainteresovan, i to ne o nekakvom sitnom i nebitnom detalju nečije zaleđine kojom se nisi bavio jer te ne zanima: Bobanova lopovska, piratska prošlost i sadašnjost previše su očigledne i poznate svakome ko se uopšte potrudio da otvori oči i mozak bar na dve sekunde, a kreće se u krugovima u kojima se kreće autor ovog članka.

 

 

„A taj sukob, da dodatno pojasnimo stvari, nema veze sa krucijalnim pitanjima društva kao što su ideološke razlike preko kojih je nemoguće preći.“

= Izvinjavam se ali za mene je ključna ideološka razlika preko koje je nemoguće preći sledeća: da li je u redu ukrasti ili nije.

Moja ideologija je UKRASTI JE LOŠE.

Bobanova ideologija je UKRASTI JE DOBRO I KORISNO: KRADEM SVE ŠTO MI SE SVIDI, PA PREPRODAJEM DRUGIMA, UZIMAM PARE NEOBAVEŠTENIMA I NEZAINTERESOVANIMA, I NIKO MI NIŠTA NE MOŽE JER IZDAVAČI I PREVODIOCI OD KOJIH KRADEM NEĆE DA BACAJU ŽIVCE I NOVCE I PO SUDU DA SE POVLAČE SA PILIĆAREM KAO ŠTO SAM JA.

Dragomirovićeva ideologija je BAŠ ME BRIGA DAL NEKO KRADE ILI NE, NEMAM JA VREMENA TIME DA SE BAVIM, IMAM PREČA POSLA.

Iz ovoga je više nego očigledno ideološko neslaganje između mene i njih dvojice – ali i tanak korak koji deli N.D. od B.K. jer zatvaranje očiju na Lopova Bobana je ono što njega osnažuje i donekle omogućava.

 

„Nisu se njih dvojica zavadili zbog toga što jedan podržava pedofiliju, SNS ili Levijatan, već oko toga ko je kome isplatio honorar za prevode i ko je ostao dužan za iste. Drugim rečima, nešto što se ne tiče ni mene, niti bilo kog drugog, osim njih dvojice.“

= Notorna budalaština. „Novinar“ se opet nije potrudio čak ni naknadno (nakon inicijalne nebrige) da se obavesti. Uopšte stvar nije u tome „ko je kome isplatio honorar za prevode i ko je ostao dužan za iste“. Neisplaćeni honorari nemaju nikakve veze u ovoj priči.

 

 

„Da li je jedan objavio knjigu sa prerađenim prevodima ovog drugog, pa se ovaj našao obeščašćenim i pokradenim, pitanje je za državne organe, a ne za poznanike sa Fejsbuka koji sa datim temama nemaju nikakve veze. Iskreno, ne zanima ih.“

= Opa, pa ako mog „frenda“ sa Fejsbuka nije briga da li je njegov „frend“ (ja) pokraden ili nije, onda on definitivno nema šta da traži među mojim „frendovima“. Čemu uopšte nadalje održavati formu kvazidrugarstva ako mog drugara baš zabole dal me neko potkrada ili ne?

 

 

„Mora li konzument društvenih mreža da po statusima i objavama gazi kao po minskom polju, rezimirajući i kontemplirajući da li će neki lajk izazvati više gneva nego sadržina posta, i ko će biti uvređen ako nešto ovlaš konstatujemo kao poluinteresantnu informaciju i posvetimo joj mikrosekundu klikćući na plavi palac Fejsbuka? Ja tu obavezu nemam, i volja mi je lajkovati šta mi se ište, bez obaveze da poznajem korelacije između dva digitalna (ne)prijatelja.“

= NEWSFLASH: MORA! Hoćeš da učestvuješ na društvenim mrežama, ali bez ikakve odgovornosti, bez ikakvog udubljivanja, tretirajući sve što vidiš kao „poluinteresantnu informaciju“ i posvećujući onome što vidiš samo mikrosekundu, klikćući levo i desno na plavi palac Fejsbuka ne brinući koga i šta zapravo lajkuješ? Površno i neozbiljno. Čovječe! Pa gdje ti živiš! Ako je i od jednog stripadžije, mnogo je!

 

„Da li bih ja tako deklarativno otpisao nekoga ako lajkuje nešto što mi se ne dopada? Najdalje što sam u svom digitalnom svetu otišao jeste kada sam...“

= Ali koga zabole za to šta si ti uradio ili šta bi ti uradio? Ko si pa ti da to ikoga zanima? Jesi li ti neki moralni arbitar, neka veličina prema kojoj svi treba da se upravljaju i odmeravaju? Malo je stvari odvratnijih mi od tih umišljenih arbitara koji rezonuju „Ako JA nešto ne bih uradio, niko to ne bi trebalo da uradi – jer JA radim ispravno, i ko ne radi kao JA, taj u najmanju ruku ima loše manire, a u najveću...“

 

 

„S druge strane, u više navrata sam ostajao bez obećanog honorara ili mi je na neki drugi način naneta šteta, i nikada mi nije padalo na pamet da sa dotičnima vodim rat preko Fejsbuka, a ponajmanje da u taj spor uvlačim druge osobe.“

= Divno, moralna gromado i paragone vrline, svaka ti čast, divimo ti se do imbecilnosti i nominujemo te za Patrijarha, zvaćemo te Pavle Drugi, Mirotočivi.

Svako bira svoj rat i kako će ga i da li će ga i gde će ga voditi. Ja u moj nikoga ne uvlačim. Ako neko nešto moje lajkuje, po svojoj volji to čini, sam se u to uvlači. Ako ne lajkuje, niko ga ne tera niti mu/joj zamera. Slobodna volja!

