Stiže DOLAZAK HORORA!

 

Dragi moji, već sam vam na ovom mestu najavio moju najnoviju knjižurinu, DOLAZAK HORORA: KNJIŽEVNOST, ali iz nekih pitanja i komentara koje sam dobio od tada imam utisak da nekima još uvek nije najjasnije o čemu je ta knjiga, zapravo, čime se bavi, šta u njoj ima a šta nema, o čemu se tu piše, a o čemu se NE piše…

            Zbog toga, ispod možete videti definitivnu, finalnu verziju SADRŽAJA iz knjige koja izlazi tačno za Sajam. Da, biće je na štandu Orfelina odmah od početka, od 25. oktobra, pa nadalje.

 

A pored toga, ekskluzivno na ovom blogu možete sada pročitati i moju Uvodnu reč, iz koje bi trebalo da vam bude jasnije i o čemu je ova knjiga, i o čemu nije, kao i koje knjige planiram da napišem posle nje, kao svojevrsni produžetak…

Čitav ovaj post ilustrovan je fotkama koje na kraju nisu ušle u knjigu, ali su bile u širem izboru za nju. U obilno ilustrovanoj knjizi su neke druge, još lepše i bolje. Prelistajte i uverite se, za nekoliko dana, na Sajmu…

 

 

 Dejan Ognjanović 

 

 DOLAZAK HORORA: 

 KNJIŽEVNOST 

 

Kritička istorija recepcije horor žanra

u srpskoj i jugoslovenskoj kulturi

 

 

Uvodna reč: Osvrt strave

 

Dođe tako trenutak u životu kada čovek oseti da je ono iza njega duže, a verovatno i lepše i bolje, od onoga ispred. U toj fazi čovek sebe hvata kako se sve češće osvrće unazad, ne samo s golom nostalgijom, nego i s promišljanjem. Šta je bilo? Kako je bilo? Zašto je baš tako bilo? Da li je moralo…? Da li je moglo drugačije? Koji su faktori doveli do ovoga, ili onoga, ili su, pak, sprečili javljanje nečega? Koje su veze i međuodnosi i zakonitosti postojali između onoga što je, dok se odvijalo, delovalo kao čist haos slučaja i proizvoljnosti?

            U toj fazi, između mladosti i truljenja, koju neki zovu zrelost, pravi je čas da se piše istorija – ili autobiografija. A ja, večito nezasit, i konstitucionalno prkosan pred ili-ili dihotomijama, odlučio sam: napisaću oboje istovremeno.

prvo izdanje na srpskom

            Knjiga u vašim rukama je istorija horora i hororisanja u jugoslovenskoj, a potom i srpskoj kulturi, ali pošto je njen autor prvo bio njen davnašnji, posvećeni konzument, a zatim i aktivni kreativni konstituent (kao pisac, kritičar, esejista, urednik, prevodilac, doktor književnih nauka), on ne može da sebe izmesti iz te istorije, niti vidi smisao u tome. Ova knjiga neće se ni pretvarati da unutar svoje projektovane objektivnosti ipak neće, neizbežno, sadržati i živo, sočno, strastveno kucajuće srce subjektivnosti. Zahvaljujući činjenici da je tekst knjige obogaćen ekskluzivnim uvidima i iskustvima desetina drugih aktera i kreatora na kulturnoj sceni ovih prostora, ali i citatima iz članaka, predgovora i sličnih napisa nebrojenih autora iz sadašnjosti i prošlosti, ovo je i svojevrsna „autobiografija sa drugima“. I, povrh svega, sažeta antologija horor misli na ovim prostorima.

            Ja volim knjige sa mnogo fusnota, sa puno citata, ali s raznoglasjem koje nije organizovano u kakofoniju, nego u simfoniju. Ovo je moj pokušaj da upregnem sve svoje sagovornike, ali i dostupne navode iz periodike i publicistike, zajedno sa sopstvenim prisećanjima, saznanjima, iskustvima i promišljajima, i da ih sve dirigujem u koherentan i skladan prikaz nastanka i razvoja ideje horora na ovim prostorima, sa ključnim događajima koji su ih omogućili.

            Čime se bavi ova knjiga? Njen glavni predmet jeste da prikaže, sistematizuje i analizira kako je ideja žanrovskog stvaralaštva, pre svega u književnosti, dospela u ove krajeve, kako se i zašto tu primila nakon brojnih nerazumevanja, predrasuda i osuda; kako se na nju reagovalo od strane nenaklonjenih, a kako su je poimali i promovisali njeni zastupnici; šta su promoteri horora videli u delima tog žanra, kojim argumentima su ga branili, kojim su ga kritičari napadali, a kraj svih njih – kako je to publika prihvatala.

