The Cult of Ghoul: 2025

четвртак, 8. мај 2025.

FREWAKA (ROOTS, 2025)

FREWAKA na staroirskom (gaelic) znači ROOTS, odnosno korenje, i odnosi se ovde pre svega na porodično korenje, pošto film tematizuje prenošenje generacijskih trauma na metaforičkom planu, a dotiče se i doslovnog korenja, šuma, drveća, podruma, pod-nivoa stvarnosti i svesti…

Prepričan, mogao bi da zvuči i kao generički folk horor (što vrlo snažno nije!), i kao nekakvo woke sranje (glavna junakinja je lezbejka, a njena buduća žena, inače trudna, je Ukrajinka) i šta god – ali sad kad su debili već prekinuli da čitaju rivju, ili su barem prestali da išta dobro očekuju od ovog filma, ne znam da li da se uopšte trudim zbog vas, ostalih, kojima nije bitno ŠTA koliko jeste – KAKO.

Ipak, ukratko, kazaću vam i ŠTA: mlada žena, ubrzo nakon što joj se majka obesila (u jezivo-gnusnom prologu), biva angažovana da se kao medicinska starateljka pobrine za stariju, nedavno šlogiranu i polupokretnu ženu u jednoj izolovanoj kući u irskoj ruralnoj zabiti. Ona ode tamo, i vidi da je ta žena žrtva sujeverja, ili deluzija, ili šizofrenije – a možda, ko zna…?

Glavno je, ipak, KAKO: kako glume te dve glumice, a naročito baba – pa to je ludilo, čudilo, fantazija, spektakl! Ako one dve ne prodaju ovu priču, niko i ništa neće, jer na svojim grbinama je nose (Ukrajinka je sporedan lik, nije tu prisutna tokom većeg dela filma).

I KAKO je to napisano, konstruisano, ispripovedano, i KAKO je pametan ritam, nešto između slow burna i ipak stalnih horor set-pisova i low-key spektakla… I KAKO je (irski) folklor utkan u priču, postepeno, nenametljivo, bez jeftinih palp fazona, bez dodvoravanja horor fanovima… Autentično!

I KAKO je režirano! Hej, ovo je režirala žena, pa ne očekujte arđentovsko depalmijanske egzibicije i „wow kako montira, vidi kako mrda kameru“ – dakle, režija nije nametljiva na neki očigledan način, ali zato sve što treba da radi, ona uradi tačno kako treba, a pre svega – izaziva STRAVU. (Plus, uslikano je besprekorno! Ovo je jedan od vizuelno najlepših novijih horora.)

U tome joj pomaže ODLIČAN skor – muzika jeste ponekad i preglasna, ali Hej, ako vam to nije smetalo kod Kjubrika, neće ni ovde. ima tu, istina, par malo jeftinijih džamp skerova, ali praštam, jer nisu ti tako loši, plus – ima ovde itekakao ozbiljne STRAVE, a ovo su samo višnjičice na šlagu.

Oh, da: za promenu, za predah, eto i to da vidimo jednom u ovoj godini: horor film koji nije o gangster akciji i bluzu i komendijašenju i kerebečenju, niti o mlaćenju i pucnjavi i šutiranju u njuške i u splateru, nego, suprajz, napravljen je za PLAŠENJE, za useravanje, za žmarce, za nelagodu, za buduće košmare…

I kad već referišem na SINNERS: u ovoj FREVAKCI naći ćete daleko jeziviju, strašniju scenu iz podžanra „Ne zovi svakoga da ti ulazi preko praga“ – i šta biva kad ono-to, nepravo, ipak UĐE unutra...

Ne mogu kraće i jezgrovitije ovaj film preporučiti nego ovako: ako volite Orfelinovu ediciju „Poetika strave“ koju vam priređuje vaš Dr Ghoul, morao bi da vam legne ovaj film: jer ovo je kao da režira vintage Pupi Avati, a piše ga neki Maken-Blekvud u spoju sa Dafne di Morije-Širli Džekson-Vernon Li, možda čak i malo manje eksplicitna Popi Z. Brajt, ali što da ne i Ted Klajn iz „Porot Farme“, recimo… pa čak ima i dvije žlice Ognjanovića iz ZAVODNIKA, ali i iz „Divlje kapele“ – uključujući Horor Usred Bela Dana, i nepouzdane pripovedače, i stilizovani kraj koji možda neće baš svakome da legne, ali kome legne – leći će ko šamar! Meni je ovaj lego 100% a inače u savremenom hororu kraj je mesto gde najčešće imam zamerke. NE I OVDE! TO JE – TO!