 

 

„No, kao što rekoh, jedno ovakvo anfrendovanje neće me držati budnim noću. I ovako sam mu posvetio previše vremena. A ti, bivši prijatelju, zbogom i srećno.“

= Pa i ne treba da te drži budnim noću. Nije ni izvedeno s tim ciljem. Biće dovoljno ako te bude držalo budnim danju! Izvedeno je prosto iz higijenskih razloga, jer ne volim da mi među „frendovima“ obitavaju oni koji mi to nisu. Ništa lično! Srećno i Zbogom.

 

P.S. Imaš 10% popusta na Bobanovu orgiju LOPOVLUKA, tako da si u trostrukom plusu: em si u VREMENU pred svima mahao svojom visokom moralnošću (nadam se za honoror, a ne za dž? Nešto sam načuo da VREME nema para da plaća honorarce), em osobu koja u najmanju ruku ima loše manire više nemaš za „frenda“, em još imaš popust kod Bobana LOPOVA, za čiji te lopovluk nije briga, jer to je „stvar između nas dvojice i organa reda“. Bravo!

SVI SU NA DOBITKU!

 * * * * *

            „Ali Gule, ovo je sve glupo i nevredno tolike drame!“

            = Slažem se da je glupo, a drame nema nigde. Dramu su digli drugi. Ja sam tiho i bez buke obrisao tih 15-ak Bobanovih ljubitelja, od kojih bar polovina njih ne bi to ni primetili da ja nisam na Fejsu to uzgred pomenuo u jednom komentaru, a Boban to onda video pa svuda razglasio (na Fejsu i na svom propalom forumu) da bi dizao dževu jer ono njegovo sranje od knjige inače nije privuklo nikakvu diskusiju niti interesovanje. (On inače pomno prati moje Fb objave, iako je blokiran; očito ima neki dupli, lažni profil sa kojega prati javne objave onih koji su ga blokirali. Meni to ne smeta, dapače, super mi je što me čita; i treba da me čita! Možda nešto i nauči!) A onda to naraste do članka u VREMENU! Pričajte mi o DRAMI! Hej, pa ne izlazim ja baš svaki dan u novinama, pa da ovo tek tako ignorišem. Moj osvrt je bio neminovan...

 

„Ali Gule, mi bismo radije čitali osvrte na nove horore a ne ovaj treš!“

= Znam, ali ovih dana i nedelja, posle pisanja romana mozak mi je raspoložen još samo za kuckanje laganog štiva, zajebancije, sprdnje, itsl. Ne mogu sad da se upuštam u dubinske analize knjiga i filmova dok mi je sav mozak i sva duša u PROKLETIJAMA. Ovim glupostima se razonođujem pred spavanje. Plus, ipak ne možete reći da neke ozbiljne teme i pitanja vredna promišljanja nisu pokrenuti i ovim tekstom!

Ipak, obećavam, sledeći blog post biće posvećen mom osvrtu na horore koje sam gledao u poslednjih nekoliko meseci.

 

„Ali Gule, nisi li ti pomalo licimur: nazivaš Bobana LOPOVOM, koga svi znaju kao takvog, itd, a zašto si onda ti sarađivao s njim na prvom NEKRONOMIKONU, a? Al sam ti ga šukno sad, ajd’ tico, propevaj, bwahahahaha!“

= Ništa mi nisi šukno, budalo. Nisam licemer. Moja jedina saradnja sa Bobanom desila se u jedino (kratko) vreme kad se on nije bavio lopovlukom, nego kad je poslovao legalno, u okviru „Belog Puta“. Znači, izvorni NEKRONOMIKON sam uradio u okviru prave i, kako je tad izgledalo (2008-09. godine), ozbiljne izdavačke kuće – ugovori, honorari, plasman, sve je bilo kako treba (osim honorara, smešno sitnog, ali nema veze, nisam to radio primarno za pare: u vreme kad sam počeo rad na NEKRONOMIKONU još sam radio na faxu i primao više para nego što mi je trebalo). Dakle, s tom osobom sam radio knjigu jedan jedini put, onda kad je stajao pod velikim i naizgled profesionalnim kišobranom „Belog Puta“ – ni pre, ni posle toga. A naročito ne posle toga, kad je razotkrio i svoju patologiju i svoj lopovluk.

„Ali Gule, nije lepo da tako pričaš o konkurenciji. Nisu to lepi maniri. Pljuvanjem po Bobanu ti njemu praviš reklamu, njemu nabacuješ mušterije!“

= Pre svega, ne može LOPOV da bude konkurencija nekome ko radi pošteno i stručno. Mi uopšte ne igramo istu utakmicu, nismo u istom filmu. Mi (Orfelin) proizvodimo nešto novo, originalno, kvalitetno i stručno. A onda on, Boban, dođe na kvarno pa to uzme bez pitanja i bez prava, prepakuje i preprodaje.

Da, svestan sam toga da pričanjem o njegovoj ANTOLOGIJI LOPOVLUKA pravim reklamu koju bez mene ne bi imao; pa o toj knjizi na njegovom rođenom forumu NIKO živ reč nije beknuo mesecima, dok je ovaj to najavljivao. I dan-danas mora da priča sam sa sobom, šireći neke svoje laži... Najnovija: da ja uopšte tamo nisam banovan. Ne, nisam uopšte, samo ni ne da pristupnu lozinku...

Ali da, znam takođe da postoje i oni kojima Bobanov lopovluk ne smeta, kojima ne valja Orfelin a dobar im je Boban. Pa, takvi njega i zaslužuju. Ko za bolje nije, neka mu ga Boban. Ako sam ja celom mojom pričom o njegovim lažima i krađama uspeo da nekoga ZAINTERESUJEM da lopovu i lažovu daje pare, a ne onima od kojih je on te materijale ukrao – pa nek mu daje. Ko se s Bobanom liže, i treba ovaj pare da mu diže.