            Šta je prostorno polje ove knjige? Inicijalna ideja bila je da pokrije zajedno književnost i film, u najopštijem smislu. To, konkretno, znači da je bilo zamišljeno da ova studija pokriva: izdavaštvo knjiga, inostranih (prevednih) i domaćih; izdavaštvo periodike, stručne (književni i filmski časopisi) i popularne (razni magazini, revije, nedeljnici, dnevne novine, žanrovski časopisi, fanzini); filmsku distribuciju u bioskopima; prikazivačku politiku na televiziji, pre svega državnoj, što uključuje zasebne emisije i filmove, kao i cikluse horora; video kao medij konzumacije horora, sa svim srodnim problematikama (piraterija, nabavka retkih filmova, legalizacija); specijalni žanrovski festivali, i horor na etabliranim, mejnstrim festivalima; fanovi i specijalizovana dešavanja poklonika horora (udruženja, fanzini, predavanja i promocije); horor u domaćem strip izdavaštvu i muzici; horor kao činilac knjiga i časopisa na SF teme, kao i teme „paranormalnog“; najzad, horor na srpskom delu interneta.

            Brzo se, međutim, pokazalo da ima previše vrednog, kvalitetnog materijala koji treba obraditi – a koji niko do sada nije sistematizovao, niti ga je iz ugla žanra konzistentno i analitički sagledao – te da bi adekvatna knjiga koja sve to pokriva onako pomno kako to zaslužuje morala da ima mnogo više od hiljadu strana. To normalan čovek ne može ni da drži u rukama, ni da čita, a kamoli da napiše, bar ne odjednom. Zbog toga sam odlučio da ovu studiju podelim u dva toma, jedan koji će se baviti ranijom umetnošću, književnom, a da se drugi posveti ovdašnjoj filmskoj misli i praksi iz ugla horora. Takva podela ne može se izvesti oštro, kao satarom. Neki su ljudi, pretežno posvećeni književnosti, iskazivali i stavove o filmu vredne analize, dok su se neki filmski kritičari i teoretičari bavili i književnošću. Procenio sam da je apsurdno da se poimanje žanra kod jednog čoveka seče na komade, pa da se njegovim osvrtima na književni horor bavim u jednoj, a onima o filmskom hororu u drugoj knjizi. Umesto toga, morao sam da se opredelim za koju je od te dve umetnosti opus datog pisca smislenije relevantan. Stoga se u ovoj knjizi analizira sve što je dr Zoran Živković, pisac, izdavač i doktor književnosti, pisao o književnom hororu, ali uključujući i njegove žanrovske teze ilustrovane osvrtima na filmski horor, dok se Ranko Munitić, filmski kritičar par excellence, u potpunosti nalazi u drugom, filmskom tomu, iako se u svom bavljenju hororom veoma često bavio adaptacijama, odnosno književnim predlošcima i analizirao pisce isto onako promućurno kao i reditelje, pa se zato par njegovih citata o književnosti nalazi ovde. I kroz ovu činjenicu ilustruje se jedan od lajtmotiva ove knjige: da strogi pokušaji klasifikacije umetnosti i misli u zasebne fioke, pretince, geta, ponekad dovode do brutalnih kasapljenja, ili barem pokušaja, i da nasilnim guranjem natrpane fioke neko nužno ostaje bez prstiju, ili i gore od toga.

            Što nas dovodi do pitanja kulturno-geografskog polja ove knjige. Ono se, iznad svega, tiče Srbije; međutim, ona nije pusto ostrvo, niti izolovani azil bez ikakvog kontakta sa svetom. Srpska kulturna sfera se delimično preseca i prožima sa hrvatskom, bosanskom i crnogorskom, a u nekoj meri i sa makedonskom i slovenačkom (manje izraženo zbog različitog jezika, ali i zato što je u tim jugoslovenskim republikama, a sada nezavisnim državama, interesovanje za horor oduvek bilo nižeg intenziteta). Hrvatska, Bosna i Crna Gora bile su, i jesu, nastanjene i građanima autohtonog srpskog etniciteta, koji su tamo stvarali; pored toga, kao što su srpski autori iz Srbije pisali za tamošnja glasila, ili tamo objavljivali svoje knjige, važilo je i obrnuto. To praktično znači da se u ovoj knjizi pokriva ceo jugoslovenski prostor, a s naročitim naglaskom na periode kada je to bila zajednička država; znači, i Kraljevina Jugoslavija, i svi poratni varijeteti do njenog raspada, 1991. godine. Što se tiče žanrovski relevantnih dešavanja u ex-Yu zemljama nastalim nakon raspada SFRJ, bavljenje njima opteretilo bi ovu ionako obimnu knjigu, tako da se ona pominju samo u manjoj meri, gde je to relevantno za glavnu temu. 

