Ovaj
esej odabrao sam za temat o Embrouzu
Birsu koji sam priredio za GRADINU, pre 4 godine. Preveo ga je,
kako-tako, Nenad Župac. Ko nije
čitao na papiru onda, može to sada, ovde.
Birsov zaokret: priče o ironičnom hororu
M. E. Grenander
Raskošan život sklon različitim tumačenjima, i nerazjašnjena ličnost Embrouza Birsa, privlače
pažnju studenata koji su više izučavali autorov život nego njegovo delo.
Sledstveno tome, proizvoljna tumačenja iz pera mnogobrojnih kritičara Birsovog
dela, često su nudila pogrešna tumačenja, ali i ispravna tumačenja pogrešnih
činjenica. Na primer, u izdanju Hadson Rivjua
iz avgusta 1954. godine, Markus Klejn u digresiji na sredini svog članka, raspravalja
o preziru Embrouza Birsa prema onima koji su njegove priče okarakterisali kao
imitaciju Poovih priča. Birsove priče su, kako tvrdi Klejn, „drukčije od vela
horora u Poovim pričama“, jer „one izvršavaju zadatak. One optužuju.
Nagoveštavaju ko je ubica.“
Klejnov
zaključak je suprotan mišljenju mnogih kritičara i istoričara književnosti koji
su pokušali da ustanove, ili se slepo drže teze, da je Birs Poov nastavljač. Ti
pokušaji načinjeni su još u vreme dok je Birs bio živ, i nikada nisu bili
snažno opovrgnuti – smatrano je da su Birsove priče podsećaju na Poove. Birs je
šestog septembra 1909. godine u pismu Silesu Orinu Housu ironično napisao: „Da
sam izostavio tragičnost i natprirodne pojave iz mojih priča, još uvek bi me
smatrali Poovim imitatorom, jer bi te priče još uvek bile priče. Zašto bih onda
to činio?“ (Neobjavljeno pismo, HM 10255, uz dozvolu biblioteke
Henri Hanting, San Marino, Kalifornija. – Prim. a.)
Birsovo
poricanje Poovog uticaja nije omelo kritičare da nastave da stvaraju pogrešnu
geneologiju. Taj napor dostigao je svečanu apoteozu u studentskom radu Artura
Milera, gde je on pokušavao da dokaže poreklo nesreće u Birsovim pričama. U
članku „Uticaj Edgara Alana Poa na Embrouza Birsa“ u časopisu Amerikan Merkjuri (maj, 1932), Miler je
izneo, u strogom redu, impozantan broj sličnosti između dvojice pisaca, ali
nije izneo dokaz šta je to Birs „pozajmio“ od Poa. A broj Tajms literari suplajmanta od 17. septembra 1954. godine, samo je
nastavio konvencionalni postupak tumačenja stvaralaštva dvojice pisaca kao dela
tradicionalnog nacionalnog horora.
Stoga
se Klejnova jeres treba ispraviti, jer truje i navodi na pogrešne zaključke
generacije i generacije čitalaca. Klejn bazira svoje zaključke na osnovama koje
zaprepašćuju svojim implikacijama. Kod nekoliko pisaca, i to mnogo više nego
kod Birsa, insistiralo se na tome da
funkcija njihovih dela nije da
ispričaju priču, optuže i nagoveste ko je ubica. Ovo je zadatak novinarstva,
koje je uprkos tome što je dobro plaćeno (Vilijam Rendolf Harst plaćao je 100
dolara nedeljno), Birs prezirao. Ali literatura je nešto drugo. „Nećeš se
susreti s muzom ako nešto moraš da uradiš za nju“,
karakteristična je Birsova izjava o toj temi. (Pismo Blanšu Paringtonu
iz 28. avgusta 1892. Pisma Enbrouza Birsa (San Francisko: Klub čitalaca Kalifornije,
1922), strana 10. – Prim. a. )
I
pored svega, uprkos tome što smatram da su to pogrešne premise, verujem da je
Klejn dobro zaključio kad je napisao da Brisove priče „nemaju veo horora kao
Poove“, više iz estetskih nego didaktičkih razloga. Kao prvo, Birs je pored
horor priča pisao i komične, emotivne, tragične priče, itd. Kao drugo, kada se
koncentrišemo na njegove horor priče videćemo da se veoma razlikuju od Poovih
na način na koji još uvek nisu analizirane, i ustanovićemo ih kao zasebnu vrstu
koja je sasvim posebna. I zato ću u ovom eseju analizirati neke Birsove horor
priče i dokazati u čemu se razlikuju od Poovih.