LEPOTA SMRTI

Evo i novog, pretposlednjeg nastavka mog mega-eseja NEKROFILIJA - NEKAD I SAD, posvećenog pričama H.F. Lavkrafta i Popi Z. Brajt.

Ko još nije primetio, Orfelin je nedavno objavio zbirku priča UKUS PELINA Popi Z. Brajt, u mom prevodu, a priča koja je nadahnula ovaj esej nalazi se u njoj.

Prethodni nastavci eseja su ovde:

 

AUTSAJDERI I MRTVI MUZEJI

 

MRTVI EROS kod Lavkrafta i Popi Z. Brajt

 

A sada...

 

LEPOTA SMRTI

 

Be thus when thou art dead and I will kill thee

And love thee after.

W. Shakespeare: Othello, V, 2

 

            Jedan od kvaliteta koji Lavkraftovog "Goniča" izdižu iz mora sličnih "palp" priča njegovog doba jeste motivacija glavnih junaka, o kojoj je već bilo reči. Umesto banalnih pljačkaša grobova [kakve, recimo, nalazimo u klasičnoj Stivensonovoj (R. L. Stevenson) priči "Kradljivci tela" (Body Snatchers)] on nas upoznaje sa dvojicom "sanjara mračne i nemirne vrste", sa dvojicom esteta. Istina, radi se o naročitoj estetici, daleko od klasičnih poimanja i vrednovanja, ali ipak izgrađenoj (u očaju) i doslednoj (u svojim kontradikcijama).

            Malo je dela u svetskoj literaturi u kojima je u toj meri prisutno insistiranje na estetici mrtvila kao što je slučaj u Lavkraftovom pisanju. Ono se ogleda ne samo u gustim, klaustrofobičnim opisima grobalja, kripti, podzemnih tamnica, bunara, podruma i sl. već prelazi i na višu skalu, u poznijim pričama, gde ih zamenjuju: ljudske naseobine u raspadanju; zapušteni gradovi; neizmerno podzemlje ispod Velike piramide, koje krije užasni kult smrti; čitave podzemne civilizacije i bezbrojna napuštena svetilišta; Kadat, titanski grad Starijih Bogova, izgrađen od masivnih blokova crne stene, visoko u planinama pustinje Leng - grad čijoj milenijumskoj pustoši jedino igre senki i nezemaljskih uglova i perspektiva daju neku preteću vrstu "živosti"...

            Vrhunac ove estetike nalazi se bez ikakve sumnje u pompeznom, u nedogled prostrtom gradu tuđinaca od pre pedesetak miliona godina, zarobljenom u ledu visokih planina Antarktika. Ultimativno, ali efektno preterivanje je ono što se krije ispod njega: u pećinskoj tami zemljinih dubina na južnom polu u mračne vode potopljen leži još jedan grad. Među mrtvim stenama, mrtvom vodom dopola progutan, počiva nekropola od kiklopskih blokova... Ovome treba dodati i nezaboravne opise neizmerne kamene pustinje Leng, u kojoj i ono malo "žitelja" nisu ni sasvim živi ni sasvim ljudski, te ledene beživotne pustare južnog pola i oštre "planine ludila" u njima. A čak ni to nije kraj: tu su i podjednako mrtva staništa i pejsaži drugih planeta; čitav svemir tek mračni je i mrtvi bezdan iz koga ništa dobro i živo ne može da dođe - beskrajna praznina, hladnoća i poneka mrtva stena - "Ovo odvratno groblje univerzuma."^[1]

            Kosmička odvratnost, metafizičko gađenje dovedeno do ovolikih ekstrema donekle zalazi u patologiju - tačnije, onaj zajednički presek skupova genijalnosti i patologije, koji je tek u poslednjih stotinak godina počeo da se ozbiljnije i dublje istražuje. Kolin Vilson je donekle u pravu kada zapaža: "(...) bilo je očigledno da izrazito nasilje i morbidnost njegovih dela predstavljaju tipičnu reakciju 'autsajdera' na svet koji je za njega bio sirov i nepodnošljiv",^[2] ali fundametalno greši kada tvrdi: "on je poslednji od velikih romantičarskih 'autsajdera' i njegovo delo označava kraj jednog doba."^[3] Na žalost ili na sreću, upravo njegova opsednutost stilizacijom mrtvih eksterijera i enterijera i insistiranje na telesnom užasu sakaćenja i deformacije i upravo osećanje sveopšteg mrtvila, zatočenosti, klaustrofobije, otupelosti, nemoći - čine ga jednim od autentičnih začetnika i utemeljitelja novog senzibiliteta druge polovine XX veka. A to doba očigledno nije doba Vodolije, već - kako to američki filmski kritičar Robin Vud (Robin Wood) zapaža - doba Saturna.^[4]

            Da njegov duh ne samo da živi i dalje, već nikad nije ni bio aktuelniji, najbolje svedoči upravo priča Popi Z. Brajt, koja ga sedamdeset godina kasnije vrlo dosledno prati i - razvija. Najznačajnija izmena jeste definitivno ukidanje one mrske ambivalencije koja narušava lepotu većine Lavkraftovih priča. Brajtova briše moralizatorski stav koji Lavkraftovi junaci (tj. on sam) imaju prema svojim "mračnim" aktivnostima, i koji i pored sve uverljivo proklamovane ljubavi prema novom i drugačijem prečesto opterećen njegovim uobičajenim epitetima: "ludo", "odvratno", "ogavno", "šokantno", "bogohulno", "nesveto" i sl. koji, u stvari, reflektuju tragove stare moralnosti engleskog džentlmena u inače amoralnim i smelim pokušajima proširenja granice ljudskog iskustva.

