PARADA (2011)

  

**(*)

3-

            Kucnuo je čas za Gulovo OBJAŠNJENJE ™ filma (i fenomena) PARADA.

            Sad, može neko da upita: "Čemu pa to? Koja je poenta? Šta tu ima da se objašnjava? U redu je bilo dok si objašnjavao one opskurne filmove koje je u srpskim bioskopima ispoštovala šačica zaluđenika i senzacionalizmom-navučenih radoznalaca, kao što su ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE ili SRPSKI FILM pa čak i onaj minorni kvazi-hit, ŠIŠANJE. Ali PARADA je mega-hit koji je samo u Srbiji videlo mnogo više naroda nego sva ova tri filma zajedno. Dakle, svi smo ga gledali, kakvo objašnjavanje, sve nam je jasno."

            Ali, DA LI JE? – pitam je tog hipotetičnog Nekog.

            Da li vam je jasno, vi ostaci zaklanog, bombardovanog i amputiranog naroda? Znate li šta ste, zapravo, odgledali?

           

1) OLUJA PROTIV STORMFRONTA

 

Pokušaću da objasnim – uz malu pomoć družine veseljaka sa foruma Stormfront, jer oni su pronikli dublje u potkožno tkivo i analnu sluzokožu ovog filma od bilo kog drugog na ovdašnjim kvazi-filmskim sajtovima i blogovima.

            O čemu se radi u PARADI? Prosto!

            "Деци намећу болесну педерску филозофију!! Ово је отишло предалеко."

            Naravno da je predaleko. Kao da bavljenje filozofijom nije već samo po sebi pederska rabota! Zato u vojsci nema goreg prekora nego kad ti neka brkata vojničina podvikne: "More, nemoj mnogo da filozofiraš!" Ali ne! Em naša dečica u školama, pored veronauke – koja uredno objašnjava sva pitanja SMISLA ŽIVOTA! – moraju da uče tu nekakvu filozofiju, nego im se sada, na kvarno, podmeće педерскa филозофијa™.

            "Управо је то опасно по ментално здравље српске деце, јер је филм Парада пропагандно афирмисање педера на духовити фазон."

           

            Kad u ovoj napaćenoj zemlji već niko ne misli o DECI – sva sreća da su tu brižne čike i poneka teta sa Stormfronta da ukažu na akutni problem афирмисање педера – pa još, mamu im pokvarenu - на духовити фазон! Smeh je lek, kažu neki, ali previše leka može da bude otrov, a previše duhovitih fazona kojima se afirmišu pederi i/ili zajebavaju naci-o-analni dušebrižnici i vernici vodi direktno u OVO:

"Zначи треба да очекујемо да за пар ГОДИНА, а све у циљу евроатлантских интеграција, деци пуштају педерске порниће у вртићу јер касније у основној школи треба да уче нешто озбиљније! Ма дааааај!"

Daj, nego kako. Prvo trava, onda strava. Danas vam sinu neko ubaci u uvo bubicu "Gej iz okej" a sutra kad u svoju sobu dovede svog dečka (!), a vi trljajte glavu i pitajte se gde vam je OVA pamet ONDA bila! To se ne sme dozvoliti – a o realnoj pretnji prikazivanja педерских порнићa у вртићу da i ne govorimo! Zato je razumljiv gnev usamljenih pojedinaca, vapijućih u pustinji:

"Ovo me je toliko razestilo i razbesnelo kao retko sta draga braco! Ovo je cist kriminal i terorizam! Ovo je ogoljeno nasilje nad decom. Ali, iako sam obicno pesimista u ovom slucaju nisam, jer poznajem prosecnog roditelja Srbina i Srpkinju (osim onih iz izdgenerisanih uzih urbanih jezgara BG-a i Novog Sada)."

Sva sreća što ovaj poznaje "prosečnog roditelja Srbina i Srpkinju", jer da je nekad sreo one natprosečne, prosuo bi im njihove urbano-jezgrovite filozofske gej-frendli lobanje! Protiv kriminala i terorizma nad našom nejači mora se boriti kriminalnim i terorističkim sredstvima prosečnog naci-Srbina. I zato, da ponovimo: WON'T SOMEBODY PLEASE THINK OF THE *CHILDREN*?!!!