Ukratko,
verujem da je Birsov jedinstevni doprinos u razvitku kratke priče u tome što
postoji poseban način na koji se ironija kombinuje sa hororom. U svakom horor
priči, emocionalni efekat uglavnom je zasnovan na snažnom strahu. Po koristi
sva sredstva kako bi osnažio krešendo u klimaksu, gde obilato koristi, na
primer, bizarne okolnosti: usamljenu kuću na ivici brda, prostoriju za mučenje
španske inkvizicije, podzemnu grobnicu iznad drevnog porodičnog zamka, itd.
Birsov
metod je sasvim drugačiji. On dodaje ironični obrt koji je ugrađen između
strukture i likova, tako da osećamo snažan strah pomešan sa gorkim shvatanjem
da je emocija surovo neprikladna. (Keri MekVilijams je istakao ovu činjenicu:
„Njegove priče nisu, osim nekoliko izuzetaka, toliko ispunjene strahom, koliko podsmehom
i ironičnim strahom, a čitalac je uplašen zbog pronicljivog kombinovanja fraza i
scena... “ Predgovor u: Kerol D. Hol, Obmana
oko Birsa i Poa, (San Francisko: Klub čitalaca Kalifornije, 1934.), strana
5. – Prim. a.) Ono što dobijamo je nova forma.
Skoro sve Poove horor priče imaju jednostavan zaplet i kumulativne su u svom
emotivnom naboju; Birsove najbolje priče imaju složen zaplet sa elementima
ironije koji proizvode emotivni efekat.
Birs
je, povrh toga, doživljavao ironiju na krajnje osobit način. Mnogi autori koji
su je koristili – O. Henri mi odmah pada na pamet – učinili su to manipulišući
načinom pripovedanja. Drugim rečima, narator polusvesno krije ili drži po
strani suštinske informacije dok njima ne zaskoči nepripremljenog čitaoca –
obično malo poštujući verovatnoću i strukturu likova – do one tačke u izlaganju
gde misli da će dostići maksimalni efekat iznenađenja. (To izneneđenje je
obično tako neočekivano i zasniva se delom na verovatnoći, da se taj efekat
zapravo može okarakterisati kao ošamućivanje.) Kada se ova tehnika primeni na
horor priču, onda je možemo definisati kao „ironičnu horor priču“.
Birs nije baš uvek koristio ovu
umetničku tehniku. Ali u njegovim najboljim pričama, ironija se ne nalazi u
polusvesnom afektiranju naratora, već u izvesnoj vezi između tog lika i
događaja u fabuli. Stoga sam izabrao da te priče ne nazovem ironične priče
horora, nego ironične horor priče, jer ironija nije veštački nakalemljena u
naraciji, već predstavlja integralni deo same radnje. A kako se postiže efekat
ironičnog horora? U osnovi, to zavisi od jake psihološke povezanosti između
intelektualnih, emotivnih i čulnih faktora u ljudskoj ličnosti. U Birsovim
pričama ironičnog horora, reakcija lika na okolnosti u kojima se zadesi
uključuje sva tri nabrojana faktora. Prvo, on je intelektualno svestan opasne
situacije – obično veruje da mu ona ugrožava život ili čast. Drugo, ova
spoznaja u njemu izaziva strah, koji se produbljuje do horora, a odatle vodi do
ludila. Treće, ova emocionalna uzburkanost rezultira određenom psihičkom
reakcijom – obično ogromnim ushićenjem i ubrzanjem čulne percepcije, a ovo
kasnije nagoveštava usporavanje subjektivnog protoka vremena.
