Ove godine navršava se
100 godina od rođenja jednog od najboljih, najznačajnijih, najuticajnijih,
najraznovrsnijih horor reditelja koji su ikada postojali: Mario Bava
ostavio je neizbrisiv, fundamentalan trag ne samo u italijanskom hororu (gde se
slobodno može nazvati začetnikom svih vrednih tendencija), nego i u svetskom
filmu uopšte, nevezano za žanr. Ovo prvo očito je u hororima svih koji su za
njim usledili, od Arđenta do raznih trećepozivaca; ovo drugo priznali su mnogi,
u rasponu od Tarantina do Martina Skorsezea.
Genijalnost ovog čoveka
prosto se ne može dovoljno naglasiti; njegov značaj za horor film apsolutno je
fundamentalan, prvorazredan – i to, naglašavam, ne samo u nekakvom istorijskom,
arhivskom, antikvarskom smislu: ne, njegovi najbolji filmovi sveži su i
zapanjujuće živahni i dan-danas, u šta sam se i sam uverio nedavno
reprizirajući nekolicinu bezvremenih klasika.
U znak obeležavanja
ovog jubileja rešio sam da kiber-svetu obznanim svoj osvrt na Bavino delo,
uključujući, ukratko, i evaluaciju njegovih najvažnijih filmova pojedinačno.
Opširnija verzija ovoga izašla je svojevremeno u magazinu ZNAK SAGITE.
Mario Bava (1914-1980)
Značaj:
Otac, majka i stariji brat italijanskog horor filma. U njegovom opusu
nalazi se koren svih bitnijih motiva i stilskih postupaka koji će postati
karakteristični za italijanski horor film.
Zajedno sa Fredom, uveo triler-horor i fantastiku u italijanski
film.
Njegov gotik je znatno kompleksniji,
psihološki ubedljiviji i ’ozbiljniji’ od tretmana gotskih motiva u Hammer
produkciji, ili kod Rogera Cormana. Takođe, u poređenju sa pomenutima, znatno
je senzualniji i – uspešniji u izazivanju strave, groze i užasa.
Najraznovrsniji
autor italijanskog horora, podjednako uspešan u giallo-trileru, natprirodnom
hororu, gotiku, SF-u, peplumu, vesternu ili road-movie trileru. U koloru ili
crno-belo, pritajeno sablastan (Kill Baby Kill) ili
eksplicitno nasilan i krvav (Bay of Blood), kemp-razdragan (Diabolik) ili ultrabrutalno nihilistički (Rabid Dogs), Bava
uvek izvlači maksimum iz predloška, kakav god ovaj bio, i oplemenjuje ga svojim
pristupom.
Zaslužan
za prvu veliku žensku zvezdu u istoriji horora (Barbara Steele).
Prvi
horor režiser koji je potencirao mračne i/ili ironične završnice filmova, u
kojima protagonista najčešće gine. Danas se ovakav kraj u hororima podrazumeva,
ali '60-ih to još nije bila praksa.
Kurioziteti:
Pre nego što je počeo da režira (u 46-oj godini života!), bio je
direktor fotografije u filmovima autora kakvi su Roberto Rossellini, G. W.
Pabst, i Raoul Walsh.
Za
razliku od Frede, Bava je imao imidž prijatnog, dobroćudnog džentlmena koga su
članovi ekipa s kojima je radio - obožavali.
Njegov
sin, Lamberto Bava, postao je i sam značajan režiser horora; zanat je pekao kod oca,
čiji je asistent bio na svim filmovima počev od Užasa u svemiru (1965).
Bavin poslednji film, Šok, režirali su zajedno, baš kao i TV
verziju Ilske Venere.
Sva
svoja remek-dela napravio u uslovima neverovatno niskih budžeta i tehničkih
neuslova na nivou najranijih filmova Rogera Cormana, i uspeo da se to ne odrazi
na njihov vizuelni identitet i opšti kvalitet. Bio je toliko vešt u radu u
takvim uslovima da je, recimo, materijal (u filmu Vampiri) za koji je
Freda tražio 6 dana snimanja Bava uspeo da snimi za 2! Film Dijabolik, za koji je planiran budžet od 3 miliona dolara, Bava je snimio za $
400.000.
Kada
je producent ostao bez para usred snimanja Operacije strah
(1966), glumci i ekipa su dovršili rad na filmu besplatno, iz poštovanja prema
Bavi i projektu.
Ovaj
beskrajno skroman čovek intenzivno je sarađivao sa svojim direktorima
fotografije (u filmovima koje nije sam snimao), ali nije tražio da na špici
deli zasluge sa njima. Takođe, sam je kreirao vizuelne efekte u svim svojim
filmovima, za šta takođe nije tražio poseban honorar ili pominjanje na špici.