            "Bogohulno" je pridev koji bi Luis iz priče Popi Z. Brajt izgovorio samo u inspiraciji crnohumornom ironijom. Ova spisateljica promišljeno preuzima Lavkraftovo poimanje estetizacije i stilizacije ružnog kao jedinu utehu izmorenih senzibiliteta, i čisti je od svake nepripadajuće joj primese moralizatorstva. Time je ovaj stav iskazan ne samo ubedljivije, nego i efektnije. Kako će primiti ponašanje njenih glavnih likova - simpatijom, razumevanjem, odbojnošću, gnušanjem... - sugerisano je čitaocu na delikatniji način, bez nametljivih epiteta.

            Pored estetizacije morbidnog i perverznog, u obe ove priče nalazimo i onaj viši stupanj toga, koji je u vezi sa simbolizmom i dekadencijom, tačnije njihovim začetnikom, Edgarom A. Poom: radi se o "ritualizaciji" smrti. Izgradnja muzeja-mauzoleja, meditacije, molitve i paljenje sveća pred tamošnjim "relikvijama"; narkotično umesto mističkog iskustva, seksualne orgije umesto crkvenih misa, kopulacija umesto komunije (pričešce) - sve su to oblici ispoljavanja jedne religije bez boga, bez kanona, bez vere. To je letargična, bezvoljna, nesistematična, samodovoljna religija onih za koje postoji samo jedna dilema: "Hteti ne-biće ili ne hteti biće - pitanje je sad." Ostalo je samo apatično ritualizovano prikrivanje praznine.

            Muzeji raspadanja koje junaci ove dve priče sastavljaju i ukrašavaju najočigledniji su primeri toga. Kod Lavkrafta je muzej zamišljen i opisan sa za njega karakterističnim preterivanjem:

Duž zidova ove odbojne sobe sanduci drevnih mumija smenjivali su se sa očuvanim, doskora živim telima savršeno prepariranim i doteranim veštim rukama mrtvozornika; i sa nadgrobnim spomenicima ugrabljenim sa najstarijih crkvenih grobalja na svetu. Niše su tu i tamo sadržale lobanje svih oblika, i glave očuvane u različitim fazama raspadanja. Tu su se mogle naći istrulele, ćelave lobanje čuvenih plemića, i sjajne zlataste glave tek sahranjene dece.^[5]

 

Tu je i najmaštovitija (ujedno i najmorbidnija) kreacija: nizovi leševa konopcima uvezani u svojevrsni ples mrtvaca, danse macabre pokrenut pneumatskim pumpama u nasumičnu, mehanizovanu zombi-igru:

 

Naš muzej bio je bogohulno, nezamislivo mesto na kome smo sa satanskim ukusom i neurotičnom virtuoznošću okupili čitav jedan univerzum užasa i raspadanja kako bismo uzbudili naše dosadom izmorene senzibilitete. Beše to tajna prostorija, duboko pod zemljom; gde su krupni krilati demoni isklesani u bazaltu i oniksu bljuvali čudnu zelenu i narandžastu svetlost, a skrivene pneumatske pumpe u kaleidoskopske plesove smrti pokretale nizove crvenih koštavih stvari ruku za ruku upletenih i tako visnulih sa bezbrojnih crnih konopaca. Kroz ove pumpe stizali su nam po želji oni mirisi za kojima su naša čula najviše žudela; ponekad dašak bledih grobljanskih ljiljana; ponekad narkotične smole zamišljenih istočnjačkih svetilišta mrtvih kraljeva, a ponekad - drhtim čak i dok se prisećam toga! - zastrašujući smradovi otvorenog groba što uzburkavaju dušu.

 

            U poređenju s upravo opisanim, muzej Luisa i Hauarda manje je kitnjast i slikovit: delovi tela, glave, prah, tričarije pokupljene iz grobova...

 

Bili smo srećni dok smo sređivali muzej, glancali unutrašnjost zidne armature od plemenitih metala, brisali prašinu što je poput mraza visila u baršunastim ukrasima tapeta, i spaljivali naizmenično mirisne smole i krpice koje smo natapali svojom krvlju, kako bismo sobama dali onaj miris za kojim smo žudeli: opojni miris kosturnice dovoljno jak da nas izludi. Putovali smo daleko radi naše zbirke, ali smo se uvek vraćali sa sanducima punim stvari koje nikada čoveku nisu bile namenjene za posed. Čuli smo da je u nekom dalekom gradiću umrla neka devojčica sa ljubičastim očima; nema ni sedam dana potom, a već smo imali te oči u ukrašenoj posudi od rezanog stakla, potopljene u formaldehid. Gulili smo koščani prah i kamenac sa dna pradrevnih kovčega; krali smo tek sparušene glave i ruke dece sveže položene u grob, sa mekanim prstićima i usnama poput crvenih latica. Imali smo jevtine ukrase i nasleđene dragocenosti, crvima izjedene molitvenike i pokrove ukrućene od blata. Nisam ozbiljno shvatao Luisovu priču o vođenju ljubavi u kosturnici - ali nisam ni računao na užitak koji u meni može potaknuti pomoću butne kosti natopljene mirisnim ružinim uljem.^[6]

 

Popi Z. Brajt mudro uviđa da u preterivanju ne može nadmašiti Lavkrafta, a sve i ako bi pokušala, rezultat bi bio tragikomičan i neubedljiv. Kod nje odsustvo naglašenih gotskih ukrasa i nastranih umetničkih dela potcrtava ključnu temu njene priče: "smrt u životu" njenih junaka, naspram "života u smrti" kod Lavkrafta. Sedamdeset godina ranije, Lavkraftovi gulovi su - koliko god izmoreni i otupeli na sve spoljašnje poticaje - još uvek u sebi posedovali crtu kreativnosti, makar i nastrane. Oni sami klešu svoje krilate demone u bazaltu i oniksu, tuđim crtežima pridružuju svoje slike, originalno zamišljaju i ostvaruju "ples mrtvaca", sami improvizuju uvrnute kakofonije na muzičkim instrumentima, a i sâmo iskopavanje grobova - sa precizno određenim okruženjem, dobom noći, mesečinom, raspoloženjem, itd. - za njih je "najizraženiji oblik estetske ekspresije".