Očigledno je da je baza ovakve
psihologije intelektualna spoznaja straha. Isto kao što je očigledno da bi se
ova psihologija mogla koristiti u dobrim pričama koje nemaju elemente ironičnog
horora, gde bi snažan efekat straha na protagonistu bio postepeno rastući.
(Zapravo, ovakve priče piše Po.) Birs, međutim, stvara intelektualnu svesnost
prema kojoj kompletna psihologija straha protagoniste odlazi na pogrešan put;
dakle, sve emotivne i čulne reakcije koje slede su pogrešne, i čitaočevo
opažanje grozota koje postaju činjenice realne situacije je ono što daje
osobitu jasnoću hororu Birsovih priča.
Recimo,
na primer, da lik vidi smrtonosnu zmiju u spavaćoj sobi. On „zna“ da će ujed
zmije biti smrtonosan. Ovo intelektualno opažanje rezultira emotivnom reakcijom
u vidu straha. Ili recimo da se čovek vraća posle dugog odustovanja kući i
ugleda radosnu ženu kako mu trči u susret. On „zna“ da će se za koji trenutak
zagrliti; zbog toga on „oseća“ zadovoljstvo. U svakom od ovih primera,
intelektualno opažanje potpuno odgovara emotivnoj reakciji. Ali pretpostavimo
da u drugom primeru, čovek misli da je žena koja mu trči u susret njegova
supruga, a to je zapravo komšijina žena koja trči da mu javi kako mu je u
međuvremenu umrla žena. Emotivna reakcija biće ista kao i prethodna –
zadovoljstvo – ali će efekat priče biti ironičan, jer je njegovo opažanje
netačno i njegova emotivna reakcija biće bolno neprikladna.
Pa
je tako ova veza između misli i emocije integralni deo Birsove interpretacije
ljudske psihologije, a nije veštačka šema koja je nadređena njegovim pričama
kao što je i sam pisac prokomentarisao u dva pisma. Birs je napisao svom
sledbeniku Džordžu Sterlingu u pismu iz 29. januara 1910. godine: „Znate da sam
uvek bio uveren da osoba ne može verovati u osećanja dok ne nauči da misli.“ A
u pismu Polardu iz 29. jula 1911. godine: „Da bi se ispravno osećalo, mora se
ispravno misliti i znati.“ (Rukopisi oba pisma su vlasništvo Njujorške
biblioteke. Citate koristim sa njihovom dozvolom. – Prim. a.)
Priča
„Jedna vrsta oficira“ verovatno predstavlja najjasniji primer za intelektualno
opažanje opasnosti u Birsovoj psihologiji. Premda mislim da je ova priča pre
tragedija nego horor, naveo sam je jer je od ogromnog značaja za Birsovo
postavljanje lika u situaciju „da zna“. U ovoj priči je, na primer, čak i
vojska nesvesna vrsta znanja: „Iza pojedinačnih misli i emocija kao sastavnog
dela on oseća i misli kao jedinica. I u ovom velikom sjedinjenju leži vrhovna
mudrost koja je suma svog dostupnog znanja.“ Prema tome, „ljudi su tupavo
svesni da sve nije baš dobro“ i „osećaju nesigurnost“, dok oficiri „mudro
govore predosećajući da to nema mnogo smisla.“ (Svi citati iz priča
su iz: Sabranih dela Embrouza Birsa, Izdavačka kuća Nil, Njujork i Vašington
1909-12., str. 178-196. – Prim. a.)
Međutim,
kapetan Rensom, koji „ima sposobnost da misli“ razume situaciju veoma precizno.