Ovca mi se jagnji i nemam vremena da ovo seciram i analiziram u sitna crevca – zato, primite ovu preporuku, ili nemojte: ja sam uživao mnogo više nego što sam očekivao, pa želim s vama da podelim.

A kad god vidim nešto ovako superiorno, prva misao mi je: „Šta je ova osoba još radila? Ima li ovoga JOŠ?“ Pa, ima, i dapače, već sam pisao na blogu o njenom prvom i zasad jedinom dugometražnom filmu. Neka vas ne pokoleba što sam joj tada dao 2+ i napisao sledeće za njen DEVIL'S DOORWAY (2017):

Solidna premisa o opsednutoj curi koju opatice čuvaju u ćeliji u jednom irskom katoličkom „samostanu“ za posrnule djevojke i o dvojici popova, matorom i mladuncu, koji dođu po nalogu Vatikana da to istraže pokvarena je pre svega formom FFF-a, koja je izrazito neubedljiva i nevešto, usiljeno, bez prave potrebe (sem trenda) upotrebljena. Naime, dešava se 1960. godine, i od nas se očekuje da poverujemo da popče na ramenima tegli 16mm kameru, ili tako nešto kabasto i teško, i snima sve to što gledamo, uključujući razna jurcanja po hodnicima i tunelima... što nema teorije da je slučaj. Šteta; da je „normalno“ snimljen, bio bi ovo jedan okej, atmosferičan, fino glumljen, creepy hororček bez naročitih tematskih i idejnih ambicija da šta ozbiljno prozbori o veri i njenoj zloupotrebi, o Katoličkom Zlu (TM), o Đavolu i „đavolima“ u mantijama, itd.

Rediteljka je ozbiljno sazrela u proteklih 7 godina, i FREWAKA je sasvim drugi nivo i rang filma od DORVEJA. Proverite, pa recite!

***(*)

4-/3+

среда, 30. април 2025.

SINNERS (2025)

Napomena: Ima malih spojlera oko sredine texta, i većih malo pred kraj rivjua.

SINNERS je prvorazredan crowd-pleaser, iliti „bioskopski film“: ne mnogo više do toga (malo li je ovo?!), ali nipošto ne ni manje. Ako meni ne verujete, pogledajte boks ofis: nešto što toliko razbija blagajne, a nije DC-MARVEL-Iks-Oks-the-Movie, nego je „originalna ideja“ – mora da stvarno nešto pruža narodu kad toliko masovno hrli na ovo.

Sad, da se ne lažemo: ovo je „originalna ideja“ samo u smislu da nije adaptacija nekog već postojećeg propertija, nego seo čovek pa iz glave napiso scenario, bez konkretne igrice, stripa ili romana da direktno obradi uz prethodno plaćanje autorskih prava bilo kome. To ne znači da to „iz glave“ nije bilo obilato nadahnuto čitavim nizom „tropa“ iz konkretnih žanrova (gangsterski, muzički, akcioni, horor) i podžanrova („okupljanje benda“, „film odrastanja /aka „coming of age“/, „vampirski film“), pa i konkretnih filmova i pesama.

Ako ste „fah-idiot“ horora, i ako je to glavni razlog što ste poželeli gledati ovaj film, budite spremni na delimično testiranje svoje strpljivosti: ovaj film bukvalno tek na svojoj polovini direktno zakorači u horor; u prvih sat i malo jače imate možda minut-dva nagoveštaja da će ovo možda ići u neke hororične vode.

Takođe, mogu da razumem da će neki „fah-idiot“ biti delimično razočaran horor aspektom ovog filma, jer to je njegov manje zanimljiv i manje kreativan deo. Prosto, horor akcija je konvencionalna, videli smo već stotinu puta ove vampirske fore i fazone – mada, retko izvedene s ovim budžetom i rediteljskim umećem; a i tretman vampirskog lora (pa i dizajna, i efekata za njih vezanih) ne vrca od originalnosti. Ako je ona uopšte moguća posle 500 filmova o vampirima, ovaj film nam je ne pruža.

