28 YEARS LATER (2025)

 

Ovo je treći deo serijala 28 NEČEGA, koji je začet odličnim filmom 28 DAYS LATER (2002) a nastavljen vrlo dobrim 28 WEEKS LATER (2007). Iz neobjašnjivih razloga čekalo se nenormalno dugo, ali evo, 18 YEARS LATER, stiže i treći deo. Međutoa!

Nije lako odrediti se prema filmu koji nije ceo, nema kraj, nego – „nastaviće se“. Ovo je prva epizoda planirane trilogije. Kako sad da sudim o prvoj epizodi trodelne serije, pre nego što je celu odgledam? Pokušaću, ali s tom ogradom.

Posrid sride!

Zadovoljan sam kamerom, režijom i scenama akcije i krvoprolića, mada potonjih baš i nema mnogo.

„Zaraženi“ izgledaju gnusnije no ikad, gadnije i zajebanije nego klasični zombiji, i to važi i za puž-golać-zombije i za mega-jake alfa-zombije. Maske odlične.

Nisam Kilijan!

Taj narativni luk sa dečakom koji ubrzano odrasta suočavajući se sa smrću, ali i sa očinskim autoritetom, dobro je koncipiran i izveden. Ništa novo, ali hej, pa to je arhetip, knjižurine su pisane i filmčine su snimane o tome, i opet će, jer večita je tema. Ovde je sveža jer je stavljena u raspali, truli kvazi-svet sa vrlo krhkom nadom za budućnost, gde i odrastanje mora da se obavi brzo, i pre vremena. Nou tajm Tuluz!

Spoj tog arhetipa sa „Rađanjem heroja“ takođe je zanimljiv, više zbog konteksta nego po sebi, i ostaje da se vidi kuda će ovaj heroj dalje ići i u kom pravcu rasti, ili padati (jer izgleda da će i predstojeća dva filma da prate dečaka).

Voz za Busan

Dečak je dobar, mada ne toliko izvrstan koliko su neki rivjui hteli da načine: OvenKuper (ADOLESCENCIJA) he ain't, mada bi mogo da mu glumi mlađeg brata; ali tu relativno istu i jednoznačnu grimasu stameno nosi, solidno se rve i sa jednim Rejfom Fajnsom, a prilično je ubedljiva i njegova relativna transformacija, ili bar promena, na kraju. Biće nešto od njega, ako se ne propije.

Preuzmi štafetu, sinko

Nisam se dosađivao, dapače, bio sam prilično uvučen u priču – s izvesnim ogradama (vidi dole). U jednom trenu, kad dečak donese izvesnu odluku i počne da je sprovodi (na trećini filma), imao sam onaj krajnje redak strah: „Auh, KAKO li će iz OVOGA da se izvuče?!“ (SPOJLER: Previše neubedljivo lako.)

I to je otprilike sve što imam reći a da ne zalazim u SPOJLERE.

Što ću upravo sada učiniti, pa ko nije gledo film, nek ne čita dalje!

SPOJLERI!!!!!!

Prvi put s ocem na jutrenje

Imam problem s time što mi apsolutno ne pije vodu „svet“ ovog filma. Ni za tren ne mogu da poverujem da je jedna tako velika zemlja kao Velika Britanija a) doživela potpuni raspad, b) da je spoljni svet, a pre svega njiov američanski sponzor preko bare, dopustio da se ona raspadne i ostavio je da sama truli i crkava („Eto vam sad vaš ostrvski mentalitet! ko vas jebe!“) i c) da za toliko vreme – alo, 28 godina! – današnja nauka, medicina i šta god, nisu našli lek za taj „virus“!

Sad, da će sve to, taj otpadak društva, da regresira na neku varijantu UK iz 1950-ih, s elementima srednjeg veka, još nekako i da progutam, ali… mnogo mi je to treš, kao u onom filmu Nila Maršala koji nisam ni hteo da gledam.

Kunem se, nisam Kilijan!

Takođe, nije mi uverljiva ni evolucija zombija koji to nisu: i dalje ih ima mnogo, mada nije jasno kolko nezaraženih ima na ostrvu (celom, UK, ne ovom ostrvcu u filmu) i čime se hrane ovi bolesnici, krdima jelena? Koje vataju golim rukama? Ovi alfe, možda trčeći i stignu jelena, mada ni to nije ubedljivo, ali ovi debeli golaći, koji jedu crve – pa, kažu da su puni kalorija, ali ne baš da bi zadugo održavali snagu onolike telesine. Ukratko, ni biologija zombija koji to nisu mi ne pije vodu.