Drugim rečima, ako neko misli da ima zdravog razuma u tome da se u knjizi o dolasku književnog horora u naše krajeve ignoriše prva antologija horor priča na našem jeziku, Strašna knjiga, zato što je objavljena u Zagrebu, ili da se ne pretresu naklapanja o hororu hrvatskog teoretičara dr Darka Suvina koji je uticao na brojne srpske doktore, ili da govoreći o recepciji E. A. Poa kod nas nekako zaobiđem nezaobilazni, fundamentalni doktorat dr Sonje Bašić o Pou među Srbima i Hrvatima i neuporedivo trotomno izdanje (Nakladni zavod Matice hrvatske, 1986) kojem je ona napisala odličan pogovor, verovatno najbolji napis o Pou na „našem“ jeziku, ili da govoreći o časopisima zaobiđem Alfred Hičkokov magazin misterije zato što je izlazio u Sarajevu, iako se prodavao u celoj SFRJ, ili da u analizi ušunjavanja horora pod plaštom SF-a preskočim hrvatski (jugoslovenski) magazin Sirius, u kojem su objavljivani i srpski autori, ili da u analizi dolaska glavnih savremenih horor romana zaobiđem činjenicu da su neki od ključnih, prvi put na ovim prostorima, bili objavljeni u tadašnjoj SR Hrvatskoj – ako neko to očekuje, taj neko će biti verovatno neprijatno iznenađen time koliko su bitne i nepobitne veze postojale u promišljanju horora, naročito na relaciji Srbija – Hrvatska. I to nema veze ni sa jugonostalgijom, ni sa komunizmom, ni titoizmom – to je, naprosto, kulturno-istorijska činjenica koju ova knjiga obilato dokumentuje i analizira.

            Šta je vremenski opseg ove knjige? Polazišna osnova horora, kao savremenog žanra, kako se definiše u uvodu ove knjige, podrazumeva da se bavim njegovim manifestacijama u 20. i 21. veku; „horor“ u srednjevekovnim spisima svakako nije moj predmet, dok su eventualni napisi i izdanja iz 19. veka pomenuti tek sporadično, tamo gde je neophodno radi kontekstualizacije (npr. prvi prevodi Poa na srpskom/hrvatskom). U uvodnom delu prikazuju se sporadične pojave i reference na „strašne priče“ u Kraljevini Jugoslaviji, kao i protopokušaji, pod nazivom „priče tajanstva i mašte“ iz 1960-ih, mada ova studija pokazuje da je horor u našoj kulturi svoju ozbiljnu pripremu terena obavio tek u 1970-im, dok je prelomno važni, fundamentalni procvat i razvoj dobio u 1980-im, gde će biti usredsređena naša najveća pažnja. Podrazumeva se, uz praćenje razvoja tih tendencija, i javljanja novih, u decenijama koje su usledile, sve do današnjih dana, zaključno sa 2025. godinom, u kojoj se ovaj rukopis publikuje.

            Šta nije predmet ove knjige? Dolazak horora: književnost neće se detaljno baviti analizom estetskih postignuća u srpskim i ex-Yu filmovima strave; to će biti predmet zasebne, podjednako iscrpne knjige. Isto tako, ova knjiga neće se potanko baviti elementima horora, ili horor delima, u okviru srpske književnosti – to će, takođe, verovatno biti predmet zasebne studije. Nju čuvam za sam kraj svog opusa, i života, da njome od sebe oteram i ono nekoliko prijatelja-spisatelja koji mi dotad ostanu verni. A ko zna, možda me neko i pretekne i otrgne mi tu gorku čašu žuči od usana? Nada umire poslednja. U ovoj knjizi postoje smernice u tom pravcu, ako neko poželi da se njime umesto mene zaputi.