            Evo, ima ko:

"Slazem se sa konstatacijom gore da su deca podlozna manipulacijama i programiranju svesti, zato je duznost roditelja da to spreci i da ih vaspita u duhu normalnog i zdravog." 

            Drugim rečima, pre nego što vam neko drugi programira dete, prosečni roditelju Srbine i Srpkinjo, programirajte ga vi sami, što pre, mudrolijama nasleđenim od prađedova, utuvite mu u glavu to vaše BOG-NACIJA-RED-RAD-DISCIPLINA-ARBEIT MACHT FREI, jer to je jedini lek. 

Naravno, tu se kriju i neke opasnosti:

            "Mорамо децу од малена учити да не верују у то што им предају на часовима, да не верују учитељима и наставницима, да им школа приказује лажне вредности, и морамо их учити правим вредностима. То ће код деце створити ужасну конфузију, али тренутно не видим друго решење."

             To, brate prosečni Srbine! Prave vrednosti! Istina, ova strategija mogla bi isprva da stvori legije šizofrenika, ali trenutno nema drugog rešenja. ILI-ILI, što reče onaj peder, Kjerkegor (ponekad se i njima omakne neka valjana, mora se priznati, nevoljko). Lažne vrednosti u školi, правe вредности kod kuće, pa ko izdrži! RAĐAJ, MAJKO, SINA, PA ŠALJI U ŠKOLU, DA POSTANE ŠIZOFRENIK! Srbija se umirit' ne može!

            Srećom, tu su naši eksperti za trovanje dece da raskrinkaju ove gnusobe:

"Срамота... Па чак и у Америци имају епизоде цртаних филмова где су Мики Маус или неки други лик педери. Тако као што трују Америчку децу, тако желе и нашу децу, да би кроз 5-10 година могли лепо да се шетају педери у центру града, да се љубе на сред улице или да се ка**ју у сред Београда."

            Dragojević je, sto posto, ovo Zlo pokupio tokom boravka u Americi, gledajući previše epizoda "Priča iz Mikijeve Gej Radionice", pa je zato PARADA prirodni produžetak strategije "izoblicenja svesti ionako proredjenog mladog narastaja, radi prostog bioloskog istrebljenja naseg naroda. Uz to da je pederastija dusevno obolenje i neprihvatljiv protivprirodni blud koga se treba kloniti kao i od pedofilije, sadizma, nekrofilije, zoofilije i drugih izopacenosti!"

            Međutim, čak ni to "Gej iz okej" nije vrhunac izopačenosti (da barem jeste)! Što je još gore, "Филм треба да покаже како су Србин, Усташа, Балија, Шиптар сви исто, и сви су уствари симпатични људи, а и гејеви су такође добри људи, а сав тај национализам и хомофобија су болесни. У тим најранијим годинама деца само упијају, још им нису развијене способности расуђивања шта је исправно, а шта не."

            I kako sad deca u najranijim godinama, sa nerazvijenim sposobnostima rasuđivanja, da gledaju film u kome su Srbin, Ustaša, Balija, Šiptar svi isto, i svi su ustvari simpatični ljudi?! Film u kome su gejevi takođe dobri ljudi?! A sav taj nacionalizam i homofobija (aka "prave vrednosti") – su bolesni?!!! Pa da li su to normalne ideje da se prosipaju pred našu ortodoksnu nejač?

            Prosudite sami, jer PROSEČNI SRBI I SRBKINJE pronikli su u suštinu Bitka i to obznanili OVDE.

2)  A SAD, ZA PROMENU, OZBILJNO

 

            E, ako je OVO podloga i pozadina, ako je OVO bekgraund, ako OVAKO misli prosečan roditelj Srbin i Srpkinja (osim onih iz izdgenerisanih užih urbanih jezgara BG-a i Novog Sada – oni su nepovratno izgubljeni, i to će morati da se očisti kad dođu "naši"!) onda je barem donekle razumljivo što je PARADA u suštini jedan poludupast (half-assed) proizvod. Ona teško da je mogla da ispadne punodupasta – ili, bolje reći, skroz mudovita (da nastavimo sa ovim nagejičavim aluzijama) – kad pokušava da bude populistička i humanistička istovremeno, 