Kada mu je general Kameron rekao: „Nije ti dozvoljeno da znaš bilo šta“ –Rensom to naređenje shvata
bukvalno i ponavlja ga poručniku Prajsu. Kako kasnije saznajemo, Kameron je
pogrešno procenio misleći da je Rensom „sklon tome da ima svoje mišljenje“, jer
kapetan čini fatalnu grešku ponašajući se suprotno znanju koje poseduje. Sa
„mehaničkom tačnošću“, koju tog dana pokazuje cela armija, Rensom samo
ispunjava svoju dužnost, slepo izvršavajući naređenja i svesno uništavajući
svoje ljude. I zato mora da plati cenu za svoju smrtonosnu akciju: kada ga
general Materson upita da li zna šta je učinio, on priznaje da zna. Materson
ga, šokiran, pita: „Znao si šta si učinio, a sediš tu i pušiš?“
Renson
pokušava da se opravda naređenjima koja je morao da izvrši, iako su bila
suprotna njegovom stavu, ali kada se okrene ka poručniku Prajsu (general
Kameron je ubijen) i upita ga: „Da li znate nešto o naređenjima koja su mi
data?“, Prajs, kome je rečeno da ne sme da zna ništa, kaže: „Ne znam ništa o tome.“ I Rensom je osuđen od iste
vrste oficira kakav je on: od onog ko se mehanički povinuje naređenjima znajući
da su pogrešna, i šalje svoje ljude u smrt.
„Jedna
vrsta oficira“ je jedinstvena među Birsovim pričama, ne samo zbog ironije – to
je tipično – već zbog toga što glavni junak ne dela na osnovu svog znanja. U
Birsovim pričama tipično je da lik dela ili reaguje, i temelji sve na onom što
najbolje zna – ironija leži u tome što je ono što lik zna fatalno pogrešno.
Situacija
u horor pričama mora da bude takva da pobudi strah; otuda ona mora da bude
opasna, ili da stvara utisak da je opasna. Najbolje Birsove priče ironičnog
horora mogu se podeliti u dve grupe: one u kojima je situacija opasna, sa
protagonistom koji misli da je situacija bezazlena i ponaša se u skladu s tim;
i one u kojima je situacija bezazlena, s protagonistom koji misli da je
situacija opasna i ponaša se u skladu s tim. U svakoj od ovih grupa, čitalac
može da, kao i protagonista, pogrešno razume situaciju ne saznajući istinu do
kraja priče; ili može sve da vreme zna da se protagonista vara. Razumevanje
čitaoca kontrolisano je naracijom.
U
prvu kategoriju spadaju priče „Događaj na mostu Sovine Reke“ i „Čikamauga“. U
obe priče, protagonista se oseća sigurno u zaista opasnoj situaciji. Osećanja Pejtona Farkuara u „Događaj na
mostu Oul Krik“ „nisu saglasna njegovim mislima. Intelektualni deo njegove
prirode već je izbrisan; on ima snage samo da oseća.“ Mada mu se odjednom,
„sposobnost mišljenja povratila; znao je da se konopac pokidao i da pada u
reku... Njegov mozak bio je energičan baš kao i ruke i noge; misli su mu brzo
nadolazile.“ On misli (pogrešno) da je uspeo da se nekim čudom spasi u
poslednjem trenutku.
Dečak
u priči „Čikamauga“ veruje da je grupa osakaćenih i krvavih vojnika na koju
nailazi „vesela družina“, koja ga podseća na „šarenog klovna koga je video
prošlog leta u cirkusu“. Dečak ne prepoznaje svoju uništenu kuću i misli da su
vojnici zanimljiv prizor.
Prateći
ove intelektualne nesporazume vidimo da su emocionalne reakcije
neprikladnojezive. Farkuar gori od želje da se vrati kući žudno zamišljajući
susret sa svojom ženom. Dečak u „Čikamaugi“ provodi vreme igrajući se sa ranjenicima
na koje nailazi, „nepažljivo... ističe dramatičan kontrast između svog smeha i
njihove grozne ozbiljnosti.“ On čak pokušava da kao svinju zajaše jednog
ranjenog vojnika koji puzi, dok se veselo igra ispred svoje zapaljene kuće.
U
obe priče protagonista ima neobične fizičke reakcije. Farkuarova čula su
neobično izoštrena: „Nešto odvratno remeti organski sistem, pa sam morao da ga
povećam i pročistim, tako da sada može da primeti stvari koje ranije nije
primećivao.“ Oseća svaki talasić vode na svom licu; vidi žilice svakog lista
koji pada sa drveta na obalu reke, vidi insekte na njima i prizmatične boje na
kapima jutarnje rose. On čak vidi kroz nišan puške čoveka na mostu koji puca na
njega. Čuje i zujanje komaraca... lepet krila muva, mrdanje nožica vodenih
paukova, komešanje tela riba. Sve ovo posmatra u usporenom vremenu; u intervalu
proticanja vremena, dok je kucanje njegovog sata tako odsečno i jako da mu bode
uši kao ubod noža.“
S
druge strane, u priči „Čikamauga“ dečak oseća stvari koje su nenormalno tupave.