A ni lakoća s kojom se dečak probija kroz ove bolesne zaražene šume s bolesnom kevom, koja ume dobro da potrči, kad zatreba, ali i da se kilavo vuče, i da je na leđima nose, kad to scenariju zatreba. Realno, dečko ne bi imao nikakve šanse u datom kontekstu – maločas, dok je bio sa zdravim, pravim i borbenim ćaletom, JEDVA je preteko, a sa bolnom kilavom kevom (onda kad nije maratonka) on među zombije (koji to nisu, u redu, jebali vas oni) prođe ko vruć nož kroz puter. Prc! How convenient!

Ako je mogo Isus po vodi, možemo i mi!

Plus, celo ono slepo crevo sa švedskim turistom (!) mi nema smisla ni na kom zamislivom nivou. Šta, Engleska je sad postala kao neka jebena Srbija koju su svi ostavili da truli i zabole ih šta se u njoj zbiva, „Nek se svi izedu međusobno što se nas tiče, ne da nam se smarati se time!“, pa tu dolaze još jedino dokoni avanturisti, badavadžije, za malo adrenalina? Koješta.

Uzgred, ne razumem zašto neke baš dobro opremljene trupe – npr. američke, ne dođu na britanska ostrva s nekim dobro oklopljenim specijalcima i zarede da, malo gasom, malo mecima, ne pobiju sve zaražene, ipak njih metak i slična sredstva lako reševaju, čak i strele, nisu ništa natprirodni, smrtni su stvorovi – sem kad scenariju drukče ne zatreba.

Reimaginirana familija

„Ali Gule, kako ne shvataš, pa to je sve metafora! Ne budi tako bukvalan! To su simboli a ne priča iz dnevnih novina koju ćeš da raščlanjuješ na komade!“

Ne znam, bre, taj mi Alex Garland ide na jetra, oduvek i svuda: vidim i ovde da bi teo nešto da poruči, neku kao satiru na svašta nešto – ostrvski mentalitet, britansku samodovoljnost, tradicionalizam, lako skliznuće u pleme, u jednoumlje, u totalitarizam, plus otrcano „Mama je dobra ali bolesna, Tata je loš i grub i nasilan, iako s dobrom namerom“.

Nemci-Partizani za 21. vek

Sve mi je to nedokuvano, nedorečeno, nezaokruženo, kao da gledam prvu epizodu trodelne serije koja možda oće a možda i neće u nešto da razvije ove skice i nagoveštaje.

U tom svetlu gledam i lik Reja Fajnsa, koji izgleda i ponaša se zabavno i donosi najsvežiji deo filma, ali i on mi je takođe krnj, nepotpun, previše weird čak i za taj hyper-weird svet. Plus, sa njim i sa ovima na samom kraju kao da odlazimo sve dublje u jedan videoigričasti svet, još stilizovaniji i udaljeniji od svake pojmljive stvarnosti, u kojem će mi još teže biti da zaozbiljno uzimam satire i podtekste na bilo šta aktuelno i s današnjim svetom povezano. Prećeraše s fantazijom!

Ovo se zove Ćele-Kula!

Ipak, mada sam bio u manjini, ko Srbin u Prizrenu danas, povodom KENDIMENA Nije D. Kostić, rado ću, prvom prilikom, pogledati njen drugi deo ovog serijala, ove zime, ako je dočekam, baš da vidim kojem se bogu mole u Hramu od Kostiju (iliti Ćele-Hramu). Mada, sudeći po ovome što videh u ovom filmu, to je neki optimistički hipi paganski bog Sunca, Prirode, „ništa ne umire samo se vraća Majci Zemlji i reciklira“ i bla bla… 

A u tom duhu je valjda i taj blušit sa bebom jebeno zaražene istrulele majke koja se kao rodi iz trulog trbuha zdrava i čitava zbog "magije placente"! PA NEMOJTE BRE SA MNOM JESTI GOVNA, beba i majka imaju isti krvotok, nema te biologije i magije koja će bebu da zaštiti da nema isto to što joj ima keva!

