***
3
Nakon projekcije KLIMAKSA na Festivalu autorskog
filma u Beogradu (odlično popunjene, iako je početak bio gurnut skoro u ponoć,
ko da gledamo neki pornić il nedobog pedo-snaf) smesta su krenula deljenja
impresija, i sasvim predvidivo, kad je Noe u pitanju, od dva uzastopna gledaoca,
u razmaku manjem od jednog minuta, čuo sam da je film „Sranje“, odnosno da je „Genijalan“.
Naravno, posredi nije nijedno od toga, kao što
ocena (lepa trojka) kazuje: radi se o jednom solidnom filmu sa odličnom
premisom od koje je nedovoljno urađeno, ali na ovu sušu i to poludupasto (i
mestimično odlično + jedna čisto genijalna stvar – vidi dole) je jače od većine
drugog u ponudi, pa je zato sasvim promašeno šiljiti kurac na Noea sad kad
polako staje na svoje stare noge.
Da, nije ovo vrhunsko niti groundbreaking kao
njegova prva dva, najbolja mu, filma (mislim na CARNE/SEUL CONTRE TOUS +
IRREVERSIBLE) – ali je barem dovoljno daleko od prethodna mu dva (jedva
podnošljiva pretenciozna smaračina ENTER THE VOID i negledljivo drkanje i
drkanje koje on izdaje za LJUBAV); KLIMAKS je gledljiv, okej, vredan pažnje,
ali ne i ne znam kakvih očekivanja.
Sve smo ovo već videli.
I to je prva od dve velike zamerke koje imam na
ovaj film: deja vu. Već viđeno. Kod
Noea, i njegovih poštovalaca, sledbenika i plagijatora. Manirizam sa neumerenim
vrtenjem kamere, pomeranjem ustranu, njeno obrtanje naglavačke, vožnje napred i
nazad, jarke boje, mnogo crvene farbe (svetla i filteri) a naročito (oh, tako
katolički!) kad se želi prikazati Pakao Na Zemlji...
...što nije bez svojih draži, ali te draži smo već
odavno videli, sve te fore nam je Noe odavno prodao a sad nam ih uvaljuje opet
kao „nove“, iako smo u tom Rektumu već bili – i prvi put je, avaj, bilo daleko
žešće, i smislenije, i gnusnije, i bolje nego u ovoj masturbatornoj reciklaži
auto-omaža.
Ovde se Noe pokazuje kao „one trick pony“: čovek
maltene jednog fazona, jedne priče, jednog filma, i njegova okoštalost,
zarobljenost u vremenu i svojim ograničenim fetišima, polako počinje da smara.
Iako mu strani kritičari zbog KLIMAKSA praktično jedu iz ruke i obasipaju ga
(uglavnom nezasluženim) pohvalama, valjda zbog griže savesti što su ga pljuvali
dok je radio dobre filmove, moja impresija tokom ovog filma je povremeno bila
bliža tome da gledam nekog veoma talentovanog mladog reditelja koji debituje
besramnim omažom svom idolu, Noeu, nego li novi, svež i originalan film
Majstora. Da samo tehnička izvedba nije toliko besprekorna i mestimično
spektakularna, stvarno bih mogao da se složim sa Acom R. da je ovo kao neki
skuplji i nadrkaniji studentski film.
Što me dovodi do moje druge krupne zamerke: ovom
KLIMAKSU fali – fucking klimaks! Ma šta blebetali kritičari po netu
apropo žestine, mraka, gadosti, pakla, košmara u ovom filmu, verujte mi: ovo je
neverovatno, neshvatljivo čedan i sladak uradak – rekao bih da ne mora da mu se
iseče više od jednog minuta (uglavnom masnog psovanja, jer krvi ima zapanjujuće
malo a golotinje sramotno skoro-nimalo a svakako ništa za obrezivanje!) pa da
ovo bez problema dobije PG-13 rejting!
Za film koji traje samo 95 minuta, priprema za
„pakao“ traje predugo, skoro punih sat vremena prođe dok ti plesači, igrači i
cirkuzanti u tom hangaru ne popiju dovoljno LSD-a u začinjenoj im Sangriji da
bi počeli da tripuju (isključivo loše!) i da prave neka mlaka, ublažena,
nenadahnuta sranja – kao u studentskom filmu gde bi junoša hteo da bude
transgresivan i žestok i zajeban, ali ga je s druge strane stid jer zna da će
mu film gledati i profesori i roditelji i cura s kojom je tek krenuo i ne želi
da ona pomisli da je STVARNO morbidan, pa se sve nešto ustručava, ograničava,
umekšava – i rezultat je film kojem fali UGRIZ, udar, impakt...
