Gaspar Noe's CLIMAX (2018)

  

***

3

Nakon projekcije KLIMAKSA na Festivalu autorskog filma u Beogradu (odlično popunjene, iako je početak bio gurnut skoro u ponoć, ko da gledamo neki pornić il nedobog pedo-snaf) smesta su krenula deljenja impresija, i sasvim predvidivo, kad je Noe u pitanju, od dva uzastopna gledaoca, u razmaku manjem od jednog minuta, čuo sam da je film „Sranje“, odnosno da je „Genijalan“.

Naravno, posredi nije nijedno od toga, kao što ocena (lepa trojka) kazuje: radi se o jednom solidnom filmu sa odličnom premisom od koje je nedovoljno urađeno, ali na ovu sušu i to poludupasto (i mestimično odlično + jedna čisto genijalna stvar – vidi dole) je jače od većine drugog u ponudi, pa je zato sasvim promašeno šiljiti kurac na Noea sad kad polako staje na svoje stare noge.

Da, nije ovo vrhunsko niti groundbreaking kao njegova prva dva, najbolja mu, filma (mislim na CARNE/SEUL CONTRE TOUS + IRREVERSIBLE) – ali je barem dovoljno daleko od prethodna mu dva (jedva podnošljiva pretenciozna smaračina ENTER THE VOID i negledljivo drkanje i drkanje koje on izdaje za LJUBAV); KLIMAKS je gledljiv, okej, vredan pažnje, ali ne i ne znam kakvih očekivanja.

Sve smo ovo već videli.

I to je prva od dve velike zamerke koje imam na ovaj film: deja vu. Već viđeno. Kod Noea, i njegovih poštovalaca, sledbenika i plagijatora. Manirizam sa neumerenim vrtenjem kamere, pomeranjem ustranu, njeno obrtanje naglavačke, vožnje napred i nazad, jarke boje, mnogo crvene farbe (svetla i filteri) a naročito (oh, tako katolički!) kad se želi prikazati Pakao Na Zemlji...

...što nije bez svojih draži, ali te draži smo već odavno videli, sve te fore nam je Noe odavno prodao a sad nam ih uvaljuje opet kao „nove“, iako smo u tom Rektumu već bili – i prvi put je, avaj, bilo daleko žešće, i smislenije, i gnusnije, i bolje nego u ovoj masturbatornoj reciklaži auto-omaža.

Ovde se Noe pokazuje kao „one trick pony“: čovek maltene jednog fazona, jedne priče, jednog filma, i njegova okoštalost, zarobljenost u vremenu i svojim ograničenim fetišima, polako počinje da smara. Iako mu strani kritičari zbog KLIMAKSA praktično jedu iz ruke i obasipaju ga (uglavnom nezasluženim) pohvalama, valjda zbog griže savesti što su ga pljuvali dok je radio dobre filmove, moja impresija tokom ovog filma je povremeno bila bliža tome da gledam nekog veoma talentovanog mladog reditelja koji debituje besramnim omažom svom idolu, Noeu, nego li novi, svež i originalan film Majstora. Da samo tehnička izvedba nije toliko besprekorna i mestimično spektakularna, stvarno bih mogao da se složim sa Acom R. da je ovo kao neki skuplji i nadrkaniji studentski film.

Što me dovodi do moje druge krupne zamerke: ovom KLIMAKSU fali – fucking klimaks! Ma šta blebetali kritičari po netu apropo žestine, mraka, gadosti, pakla, košmara u ovom filmu, verujte mi: ovo je neverovatno, neshvatljivo čedan i sladak uradak – rekao bih da ne mora da mu se iseče više od jednog minuta (uglavnom masnog psovanja, jer krvi ima zapanjujuće malo a golotinje sramotno skoro-nimalo a svakako ništa za obrezivanje!) pa da ovo bez problema dobije PG-13 rejting!

Za film koji traje samo 95 minuta, priprema za „pakao“ traje predugo, skoro punih sat vremena prođe dok ti plesači, igrači i cirkuzanti u tom hangaru ne popiju dovoljno LSD-a u začinjenoj im Sangriji da bi počeli da tripuju (isključivo loše!) i da prave neka mlaka, ublažena, nenadahnuta sranja – kao u studentskom filmu gde bi junoša hteo da bude transgresivan i žestok i zajeban, ali ga je s druge strane stid jer zna da će mu film gledati i profesori i roditelji i cura s kojom je tek krenuo i ne želi da ona pomisli da je STVARNO morbidan, pa se sve nešto ustručava, ograničava, umekšava – i rezultat je film kojem fali UGRIZ, udar, impakt...