Ali bio bi red barem u tom hramu da se objasni mistično značenje broja 28 kojim nas smaraju već tri filma, a spremaju još dva. Znači, da novoenglezi voršipuju broj 28, da im je on ono što je nama broj 10, kroz izreke tipa: „Hej, vidimo se za 28 sati!“, „Gde si Sajmone, stara kućo, nema te 28 dana!“, „Teletabisi počinju u 28 sati i 28 minuta!“, „Ko rano rani, 28 crva grabi!“, „U tuđega tatka 28 santima patka!“, „Kilo leba vam je 28 funti“ – „Štaa? 28 majki da ti jebem (mrtvih)!“ itsl.

Knjiga PAKLENO SRCE & KABAL je izašla!

Imam veliko zadovoljstvo da objavim da je iz štampe izašla najnovija lepotica u Orfelinovoj ediciji „Crna mačka“ (knj. 5): u pitanju je omnibus izdanje koje kratki roman PAKLENO SRCE i roman KABAL Klajva Barkera.

Knjiga sadrži i veoma opširan kritički osvrt na ova dva dela i Barkerovu poetiku ispoljenu u njima, na 90-ak strana, u vidu pogovora Dejana Ognjanovića pod naslovom „Čudovišta za jedne, ljudi za one druge“. Tu je sve što treba da znate o ovim delima, uz obilje citata samog Barkera iz vremena nastanka, i kasnije, kao i navoda drugih proučavalaca i kolega koji osvetljavaju ova njegova dela.

Čitajte kratki roman PAKLENO SRCE iz kojeg je rođen kultni film GOSPODARI PAKLA (moj osvrt: HELLRAISER), takođe u režiji Klajva Barkera, i proučavajte sličnosti i razlike između njih. Kako su Kenobiti bili prvobitno zamišljeni i opisani? Ko je i kakva je bila Kersti u svom prvom, književnom izdanju? Koji su nagoveštaji paklene mitologije u prisutni u tekstu, a koji su kasnije dodati ili menjani u filmovima?

Čitajte roman KABAL, prvi put objavljen na srpskom 1991 u kultnoj ediciji „Košmar“ i odavno rasprodat. Tu je prevod Aleksandra Markovića, lektorisan i uređen, i takođe praćen novim napomenama tamo gde su nužne.

Uživajte u romanu prema kojem je sam Barker snimio svoj film NOĆNI SOJ (NIGHTBREED) i proučavajte sličnosti i razlike između teksta i filma, tretmana likova, tema, ideja…

Korice je uradio Ivica Stevanović, kao i više unutrašnjih ilustracija, zajedno sa drugim mladim umetnicima. Ilustracije za oba romana radili su sledeći umetnici: Ivica Stevanović (7), Ognjen Pavković (5), Tanja Rakić (2), Danilo Lalović (2), Stefan Grković (2) i Relja Popović (2). Matematika je jasna: unutra imate 20 originalnih ilustracija preko cele strane, plus još grdne neke vinjete, ilustrovane pregradne strane i ilustracije uz Pogovor iz drugih izvora… Ukupno 384 strane horor divote.

            Ako ste se pretplatili kod Orfelina, do sada bi trebalo već da ste dobili svoje primerke. Ako niste – možete je i dalje poručiti kod Orfelina, a možete i direktno od mene naručiti.

Cena je 2.500 din + 350 din ptt. (CC PAKET). U knjižarama će cena biti oko 3.300 din.

            Ako je želite od mene, pišite na uobičajeni mejl dogstar666 at yahoo dot com.

    BUDITE GLAVNA FACA NA PLAŽAMA, ULICAMA I BLOKADAMA OVOG LETA!

            Možete u istom cugu naručiti i neke druge knjige, Orfelinove ili moje (Ghoul Press):

romani:

NAŽIVO (1.000 din)

PROKLETIJE (1.000 din)

ZADUŠNICE (1.000 din)

 zbirka priča:

DIVLJA KAPELA (900 din)

 

filmske i književne kritike, liste, eseji itd:

KULT GULA (1.000 din)

 

moj izbor + pogovor:

DECA NOĆI: Najbolje horor priče Roberta E. Hauarda (1.000 din)

            Pogledajte prelistavanje knjige:

Ili ako više volite direktno na Jutjubu, ovde:

https://youtu.be/mNL6YETz5nQ

Kako je bilo na Slaughter Festivalu 2025

 

Ukratko, bilo je vrlo dobro. Posle četvrtog izdanja mogu reći da je ovaj festival postao dovoljno profilisan, i prepoznat sa tim profilom od strane medija i, najvažnije – publike.