GREŠNICI su, dakle, fascinantni dok uvode svoje mega-sočne i zabavne likove i njihove zanimljive međuodnose – osnažene zaista izuzetnim kastingom, u kojem su svi besprekorno odabrani i ubedljivi, srcem, i dušom i fizionomijama tačno pogođeni za to što treba da oličavaju. I ako tu imam neku zamerku, to je totalno neubedljiva nužda da se sve odvije od jutra do svitanja (sic), tj. u jednih te istih 24 časa u cugu!

Dva crna brata ujutro kupe neku štalu (dobro, „mlin“), tek u podne počnu da sakupljaju kuvare, kelnere, vratare i ostalo osoblje, a uveče im je štala već okrečena, ofarbana, napunjena inventarom, pićem, hranom – i krcata narodom koji je (kad pre?!), već saznao da se otvara taj bircuz s pevanjem, opijanjem i ponekim jebavanjem i dovukao se tamo u masama i ruljama.

U filmu koji sadrži i vampire koji lete kroz vazduh, i to bez krila, a u zoru spontano samosagorevaju i tope se, daleko najfantastičniji „detalj“ je to da je neko toliki supermen da za oko 6 sati, za jedno popodne, od štale napravi kafanu za crnce, sa celokupnim inventarom, i još uspe da je uveče dupke napuni njima. Vanredno preduzimljiva rasa, reklo bi se. I fun loving u pizdu materinu… (A tek što su izrazito neubedljivo raskalašne te crnkinje tog doba, 1930-ih; to sve omoćeno i raskomoćeno i nogošireće na izvolte, „Izvolte pička pa liži, dečko koga sam danas prvi put upoznala“, ko da su iz 21. veka i da patrijarhalni oci i braća u toj populaciji nikad nisu postojali…)

Već od prve scene, u kojoj vidimo nekog glumačkog debitanta (kažu da je mladunac zapravo muzikant, što mu za ulogu dobro dođe), jasno je da smo u rukama vrhunskog storitelera, a kad zagrizemo tu udicu i odemo u „jedan dan ranije“ (ostatak filma), i uvedemo glumačku zvezdu Majkla B. Džordana u duploj ulozi (besprekorni vizuelni trikovi njega i „blizanca“), taj se utisak samo osnažuje: i ja ne pamtim kada sam poslednji put u bioskopu gledao novi film u kojem sam se osetio toliko sigurno u rukama reditelja, koji ne da zna šta radi, nego vozi ko mator.

Ritam, emocija, vrcavi i pametni dijalozi, pejofovi, dinamika, gradacija, hintovi, kačenje pušaka koje će kasnije da opale – sve je to školski primer onoga što se u 1980-im podrazumevalo maltene u svakom ambicioznijem bioskopskom akcijašu-hororu, ali što je do danas postalo maltene zaboravljena umetnost u toj meri da sada s vilicom na podu gledamo nešto što je pre 30 godina bilo samo „odličan popkorn flik“.

Umeće dobrog bioskopskog filma nije da ti kaže nešto novo, neviđeno, nemišljeno (tome služe art filmovi, ili oni retki i-žanr-i-art nad-filmovi, što ovaj ipak nije), nego da ti kaže/potvrdi ono što već misliš/“znaš“, da te učvrsti u postojećim uverenjima i vrednostima, tj. da ti na živahan način reimaginira klišee i dežavije kao da ih prvi put gledaš. I to GREŠNICI prilično umešno rade.

Dva brata kriminalne prošlosti vraćaju se u rodni kraj, u „legit“ posao; za sobom ostavili svako po jednu žensku – obe im to ne zameraju snažno, nego hrle da im sve oproste i vrate im se (jer su mnogo dobri jebači, čujemo); popov sin svira „đavolju“ muziku (bluz); najbolji kuvari, muzikanti i drugi radnici u kraju – svi odreda su potkupljivi, za pare svi do jednog ostavljaju posao koji imaju već godinama i decenijama, i istog popodneva na prvi poziv odu da rade za braću-gangstere; itd.

No, ako ne razmišljate previše nego se prepustite priči i likovima, to sve ide glatko, fino, zabavno, sočno, vulgarno, duhovito, napeto i sve što treba, kad zatreba.