Putovanja na kojima smo grabljivo sakupljali naša neizreciva blaga bila su uvek u umetničkom smislu nezaboravna. Mi nismo bili vulgarni gulovi vec smo radili samo u uslovima naročitog raspoloženja, zemljišta, okruženja, vremena, godišnjeg doba i mesečeve faze. Ovaj hobi bio je za nas najizraženiji oblik estetske ekspresije, i njegovim tehničkim detaljima posvećivali smo minucioznu pažnju. Neodgovarajuće doba noći, treperavi efekat svetla ili otežano kopanje vlaže crnice bi nam gotovo upropastili ono ekstatično golicanje koje je pratilo ekshumaciju neke značajne zemljine tajne u raspadanju.^[7]

            Rigor mortis današnjeg čovečanstva čini i moderne gulove tek pasivnim konzumentima već gotovih, tuđih proizvoda (recimo, muzike), nesposobnim - jalovim - bezvoljnim da u svojoj narko-letargiji išta novo stvore. Čak ni akt iskopavanja grobova nema onaj nivo promišljenog, planiranog, traženog estetskog čina, već je sveden tek na još jedan bezstrasan pokušaj da se uzbude nervi i poigra sa opasnošću. Kreativnost, kao suštinski element života - mrtva je. Ništa novo ne nastaje, postojeće se razlaže i (samo)ubija, entropija je zakon prihvaćen i sa zadovoljstvom ispoštovan. Otpor postoji jedino još u vidu namernog odlaganja propasti, kako bi se došlo do jedinog mogućeg užitka - mazohističkog.

 

 

---KRAJ U SLEDEĆEM BROJU

---

[1] H. F. Lavkraft, "Niarlatotep", u: Lavkraft, Nekronomikon, Orfelin izdavaštvo, 2018.

[2] Colin Wilson: "Introduction", in: Crawling Chaos, ibid, p. 8

[3] C. Wilson, ibid, p. 11

[4] Robin Wood, "Uvod u američki horor film", Pitanja br. 4-5-6, Zagreb, 1989, str. 142. Ova kvalifikacija data je povodom filma Teksaški masakr motornom testerom (The Texas Chainsaw Massacre, Tobe Hooper, 1974), koji nimalo slučajno pruža niz ilustrativnih primera za atmosferu dekadencije, haosa i sloma svih vrednosti - ali i neke od najmaštovitijih vizuelizacija nekrofilne estetike u najbukvalnijem smislu (nameštaj od ljudskih kostiju, stilizovana "skulptura" od delova ljudskih leševa, itd.).

[5] H. F. Lavkraft, "Gonič", u: Lavkraft, Nekronomikon, 2018.

[6] P. Z. Brajt, isto, str. 739.

[7] H. F. Lavkraft, isto,

Boban Knežević ponovo krade!

 

A sada, reklama za jedno divno novo izdanje fantastike i horora. NEKRONOMIKON 2, u izdanju Everest Media Bobana Kneževića, naročito će se dopasti onim čitaocima koje nije briga da li su tekstovi koje čitaju ukradeni ili legalno pribavljeni i plaćeni; da li su stručno priređeni ili su navrat-nanos nabacani; da li su ukusno dizajnirani ili predstavljaju vizuelnu salatu svega i svačega drečavog, bez trunke ukusa.

            Već sam više puta ovde upozoravao na lopovluk okorelog pirata, Bobana Kneževića. Pisao sam, npr. o izdanju u kojem je ukrao moje prevode Lavkrafta iz NEKRONOMIKONA (koje sada imate legalno u Orfelinovom izdanju), i objavio ih u knjizi pod naslovom USUD. Vidi detalje o tome OVDE.

Pisao sam i dokazivao da je njegov knjižuljak nazvan Snoviđenje ka neznanom Kadatu zapravo vrlo nevešto „posrbljen“ hrvatski prevod tog kratkog romana, koji je u Hrvatskoj izašao 2011. godine pod naslovom Potraga za neznanim Kadathom (Zagrebačka naklada), a njega je Boban bez ikakvog prava ili obzira ukrao od hrvatskog prevodioca (Toni Golub). Vidi detalje OVDE.

Taj ukradeni prevod sa hrvatskog sada imate ponovljen (iznova ukraden) i u ovoj knjižurini. Navali narode, kome krađa ne smeta!

Istina, ko poštuje stručnost, znanje i poštenje, na srpskom može da kupi i stručno, sa engleskog prevedeno izdanje tog dela koje je izdao Makondo a preveo dr Dejan Ognjanović... Samo kažem: vi odaberite!

Pored tog lopovluka, pirat Boban je za NEKRONOMIKON 2 ukrao i sledeće prevode.

Prevode priča „Neizrecivo“, „Slika u kući“, „Užas u četvrti Red Huk“ i „Hladan vazduh“, koje je, za Orfelin (za zbirku ŠAPTAČ U TAMI) uradila Andrea Gomboš, Boban Knežević je ukrao, bez pitanja i dozvole prevodioca i izdavača. Prepisao ih je u „svoju“ knjižurinu, a da bezobrazluk bude još veći, čak je u impresumu i naveo ime prevoditeljke, koja o tome ništa ne zna!