Zbog toga se ja nakon njega sada osećam opuštenije nego ikada ranije.

To je sada jedna uhodana mašina, prepoznatljiva, simpatična, poželjna, tražena, kojoj i ako ponegde zaškripi ili joj otpadne neki šraf, niko na tome ne zamera, nego prihvata kao deo imidža i šarma.

Bilo je razloga za oduševljenje, ili barem radost; i bilo je povoda i za nerviranje, ili barem brigu; ali ja sam sada dosegao svoj Slaughter Zen.

U duhu molitve: „Azatote, daj mi snage da prihvatim stvari koje ne mogu da promenim, hrabrosti da promenim one stvari koje mogu i mudrost da ih razlikujem.“

Narod je solidno reagovao i na ovo izdanje, gde su se po prvi put do sada naplaćivale simbolične karte. Za 500 din. mogli ste dobiti a) bus prevoz Niš-Doljevac-Niš b) upad u Klanicu, odnosno 7 filmova i 4 koncerta za veče i c) pljeskavicu (s lukom)!

Organizatori kažu da su zadovoljni odzivom publike, odnosno da nije bilo primetnog pada u broju posetilaca zbog toga što sada upad nije bio Dž kao ranije.

Da li sam ja zadovoljan?

Pitate pogrešnog čoveka. Ja NIKAD nisam ničim zadovoljan.

Što se tiče mog dela posla, zadovoljan sam poprilično. Uspeo sam da ispregovaram barem 5 filmova kojima bih i inače nalepio svoj „Pečat Preporuke“ – bar 5 exkluziviteta koje trenutno nemate na torentima, niti igde drugde sem u Klanici, i to festivalskih, nagrađivanih, zapaženih žanrovskih filmova.

Nisam zadovoljan sasvim: mogli smo dobiti brutalnu exkluzivu, svetsku premijeru jednog španskog horora – ali on je bio dostupan samo u DCP formatu, koji u Doljevcu ne može da se pušta, nema tehničkih uslova.

Hteo sam par Francuza, ali su za njih tražili sumanuto velike pare.

Hteo sam jedan prezabavan dokumentarac koji je vrlo u duhu klaničkog ambijenta, ali nisu mogli da nam spuste cenu zbog datuma emitovanja, tj. zato što bi, da je išao u Klanici, išao bi pre Amerike. Možda ga dovedem dogodine.

Malo je falilo da dovedemo jednog reditelja kao gosta – ali ispalo je da on snima film baš u vreme Klanice. Onda je baš MALO falilo da dovedemo jednog još većeg reditelja, ali i on je imao važne sastanke u USA zakazane baš u vreme našeg festivala. Tako da na kraju nismo imali inostrane goste ove godine, ali ne zato što nismo pokušali, ili zato što nismo imali para. Eto, zvezde nisu bile gde treba…

Hteo sam i jedan novi domaći „horor“, ili barem nešto što liči na horor, prema posteru i najavi – ali kad sam pogledao skriner, shvatio sam da a) film NIJE horor, i b) film NIJE dobar. Zdravo, ćao.

Dakle, moglo je sve to biti i malo jače, ali okolnosti nisu dopustile.

Da li sam zadovoljan publikom?

Pa, meh, onako. Nemam utisak da je na festivalu bila iole brojna profilisana horor publika, tj. ljudi koji baš vole i poznaju ciljano horor – bili su tu, rekao bih, pretežno metalci i zalutala mlađarija koja je došla jer se NEŠTO dešava pa kao ajd da bleje NEGDE, na NEČEMU, čemu god – uz ponekog tek, manjinskog Ristu-hororistu.

Kako smem da to kažem, otkud mi to, gde su dokazi brajko?!

Pa, recimo, doveo sam vam jedan baš žešći crowdpleaser, zabavnu trešoidnu ali odlično napravljenu i baš duhovitu splatter komendiju CHAINSAWS WERE SINGING. Super film za gledanje u masi, u kikotavoj rulji, u Klanici, dok metal trešti u pozadini. Selektorsko-programski, to je naslov pogođen za desetku. Kad ono, prc. Njega je, na dve projekcije, odgledalo ukupno max 12-15 ljudi. Ako postoji film koji nudi dva sata kvalitetnog horor programa za masu i omladinu, onda je to ovaj. Masa to nije prepoznala. Bila je negde drugde. Oba puta.