I onda imamo Scenu O Kojoj Će Svi Pričati – kad muzika našeg bluz-momka razbija zidove štale, kida velove vremena i prostora, priziva duhove prošlosti i budućnosti, ne samo crnaca nego i drugih rasa, i to je zaista antologijski pametno zamišljeno i tehnički nadahnuto atraktivno predstavljeno: i hrabro, smelo rušenje konvencija, kad se, načas, u tom improvizovanom bircuzu iz 1932. odjednom pojave drečavi reperi iz poznog 20. i ranog 21. veka, kineske operske pevaljke, Bantu crnci i ko sve ne. I ne samo što je vrhunski koreografisano i kostimirano i režirano, nego je i, prikladno, muzika Ludviga Goransona apsolutno genijalna, ne samo u ovoj sceni, nego u čitavom filmu – što od njega, naravno, ne čudi: od genija se genijalnost očekuje, i on je orno i nadahnuto deliveruje.

A onda dođu vampiri, privučeni njome.

E, oko toga su mi već pomešana osećanja. S jedne strane, dobro je što imamo ubedljive i zabavne, prijemčive likove s kojima smo se sat vremena upoznavali, pa nisu topovsko meso, tj. stoka za klanje gde navijaš za vampire, nego zapravo navijaš za ove smrtnike i grešnike; tu dobijaš i žanrovski pejof (ako si došao zbog horora, evo, hintovi su nagomilani, saspens je izgrađen, vreme je za eksplozije) i dramski pejof jer se neki likovi i odnosi dodatno zavrću u kontekstu vampirske opsade i zaraze i preobražaja…

S druge strane, nisam najsrećniji što se toliko mnogo muze iz jedne od najimbecilnijih stavki klasičnog vampirskog lora – da, navodno, vampir ne može da ti uđe u kuću bez poziva. A to važi čak i za čoveka koji ti je do malopre boravio u kući, onda izašo, postao vampirizovan, i sad odjednom ne može nazad. PUSTI PRAVOG UNUTRA je od toga napravio divnu i nežnu metaforu, a GREŠNICI to koriste pre svega za saspens i horor zezanje.

Teško mi je da im na tome mnogo zamerim, jer to sujeverje je povod za jednu od najnapetijih scena – rekoh vam već da me u zadnje vreme fascinira horor-saspens kroz dijalog a ne kroz ne znam kakve egzibicije i pirotehnike, i scena koju imam na umu besprekorno je savršenstvo primene te vrste horora na delu: prolongirani pokušaj domalopre-smrtnog a sad vrlo-verovatno-vampira da ubedi domalopređašnje ortake da ga PUSTE PREKO PRAGA štale-bircuza. Možda to ovako rečeno zvuči kao MEH, PIH, KOJEŠTA, izem ti scenu, jaka stvar! Ali kako je to napisano, odglumljeno i režirano, to je nailbiting suspense at its very best: a sve je u tome dal će neko da se zajebe da kaže „Pa dobro, ajde uđi, kad si zapeo“ ili neće!

No, moje prokletstvo i moj križ jeste da horor ne gledam samo radi eskapizma i zabave, nego neprestano (čak i dok se zabavljam) razmišljam, a konotacije vampira u ovom filmu malko su konfuzno koncipirane. Na prvi pogled, vampiri su beli a žrtve su crne, pa IZGLEDA da se u kontekstu američkog Juga 1930-ih simbolizam sam od sebe nameće: zli belci isisavaju krv sirotim crncima. Paralela sa Kju Kluks Klanom je eksplicitna: ono što vampiri ne dovrše noćom, eto ih Klanovci da dokusure ranim jutrom…

A opet… stvari nisu baš tako prostodušne. Glavni vampir je Irac, što je nacija koja je prvo bila jebena od strane Engleza, u Irskoj, a onda je bila dodatno jebena od strane Wasp Amera u USA, dakle – ne Waspovac nego potlačeni belac (manjina) spopada (većinske) crnce. Crnci imaju svoj sinkretizam, kao i Srbi: spolja gladac (hrišćanstvo, baptisti) a unutra jarac (paganski: vudu šit); Irac eksplicitno kaže da je baš-baš mator, iz predhrišćanskih (gelskih) dana na ostrvlju, pre nego što se hristijanska pošast zapatila i tamo. Dakle, ovaj „osvajač“ je crncima zapravo brat po bar dva osnova: i etnički, kao manjina, i verski, kao paganin.

Plus: šta on oće? Da pesma ovog drevno-talentovanog bluz-momka probudi i NJEGOVE (irske) mrtve. Pa jel to tako loše i strašno? Sympathy for Mr Vampire!