            Iz ovoga proističe da je ova knjiga začetnik tetralogije: Dolazak horora: književnost, kao prvi tom, ima nameru da postavi temelje, da prikaže kulturni kontekst u kojem se književni horor kod nas javljao i još uvek, i sve više, javlja; drugi tom je Dolazak horora: film, i bavi se prikazivanjem (bioskopi, TV, video) te stručnim i popularnim napisima iz knjiga i časopisa na temu horor filma; treći tom je Film strave na Balkanu, o elementima horora u kinematografiji SFRJ, 1973-1991, kao i hororima nastalim u Srbiji i ex-Yu republikama, a sada državama, 1992-2026; a četvrti, ako ga bude, bavio bi se analizom postignuća ovdašnjih pisaca u pokušajima da se bave hororom.

            Vrednosti ove knjige, pored obilja istraženih i navedenih dokumenata, značajan doprinos dali su moji sagovornici, koji su ekskluzivno za Dolazak horora odgovarali na moja pitanja i pomogli da osvetlim ili obogatim brojne aspekte problematike kojom se bavim. Zbog toga zahvaljujem pre svega delatnicima koji su govorili za ovu knjigu: Filip David, Goran Skrobonja, Boban Knežević, Dobrosav Bob Živković, Jovan Ristić i Marko Fančović.

Dobrosav

            Neki su pomogli i na druge načine, na čemu iznad svega zahvaljujem: Srbislavi Maji Šahović, na pomoći u nabavci nekih retkih knjiga, časopisa i članaka i Miodragu Mići Milovanoviću, za skenove brojnih retkih članaka, pre svega iz Emitora, kao i za druge korisne podatke i fajlove vezane za SF fandom. Bez njihovih doprinosa faktografija ove knjige bila bi značajno siromašnija. Takođe zahvaljujem sledećima: Goranu Skrobonji, za deo materijala vezanih za Emitor i „Košmar“; Aleksandru Radivojeviću, za neke brojeve pop-kult časopisa koje nisam imao; Bobu Živkoviću, jer je ustupio svoje ilustracije za korišćenje u ovoj knjizi; Milenku Bodirogiću, koji je ustupio ilustracije vezane za Orfelinova izdanja; Dragoljubu Igrošancu, za materijale iz časopisa Književna fantastika; Draganu Jovanoviću, za predgovor novom izdanju Kuće sa sedam zabata; Milošu Mihailoviću za pogovor Tina Ujevića o Pou; Vuku Markoviću, za sken predgovora Strašnoj knjizi; Tiki Jovanoviću za materijale vezane za Sci&Fi društvo i izdanja; Bojanu Jakovljeviću za Fantastične priče; Milanu Popoviću koji je dostavio svoj rad i radove A. Damjanovića; Milanu Ćirkoviću i Marku Piševu što su mi poslali svoje naučne radove; Marijani Jelisavčić Karanović što mi je skrenula pažnju na radove Dragane Vukićević, i svima koji su bilo kako pripomogli u mojim zapitkivanjima i istraživanjima, a ovde nisu pomenuti. Pored toga, izražavam snažnu zahvalnost i Aleksandru B. Nedeljkoviću, čije su bibliografije SF izdanja bile od neprocenjive koristi za rad na ovoj knjizi.  

            Posebnu zahvalnost dugujem Prijateljima knjige, onima koji su svojim dobrovoljnim finansijskim prilozima izrazili podršku mom radu i pomogli nastanku ovog obimnog i zahtevnog izdanja. Prijatelji ove knjige su (po redosledu javljanja):

Ljiljana Pešikan-Ljuštanović (Novi Sad)

Srđan Lazarevski (Čikago, SAD)

Nemanja Mijailović (Prag, Češka Republika)

Nikola Tomić (Beograd)

Darko Redžepagić (Crna Gora)

Marijana Jelisavčić Karanović (Novi Sad)

Ognjen Simić (Beograd)

Ksenija Hajduković (Beograd)

Darko Miletić (Buenos Aires, Argentina)

Andrej Bjelaković (Beograd)

Nikola Vujinović (Beograd)

Dušan Teodorović (Sremska Mitrovica)

 

            Na kraju, zahvaljujem i samom sebi zato što sam od svoje petnaeste godine pa nadalje pažljivo čuvao članke, isečke, časopise, knjige i druge materijale koji su sada upotrebljeni u ovoj knjizi. Hvala ti, momče, puno si mi pomogao – kao da si još onih dana znao da će ti sve to jednog dana zatrebati, baš za ovu knjigu.

 

Niška Banja,

septembar 2025  

 

P.S. U petak 24.10. na ovom istom mestu potražite GHOULOVE PREPORUKE ZA SAJAM KNJIGA 2025.