On je gluvonem, i to je činjenica koja mu omogućuje da prespava bitku: „Nije čuo pucnjeve pušaka i riku topova.“ Kad
prepozna mučeno i unakaženo telo svoje mrtve majke, i sa zakašnjem shvati
rusvaj oko sebe, dečak počinje da neartikulisano plače – nešto između vrištanja
majmuna i mukanja ćurke – bezdušno zavijanje, satanski zvuk, jezik đavola.“
U
“Događaju na mostu Sovine Reke“, čitalac shvata pravo stanje stvari tek na
samom kraju priče. U „Čikamaugi“ on je stalno svestan realne situacije i
ironije u dečakovom reagovanju na događaje; narator to odmah saopštava čitaocu:
„Dete nije primetilo sve ovo; to bi mogao da primeti stariji posmatrač.“ Zbog
ovoga, u „Čikamaugi“ je zgražavanje snažnije, a ironija se konzistentno oseća
od početka do kraja. Nismo svesni naratorove manipulacije tačkom gledišta, kao
što je to slučaj u „Događaju na mostu Sovine Reke“. Efekat iznenađenja nam
izmiče na kraju; dobijamo sve jači i konstantniji emocionalni efekat.
U
drugoj grupi priča – koje predstavljaju „Jedan od nestalih“, „Jedan oficir,
jedan čovek“, i „Čovek i zmija“ – tehnika ironičnog horora je suprotna. U
osnovi bezopasna (ili u krajnjem slučaju ne tako strašna) situacija je pogrešno
predstavljena kao izuzetno opasna; protagonista emotivno reaguje onako kako bi
reagovao u opasnoj situaciji, i priča se završava njegovom smrću.
Džerom
Siring u priči „Jedan od nestalih“, ubeđen je da je puška nabijena, povlači
oroz i uperi je direktno u glavu – on misli da će puška opaliti ako načini i
najmanji pokret. U priči „Jedan oficir, jedan čovek“ kapetan Gref, ne samo što
pogrešno razume situaciju, već ne razume ni sopstveni karakter. On misli da je
hrabar čovek, „njegov duh je human, a njegove sposobnosti mnogobrojne. On
veliča svoju ličnost.“ Ali kada počne puškaranje, „njegova koncepcija rata se
menja... Rat sad ne zauzima uzvišeno mesto u ratnikovoj duši. Mirovanje
prouzrokuje introspekciju. On radije analizira svoja osećanja, nego što opaža
razliku između hrabrosti i posvećenosti. Rezultat je promišljeno razočaranje.“
Kad konačno spozna svoj karakter, on shvata svoj kukavičluk, ali još uvek misli
da učestvuje u opasnoj bici.
U
priči „Čovek i zmija“ Harker Brajton misli da gmizavac ispod njegovog kreveta
stvarno postoji i da pokušava da ga hipnotiše pogledom. U početku „on je više
oduševljen čudnom situacijom nego što je uplašen; to je odvratno, ali
apsurdno.“ On pomišlja da pozove slugu, ali pomišlja „da bi to trebalo da učini
iz straha, koji on, međutim, ne oseća.“ A onda razmišlja o mogućnosti da ga
zmija napadne: „Ove misli obuzimale su Brajtonov um i terale ga na akciju. Taj
proces nazivamo promišljanje i odlučivanje. Prema tome se određuje da li smo
pametni ili nismo.“ Ali on precenjuje svoje snage emocionalnog otpora, i čini
fatalnu grešku: „Nisam toliko velika kukavica, koliko se izgleda plašim samog
straha.“
U
svim ovim slučajevima, protagonista emocionalno reaguje na onu situaciju u
kojoj misli da je ekstremno izložen opasnosti. Džerom Siring je hrabar čovek, i
dok puzi napred u svojoj izviđačkoj ekspediciji, njegov puls je „normalan, a
njegovi nervi su mirni, kao da pokušava da uhvati vrapca.“ Kad vidi da mu je
puška uperena u glavu i seti se da je nabijena, on „se oseća zabrinuto. Ali to
je daleko od straha.“ Postepeno, on postaje svestan bola u čelu; a kad otvori
oči, bol nestane; kad ih zatvori, bol je ponovo tu. Onda počinje da se sve više
i više plaši. Kad se zagleda u bure baruta, bol u njegovom čelu postaje jači;
on padne u nesvest i delirijum.