 

Prevode priča i novela „Senka izvan vremena“, „Stvorenje na pragu“ i „Stanovnik mraka“, koje je uradio Đorđe Petrović, a koje je od njega Orfelin uz dogovor i finansijsku nadoknadu preuzeo u svojim knjigama U PLANINAMA LUDILA i NEKRONOMIKON, Boban Knežević je ukrao, bez pitanja i dozvole prevodioca i izdavača, i prepisao ih u „svoju“ knjižurinu.

 

Sve prevode koje je u impresumu NEKRONOMIKON 2 potpisao imenom Marko Fančović – dakle, „On“, „Vrebajuća strava“, „Šaptač u tami“, i mega-esej/mini-knjiga Mišela Uelbeka, „Lavkraft: Protiv sveta, protiv života“ – Boban Knežević je ukrao, bez pitanja i dozvole prevodioca i hrvatskih izdavača, „posrbio ih“ i prepisao u „svoju“ knjižurinu.

 

Prevode priča Jasne Jovanov i Sonje Janoski Boban Knežević je takođe ukrao, ne tražeći ni dozvolu ni nudeći naknadu. Ovo znam po tome što je još u vreme prvog Nekronomikona, tj. puno nakon što je knjiga izašla, Boban meni sa smehom pričao kako je J. Jovanov nekako našla njegov kontajkt i tražila mu nadoknadu, a on bio u fazonu „Ha ha, evo sad ću, samo što nisam!“ (Za njene prevode Orfelin je, za svoj ultimativni NEKRONOMIKON, uredno platio po dogovoru sa njom.)

Prevode koje je potpisao imenom „Žaklina Lotina“ ukrao je sa hrvatskog, a kao „prevodioca“ naveo, po svemu sudeći, lažno ime, jer ni Gugl ni Narodna Biblioteka Srbije ne znaju za osobu s tim imenom. Tačnije, Nar. Bib. zna za nju, kao „autorku“ Bobanovog sa hrvatskog ukradenog pa posrbljenog prevoda Bredberijevog romana koji je čak i na „srpski“ objavljen kao MARSIJANSKE (a ne, kako bi na srpskom trebalo, MARSOVSKE) HRONIKE. Dakle, Žaklina Lotina je, očigledno, pseudonim koji Boban koristi kad krade hrvatske prevode.

 

***

 

Da li da sada ulazim u raspetljavanje toga da li osoba koja je potpisana kao priređivač ove ružne kupusare uopšte postoji? Ko je Vladimir Zavadovski? „Ekspert za Lavkrafta“, autor knjiga Ženski horoskop i Žena & zodijak – ili još jedno lažno ime iza koga se krije ko zna koji Bobanov čauš? Tu istragu prepuštam onima koji imaju više volje i vremena da se bave Bobanovim hohštaplerskim falsifikatima, lažnim imenima i sličnim budalaštinama.

 

***

 

Da li da sad ulazim u detaljnu analizu Uvoda i Pogovora tog Zavadovskog, kao i napomena uz priče, koje su u najvećoj meri ukradene od mene, iz NEKRONOMIKONA, pa prepričane? Mogao bih, ali čemu? PROKLETIJE se neće same napisati...

 

***

 

Da li da vas zabavljam „simpatičnim“ detaljima Bobanovog lopovluka – npr. kada je Boban krao prevod Đorđa Petrovića, priče „Stanovnik mraka“, lopov je, kradući ovaj prevod, ukrao i moje uredničke fusnote uz tu priču, iz NEKRONOMIKONA (Orfelinovo izdanje), ali je mene nekako propustio da navede, pa sad, kad tamo vidite ono „prim. ur.“ ispada da je te fusnote napisao fantomski „Zavadovski“.

Primer: prvo slika iz Bobanovog N2 (2020), a zatim, ispod, iz Orfelinovog NEKRONOMIKONA (2018).

 

***

 

Da li da se uopšte bavim nakaradnim dizajnom, gde se solidne ilustracije Milosava Ostojića mešaju sa kičem skinutim s interneta? Hej, valjda ima ko to voli! Pa, nek izvoli! Kome je ovo lepo, nek da Lopovu Bobanu 4 hiljadarke koliko ova orgija kiča košta. Što rekô Mark Tven, „Budala i njene pare lako se rastaju.“

 

***

 

Ne, neću da zalazim u te finese. Niti ću da ismevam lopova, koji se potpisao kao koautor „Enciklopedijskog“ vodiča kroz Lavkrafta, a koji u kratkom 15-minutnom promo-videu ne ume da nabode ni tačna imena ljudi koje pominje (pa tako, umesto Blavacke on pominje Blavicku, umesto Kolina Vilsona Boban-expert govori o Vilsonu Kolinu, navodi Remzija Kembela kao primer nekoga ko isprva nije voleo Lavkrafta pa ga je kasnije zavoleo – što je blatantno netačno: Kembel je karijeru započeo sa 18 godina objavivši zbirku priča koje su potpuni omaži Lavkraftu, itd itd).

Umesto toga, ponavljam: svako ko lajkuje LOPOVA Bobana, svako ko kupuje njegove „knjige“, taj je saučesnik i finansijer lopova, i potpomaže (nagrađuje) njegove krađe.

Ali OK, u Srbiji se krađa ne smatra baš svuda nečim lošim, svako ovde voli da ukrade kad ga ne gledaju, a pored toga, sigurno ima i čitalaca koje baš zabole da li je izdavač ove kupusare tražio dozvolu od prevodilaca ili je njihova dela ukrao bez pitanja, da li im je dao ikakav cvonjak za njihov rad – oni bi samo da ČITAJU LAVKRAFTA, po svaku cenu, pa kud puklo! A prevodioce ko jebe; a i lektore, kad smo kod toga; i dizajnere; šta će nam svi ti luksuzi!