P.P.S. Orfelin će biti na Sajmu, a moj DOLAZAK plus tri nove Orfelinke (Ligoti, Blekvud i Bloh) biće dostupni od prvog dana Sajma.

P.P.P.S. Biću i ja lično prisutan na Sajmu svih dana osim 1. novembra, pa ako vam zatreba potpis, druženje, ili neka od mojih knjiga, potražite me na starom mestu. Ako me ne vidite tu, to znači da sam negde okolo – recite ljudima na štandu da me potraže, pozovu.

BETMEN: PUN MESEC

Autori: Rodni Barns, Stevan Subić

Žanr: BETMEN

Prevod: Nikola Dragomirović

Batman: Full Moon

Izdavač: Čarobna knjiga

https://carobnaknjiga.rs/betmen-pun-nesec

 

Format: 21,5 x 33 cm

Povez: Tvrd

Broj strana: 160

Štampa: Kolor

 

 

ŠTA KAŽE IZDAVAČ?

 

NI BETMEN NE ODOLEVA PROKLETSTVU VUKODLAKA!

VUKODLAK VREBA ULICAMA GOTAMA, ostavljajući za sobom takvo krvoproliće da je privukao pažnju najvećeg gradskog zaštitnika – Betmena. Ali kada Mračni Vitez postane najnovija žrtva likanovog prokletstva, junak će se naći na mukama kakve dotad nije iskusio. Saborci Zatana i Džon Konstantin nude svu pomoć koju njihova magija može pružiti, ali, naposletku, Betmen će morati da donese nemoguću odluku ne bi li se oslobodio kletve: žrtvovati svoj život – ili ugasiti tuđi?

Rodni Barns (KILLADELPHIA) i Stevan Subić (ZAGONETAČ: GODINA PRVA, PINGVIN) zaranjaju u jezivu priču o bolu i iskupljenju dok se Betmen suočava sa izuzetno neobičnim i sebi ravnim protivnikom: vukodlakom u Gotamu!

 

ŠTA KAŽE GHOUL?

Stevan Subić crta vukodlake! Mnogo vukodlaka! Betmen postaje vukodlak! Odlaze u Rumuniju, gde sretnu JOŠ vukodlaka! A tu je i čovek-šišmiš! Ne Betmen kostimirani smrtnik, nego baš čudovišni pola čovek-pola onaj što su me isterali iz šišmiši! I sve to na 160 kolor strana velikog formata.

            Šta vam još treba?

            Na ovom blogu već ste mogli videti nekoliko mojih izliva ljubavi prema Subićevom crtežu – ja podsećam, a vi klikćite: PINGVIN: NEBITAN ČOVEK i ZAGONETAČ… A evo je i treća sreća, njegov do sada upadljivo najhororičniji rad: čovek-slepi miš postaje čovek-vuk, ali da li je time manji procenat šišmiša u njemu i šta uopšte ispada iz te metamorfoze?

            Ono što je najvažnije istaći jeste da je ovo vizuelni horor superspektakl prvog reda. Subićev gotski senzibilitet ionako je prirodno naklonjen senkama i mraku, jezovitom i čudovišnom, šta god da crta, a ovo je scenario koji je, do sada, izvukao najviše horora iz njega. I hvala mu na tome!

            Bilo da su njegovi vukodlaci u mraku, polusenkama ili na punim svetlima velegrada (ili meseca), to su istinski zajebana čudovišta, krupne rutave zveri čiji mišići izdaleka najavljuju da protiv njih nemate nikakvih šansi a čiji izbečeni očnjaci i, još strašnije, bes u očima, jasno signaliziraju njihove namere.

Taj gnev, ta divljina, ta neljudskost… nisu nešto s čime možete da pregovarate, da se pogađate, da apelujete na čoveka u čoveku-vuku – kao što će neki likovi doslovno, i vrlo bolno, na svojoj koži i mesu, otkriti kad se u takvoj situaciji nađu.

Dakle, ako je uopšte potrebno to napomenuti, ovo nisu neki romantizovani, mučeni, emo-tvajlajt-„vukodlaci“ koji pod punim mesecom čuče na granama, krovovima solitera ili mostovima i lamentiraju svoju sudbu kletu: ne, ove zveri ovde jurcaju ulicama i parkovima i traže toplo, sočno, uplašeno meso da ga grizu sa svojim zubima!

