LEPOTA SMRTI

Evo i novog, pretposlednjeg nastavka mog mega-eseja NEKROFILIJA - NEKAD I SAD, posvećenog pričama H.F. Lavkrafta i Popi Z. Brajt.

Ko još nije primetio, Orfelin je nedavno objavio zbirku priča UKUS PELINA Popi Z. Brajt, u mom prevodu, a priča koja je nadahnula ovaj esej nalazi se u njoj.

Prethodni nastavci eseja su ovde:

 

AUTSAJDERI I MRTVI MUZEJI

 

MRTVI EROS kod Lavkrafta i Popi Z. Brajt

 

A sada...

 

LEPOTA SMRTI

 

Be thus when thou art dead and I will kill thee

And love thee after.

W. Shakespeare: Othello, V, 2

 

            Jedan od kvaliteta koji Lavkraftovog "Goniča" izdižu iz mora sličnih "palp" priča njegovog doba jeste motivacija glavnih junaka, o kojoj je već bilo reči. Umesto banalnih pljačkaša grobova [kakve, recimo, nalazimo u klasičnoj Stivensonovoj (R. L. Stevenson) priči "Kradljivci tela" (Body Snatchers)] on nas upoznaje sa dvojicom "sanjara mračne i nemirne vrste", sa dvojicom esteta. Istina, radi se o naročitoj estetici, daleko od klasičnih poimanja i vrednovanja, ali ipak izgrađenoj (u očaju) i doslednoj (u svojim kontradikcijama).

            Malo je dela u svetskoj literaturi u kojima je u toj meri prisutno insistiranje na estetici mrtvila kao što je slučaj u Lavkraftovom pisanju. Ono se ogleda ne samo u gustim, klaustrofobičnim opisima grobalja, kripti, podzemnih tamnica, bunara, podruma i sl. već prelazi i na višu skalu, u poznijim pričama, gde ih zamenjuju: ljudske naseobine u raspadanju; zapušteni gradovi; neizmerno podzemlje ispod Velike piramide, koje krije užasni kult smrti; čitave podzemne civilizacije i bezbrojna napuštena svetilišta; Kadat, titanski grad Starijih Bogova, izgrađen od masivnih blokova crne stene, visoko u planinama pustinje Leng - grad čijoj milenijumskoj pustoši jedino igre senki i nezemaljskih uglova i perspektiva daju neku preteću vrstu "živosti"...

            Vrhunac ove estetike nalazi se bez ikakve sumnje u pompeznom, u nedogled prostrtom gradu tuđinaca od pre pedesetak miliona godina, zarobljenom u ledu visokih planina Antarktika. Ultimativno, ali efektno preterivanje je ono što se krije ispod njega: u pećinskoj tami zemljinih dubina na južnom polu u mračne vode potopljen leži još jedan grad. Među mrtvim stenama, mrtvom vodom dopola progutan, počiva nekropola od kiklopskih blokova... Ovome treba dodati i nezaboravne opise neizmerne kamene pustinje Leng, u kojoj i ono malo "žitelja" nisu ni sasvim živi ni sasvim ljudski, te ledene beživotne pustare južnog pola i oštre "planine ludila" u njima. A čak ni to nije kraj: tu su i podjednako mrtva staništa i pejsaži drugih planeta; čitav svemir tek mračni je i mrtvi bezdan iz koga ništa dobro i živo ne može da dođe - beskrajna praznina, hladnoća i poneka mrtva stena - "Ovo odvratno groblje univerzuma."^[1]

            Kosmička odvratnost, metafizičko gađenje dovedeno do ovolikih ekstrema donekle zalazi u patologiju - tačnije, onaj zajednički presek skupova genijalnosti i patologije, koji je tek u poslednjih stotinak godina počeo da se ozbiljnije i dublje istražuje. Kolin Vilson je donekle u pravu kada zapaža: "(...) bilo je očigledno da izrazito nasilje i morbidnost njegovih dela predstavljaju tipičnu reakciju 'autsajdera' na svet koji je za njega bio sirov i nepodnošljiv",^[2] ali fundametalno greši kada tvrdi: "on je poslednji od velikih romantičarskih 'autsajdera' i njegovo delo označava kraj jednog doba."^[3] Na žalost ili na sreću, upravo njegova opsednutost stilizacijom mrtvih eksterijera i enterijera i insistiranje na telesnom užasu sakaćenja i deformacije i upravo osećanje sveopšteg mrtvila, zatočenosti, klaustrofobije, otupelosti, nemoći - čine ga jednim od autentičnih začetnika i utemeljitelja novog senzibiliteta druge polovine XX veka. A to doba očigledno nije doba Vodolije, već - kako to američki filmski kritičar Robin Vud (Robin Wood) zapaža - doba Saturna.^[4]