OK, u Klanici uvek ima šta da se vidi i čuje, izbora je previše, fizički je neizvodljivo odgledati sve, ali eto, izgleda da su oba puta bili veći prioriteti negde drugde. A šta je bilo u isto vreme kad i ovo dole?

Dokaz br. 2: TRIBINA – HOROR: URADI SAM. Usred Niša. Na 100 m od Konja. U 13h. Ulaz dž. Zanimljivi gosti koji imaju šta da kažu na retko diskutovanu temu: horor fanzini, samizdati, low-fi produkcija. Međutim, i ove godine, kao i svih prethodnih, bez obzira KO dolazi i na KOJU TEMU da se priča, poseta je fixirana na 12-13 posetilaca, i kvit. Bog otac da dođe, Karpentera lično da dovučem iz USA preko okeana, da sedne u Deli prostor kod Sinagoge, i da radim Q&A s njim, opet će da dođe tih istih 13 Gulovih apostola, i nijedan jedini Nišlija više od toga.

No, gosti su bili dobri i raspričani, tema podsticajna, i ja sam zadovoljan tim razgovorom. Snimljen je i biće obznanjen tako da ga još 13-ak ljudi širom Srbije i regiona koje to zanima mogu poslušati/pogledati.

I to sada, odmah. Video snimak tribine biće na Jutjubu za 40-ak dana, ali najnestrpljiviji mogu sada poslušati ekskluzivan snimak s mog diktafona ako skinu fajl sa MEDIAFIRE linka (150 mb).

Šta ima na tom linku? OVO:

TRIBINA „HOROR – URADI SAM: Samizdat-knjige, fanzini i Low-fi filmska produkcija u Srbiji“

Ako nema tradicije, ako nema industrije žanrovske produkcije, ili su oni tek u povoju, sve više stvaralaca okreće se „Uradi sam“ opcijama, ne čekajući velike producente ili izdavače. Kakva su njihova iskustva, koje su prednosti i nedostaci ovakvog pristupa plasmanu horora u Srbiji, razgovaramo s nekim od najaktivnijih aktera žanrovske scene.

Učestvuju:

- Jovan Ristić, suosnivač i glavni selektor Festivala srpskog filma fantastike i ko-autor knjige Izgubljeni svetovi srpskog filma fantastike.

- Dr Marko Pišev, pisac koji je svoja prva dela objavio u fanzinu Emitor

- Milan Kovačević, pisac i urednik fanzina Crnoslovlje

- Moderator: Dr Dejan Ognjanović, programski direktor Slaughter Festa i vlasnik samizdata „Ghoul Press“

 

Eto, vidite zašto me ne treba pitati jesam li zadovoljan. Meni je čaša uvek poluPRAZNA. Sve vidim u mračnijem svetlu.

A ipak, zapravo, bilo je lepo. Prodao sam više svojih knjiga i više na njima zaradio no na ranijim Sloterima.

skoro sve ovo je otišlo već prve večeri

Bili su mi tu dragi drugari s kojima je uvek sve zabavnije i lakše i lepše.

Slančik je opet ukrasio Klanicu svojim starim, ali i novim skulpturama, pa je ceo ambijent izgledao još moćnije.

Bilo je raznih novina u krugu, novi tavanski prostor genijalno upotrebljen, sa spiralnim metalnim stepeništem koje vodi do njega, a kad tamo, a ono – rogato Slančikovo čudo!

Dečurlija sa 9G filmovima sklonjena je u zasebnu prostoriju da ne galami i ne ometa filmove u Klanici.

Bio je još jedan novi prostor u okviru Klanice gde su se takođe vrteli filmovi, onako polu-divlje, neoficijelno, ali i to je privlačilo ljude.

Muzički deo nisam stigao da overim, jednom sam samo zašao među tu metalsku rulju, ali zalomilo se baš na nekom bendu koji mi nije naročito lego, pa sam se brzo sklonio.