i to u jednom populusu koji je human onoliko koliko kokoška leti (kopirajt: L. F. Selin), ali je zato jezivo neobrazovan, nekulturan, sebičan, zloban, zadrto privezan za falsifikovane mitove o prošlosti i slavi i "pravim vrednostima" i patološki zaljubljen u sopstveni, ma kako nakazan lik, i još patološkije prestravljen samim nagoveštajem da bi Nešto Drugo i ma koliko Drugačije moglo da prodre u tu samozaljubljenu Sliku o Sebi. I da budem potpuno jasan, ovo što kažem za Srbe – isto to sranje, samo još malkice jače, važi i za okolna plemena koja iz sopstvenih patologija titluju ovaj film, iako vrlo dobro razumeju o čemu se u njemu govori.

            Dakle, Dragojević je imao dve glavne opcije:

1) preaching to the converted (perverted!): da napravi potpuno dosledan, odličan film kroz koji bi plasirao svoje ideje o humanosti i jednakosti – i da mu gledanost bude negde u rangu SRPSKOG FILMA ili PORNO BANDE, dakle, nekoliko desetina hiljada prodatih karata, sa "porukom" prenetom samo šačici prosečnih roditelja Srbina i Srpkinja; ili

2) preaching to the masses (ili, što rek'o Radovan III: "Bando! Rrruljo!"), što smo na kraju i dobili – odnosno, ŠOVINISTIČKA FARSA sreće KURSADŽIJE, ali sa malo provokativnijim tretmanom zapaljive tematike. Ova odluka se pokazuje kao dvosekli mač: pošto je reditelju ovom prilikom više bilo stalo do Poruke nego do Umetnosti, on je svoje delo podredio tome da (ipak!) bude svarljivo što široj masi prosečnih gutača splačina, pa da im, na kvarno, između svih tih fazona, poturi ideju da ti pederi možda i nisu baš tol'ko bolesni i izopačeni kao što svi pričaju, i čak, još kvarnije, da ih na kraju natera da rone suze nad sudbom jednog od njih. Ko zna, možda neko od tih 600.000 gledalaca zaista izađe iz bioskopa sa stavom da su, zaboga, i pederi/gejevi/homoseksualci - zapravo ljudi, i da ih ne treba ugnjetavati nego pustiti na miru da žive kako im je volja.

S druge strane imamo horde nezadovoljnika iz centra Beograda, iz centra Novog sada, iz centra Niške Banje, koji su zgađeni oblandom od primitivnih fazona i otrcanih klišea u koju je gornja ideja morala da se debelo umota kako bi Srbi (i ostala plemena u okolnim brdima) mogli da je sažvaću i progutaju, pa možda čak i svare. I lako je tu gunđati, kao što to čini Varajeti: "viewers who've watched gay-themed pics mature since the 1970s will cringe at this naively well-meaning but hopelessly dated farce."
Ali ono što Varajeti ne zna, a što je meni, nakon posete Stormfrontu bolno jasno, jeste da ovaj film nije namenjen onima koji su pratili šta se dešavalo u filmu, bilo kom i bilo kakvom, a kamoli gay-themed, posle 1970-te. Ovaj film je namenjen ljudima koji ne kasne za svetom decenijama, nego vekovima: ovo je film za kromanjonce, krapinske ljude, ovo je film za troglodite koji još obitavaju u nekim srednjovekovnim (at best!) predstavama o svetu i životu!

No, dobro sad... Ima se u PARADI šta pohvaliti.

Pre svega, film ima solidnu dinamiku, bez praznog hoda, pitak je i umereno-zabavan – uz nužno snižavanje kriterijuma, ali, aman, shvatite: vi koji ste već CONVERTED/PERVERTED niste ciljna publika ovog filma! Ima tu verbalnih i vizuelnih fora i fazona koji JESU smešni. Neću da citiram očigledne fazone. Umesto toga, skrenuću pažnju na neke manje upadljive.

Recimo, ima nekoliko briljantno nadahnutih momenata u kastingu.

Tu je, na primer, Dimitrije Vojnov, u kameo-pojavi igra samog sebe (tj. glumi ideologa desnice) na TV-u: da li je desnicu uopšte moguće više karikirati nego sa ovakvim predstavnikom?