Dobro, ima šutiranje trudne žene u stomak, ali to je bilo svežije i gnusnije u SAM PROTIV SVIH: ovde ta scena 1) izaziva kolutanje očima (kao, jao Noje, da li ti znaš za neki drugi ritam da te pitam? Pa gledali smo to kod tebe ranije, u redu je, aj' daj nešto novo...) i 2) impakt joj dodatno fali zato što nije ubedljivo motivisana (ah, da, LSD, šta će ti motivacija, anything goes!), jer ta osoba nema razloga dovoljno jakog da tu drugu osobu udara i šutira u stomak kad čuje da je trudna...

Ima jedna slučajno upaljena kosa (da, na glavi!) koja se smesta prekine jer kamera ode negde drugde i na tu osobu sasvim zaboravi sve do samcitog kraja filma, i ima jedno odlično izvedeno samosakaćenje, odnosno zasecanje oštricom po rukama i licu, gde su efekti vrhunski. Ostalo je neko koškanje, pesničenje, glupiranje, pišanje po podu (cura, u miniću, stojeći), jurcanje i guranje tamo-vamo --- i jedno detence zaključano, pa zaboravljeno u nekakvoj ostavi pored strujomera, čije je vrištanje sugestivno, ali se ni s njim ne uradi ni blizu toliko koliko je moglo, a vala i moralo, jer ako neće Noe, ko će? Ah, da, Aca R!

Dakle, taj Noeov „Pakao“ je jezivo nejeziv, šokantno nešokantan i izrazito antiklimaktičan!

Ko bi rekao da će ON, od svih ljudi, biti ovako uzdržan kad treba odvrnuti mizantropiju na 11 i prikazati ljudsku stoku kako devoluira u najgrdnije atavizme i daje si oduška najmračnijim strastima?!

Javlja mi se da je tomu tako iz najmanje tri razloga: 1) ovo je izdaleka zasnovano na nekakvom stvarnom događaju iz 1990-ih, pa su ga lisice stvarnosti sputale; 2) zbog improv načina snimanja bez scenarija, a sa svom tom simpatičnom omladinom, Noje se s njima previše zbližio, zavoleo ih, pa nije imao srca da ih masakrira na kraju; i 3) Noje je ostario, omekšao, sporije mu se diže, izgubio oštricu, drma ga klimaks...

            Likova ima previše, da tako nazovem sav taj svet koji tu cirkulira (ali bez cirkularke), odnosi i dijalozi su u velikoj meri improvizovani među ovim neglumcima (plesači su, zapravo), scenarija nema, i onda se tu previše vremena gubi u ćaskanjima – pretežno o seksu: ko je koga jebo, ko bi koga i u koju rupu jebo, i dal s mazivom ili bez. Sve to (nenamerno?) ima funkciju da nas iritira kako bi nam, jednom kad LSD govno odleti u ventilator i kad krene porno splater, bilo slađe da te spodobe iz kojih kulja toksični maskulinizam vidimo kako se valjaju u govnima i krvi. A onda – vrhunski Noeov sadizam: to nam zadovoljstvo uglavnom bude uskraćeno. Matori koktizer!

            Dobro, glavni Jebač u ekipi završi suva kurca, valjajući se po štrokavom zapišanom podu sa nacrtanom svastikom na čelu, zbog čega će se možda neki nerdovi osetiti bolje (eto ti ga sad tvoj kurac! who's laughing now?!), ali bojim se da taj rasplet nije baš najubedljivije sproveden niti motivisan (ah, da: LSD! to kad popiješ, SVE može!). Ipak, Fuckers gonna fuck the bitches, s drogom ili bez nje, to je jedan od osnovnih zakona prirode, čak i među životinjama do kojih se ovi spuste, pa mi ovo deluje fejk iskonstruisano.

            Pre nego što do spuštanja u sub-animalno dođe, nakon finalne scene, koju vidimo na početku, pa onda i odjavnu špicu (da, na početku, kao u ZGUZA), i predugačke scene intervjua s plesačima na ekranu oivičenom kultnim VHS filmovima i knjigama (vidi sliku, da ih ne nabrajam ovde) – imamo čast i slast pogledati JEBENO FASCINANTNU SCENU PLESA, u jednom neprekinutom kadru, u trajanju od sigurno bar 4-5 minuta, besprekorno koreografisanu i izvedenu i usnimljenu, uz Cerrone – „Supernature (Instrumental Climax Edit)“.  