Dobro, ima šutiranje trudne žene u stomak, ali to
je bilo svežije i gnusnije u SAM PROTIV SVIH: ovde ta scena 1) izaziva
kolutanje očima (kao, jao Noje, da li ti znaš za neki drugi ritam da te pitam? Pa
gledali smo to kod tebe ranije, u redu je, aj' daj nešto novo...) i 2) impakt
joj dodatno fali zato što nije ubedljivo motivisana (ah, da, LSD, šta će ti
motivacija, anything goes!), jer ta
osoba nema razloga dovoljno jakog da tu
drugu osobu udara i šutira u stomak kad čuje da je trudna...
Ima jedna slučajno upaljena kosa (da, na glavi!)
koja se smesta prekine jer kamera ode
negde drugde i na tu osobu sasvim zaboravi sve do samcitog kraja filma, i ima
jedno odlično izvedeno samosakaćenje, odnosno zasecanje oštricom po rukama i
licu, gde su efekti vrhunski. Ostalo je neko koškanje, pesničenje, glupiranje,
pišanje po podu (cura, u miniću, stojeći), jurcanje i guranje tamo-vamo --- i
jedno detence zaključano, pa zaboravljeno u nekakvoj ostavi pored strujomera, čije
je vrištanje sugestivno, ali se ni s njim ne uradi ni blizu toliko koliko je
moglo, a vala i moralo, jer ako neće Noe, ko će? Ah, da, Aca R!
Dakle, taj
Noeov „Pakao“ je jezivo nejeziv, šokantno nešokantan i izrazito
antiklimaktičan!
Ko bi rekao da će ON, od svih ljudi, biti ovako
uzdržan kad treba odvrnuti mizantropiju na 11 i prikazati ljudsku stoku kako
devoluira u najgrdnije atavizme i daje si oduška najmračnijim strastima?!
Javlja mi se da je tomu tako iz najmanje tri
razloga: 1) ovo je izdaleka zasnovano na nekakvom stvarnom događaju iz 1990-ih,
pa su ga lisice stvarnosti sputale; 2) zbog improv načina snimanja bez
scenarija, a sa svom tom simpatičnom omladinom, Noje se s njima previše
zbližio, zavoleo ih, pa nije imao srca da ih masakrira na kraju; i 3) Noje je
ostario, omekšao, sporije mu se diže, izgubio oštricu, drma ga klimaks...
Likova ima previše, da tako nazovem
sav taj svet koji tu cirkulira (ali bez cirkularke), odnosi i dijalozi su u
velikoj meri improvizovani među ovim neglumcima (plesači su, zapravo),
scenarija nema, i onda se tu previše vremena gubi u ćaskanjima – pretežno o
seksu: ko je koga jebo, ko bi koga i u koju rupu jebo, i dal s mazivom ili bez.
Sve to (nenamerno?) ima funkciju da nas iritira kako bi nam, jednom kad LSD
govno odleti u ventilator i kad krene porno splater, bilo slađe da te spodobe
iz kojih kulja toksični maskulinizam vidimo kako se valjaju u govnima i krvi. A
onda – vrhunski Noeov sadizam: to nam zadovoljstvo uglavnom bude uskraćeno.
Matori koktizer!
Dobro, glavni Jebač u ekipi završi
suva kurca, valjajući se po štrokavom zapišanom podu sa nacrtanom svastikom na
čelu, zbog čega će se možda neki nerdovi osetiti bolje (eto ti ga sad tvoj
kurac! who's laughing now?!), ali bojim se da taj rasplet nije baš
najubedljivije sproveden niti motivisan (ah, da: LSD! to kad popiješ, SVE
može!). Ipak, Fuckers gonna fuck the
bitches, s drogom ili bez nje, to je jedan od osnovnih zakona prirode, čak
i među životinjama do kojih se ovi spuste, pa mi ovo deluje fejk iskonstruisano.
Pre nego što do spuštanja u
sub-animalno dođe, nakon finalne scene, koju vidimo na početku, pa onda i
odjavnu špicu (da, na početku, kao u ZGUZA), i predugačke scene intervjua s
plesačima na ekranu oivičenom kultnim VHS filmovima i knjigama (vidi sliku, da
ih ne nabrajam ovde) – imamo čast i slast pogledati JEBENO FASCINANTNU SCENU
PLESA, u jednom neprekinutom kadru, u trajanju od sigurno bar 4-5 minuta,
besprekorno koreografisanu i izvedenu i usnimljenu, uz Cerrone – „Supernature (Instrumental Climax Edit)“.