Marko Nikolić, čovek koji je oživeo dve ikonične SRBENDE, Karađorđa i Gigu Moravca, odnosno OCA NACIJE i OCA (najgledanije) SAPUNICE, koji je dao lik i glas i stas ultimativnim PATER FAMILIAS / NATIONALIS, ovde igra oca – čiji je sin: peder! Čudi me da je ova lucidna blasfemija promakla komedijašima sa Stormfronta. Čitav esej bi se mogao napisati samo o tome kako (i zašto) srbski brkati siledžijski red-rad-disciplina OČEVI proizvode buntovne dupedavce i kuropušce – ali ovo nije mesto za to. Ipak, MISLITE o tome...

Eva Ras, ikonička žena-sa-mačkom, seks bomba čije je golo telo jedna od retkih lepih slika ikada poteklih iz srpske kinematografije da ukrase čak i inostrane udžbenike – ovde se javi načas, kao ostarela tetkica (čistačica). Od Karađorđa do kuropušca. Od seks-bombe do klozet-babe. MISLITE o tome...

Naravno, oni Storm-truperi to mogu da tumače kao znak dekadencije SRBSTVA i slom "pravih vrednosti" o čemu nagvaždaju odavno. Ali, pošto reditelj ne potencira nijedno od toga kao Zlo, niti nagoveštava (strane) faktore koji su do "dekadencije" doveli, pre će biti da se radi samo o zabavnom izboru glumaca sa određenim metafilmskim oreolima, radi jačeg kontrasta (i draženja "patriota" ovom vrstom blasfemije – koja, inače, počinje već od postera za film).

Zatim, simpatična je i vickasta, dosledno rasprostranjena kroz film, "pederizacija" tzv. normalne muškosti, kroz njeno relativizovanje i približavanje onome od čega ona panično beži – ali i čega je, u svojoj samouverenoj neprikosnovenoj "normalnosti", blaženo nesvesna.

Stvari kao što je dirljivo, intimno "prijateljstvo" BENA HURA i njegovog drugara. BEN HUR je izabran za ovu "dekonstrukciju" uber-heterosexualnosti verovatno iz istog razloga iz koga Karađorđe igra gejevog oca: teško je zamisliti zadrtiju i muškiju mužjačinu, ikonu 110% hetero-mužjaštva, od Čarltona Hestona. Ako je on mogao da se onako srdačno grli i ljubi sa svojim prijateljem, šta onda reći za one čije su vilice malo manje četvrtaste a telesine nešto manje raskrupnjale i razbacane?

Zatim, tu je niz varijacija na "neizopačene", "normalne" aktivnosti kao što su

- rvanje

- kip golih muških tela kao ukras krimi-ofisa

- drugarsko lupanje peškirom po dupetu (među košarkašima)

- zajedničko pišanje rame uz rame

i čitav niz verbalnih aluzija, tipa: "I rokamo se mi, rokamo, baš onako muški..." (govoreći o bratojebačkom ratu), "Zabij ga, Buljane, zabij ga!" (trener, košarkašu, o davanju koša), "Ja radim kao konj a svi me jebete!" (uobičajena pater familias jadikovka), "Sad ga nabodi! Nabodi ga!" (navijanje tokom muškog rvanja) i nekoliko varijacija na "da se povučemo mi nasamo, jedan na jedan" itsl. (radi privatnog razgovora).

Ipak, ne može se reći da je ovaj film zaista pruža KRITIKU mačizma i šovinizma, nego samo njihovo (u krajnjoj instanci, benigno) potprckivanje – dakle, "društvena kritika" po pristupu i učinku slična KURSADŽIJAMA. Najveći auto-gol u tom smislu jeste posezanje za najotrcanijim stereotipovima u njihovom najkursadžijskijem transparentnom izdanju koje je toliko karikirano da je teško dešavanja u filmu povezati sa bilo kakvim stvarnim životom, "realnošću" i aktuelnim problemima. 

Ovo je film u kome su pederi patetične drama-queen tetke koje cvile i skiče, patološki su ljubomorni, voze ružičasti auto i vole posteljinu sa cvetićima, a mali prstić automatski štrči pri dizanju čašice.