A ako su tako lovački nastrojeni prema bednim smrtnicima, kako li su tek zajebani kad im na teren upadne konkurencija u vidu drugog vukodlaka – ili šišmišodlaka! Bilo da imate svog psa, ili čujete komšijskog, sigurno znate da džukac najdivljije ne laje ni na mačku ni na čovekolikog prolaznika, pa čak ni na poštara tako divlje i „rastrgnuću-te-poješću-te“ kao kad nanjuši drugo kuče u svom dometu. E, a sad zamislite to isto, samo sa vukovima, odnosno još gore – vukodlacima. AAUUUUUUURGHH!

Čisto na nivou eye-candyja, ovde se na svakih 5-6 strana dešava neka transformacija ili borba i kasapljenje, nema vunovlačarenja, filozofiranja, melanholičnog samopreispitavanja, infodampovanja, trtljanja, nego – akcija. Zubi. Krv. Mrak. Noć. Divljina.

Nigde nisi siguran: u gradskom parku, na velegradskom asfaltu, usred naučnog instituta, pa čak ni, suprajz, u crkvi, kako će neki nesrećnici na svoju žalost i nevericu otkriti.

A nije siguran ni Brus Vejn, kad njegovim krvotokom počne da kruži likanski virus – ili beše kletva? Naravno, on se kurči: „Pih, ko se vuka boji još? Tri za groš, tri za groš! Vuka se ne bojim ja, tralalalala! Šta mi to čudo može, šta mi sme, nek mi nosić pocrveni, eto to je, to je sve!“

Avaj, on zaboravlja da je ipak samo kostimirani smrtnik (nešto kao Zagor), a da je njegova jedina supermoć to što je multimilijarder, pa mu nije nikakav primetan trošak da sjebe jedan od svojih betmobila kad se u njemu (suprajz!) preobrazi u bezumno-besnu grdosiju koja sa sebe strgne skoro sve sem elementarnih betmenskih insignija…

            Sad, strogo gledano, scenario je bolji na nivou premise nego onoga što je od nje uradio: svašta se tu zanimljivo započelo, ali teško da se razvilo na neki super-memorabilan ili dubok način. Betmenova dilema, jednom kad postane čudovište, predvidiva je i lišena osećaja ozbiljnog saspensa (da li će stvarno da razulari čudovište u sebi i naruši svoju ljudskost?), pored ostalog i zato što, pored svojih milijardi i stručnog batlera-hirurga-devojku-za-sve Alfreda, ima ovde i brdo pomoćnika: Džona Konstantina (!) i mađioničarku-čarobnjakinju teleprompterskih moći, Zatanu. 

Pritom, Helblejzer je sveden na komik rilif dobacivača koji služi samo da pravi gužvu – čak i on sam, pred kraj, kaže otprilike: „Znači, džaba sam pola sveta prešao da dolazim ovde…?“ Pa jeste, dramaturški gledano ti si puška koja u celom stripu nigde nije opalila, ali eto, nekim stripadžijama će tvoje statiranje ovde biti dodatna vrednost, jer stripski narod voli te Džastis Lig Abot i Kostelo sreću sve žive multiverzume i likove i lige izuzetnih džentlmena… mada neki, probirljiviji, if any, neće biti srećni time na šta je srozan i za šta je jedan ovakav likčina prizvan.

Zatana, s druge strane, služi da prosipa te svoje nju ejdž vikanske hipi šitove i da skače s jednog mesta na drugo kroz šarene krugove svetla, pa čak i SPOJLER ---- na kraju da posluži kao božica iz veš-mašine.

Neki možda neće biti srećni ni promidžbom „vere“ u podzapletu u kojem NeBetmen dospe, gologuz (posle likantropisanja, pa preobražaja nazad u čoveka), među grupicu beskućničke sirotinje koja gravitira ka lokalnoj crkvi. Ima čak jedan momenat kad crnkinja-vernica toliko zadrto veruje da čak i nakon što ostane bez ruke koju joj otkinuo uzalud umoljavani vukodlak nastavi da rasipa mudrosti tipa: „Ma nema veze, pa imala sam ih dve, ostala mi još jedna; samo da smo mi živi i zdravi; može i gore.“ Ta baba sigurno glasa za Vučića. Ostala joj jedna ruka, dovoljno da zaokruži Broj 1.