To je slučaj i sa vizuelnim efektima i minijaturama koje je kreirao za Argentov
film Inferno (1980), gde je čak i režirao neke scene kada se Argento razboleo tokom
snimanja. To je ujedno bio i poslednji Bavin rad na filmu (nije naveden na
špici). Kada mu je sredinom '70-ih Dino de Laurentiis ponudio da bude
supervizor vizuelnih efekata na rimejku King Konga, Bava
je to odbio, nevoljan da napušta Italiju i pod stare dane se upušta u
visokobudžetnu američku produkciju. Umesto toga, producentu je preporučio Carla
Rambaldija, prijatelja i saradnika, i time mu praktično otvorio vrata
Hollywooda i ogromnog uspeha koji je ovaj tamo postigao (uključujući Oskare za Aliena i E.T.-ja).
Bavini
kvaliteti i inovacije navedeni su ispod, u komenatrima zasebnih filmova. U
njegove obožavaoce ubrajaju se Luchino Visconti, Martin Scorsese i Quentin
Tarantino. Njegov uticaj je neizmeran, i proteže se od minornih odradeka koji
su kopirali njegove filmove (Sergio Martino, Steve Miner...) do autora kakvi su
pomenuti Scorsese, Tarantino, Ridley Scott, David Lynch, itd.
U Enciklopediji filmskih režisera autora
Tome Gavrića ovaj autor je pogrešno naveden i razvrstan kao Mario Brava (!). Toma
Gavrić je, na promociji ove svoje Enciklopedije u Nišu na pitanje autora ovog
Vodiča o zanemarljivo kratkom tekstu o Mariju Bravi odgovorio: 'Mario Bava nema
opus.' To je bio povod da potpisnik ovih redova pred svima spontano poskoči i
uzvikne: ''BAVA NEMA OPUS???!!!'' što je kasnije postala česta humoristička
poštapalica među niškim filmskim kritičarima.
Najbolji filmovi:
La Maschera del demonio (1960), aka Black Sunday,
aka The Mask of Satan aka Demonska maska
****(*)
Ercole al centro della terra (1961), aka Hercules
in the Haunted World aka Herkul u središtu zemlje
***
La Ragazza che sapeva troppo (1963), aka The Girl
Who Knew Too Much aka Devojka koja je previše znala
***
I Tre volti della paura (1963), aka Black
Sabbath aka The Three Faces of Fear aka Tri strašne priče
****
La Frusta e il corpo (1963), aka The Whip and the Body aka Bič i telo
****
Sei donne per l'assassino (1964), aka Blood and Black Lace aka Krv i crne čipke
***
Terrore nello spazio (1965), aka Planet of the Vampires aka Užas u svemiru
***
Operazione paura
(1966), aka Curse of the Dead aka Kill, Baby... Kill! aka Operacija
strah
****
Diabolik (1968), aka Danger:
Diabolik aka Dijabolik
***(*)
Cinque bambole per la luna d'agosto (1970) aka Five Dolls for an August Moon aka Pet
lutkica za mesec avgust
**(*)
Un’Accetta per la luna di miele, (1970) aka Hatchet for the
Honeymoon aka Sekirica na medenom mesecu
***
Ecologia del delitto (1970), aka Reazione a catena aka Antefatto aka Bay of
Blood aka Bloodbath aka Carnage aka Last House on the Left Part II (sic!) (USA: reissue title), aka Twitch
of the Death Nerve aka Ekologija zločina
**(*)
Gli Orrori del castello di Norimberga, (1972) aka Baron Blood aka The Torture Chamber of Baron
Blood aka Užasi Norimberškog Zamka
***
Lisa e il diavolo (1974) aka Lisa and the Devil aka Liza i Đavo
***(*)
La Casa dell'esorcismo (1974), aka The Devil and the Dead aka The House of Exorcism
aka Kuća isterivača Đavola (V)
**
Cani arrabbiati (1974) aka Kidnapped (2002) aka Rabid Dogs (1974) aka Semaforo rosso (1974) aka Besni psi
****
Schock (1977) aka Beyond the Door II aka Schock (Transfer-Suspense-Hypnosis) aka Shock aka Šok
***
La Venere di Ille, (1981) (TV) aka Venus of Ille
aka Ilska Venera
**(*)
Za upoznavanje s
ovim majstorom, pored remek-dela koja sam gore istakao, preporučujem i gledanje
odličnog dokumentarca Mario Bava:
Maestro of the Macabre.