Srbenda (Nikola Kojo) ima kuću "ukrašenu" patriotskim zastavama i ikonama i bedževima i sloganima. Hrvat ima tetovirano U na vratu i izgleda kao mornar sa onog starog pakovanja sardine (Mirna, Rovinj). Šiptar nosi obavezno keče i govori kao svi Šiptari iz svih srpskih skečeva koje ste ikada videlji. 

Limun – lik kojeg igra Kojo – toliko je preterano karikiran na početku, da je njegova potonja "transformacija" krajnje neubedljiva (bez obzira što je ionako izvedena poludupasto), a slično važi i za sponzorušu koju se sprema da oženi. Ona je portretisana na tipičan dragojevićevski ženomrzački način, ali proizvoljno i nedosledno: kad mu treba za zaplet da bude tvrda i opasna, ona je takva (kad uceni Limuna da pomogne pederima ili ništa od svadbe), ali kad samo smeta zapletu, nju Limun olako šutne u stranu sa jednim autoritarnim "Ti ćuti!", "Skloni se tamo!" ili "Jedi govna!" i ona se poslušno vraća na svoje mesto, u pozadinu, da ne smeta (kao prava srbska domaćica).

Isto tako je "Balija" sveden na statistu prisutnog tu samo zbog simetrije, jer mora da bude jedan Bosanac u vicu, ali on kao lik uopšte ne postoji; Šiptar barem ima više dijaloga i "akcije" (npr. sa sokolovima dresiranim za šverc droge) iako je i on prepisan iz vica; jedino Hrvat kolko-tolko u toj družini liči na čoveka (uostalom, jedini ima back-story, dat u flešbeku, ali nije samo u tome stvar, nego pre svega u odličnoj pojavi i glumi Gorana Navojca).

Nikola Kojo je ovde mač sa dve oštrice: s jedne strane, on je centar filma, i bez problema ga nosi na plećima svojom vanrednom harizmom i šarmom, i kao što je neko već zapazio (čini mi se Vladan Petković) – da je BILO KOJI drugi glumac bio u ovoj ulozi, film bi bio drastično slabiji, a možda i nemoguć. S druge strane, međutim, baš zato što je tako harizmatičan i simpatičan, ZLO krimogeno-arhipatrijarhalno-patriotskog fašizma i šovinizma koje on oličava nije bitnije poljuljano, nego sve vreme deluje simpatično, šarmantno, i na kraju dobija neku vrstu olakog, nezasluženog iskupljenja (a zajedno sa njim i "ustaša", "balija" i "šiptar" iz vica) u koje nijednog trenutka nismo ni sumnjali. Hell, pa ipak je to Kojo, simpatična protuva koju volimo da volimo čak i kad se ponaša kao najgora stoka. 

Uostalom, PARADA ovim karikaturama daje za pravo po pitanju većine predrasuda koje su imali, o bilo čemu, pa i o gejevima, a to što na kraju neki gejevi pokažu da umeju "da izađu na crtu – baš kao i mi, normalni", pa su prema tome jednako vredni, to je još jedno duboko problematično (da ne kažem nešto oštrije) kvazi "prihvatanje" Drugosti koja se, zapravo, načinom na koji je izvedena, negira. Rečeno jezikom vica: koja je razlika između Limuna i Pedera? Nikakva. I jedan i drugi zbog ljubavi "izlaze na crtu".

To super zvuči u teoriji. Na primer, kada slušate Dragojevićev intervju u kome kaže:

"To je zapravo priča o tome šta je sve čovek spreman da uradi za ljubav osobe koju voli, nebitno da li je ona žena ili muškarac. Parada je film o toleranciji, razumevanju, mogućnosti da veoma različiti ljudi postanu prijatelji, bez obzira na seksualnu, nacionalnu ili versku pripadnost."

            Da, lepo bi to bilo, kad u praksi ta "ljubav" ne bi bila prikazana tako cinično i parodično karikirano (u slučaju Limuna i njegove kičaste nafrakane sponzoruše), odnosno tako bezmudo klišetizirano tetkasto distancirano u slučaju dvojice gejeva. Potonji se, inače, nijednom čak i ne poljube u filmu, a o nekoj hemiji i "strasti" između njih ne može se ni govoriti. Njihova "ljubav" je samo MekGafin, isto kao što je i ona između krimi-ratnog-zločinca i njegove adekvatne izabranice – nešto što nam se kazuje, ali nam se NE POKAZUJE, i služi samo kao zamajac da se neke druge stvari u zapletu pokrenu.

