Mario Bava, otac modernog horor filma (1914-1980)

  

            Ove godine navršava se 100 godina od rođenja jednog od najboljih, najznačajnijih, najuticajnijih, najraznovrsnijih horor reditelja koji su ikada postojali: Mario Bava ostavio je neizbrisiv, fundamentalan trag ne samo u italijanskom hororu (gde se slobodno može nazvati začetnikom svih vrednih tendencija), nego i u svetskom filmu uopšte, nevezano za žanr. Ovo prvo očito je u hororima svih koji su za njim usledili, od Arđenta do raznih trećepozivaca; ovo drugo priznali su mnogi, u rasponu od Tarantina do Martina Skorsezea.

            Genijalnost ovog čoveka prosto se ne može dovoljno naglasiti; njegov značaj za horor film apsolutno je fundamentalan, prvorazredan – i to, naglašavam, ne samo u nekakvom istorijskom, arhivskom, antikvarskom smislu: ne, njegovi najbolji filmovi sveži su i zapanjujuće živahni i dan-danas, u šta sam se i sam uverio nedavno reprizirajući nekolicinu bezvremenih klasika.

            U znak obeležavanja ovog jubileja rešio sam da kiber-svetu obznanim svoj osvrt na Bavino delo, uključujući, ukratko, i evaluaciju njegovih najvažnijih filmova pojedinačno. Opširnija verzija ovoga izašla je svojevremeno u magazinu ZNAK SAGITE.

  Mario Bava (1914-1980)  

Značaj:

Otac, majka i stariji brat italijanskog horor filma. U njegovom opusu nalazi se koren svih bitnijih motiva i stilskih postupaka koji će postati karakteristični za italijanski horor film.

            Zajedno sa Fredom, uveo triler-horor i fantastiku u italijanski film.

            Njegov gotik je znatno kompleksniji, psihološki ubedljiviji i ’ozbiljniji’ od tretmana gotskih motiva u Hammer produkciji, ili kod Rogera Cormana. Takođe, u poređenju sa pomenutima, znatno je senzualniji i – uspešniji u izazivanju strave, groze i užasa.

            Najraznovrsniji autor italijanskog horora, podjednako uspešan u giallo-trileru, natprirodnom hororu, gotiku, SF-u, peplumu, vesternu ili road-movie trileru. U koloru ili crno-belo, pritajeno sablastan (Kill Baby Kill) ili eksplicitno nasilan i krvav (Bay of Blood), kemp-razdragan (Diabolik) ili ultrabrutalno nihilistički (Rabid Dogs), Bava uvek izvlači maksimum iz predloška, kakav god ovaj bio, i oplemenjuje ga svojim pristupom.

            Zaslužan za prvu veliku žensku zvezdu u istoriji horora (Barbara Steele).

            Prvi horor režiser koji je potencirao mračne i/ili ironične završnice filmova, u kojima protagonista najčešće gine. Danas se ovakav kraj u hororima podrazumeva, ali '60-ih to još nije bila praksa.

    

Kurioziteti:

Pre nego što je počeo da režira (u 46-oj godini života!), bio je direktor fotografije u filmovima autora kakvi su Roberto Rossellini, G. W. Pabst, i Raoul Walsh.

            Za razliku od Frede, Bava je imao imidž prijatnog, dobroćudnog džentlmena koga su članovi ekipa s kojima je radio - obožavali.

            Njegov sin, Lamberto Bava, postao je i sam značajan režiser horora; zanat je pekao kod oca, čiji je asistent bio na svim filmovima počev od Užasa u svemiru (1965). Bavin poslednji film, Šok, režirali su zajedno, baš kao i TV verziju Ilske Venere.

            Sva svoja remek-dela napravio u uslovima neverovatno niskih budžeta i tehničkih neuslova na nivou najranijih filmova Rogera Cormana, i uspeo da se to ne odrazi na njihov vizuelni identitet i opšti kvalitet. Bio je toliko vešt u radu u takvim uslovima da je, recimo, materijal (u filmu Vampiri) za koji je Freda tražio 6 dana snimanja Bava uspeo da snimi za 2! Film Dijabolik, za koji je planiran budžet od 3 miliona dolara, Bava je snimio za $ 400.000.

            Kada je producent ostao bez para usred snimanja Operacije strah (1966), glumci i ekipa su dovršili rad na filmu besplatno, iz poštovanja prema Bavi i projektu.