Znači, zastao mi je dah od toga: i ne verujem da ću ove godine videti bolju, jaču, savršenu scenu poput ove. To toliko pršti od energije, od zdravlja, od mladosti i radosti, od vitke i gipke i besprekorne telesnosti, muške kao i ženske (i trans, i gej, i cis, i šta ti sve nema u ovom rasno-sexualnom loncu) da je stvarno milina gledati tu transcendenciju telesina i mesišta i zakona fizike i fizionomije, pa vala i gravitacije – to tako senzacionalno demonstriranje vaznesenja iz materije, ne kroz drkanje u samotnoj keliji sa kolegama-kenobitima, uz post i molitve i meditacije nad buđavim knjigama, nego kroz samu telesnost, vitalnost, gipkost, fluidnost, kroz tela koja se mešaju i komešaju, transformišu, izvijaju, prepliću, klize po podu umesto da puze, lebde i lete po vazduhu, elektrifikovana, nabijena pozitivnom energijom, zajedničkom, udruženo tu oličavajući i komunizam i dartanjanizam – svi za jednog i jedan za sve – zajedništvo i individualnost usred toga, utopija--- sve sve sve u jednoj genijalnoj sceni!

Znači, ultimativni filmski prikaz životne radosti-u-mladosti-bez-gadosti – ali u ovom filmu čak i savršenstvo te scene je donekle problem, jer teško mi je poverovati da akteri ovog istog obreda odmah zatim, doslovno u produžetku (jer scena i dalje traje bez reza kad završe s tim plesom i krenu odma da kenjaju međusobno, umesto da se onako oznojeni istuširaju i presvuku...), od bestelesnih anđela što se vinjavaju u nebeske sfere, smesta – još pre LSD-sangrije! – postanu seksističke šovinističke uspaljotine sa hroničnim izlivom kurca u mozak, a onda ih malo lizergičke kiseline pretvori u šljam sa dna kace i Đavole iz Pakla.

Možda sam ja neizlečivi idealista, ali po meni ONOLIKI žuisans NE može da vodi u onoliki BAD TRIP odmah zatim, jer entiteti koji su do malopre transcendirali okove i mesa i tkiva i materije i gravitacije ne mogu (ili, mogu li?!) u produžetku toga da se pretvore u dvonožne pohotne sebične pokvarene SVINJE. Kao što znaju korisnici LSD-a, what you bring is what you get. Imaćeš bad trip ako u to uđeš sjeban, zabrinut, paranoičan, nesiguran, s nekim ličnim teretom ove ili one vrste; ali ako uđeš iole opušten, veseo, razdragan – NEMA razloga da imaš BAD TRIP koji Noe ovde uniformno servira, svima odreda u ovoj mnogobrojnoj trupi! Koja je verovatnoća da od njih skoro 20 SVI imaju bad trip, a niko pozitivan? VRLO MALA – NAKON GOREOPISANE SCENE!

Što će reći da je ovaj film u srži fejk, još jedan izliv mlitavo utemeljene mizantropije i stilističkih audio-vizuelnih iživljavanja, suštinski prožet reakcionarnom idejnošću, senilno didaktičan (Kids, don't do this at home! Drugs are bad, m'kay?!), i prožet smradom sumpora i tamjana sa svojom fundamentolskom idejom pakla: kao i u „Rektumu“, za Noea je pakao crveno osvetljeno mesto gde se ljudi jebu uz tehno-muziku dok se posmatraču /kameri/vrti u glavi, da li od nejebice ili gnušanja ili tako nekog moralizatorstva.

I zato, lepo mu reče rivjuer Varajetija: „there’s no question that for Gaspar Noé, hell on earth looks like a Eurotrash dance club. But maybe it’s time that he turned the volume down and stopped trying to make the sins of Sodom and Gomorrah into the world’s most forbidden music video.“

Svakako mu jeste vreme da napravi iskorak, da ponudi nešto novo, sveže, i smisleno, s nekakvom poentom (kakvu su prva mu dva filma imala) – da nas ubedi da NIJE „one trick pony“ i da zna za još neki ritam. Ovaj KLIMAKS je jedva peting u tom pravcu...