            Zbog takvog pristupa je i "tragični" kraj tek poludupast, bez impakta, i umesto da ga proizvede dramskim putem, svojom sopstvenom pričom (u scenama silom rastuženim Hendlovim "Pogrebnim maršem", odnosno "Sarabande Duel" reorkestriranim za BARIJA LINDONA) – Dragojević autentičnu gorčinu na kraju proizvodi tek kada posegne za dokumentarnim snimcima sa one polu-uspešne gej parade u Beogradu 2010. godine, i deprimirajućim faktima vezanim za nju (koliko policajaca je trebalo da obezbedi koliku šačicu ljudi od kolike rulje pomahnitalih divljaka, i s kakvim rezultatima).

            Tužno je što je PARADA uopšte mogla da nastane jedino (?) u uslovima kompromisa, tako da, ciljajući najširi populus, na kraju bude nepodnošljivo subverzivna za zatucane, a frustrirajuće prizemna, površna i mestimično promašena u samoj svojoj dobronamernosti za one iole razvijenije pameti i ukusa.

            Što je možda i najgore, PARADA svojim insistiranjem na karikaturama u potpunosti omašuje da prikaže jednu fundamentalnu istinu: a to je da najopasniji neprijatelj bilo kakve Drugosti, Različitosti, u Srbiji, NIJE ta ćelava omladina u tesno pripijenoj crnoj odeždi. Oni su UNIFORMISANI, od njih se može pobeći, vide se iz aviona. A ionako su i sami manjina.

            Ne, mnogo gori od njih, mnogo dugoročno opasniji (i brojniji!) jesu oni PROSEČNI SRBSKI RODITELJI, zaštitnici "pravih vrednosti", patriote koji NISU obrijani do glave, nisu članovi ni Obraza ni drugih sličnih organizacija, ne mašu zastavama, ne izlaze na ulice da biju bilo koga --- ali svejedno njihovu neobrazovanost, ograničenost, uskogrudost, paranoju, neznanje, glupost, šovinizam, ksenofobiju, zadrtost, zaslepljenost, bezdušnost, primitivnost i sirovost možete videti svakog dana u komentarima na vesti B92, Blica i drugih onlajn medija, kao i na forumima koji nisu transparentno "naci" obojeni.

            To su vaše komšije. To su vaši rođaci. To su vaši roditelji. To ste vi, svi vi koji verujete da je normalno gurati nos u tuđa posla, zavirivati preko plota, buljiti u tuđe prozore, brinuti tuđe brige, njuškati oko tuđih kreveta i zgražavati se nad svim što ne liči na ono što su vam u nejake, još-neformirane glavice utuvili vaš deda i otac, programirajući i klonirajući vas u sopstvenu kopiju a da vi to nikada niste ni na koji način preispitali. Redak momenat uvida u ovo ZLO - doslovno je momenat, kada sin-gej dođe u tatinu automehaničarsku Karađorđevu radnju, a jedna dokona i očito zlobna radnica pita: "Dobro, kad će to unuče? Dokle će taj tvoj da zabušava?" To je ta kvintesencijalna srpska pakost i zloba. Avaj, PARADA ipak nije o tim i takvim – stvarnim, prosečnim – ljudima, nego o karikaturama iz vica koje olako možemo otpisati kao takve.
 

Šta, vaš sin nema u svojoj sobi zastavu OBRAZA i nije ošišan do glave? Oh, pa onda je sve OK. Šta, vaš sin ne izbacuje prstić kad uzima šoljicu za kafu? Okej, onda ništa. Čekajte, vi nikada niste poželeli da urlate "Ubi Ubi Pedera!" Štaviše, vi samo mislite da ih ne treba tući, nego pustiti da tu svoju "bolest" praktikuju negde daleko od vas i vaše dece, jer ne znate da svom potomstvu objasnite ni kako nastaju deca u "normalnim" parovima (tome škola neka ih uči) a kamoli zašto se te čike (i tete!) drže za ruke? Oh, pa onda je sve u redu. Vi ste normalan prosečan Srbin. Ne može vam niko ništa – jači ste od sudbine!