            Da njegov duh ne samo da živi i dalje, već nikad nije ni bio aktuelniji, najbolje svedoči upravo priča Popi Z. Brajt, koja ga sedamdeset godina kasnije vrlo dosledno prati i - razvija. Najznačajnija izmena jeste definitivno ukidanje one mrske ambivalencije koja narušava lepotu većine Lavkraftovih priča. Brajtova briše moralizatorski stav koji Lavkraftovi junaci (tj. on sam) imaju prema svojim "mračnim" aktivnostima, i koji i pored sve uverljivo proklamovane ljubavi prema novom i drugačijem prečesto opterećen njegovim uobičajenim epitetima: "ludo", "odvratno", "ogavno", "šokantno", "bogohulno", "nesveto" i sl. koji, u stvari, reflektuju tragove stare moralnosti engleskog džentlmena u inače amoralnim i smelim pokušajima proširenja granice ljudskog iskustva.

            "Bogohulno" je pridev koji bi Luis iz priče Popi Z. Brajt izgovorio samo u inspiraciji crnohumornom ironijom. Ova spisateljica promišljeno preuzima Lavkraftovo poimanje estetizacije i stilizacije ružnog kao jedinu utehu izmorenih senzibiliteta, i čisti je od svake nepripadajuće joj primese moralizatorstva. Time je ovaj stav iskazan ne samo ubedljivije, nego i efektnije. Kako će primiti ponašanje njenih glavnih likova - simpatijom, razumevanjem, odbojnošću, gnušanjem... - sugerisano je čitaocu na delikatniji način, bez nametljivih epiteta.

            Pored estetizacije morbidnog i perverznog, u obe ove priče nalazimo i onaj viši stupanj toga, koji je u vezi sa simbolizmom i dekadencijom, tačnije njihovim začetnikom, Edgarom A. Poom: radi se o "ritualizaciji" smrti. Izgradnja muzeja-mauzoleja, meditacije, molitve i paljenje sveća pred tamošnjim "relikvijama"; narkotično umesto mističkog iskustva, seksualne orgije umesto crkvenih misa, kopulacija umesto komunije (pričešce) - sve su to oblici ispoljavanja jedne religije bez boga, bez kanona, bez vere. To je letargična, bezvoljna, nesistematična, samodovoljna religija onih za koje postoji samo jedna dilema: "Hteti ne-biće ili ne hteti biće - pitanje je sad." Ostalo je samo apatično ritualizovano prikrivanje praznine.

            Muzeji raspadanja koje junaci ove dve priče sastavljaju i ukrašavaju najočigledniji su primeri toga. Kod Lavkrafta je muzej zamišljen i opisan sa za njega karakterističnim preterivanjem:

Duž zidova ove odbojne sobe sanduci drevnih mumija smenjivali su se sa očuvanim, doskora živim telima savršeno prepariranim i doteranim veštim rukama mrtvozornika; i sa nadgrobnim spomenicima ugrabljenim sa najstarijih crkvenih grobalja na svetu. Niše su tu i tamo sadržale lobanje svih oblika, i glave očuvane u različitim fazama raspadanja. Tu su se mogle naći istrulele, ćelave lobanje čuvenih plemića, i sjajne zlataste glave tek sahranjene dece.^[5]

 

Tu je i najmaštovitija (ujedno i najmorbidnija) kreacija: nizovi leševa konopcima uvezani u svojevrsni ples mrtvaca, danse macabre pokrenut pneumatskim pumpama u nasumičnu, mehanizovanu zombi-igru:

 

Naš muzej bio je bogohulno, nezamislivo mesto na kome smo sa satanskim ukusom i neurotičnom virtuoznošću okupili čitav jedan univerzum užasa i raspadanja kako bismo uzbudili naše dosadom izmorene senzibilitete. Beše to tajna prostorija, duboko pod zemljom; gde su krupni krilati demoni isklesani u bazaltu i oniksu bljuvali čudnu zelenu i narandžastu svetlost, a skrivene pneumatske pumpe u kaleidoskopske plesove smrti pokretale nizove crvenih koštavih stvari ruku za ruku upletenih i tako visnulih sa bezbrojnih crnih konopaca. Kroz ove pumpe stizali su nam po želji oni mirisi za kojima su naša čula najviše žudela; ponekad dašak bledih grobljanskih ljiljana; ponekad narkotične smole zamišljenih istočnjačkih svetilišta mrtvih kraljeva, a ponekad - drhtim čak i dok se prisećam toga! - zastrašujući smradovi otvorenog groba što uzburkavaju dušu.

 

            U poređenju s upravo opisanim, muzej Luisa i Hauarda manje je kitnjast i slikovit: delovi tela, glave, prah, tričarije pokupljene iz grobova...