O maštovitosti scenariste dovoljno govori to što se njegov vukodlak zove Kristijan Talbot: Kristijan=Hristijan, Talbot=prezime najčuvenijeg (filmskog) vukodlaka, Larija Talbota iz Wolf Man (1941), što je vukodlakom postao u Rumuniji za vreme Drugog Svetskog Rata, i što nas scenarista pred kraj vodi nazad u amerikanizovanu predstavu te zemlje – čitaj, jedna velika šuma (Trans-SILVANIJA), jedna ruševna kućica u njoj, i tamo Ciganka kako je mali Džoni zamišlja, dakle, kao da nije 2025, nego kao da smo i dalje u 1941-oj…

Plus, JOŠ JEDAN SPOJLER: ne samo što scenarista na kraju poseže za deus-ex-machina „razrešenjem“ u kojem Zatana iskoči iz međudimenzionalne rupe i bocne Vučka u zadnji čas (how convenient), nego, povrh toga, ispada da je sve baš ko što je Ciganka rekla: prestaćeš biti vukodlak ako umre onaj koji te je zarazio, pa se tako Betmen više nego jeftino izvlači iz situacije koja ionako nijednog trena po njega nije delovala ZAISTA ozbiljno i problematično. Znači, glupo je dramaturški, jer je jeftino (i još zamisli ti tog mušjačinu i superheroja: upala Žena da ga spasi iz nevolje!) i glupo je jer – kakva je to uopšte „zaraza“? Zamislite neko vas zarazi Koronom, a onda umre; a njegovom smrću i vi budete, naprasno, izlečeni. Zašto onda više u krvotoku i organizmu nemate Koronu? Pa, eto, tako, jer je umro onaj što vas je zarazio… E, isto toliko smisla ima i ova jeftina fora dostojna 1940-ih…

ALI, kao što rekoh, Subićev crtež je toliko upečatljiv da ovo što ja ovde cepidlačim vezano za scenario većini verovatno neće smetati, ako uopšte primete, zasenjeni tim moćnim hororičnim i jezovitim slikama.

Znači, ako vas horor iole zanima, ovaj album morate imati. Osim galerije Subićevih moćnih korica kao dodatak, on ima i glow-in-the-dark koricu – provereno svetli u mraku. Mađija!

GOLEM u Pragu

 

Kao što znate, prošle godine sam za Orfelin priredio ultimativno srpsko izdanje okultno-mističnog i fantastično-jezovitog romana GOLEM Gustava Majrinka. Možda imate po kućama neko ranije izdanje ovog klasika, ali – šta ovo Orfelinovo čini obaveznim i ultimativnim? O tome sam već iscrpno pisao OVDE, pa kliknite.

            GOLEM je, po mnogo čemu, jedan od ultimativnih romana o mističnom gradu Pragu, „evropskoj prestonici magije“ kako su ga mnogi nazivali.

Stoga sam veoma srećan što se prethodnih meseci ukazala prilika da čak dvoje vernih čitalaca ovog bloga prošeta baš naše zamašno izdanje po Pragu, i uslika ga na nekim lokacijama relevantnim za ovaj roman i za legendu o Golemu, na koju se on nadovezuje.

            Pre svega, čest „Prijatelj knjige“ u mojim novijim izdanjima je Nemanja Mijailović, dakle jedan od onih koji znatnim finansijama pripomažu moje samizdate, a sada i DOLAZAK HORORA kojeg uskoro izdaje Orfelin. On živi u Pragu, pa se rado odazvao mojoj molbi da načini GOLEME fotke.

Evo njegovih slika Golema! Razne Golem-related lokacije su tu: stara jevrejska sinagoga gde se po legendi nalaze ostaci Golema, grob rabina Leva, njegova statua, plus nekoliko slika sa starog jevrejskog groblja…

Većinu fotki u ovom postu načinio je Nemanja. Ali onda se ukazala prilika za još jedan ugao, jer je u Pragu turistički boravila čitateljka Milijana Planinčić Burda, pa je i ona sa sobom ponela prigodnu knjigu i načinila 5-6 prigodnih fotki kojima takođe krasim ovaj post.

Tačnije rečeno, da ne budu pobrkani ovi autorski prilozi, Miljanine su fotke ove koje vidite u ovom uvodnom delu posta, zaključno s donjom, koja prikazuje kip Rabina Leva. 

Nemanjine slede ispod, kao ilustracija dva ekskluzivna odlomka iz Orfelinovog GOLEMA. Naime, jedan od razloga da imate baš ovu knjigu je i taj što Orfelinovo izdanje sadrži i dva veoma zanimljiva Appendixa koji se prvi put javljaju na srpskom. Prvi je Majrinkov esej „Grad sa tajnim otkucajima srca“, posvećen magiji Praga, najvažnijeg i najinspirativnijeg grada za ovog pisca (a i šire).