Džerom Siring, hrabar čovek, opasan
neprijatelj, jak,
odlučan ratnik, bio je bled kao duh.
Oklembesio je
vilicu i izbečio oči; trepće kao sojka;
hladan znoj
izbija mu po celom telu; on urla od
straha. On nije
lud – on je preplašen.
Kad je kapetan Grefenrid čuo svoje
ljude kako se smeju njegovom kukavičluku, zacrveneo se „od srama“, što je
„uzburkalo njegova osećanja. Pritisak zbog njegove nervozne organizacije bio je
neizdrživ.“ Agitacija je takođe spopala i Brajtona, mada je on razuman čovek.
Strašna snaga zmije koja ju je umislio, plašila ga je, i konačno, i on je urlao
na smrt preplašen.
U ovim pričama, kao i u onima koje
spadaju u prvu grupu, protagonista reaguje neobičnim psihičkim senzacijama.
Siring „ranije nije opazio kako su svetli i sjajni“ vrhovi udaljenog drveća,
„ni kako je tamnoplavo nebo, čak i među granama, gde se mešalo sa zelenim...
Čuo je cvrkut ptica, čudnovato pevušenje ševa na poljani. “ Vreme se usporilo,
nebo se raširilo, a on je postao samo skup osećanja:
Nije mislio na dom, ili na ženu i decu,
zemlju ili slavu.
Kompletno sećanje bilo mu je izbrisano.
Svet je prolazio
pored – ni traga nije ostalo. Ova
zbrka greda i dasaka
je jedinstveni univerzum. To je besmrtnost
vremena – svaki
bol bio je večni život. Večnost je
otkucavala.
Uplašen, kapetan Grefenrid se
„naizmenično hladio i grejao“, izgledao kao pas, zaboravljao da diše „dok ga na
to nije podsetila vrtoglavica“. Kad je nameravao da se povuče, video je da hoda
sporo kao starac. „Tajna ljudskog kretanja je otvorena: nešto steže naše
mišiće. Da li je važno ako pripremnim molekulima ukinemo slobodno kretanje?“
Njegovo lice poprimilo je „pepeljasto bledilo“, pa je onda pao sa stolice i
zastenjao.
Čuo je negde u daljini neprekidno lupanje
bubnja,
nejednake zvuke udaljene muzike, nezamislivo
divne,
kao zvuke eolske harfe... Muzika je
prestala, pre se
može reći da se polako pretvarala u
zvuk groma.
Pejzaž, svetlucajući sa suncem i kišom,
protegao
se ispred njega, opasan dugom koja
je tvorila ogroman
luk koja se protezao iznad stotine
gradova.
Pejzaž se podigao i nestao; on je
pao na zemlju. Lice mu je bilo bledo i krvavo, zenice proširene, na usta mu je
izbila pena, dok se koprcao prema zmiji u konvulzijama.
Sva trojica muškaraca umrla su od
straha; Brajton i Siring od napada panike; Grefenrid se ubio jer više nije
mogao da toleriše neorganizovanost svog nervnog sistema. Ali sav njihov strah i
bol bili su bespotrebni – Siringova puška već je bila prazna; Grefenridova
bitka bila je zapravo sitna čarka; Brajtonova zmija bila je ustvari preparirana
životinjka sa iskolačenim očima. U ovim pričama, kao i u „Čikamaugi“ i
„Događaju na mostu Sovine Reke“, Birs je ironični horor zakrenuo u drugom
smeru.