PLUS: šta sekta vampira oće? Tvrde da crncima nude jedan istinski MELTING POT rasa i kultura, kakav je Amerika samo u teoriji, ali ne zaista u praksi; crnci, pak, preferiraju svoj afrocentrični negrorasizam i samobitnost bez utapanja u bilo šta i bilo koga. Pa jel to lepo, drugovi crnci? Jel to moderno i politički korektno? Jel ta deklaracija nezavisnosti u duhu multi-kulti 21. veka? Pa još da ste baš vi nosioci te muzike što, kao, ruši zidove, a belačku muziku ko jebe, i još se vi sami zatvarate iza zidova i NE PUŠTATE NIKOGA UNUTRA?

Nego, filozofijade i konotacije na stranu, kazaću još i ovo: nisam prvi koji će ovaj film uporediti sa FROM DUSK TILL DAWN, ali sam možda među prvima koji će kazati da u tom poređenju blagu prednost ipak dobija DUSK. Tomu je tako zato što je DUSK originalan i blesav i žestok i nadahnut sve vreme, od krimi-početka do monster-splatter kraja – a iz horor ugla još i zato što je monster-horror akcija u DAWN znatno inovativnija, razrađenija, složenija, i spektakularnim praktičnim efektima učinjena antologijskom, dok je ova u SINNERSima i kraća, i prostija, linearnija, manje praktična a više nacrtana u kompu, mada je super po sebi, in this day and age and shit. Plus je sasvim lišen pretenzija, dok SINNERS glume da su pametniji i umniji nego što jesu. („Jao kakav slojeviti prikaz rasnih tenzija i kuraca palaca, neviđeno nešto! I nečuvena oda bluzu, jer nema muzike dok džungla ne zabubnji i gitara ne zaplače…“).

SPOJLER SLEDI!

Na kraju, ipak moram još nešto kasti što me ne razduševljava onoliko kao većinu: u sceni koja sledi nakon što odjavna špica počne, iz 1992. godine, vidimo dvoje vampirizovanih 1932. kako i dalje lutaju zemljom, a jednog smrtnika iz onog doba, imamo sada kao bluz-dedu na ivici groba. I onda čujemo ovu razmenu:

Old Sammie: „You know something? Maybe once a week, I wake up paralyzed reliving that night. But before the sun went down, I think that was the best day of my life. Was it like that for you?“

Stack: „No doubt about it. Last time I seen my brother. Last time I seen the sun. And just for a few hours, we was free.“

da, bio si slobodan da mitraljezom kosiš tuce belaca...

Meh. Šeset godina si već besmrtno dete noći, a i dalje ti najbolji dan u životu nije ni kad si ono rokao za Ala Kaponea u Šikagu, ni ne znam koje gangsterske orgije i akcijanja, nego to jedno veče kad si šljokao i đuskao u štali – i još ti nedostaje sunce… Jak si mi ti vampir… A što se tiče slobode – nit si bio slobodan tada, crnče na američkom Jugu 1930-ih, nit si slobodan sada, crnče u Americi 1990-ih, mada možda malko više jesi, naročito kao vampir, uz Public Enemy.

Anyway, sve to na stranu, rekoh već, ovo je sve vreme zabavan i odlično napravljen film za mase i zabave i zezanje, ambiciozan i spektakularan i šaren i pirotehničan i pare su dobro potrošene za ono što je na ekranu, pa prema tome, prištedite na nečem drugom a ne na karti za OVAJ film: stvarno ga vredi videti i ČUTI u bioskopu.

(Jesam li pomenuo da je skor genijalan, a ja, suprajz, čak i ne volim ni džez ni bluz ni soul ni taj izvorni crni rokenrol, niti išta crno pre Crnog Sabata? Za moj groš, skor je slušljiviji baš zato što crnu podlogu oplemenjuje savremenijim, eklektičnim dodacima, uključujući horove, indastrijal itd.)

***(*)

3+/4-

среда, 23. април 2025.

SHOP povodom svetskog dana horor knjiga

Narode, 23. april je svetski dan knjiga. Treba li bolji povod za novo izdanje GHOUL SHOPA? Evo, nudim vam neke nove i neke stare knjige.

Za sve što vas zanima, pišite na moj mejl: dogstar666 at yahoo dot com.

Za početak, najnovije stvari u ponudi. Cene, u dinarima, su na samim slikama:

PRODATO!!!

Evo ispod i mog prikaza ove knjige za RUE MORGUE magazin:

Videotapes From Hell - Stephen Jones, ed.