            Ovaj beskrajno skroman čovek intenzivno je sarađivao sa svojim direktorima fotografije (u filmovima koje nije sam snimao), ali nije tražio da na špici deli zasluge sa njima. Takođe, sam je kreirao vizuelne efekte u svim svojim filmovima, za šta takođe nije tražio poseban honorar ili pominjanje na špici. To je slučaj i sa vizuelnim efektima i minijaturama koje je kreirao za Argentov film Inferno (1980), gde je čak i režirao neke scene kada se Argento razboleo tokom snimanja. To je ujedno bio i poslednji Bavin rad na filmu (nije naveden na špici). Kada mu je sredinom '70-ih Dino de Laurentiis ponudio da bude supervizor vizuelnih efekata na rimejku King Konga, Bava je to odbio, nevoljan da napušta Italiju i pod stare dane se upušta u visokobudžetnu američku produkciju. Umesto toga, producentu je preporučio Carla Rambaldija, prijatelja i saradnika, i time mu praktično otvorio vrata Hollywooda i ogromnog uspeha koji je ovaj tamo postigao (uključujući Oskare za Aliena i E.T.-ja).

            Bavini kvaliteti i inovacije navedeni su ispod, u komenatrima zasebnih filmova. U njegove obožavaoce ubrajaju se Luchino Visconti, Martin Scorsese i Quentin Tarantino. Njegov uticaj je neizmeran, i proteže se od minornih odradeka koji su kopirali njegove filmove (Sergio Martino, Steve Miner...) do autora kakvi su pomenuti Scorsese, Tarantino, Ridley Scott, David Lynch, itd.

            U Enciklopediji filmskih režisera autora Tome Gavrića ovaj autor je pogrešno naveden i razvrstan kao Mario Brava (!). Toma Gavrić je, na promociji ove svoje Enciklopedije u Nišu na pitanje autora ovog Vodiča o zanemarljivo kratkom tekstu o Mariju Bravi odgovorio: 'Mario Bava nema opus.' To je bio povod da potpisnik ovih redova pred svima spontano poskoči i uzvikne: ''BAVA NEMA OPUS???!!!'' što je kasnije postala česta humoristička poštapalica među niškim filmskim kritičarima.

   

    

Najbolji filmovi:

La Maschera del demonio (1960), aka Black Sunday, aka The Mask of Satan aka Demonska maska

****(*)

Ercole al centro della terra (1961), aka Hercules in the Haunted World aka Herkul u središtu zemlje

***

La Ragazza che sapeva troppo (1963), aka The Girl Who Knew Too Much aka Devojka koja je previše znala

***

I Tre volti della paura (1963), aka Black Sabbath aka The Three Faces of Fear aka Tri strašne priče

****

La Frusta e il corpo (1963), aka The Whip and the Body aka Bič i telo

****

Sei donne per l'assassino (1964), aka Blood and Black Lace aka Krv i crne čipke

***

Terrore nello spazio (1965), aka Planet of the Vampires aka Užas u svemiru

***

Operazione paura (1966), aka Curse of the Dead aka Kill, Baby... Kill! aka Operacija strah

****

Diabolik (1968), aka Danger: Diabolik aka Dijabolik

***(*)

Cinque bambole per la luna d'agosto (1970) aka Five Dolls for an August Moon aka Pet lutkica za mesec avgust

**(*)

Un’Accetta per la luna di miele,  (1970) aka Hatchet for the Honeymoon aka Sekirica na medenom mesecu

***

Ecologia del delitto (1970), aka Reazione a catena aka Antefatto aka Bay of Blood aka Bloodbath aka Carnage aka Last House on the Left Part II (sic!) (USA: reissue title), aka Twitch of the Death Nerve aka Ekologija zločina

**(*)

Gli Orrori del castello di Norimberga, (1972) aka Baron Blood aka The Torture Chamber of Baron Blood aka Užasi Norimberškog Zamka

***

Lisa e il diavolo (1974) aka Lisa and the Devil aka Liza i Đavo

***(*)

La Casa dell'esorcismo (1974), aka The Devil and the Dead aka The House of Exorcism aka Kuća isterivača Đavola (V)

**

Cani arrabbiati (1974) aka Kidnapped (2002) aka Rabid Dogs (1974) aka Semaforo rosso (1974) aka Besni psi

****

Schock (1977) aka Beyond the Door II aka Schock (Transfer-Suspense-Hypnosis) aka Shock aka Šok

***

La Venere di Ille,  (1981) (TV) aka Venus of Ille aka Ilska Venera

**(*)

Za upoznavanje s ovim majstorom, pored remek-dela koja sam gore istakao, preporučujem i gledanje odličnog dokumentarca Mario Bava: Maestro of the Macabre.