E, pa, dobro, svima koji bi ovu knjigu poželeli da imaju zbog svoje velike ljubavi prema Lavkraftu, ja mogu da poručim sledeće: SVE u ovoj knjizi što je iole dobro i vredno čitanja, već imate na srpskom, u stručnim i profesionalnim prevodima, u lepo dizajniranim knjigama koje su radili profesionalci i stručnjaci, a ne lopovi i dunsteri poput Bobana Kneževića. To malo stvari koje se ovde javljaju po prvi put isključivo su neki trećerazredni fragmenti, minijaturice i kurioziteti.

Konkretno, ovo dole je sadržaj knjige NEKRONOMIKON 2. Pored svakog naslova ja sam stavio podatak gde tu stvar možete pročitati, a da pritom podržite ozbiljne izdavače, a ne LOPOVE. Evo:

 

PROZA:

17 Potomak

23 U kripti = Bezimeni grad, Orfelin, 2020

33 Stvorenje na pragu = Nekronomikon, Orfelin, 2018

55 Senka izvan vremena = U planinama ludila, Orfelin, 2018

109 Grobnica = Bezimeni grad, Orfelin, 2020

118 Šta donosi mesec

121 Beli brod

126 Mačke Ultara = Snovita potraga za neznanim Kadatom, Makondo, 2017

131 Propast koja se sručila na Sarnat

139 Selefais = Snovita potraga za neznanim Kadatom, Makondo, 2017

144 Iranonova potraga

151 Drugi bogovi = Snovita potraga za neznanim Kadatom, Makondo, 2017

157 Nečastivi sveštenik = Bezimeni grad, Orfelin, 2020

162 Mesečeva močvara = Bezimeni grad, Orfelin, 2020

171 Narod iz davnina

179 U planinama ludila = U planinama ludila, Orfelin, 2018

271 S one strane sna = Bezimeni grad, Orfelin, 2020

281 Izjava Rendolfa Kartera = Nekronomikon, Orfelin, 2018

287 Srebrni ključ = Nekronomikon, Orfelin, 2018

299 Kroz kapije srebrnog ključa = Biće kao dodatak novom, mom prevodu Slučaja Čarlsa Dekstera Vorda, Orfelin, 2021.

331 Neizrecivo = Šaptač u tami, Orfelin, 2015

339 Snoviđenje ka neznanom Kadatu = Snovita potraga za neznanim Kadatom, Makondo, 2017

421 Hladan vazduh = Šaptač u tami, Orfelin, 2015

429 Užas u četvrti Red Huk = Šaptač u tami, Orfelin, 2015

449 On = Bezimeni grad, Orfelin, 2020

458 Drvo

463 Vrebajuća strava = Šaptač u tami, Orfelin, 2015

481 Stvorenje na mesečini

485 Ulica

491 Slika u kući = Šaptač u tami, Orfelin, 2015

499 Preobražaj Huana Romera

506 Azatot

509 Šaptač u tami = Šaptač u tami, Orfelin, 2015

562 Hipnos = Bezimeni grad, Orfelin, 2020

569 Stanovnik mraka = Nekronomikon, Orfelin, 2018

588 Potpuni zaborav

590 Knjiga

POEZIJA
598 Providens

600 Kuća

601 Jezero košmara

603 Gljive jug-gotske (sic!)

TEORIJA

625 LAVKRAFTIJANA, enciklopedijski leksikon pojmova vezanih za Lavkrafta

= Napomene dr Ognjanovića o Bogovima, Demonima, Knjigama, Likovima, Mestima i drugim bitnim stvarima o Lavkraftu imate u svim Orfelinovim knjigama Lavkrafta.

767 Mišel Uelbek – LAVKRAFT: PROTIV SVETA, PROTIV ŽIVOTA

= Veliki odlomak iz ovog eseja, imate u tematu časopisa GRADAC br. 171-172, koji je priredio dr Ognjanović

831 H.F. Lavkraft – NATPRIRODNA STRAVA U KNJIŽEVNOSTI

= Novi, korigovan i anotiran prevod ovog eseja uradiće dr Ognjanović, za Orfelin.

899 Vladimir Zavadovski – LAVKRAFT, S ONE STRANE POJMLJIVOG

 = Stručne pogovore Dr Ognjanovića imate u svim Orfelinovim knjigama. Ali OK, možda je i ovaj ekspert za ženske horoskope imao nešto vredno da kaže? 

* * *

 

Eto, za kraj, da nacrtam: Lavkraft je u javnom domenu i niko nema tapiju na objavljivanje njegovih dela. Dakle, u ovom konkretnom slučaju nije problem što je Lopov Boban objavio nešto od Lavkrafta, niko mu to ne brani, ako je mislio da može i ume bolje od Orfelina i Ghoula. Ali, problem je u tome što je UKRAO tuđe prevode od izdavača i prevodilaca koji profesionalno rade svoj posao i trude se da opstanu na tržištu knjiga pošteno radeći svoj posao. A onda dođe mufljuz Boban, pa ukrade tuđi rad, i kiti se njime kao nekim velikim postignućem.

Dragi čitaoci, izbori su u toku. Glasajte svojim novčanicima: fantomski Zavadovski – ili dr Ognjanović; Lopov Boban – ili Orfelin izdavaštvo. Biće kako vi odlučite. Za svakoga ko zna šta valja, ovo je lažna dilema.

 

***

 

U međuvremenu, ja sam obavestio neke od prevodilaca čiji je rad ukraden, i dao im Bobanov kontakt. Očigledno su mu neki već pisali, jer Boban sad na svom forumu ilustruje izreku: KO KRADE TAJ I LAŽE.