Znači, zastao mi je dah od toga: i ne verujem da ću
ove godine videti bolju, jaču, savršenu scenu poput ove. To toliko pršti od
energije, od zdravlja, od mladosti i radosti, od vitke i gipke i besprekorne
telesnosti, muške kao i ženske (i trans, i gej, i cis, i šta ti sve nema u ovom
rasno-sexualnom loncu) da je stvarno milina gledati tu transcendenciju telesina
i mesišta i zakona fizike i fizionomije, pa vala i gravitacije – to tako
senzacionalno demonstriranje vaznesenja iz materije, ne kroz drkanje u samotnoj
keliji sa kolegama-kenobitima, uz post i molitve i meditacije nad buđavim
knjigama, nego kroz samu telesnost, vitalnost, gipkost, fluidnost, kroz tela
koja se mešaju i komešaju, transformišu, izvijaju, prepliću, klize po podu
umesto da puze, lebde i lete po vazduhu, elektrifikovana, nabijena pozitivnom
energijom, zajedničkom, udruženo tu oličavajući i komunizam i dartanjanizam –
svi za jednog i jedan za sve – zajedništvo i individualnost usred toga,
utopija--- sve sve sve u jednoj genijalnoj sceni!
Znači, ultimativni filmski prikaz životne
radosti-u-mladosti-bez-gadosti – ali u ovom filmu čak i savršenstvo te scene je donekle problem, jer teško mi je
poverovati da akteri ovog istog obreda odmah zatim, doslovno u produžetku (jer
scena i dalje traje bez reza kad završe s tim plesom i krenu odma da kenjaju
međusobno, umesto da se onako oznojeni istuširaju i presvuku...), od
bestelesnih anđela što se vinjavaju u nebeske sfere, smesta – još pre
LSD-sangrije! – postanu seksističke šovinističke uspaljotine sa hroničnim izlivom
kurca u mozak, a onda ih malo lizergičke kiseline pretvori u šljam sa dna kace
i Đavole iz Pakla.
Možda sam ja neizlečivi idealista, ali po meni
ONOLIKI žuisans NE može da vodi u onoliki BAD TRIP odmah zatim, jer entiteti
koji su do malopre transcendirali okove i mesa i tkiva i materije i gravitacije
ne mogu (ili, mogu li?!) u produžetku toga da se pretvore u dvonožne pohotne
sebične pokvarene SVINJE. Kao što znaju korisnici LSD-a, what you bring is what you get. Imaćeš bad trip ako u to uđeš
sjeban, zabrinut, paranoičan, nesiguran, s nekim ličnim teretom ove ili one
vrste; ali ako uđeš iole opušten, veseo, razdragan – NEMA razloga da imaš BAD
TRIP koji Noe ovde uniformno servira, svima odreda u ovoj mnogobrojnoj trupi!
Koja je verovatnoća da od njih skoro 20 SVI imaju bad trip, a niko pozitivan?
VRLO MALA – NAKON GOREOPISANE SCENE!
Što će reći da je ovaj film u srži fejk, još jedan
izliv mlitavo utemeljene mizantropije i stilističkih audio-vizuelnih
iživljavanja, suštinski prožet reakcionarnom idejnošću, senilno didaktičan
(Kids, don't do this at home! Drugs are bad, m'kay?!), i prožet smradom sumpora
i tamjana sa svojom fundamentolskom idejom pakla: kao i u „Rektumu“, za Noea je
pakao crveno osvetljeno mesto gde se ljudi jebu uz tehno-muziku dok se
posmatraču /kameri/vrti u glavi, da li od nejebice ili gnušanja ili tako nekog
moralizatorstva.
I zato, lepo mu reče rivjuer Varajetija: „there’s
no question that for Gaspar Noé, hell on earth looks like a Eurotrash dance
club. But maybe it’s time that he turned the volume down and stopped trying to
make the sins of Sodom and Gomorrah into the world’s most forbidden music
video.“
Svakako mu jeste vreme da napravi iskorak, da
ponudi nešto novo, sveže, i smisleno, s nekakvom poentom (kakvu su prva mu dva
filma imala) – da nas ubedi da NIJE „one trick pony“ i da zna za još neki ritam.
Ovaj KLIMAKS je jedva peting u tom pravcu...