 

Bili smo srećni dok smo sređivali muzej, glancali unutrašnjost zidne armature od plemenitih metala, brisali prašinu što je poput mraza visila u baršunastim ukrasima tapeta, i spaljivali naizmenično mirisne smole i krpice koje smo natapali svojom krvlju, kako bismo sobama dali onaj miris za kojim smo žudeli: opojni miris kosturnice dovoljno jak da nas izludi. Putovali smo daleko radi naše zbirke, ali smo se uvek vraćali sa sanducima punim stvari koje nikada čoveku nisu bile namenjene za posed. Čuli smo da je u nekom dalekom gradiću umrla neka devojčica sa ljubičastim očima; nema ni sedam dana potom, a već smo imali te oči u ukrašenoj posudi od rezanog stakla, potopljene u formaldehid. Gulili smo koščani prah i kamenac sa dna pradrevnih kovčega; krali smo tek sparušene glave i ruke dece sveže položene u grob, sa mekanim prstićima i usnama poput crvenih latica. Imali smo jevtine ukrase i nasleđene dragocenosti, crvima izjedene molitvenike i pokrove ukrućene od blata. Nisam ozbiljno shvatao Luisovu priču o vođenju ljubavi u kosturnici - ali nisam ni računao na užitak koji u meni može potaknuti pomoću butne kosti natopljene mirisnim ružinim uljem.^[6]

 

Popi Z. Brajt mudro uviđa da u preterivanju ne može nadmašiti Lavkrafta, a sve i ako bi pokušala, rezultat bi bio tragikomičan i neubedljiv. Kod nje odsustvo naglašenih gotskih ukrasa i nastranih umetničkih dela potcrtava ključnu temu njene priče: "smrt u životu" njenih junaka, naspram "života u smrti" kod Lavkrafta. Sedamdeset godina ranije, Lavkraftovi gulovi su - koliko god izmoreni i otupeli na sve spoljašnje poticaje - još uvek u sebi posedovali crtu kreativnosti, makar i nastrane. Oni sami klešu svoje krilate demone u bazaltu i oniksu, tuđim crtežima pridružuju svoje slike, originalno zamišljaju i ostvaruju "ples mrtvaca", sami improvizuju uvrnute kakofonije na muzičkim instrumentima, a i sâmo iskopavanje grobova - sa precizno određenim okruženjem, dobom noći, mesečinom, raspoloženjem, itd. - za njih je "najizraženiji oblik estetske ekspresije".

Putovanja na kojima smo grabljivo sakupljali naša neizreciva blaga bila su uvek u umetničkom smislu nezaboravna. Mi nismo bili vulgarni gulovi vec smo radili samo u uslovima naročitog raspoloženja, zemljišta, okruženja, vremena, godišnjeg doba i mesečeve faze. Ovaj hobi bio je za nas najizraženiji oblik estetske ekspresije, i njegovim tehničkim detaljima posvećivali smo minucioznu pažnju. Neodgovarajuće doba noći, treperavi efekat svetla ili otežano kopanje vlaže crnice bi nam gotovo upropastili ono ekstatično golicanje koje je pratilo ekshumaciju neke značajne zemljine tajne u raspadanju.^[7]

            Rigor mortis današnjeg čovečanstva čini i moderne gulove tek pasivnim konzumentima već gotovih, tuđih proizvoda (recimo, muzike), nesposobnim - jalovim - bezvoljnim da u svojoj narko-letargiji išta novo stvore. Čak ni akt iskopavanja grobova nema onaj nivo promišljenog, planiranog, traženog estetskog čina, već je sveden tek na još jedan bezstrasan pokušaj da se uzbude nervi i poigra sa opasnošću. Kreativnost, kao suštinski element života - mrtva je. Ništa novo ne nastaje, postojeće se razlaže i (samo)ubija, entropija je zakon prihvaćen i sa zadovoljstvom ispoštovan. Otpor postoji jedino još u vidu namernog odlaganja propasti, kako bi se došlo do jedinog mogućeg užitka - mazohističkog.

 

 

---KRAJ U SLEDEĆEM BROJU

---

[1] H. F. Lavkraft, "Niarlatotep", u: Lavkraft, Nekronomikon, Orfelin izdavaštvo, 2018.

[2] Colin Wilson: "Introduction", in: Crawling Chaos, ibid, p. 8

[3] C. Wilson, ibid, p. 11

[4] Robin Wood, "Uvod u američki horor film", Pitanja br. 4-5-6, Zagreb, 1989, str. 142. Ova kvalifikacija data je povodom filma Teksaški masakr motornom testerom (The Texas Chainsaw Massacre, Tobe Hooper, 1974), koji nimalo slučajno pruža niz ilustrativnih primera za atmosferu dekadencije, haosa i sloma svih vrednosti - ali i neke od najmaštovitijih vizuelizacija nekrofilne estetike u najbukvalnijem smislu (nameštaj od ljudskih kostiju, stilizovana "skulptura" od delova ljudskih leševa, itd.).

[5] H. F. Lavkraft, "Gonič", u: Lavkraft, Nekronomikon, 2018.

[6] P. Z. Brajt, isto, str. 739.

[7] H. F. Lavkraft, isto,