A imalo se šta i nagraditi, kako među dugačkim strendžerima, tako i među domaćim kratkim filmovima – koje smo ove godine dobili više no ikad, čak osam, pa eto, i to je neki povod za poluveselje (mada, samo jedan film se upadljivo nametnuo kvalitetom, taj koji je nagrađen, dok je svima ostalima falilo poprilično ovoga ili onoga, a često i ovogaonoga; no, „kupujmo domaće“, „rodilo se, valja ga ljuljati“, „bolje domaće govno nego američka pita“ itd).

Uglavnom, za nešto što se odvijalo usred Vanrednog Stanja, dok „policija“ mlati i apsi studente a zemlja je pod blokadom mafijaškog tiranina, bilo je okej.

Dogodine će valjda biti bolje – ili nas neće biti.

 

A ovo su

ODLUKE ŽIRIJA

„Zlatna macola – Slaughter Festival 2025”

 

Žiri četvrtog „Slaughter Festivala” u sastavu Jovan Ristić, predsednik, i Marko Pišev i Arpad Slančik, članovi, jednoglasno je doneo odluku da nagrada „Mala macola” pripadne animiranom filmu „KRALJ NIČEGA”, režisera Alekse Gajića po scenariju Nenada Džonija Rackovića, 

za visokostilizovani, beskompromisni, horor-sajberpank prikaz sadašnjosti Beograda, svedenog na prljavštinu, smetlište i umiruće ostatke jedne bolje prošlosti, u kojoj se ostareli glavni junak, pripadnik rokenrol generacije, bori sa sveopštom entropijom oko sebe i u sebi, pa se iz očaja i besa pretvara u super-antiheroja, a kad postane svestan da svet kojem je pripadao više ne može da spasi, on svejedno uzdiže pesnicu prkosa i odbija da vidi sebe kao gubitnika. Ko ne razume šta je u svojoj srži rokenrol – naučiće to iz „KRALJA NIČEGA”, u kojem je to „ničega” predstavljeno kao sve ono za šta se živi, koliko god to izgledalo raspadnuto i umiruće, i bez čega zapravo ništa drugo nema smisla.

 

Žiri je odlučio i da dodeli „special mention” filmu „BVX-29” Gorana Jovanovića, jer je autor, svestan malog budžeta, primenio minimalistički pristup u vizuri i dijalozima, i sve karte stavio na priču i napetost, hvatajući pažnju gledaoca od samog početka.

 

Isti žiri je doneo odluku da glavnu nagradu, veliku „Zlatnu Macolu”, dodeli filmu „PAS BOŽJI” (DOG OF GOD). Film braće Abel ima niz kvaliteta koji ga izdvajaju iz ovogodišnje - i ne samo ovogodišnje - konkurencije žanrovskih ostvarenja: jedinstven kako po sadržaju, tako i po formi, predstavlja upečatljiv sklop mitologije, folklora, religije, psiholoških studija i pažljive rekonstrukcije ruralne kulture severa Evrope kasnog Srednjeg veka čiji ambijent minuciozno gradi i ubedljivo predstavlja. 

Film je snimljen vizuelno impresivnom tehnikom rotoskopske animacije koja na nivou likova animiranom aspektu daje opipljivo realističan izgled, a na nivou radnje i scenografije ostavlja prostora za sjajno osmišljene, uklopljene i nadasve originalne fantastične elemente pomoću kojih radnja zadire u oblasti arhetipa, magije, prestupa, tabua i mestimično čiste strave. Narativno složen i hermetičan, „DOG OF GOD” raspolaže svim svojstvima priče koja kao da je izronila iz dubina kolektivnog nesvesnog: istovremeno specifična i univerzalna, ona nas kroz jedan naročit narativni milje podseća na to šta sve čovek jeste i na koliko nivoa mogu biti iskorišćene, zloupotrebljene i na kraju potisnute njegove retke vrline u svetu bez milosti.

 

P.S. Ovih dana odigrala su se i dva festivala na kojima sam ranijih godina bio redovni učesnik, a sticajem okolnosti nisam to mogao ove godine – ni na ART-ANIMA FESTIVAL, ni na GROSSMANN (čiji se termin poklopio sa Sloterom). Zbog problema s netom koje sam nedavno imao (tj. imao ih je moj provajder, Jotel, sa Elektrodistribucijom), nisam stigao ni da okačim njihove najave, a bilo je tu solidnih programa i zbivanja, ali ko prati stvari, valjda je to ispratio i bez mog putokaza.