Applause

This huge box of lurid eye candy is the fourth art book compiled and edited by Stephen Jones, after The Art of Horror (RM#162), The Art of Horror Movies (RM#180), and The Art of Pulp Horror (RM#198). The original title may have been The Art of VHS Horror, but under any name its aim is clearly announced in the author’s Introduction: to celebrate the art and design of “those colourful cardboard slipcases and plastic clamshell boxes that once housed a spool of electronic tape containing a full-length feature film that could be played and replayed over and over again in your own home.”

With a foreword by Joe Dante and one-page essays contributed by Stephen R. Bissette, Ramsey Campbell, Sir Christopher Frayling, Mick Garris, Stephen King, Kim Newman, David J. Schow, Peter Atkins and many more, it is educational and enlightening for the newer generations who never had to deal with this obsolete technology, but will also make the older readers wax nostalgic about a bygone era dearly remembered.

The book is divided into ten chapters, devoted to vintage classics, cheapo chillers, drive-in delirium, Hammer horrors, Sci-Fi shockers, Charles Band’s Empire, Euro exploitation, foreign frights, independent video labels and video nasties: “The Tapes They Tried to Ban in Britain” – their explicit packaging may suggest the reasons why!

More than 500 images on 224 full-colour pages include vintage video box covers and sleeves, original artwork and posters, many of them rare, foreign (say, Japanese and Brazilian video sleeves) and some downright insane, like the crazy hand-painted ones from Ghana (West Africa), embellished with gratuitous violence and nudity unlike anything in the actual films.

Expertly selected and annotated imagery will make your eyes bleed and brains burst with the trippy, feverish visions!

ORFELINKE!

Imam i po 1 kom. antologija NEKRONOMIKON (Lavkraft; 2.500 din) i KNJIGA EJBONOVA (Klark Ešton Smit, 2.400 din). Ko voli, nek izvoli!

Tu je i jedna POETIKA HORORA Dr Ognjanovića: ako je još nemate, sad može biti vaša, s posvetom autora. Cena: 2.300 din.

Takođe, i ovom prilikom, zajedno sasvim gorepomenutima, možete naručiti i izdanja Ghoul Pressa:

KULT GULA (horor kritike, eseji i liste), 1000 din.

NAŽIVO (roman), 1000 din.

PROKLETIJE (roman), 1000 din.

ZADUŠNICE (moj za sada najnoviji roman), 1000 din.

i DIVLJA KAPELA (zbirka priča), 900 din.

Dobio sam i jedan broj primeraka zbirke DECA NOĆI, koju sam ja priredio i napisao joj pogovor.

To je moj izbor najboljih horor priča Roberta E. Hauarda, tatka na Konana. Kliknite na naslov za više detalja o sadržaju i izgledu ove unikatne knjige.

Cena je 1000 din. + ptt.

Slučajno imam extra komad časopisa GRADAC, posvećenog nedavno preminulom FILIPU DAVIDU. Objavljen pre oko pola godine. Cena - prava sitnicu za ovu krupnu knjigu punu uvida u njegovo stvaralaštvo - uključujući moj obiman intervju s njim o hororu...

PRODAT GRADAC!!!

ZBORNIK DOOMSDAY: PLAČ

Šta ima unutra? Evo:

Prodajem časopis ARKA, br. 1–50

Časopis ARKA pokrenut je u Sarajevu, 1988. godine.

Izlazio je na dve nedelje, i bavio se graničnim područjima nauke, natprirodnim moćima, misterijama sveta od ESP-a, bioenergije i ukletih kuća do Bermudskog trougla, NLO-a, Džeka Trboseka itd.

Uz beogradske TAJNE, ARKA je bila najbolji tadašnji domaći časopis za oblasti paranormalnog. Za njega su pisali ili intervjue davali relevantni poznavaoci i javne ličnosti.

Sada na prodaju nudim prvih 50 brojeva ovog časopisa, u kontinuitetu, 1-50, bez nedostajućih brojeva: tu je svaki bogovetni, od prvog do pedesetog. To su sve moji primerci, kupljeni onih dana, i pažljivo čuvani sve ovo vreme.

Čuvani su u kući, u sobi, a ne u podrumu ili špajzu: to znači da papir nije ni požuteo od sunca ni ustalasan od vlage, i ne bazdi na memlu ili ko zna šta. Svih 50 primeraka izgledaju kao da su pre nedelju dana kupljeni na trafici.