Naime, on se upliće u takav galimatijas laži i besmislica da bi bilo glupo detaljno se unositi u to. Samo kratko, za one kojima treba crtati, osvrnuću se na njegove laži:

 

1) „Ja sam pre šest meseci objavio veliki oglas u Politici u kome pozivam prevodioce određenih priča i knjiga i priređivače i tako to, da mi se jave kako bismo napravili dogovor oko objavljivanja i plaćanja. Ako se niko ne javi u roku od tri meseca, ja imam pravo da štampam ta dela, a naknadno autor ili prevodilac ne mogu da mi osporavaju na sudu to pravo i traže zabranu distribucije knjige.“

 

= Ja sam pre šest meseci u Politici objavio oglas u kojem kažem BOBAN KNEŽEVIĆ JE NOTORNI LAŽOV I LOPOV. Pošto se on nije javio u međuvremenu da to demantuje, od sad pa nadalje imam pravo da govorim kako je BOBAN KNEŽEVIĆ NOTORNI LAŽOV I LOPOV.   

 

2) Ekipa iz Tabarnakula je nedostupna, Orfelin se oglušio i ja sam uradio legalnu stvar koju mi zakon dopušta.

 

= Orfelin se NIJE oglušio, Orfelinu NOTORNI LAŽOV I LOPOV BOBAN KNEŽEVIĆ nije pisao.

            A sve i da je pisao, kakav je odgovor očekivao? Pa ko normalan od nekog izdavača, koji ima tiraž neke knjige u prodaji, traži pravo da izdaje materijal iz te iste knjige? Pa da li je neko malouman da kaže: „U redu je, Bobane, slobodno ti štampaj ovaj isti prevod koji smo mi uredno naručili i platili, nema problema...“

 

3) „Prevodioci počinju sada da se javljaju i svi će dobiti ono što im pripada, pa palamuđenje o bilo kakvoj nelegalnosti ne stoji.“

 

= Prevodioci počinju sada da se javljaju jer im je nekako promakao baš taj broj Politike s Bobanovim oglasom, ali im nije promakao Ghoulov mejl u kojem ih obaveštava o KRAĐI njihovih dela... Dakle, Boban će morati da pljune pare koje je mislio da im zakine.

4) „Nevezano za ovaj Nekronomikon, Gul će postati svestan jednog dana da se i on oglušio da se javi na moj poziv oko regulisanja njegovih prava na Nekronomikonu 1 i da ja sada to ladno dajem u štampu, treće izdanje, a on može samo da dobije honorar o kome se dogovorimo. Morao sam da uputim javni poziv jer je pobrisao sve svoje veze sa mnom i nisam imao načina da ga nađem.“

 

= Još jedna notorna, bestidna laž. Jedina „veza“ koju sam pobrisao s Bobanom jeste blokiranje na Fejsbuku, nakon što je on mene (po drugi put!) banovao na svom forumu. Moj mejl lepo stoji na mom blogu, a ne u malim oglasima Politike; moj mejl on dobro zna, jer smo preko njega komunicirali pre 10 godina, i isti je kao pre 10 godina, kao i pre 20. Dakle, priča „nisam imao načina da ga nađem“ je bajka za onu šačicu koja još veruje njegovim lažima.

Povrh svega, za krađu prevoda iz Orfelinovih izdanja trebalo jeda piše Orfelinu; ja nisam ni vlasnik ni izdavač. A Orfelinov mejl lepo stoji na njihovom sajtu... a ne u malim oglasima Politike.

Onaj ko je stvarno hteo da dođe do kontakta prevodilaca koji su objavljivali za Orfelin trebalo je da piše Orfelinu da mu da njihove e-mail adrese, a ne da, NAVODNO, daje oglas u Politici (to se radi kad se traže naslednici preminulih prevodilaca, a ne ako hoćeš da nađeš nekoga ko je živ i zdrav i čiji prevodi su izašli u knjizi aktivnog, postojećeg, dostupnog izdavača!)

 

5) „Deluje kao budalaština, ali zakon mi dopušta takav pristup. Dakle, njegova priča da sam lopov je lažna, uzbunjivačka i može se proglasiti za štetnu pa kao takva podleže zakonskom procesuiranju. Bilo bi zanimljivo videti da li bi na sudu bila veća odšteta koju on mora da plati meni zbog klevete ili zakonom regulisana naknada u slučaju da se autor/prevodilac ne javi u zakonskom roku.“

 

= Da, zaista deluje kao budalaština, zato što i JESTE budalaština. Moja priča da je Boban LOPOV nije lažna: vidi kopije mejlova i poruka gore. Stvarno bi bio cirkus dostojan ove nakaradne zemlje da sutra LOPOV (višestruko dokazani, davno poznat kao takav) tuži uzbunjivača zato što je očiglednom LOPOVU rekao da je LOPOV!

 

photo by vlladarr

6) Na pitanje jedne od nepokolebivih Vernica U Bezgrešnog Bobana o tome što je koristio moje fusnote iz Orfelinovog Nekronomikona, a da me pritom nije potpisao kao autora istih, LAŽOV I LOPOV odgovara besramno: „Ima literatura na kraju knjige, korišćeni izvori i tako to... on je bre doktor horora, ima brojne članke, normalno je da ga ljudi citiraju i preuzimaju.“

            = Ono što je propustio reći jeste da moje ime, prilikom ovih navoda NIJE navedeno, stoji samo „(prim. ur.)“ – a u tom BOBANOMIKONU ja nisam urednik, nego fantomski Zavadovski.

            Da LAŽ bude još besramnija, u literaturi na kraju knjige nijedno moje delo se uopšte ne pominje.

            Evo, pogledajte i sami.

            Znači, crno na belo sam, više puta, pokazao da je BOBAN KNEŽEVIĆ NOTORNI LAŽOV I LOPOV.

            Kome ovo nije dovoljno, taj je stvarno beznadežan.