Evo odlomka iz tog eseja:

„Čim sam tada prešao prastari kameni most preko spokojnih valova Vltave ka Hradčanima, i njihovom turobnom zamku koji odiše oholostima starog hamburškog plemstva, zaposela me je duboka strava, koja nije imala objašnjenja. Od toga dana, ta strava nije me ni na tren napustila, sve vreme dok sam – a to je čitav ljudski vek – živeo u Pragu, gradu sa tajnim otkucajima srca. Nikada me nije popustila u celosti; i danas me obuzima kada se prisećam Praga, ili ga sanjam po noći. U duši se mogu prisetiti svega što sam dosad proživeo, jasno kao da stoji preda mnome pršteći od života... no, dozovem li Prag u sebe, pojavljuje se jasnije no bilo šta drugo – tako jasno, čak, da prestaje biti stvarnost, već se čini sablasnim. Svako ljudsko biće koje sam tamo poznavao postaje avet i stanovnik carstva koje ne zna za smrt. Lutke ne umiru kada ih sklone sa pozornice; a lutke su sva bića koja ovaj grad sa tajnim otkucajima srca sadrži. Drugi gradovi, ma koliko bili stari, meni se čini da su pod vlašću svojih stanovnika; kao dezinfikovani antifungalima – Prag oblikuje i rukovodi svojim stanovnicima kao lutkar, od njihovog prvog do poslednjeg daha.“

 

 

Drugi Appendix koji sam uvrstio u ovog GOLEMA jesu kratke „Jevrejske priče o Golemu“, iz starih izvora, o nastanku, osobinama i uništenju Golema. Evo i odatle jedne priče:

 

 

Golem besni

 Rabin Lev uobičajio je da svakoga petka poslepodne zada Golemu neko dnevno uposlenje, jer nije želeo da ga ovaj uznemirava o Šabatu, izuzev u izrazito hitnim slučajevima. O Šabatu, Rabin Lev obično nije zadavao Golemu koji drugi zadatak osim da čuva stražu.

Jednom prilikom u petak poslepodne Rabin Lev zaboravio je da zada Golemu dnevno uposlenje. Stoga Golem nije imao šta da čini.

Gotovo da je bilo veče i ljudi su se pripremali za doček Šabata. Bez ikakva upozorenja, Golema su zatekli kako besni po Jevrejskoj četvrti kao mahnit, želeći da razlupa sve pred sobom. Od dokonosti bilo mu je dosadno i pobesneo je. Kada su ga ugledali, bežali su pred njime, poviknuvši: „Golem Josif je poludeo!“

Proširila se silna panika i vesti su uskoro dosegle i Rabina Leva koji se molio u Staroj – Novoj sinagogi. Istrčao je i pre no što je video Golema, povikao je: „Josife, stoj!“

Ljudi su videli kako je Golem stao i ukopao se nepomičan u mestu. U tome trenu ličio je na stub i sva njegova strahovitost isparila je.

Potom su kazali Rabinu gde se Golem ukopao, on je otišao tamo i došapnuo mu: „Idi kući i lezi u postelju!“ I Golem ga je poslušao voljno kao dete.

Rabin se zatim vratio u sinagogu i naredio pastvi da ponovo zapevaju jedan od subotnjih psalama. Od toga petka, nikada se više nije ponovilo da ne zada Golemu dnevno uposlenje, jer je dobro znao da bi Golem mogao da razruši čitav Prag da ga ovaj nije na vreme zaustavio.

 

            Za kraj, podsetiću vas da je i sam Lavkraft bio oduševljen ovim romanom: „To ja zovem pričom! (…) Kako je roman sjajno suptilan — nema konkretnih čudovišta, već samo nejasnih nagoveštaja nezamislivih prisustava i uticaja! Roman prikazuje maglovitu, mračnu stravu drevnog praškog geta kao što sam ja slabašno pokušavao da uhvatim stravu nekih drevnih i zaostalih rukavaca Nove Engleske.“ 

(H. P. Lovecraft to R. H. Barlow, 20 Apr 1935)

            Ako još uvek nemate GOLEMA, možete ga naručiti od mene, na mejl dogstar666 at yahoo dot com (cena: 1.100 din + ptt), ili od Orfelina, ili ga kupiti na predstojećem Sajmu knjiga u Beogradu, od 25. oktobra.

Još jednom hvala Miljani i Nemanji na svim vidovima podrške, uključujući i ove foto-sesije.