Ghoul's Gay Movies 2016

Odavno se nisam osvrtao na nove ne-horore, pa pošto na listi novogledanih zapažam nekoliko uslovno srodnih među sobom, rešio sam da ih segregišem i getoizujem u zaseban post, kako biste lakše mogli da ih izbegnete – ili im pažnju posvetite, kako vam već bog dao.

Upozorenje: Ovaj post sadrži nešto slobodnije (mada neexplicitne) slike. Najbolje da ovo dole ipak čitate unutar svoja četiri zida, jer otvaranje ovog posta u busu, na ulici, u kafiću i drugde u javnosti može vas izložiti izlivima ljubavi nekog pravoslavnog tradicionaliste i poštovaoca „pravih vrednosti“ – a njihova ljubav najčešće boli.

departure

UK/FRA, 15

**

2

Njanjava dramica o stidljivo-zbunjenom dečku koji s kevom ode u vikendicu u Francuskoj pa se, kao, zaljubi u lokalnog nestašnog momka na kojeg ni keva mu (u procesu razvoda) ne ostane ravnodušna... A i kako bi?

Lepo je to slikano i glumljeno, ali pričica je tanka i bez meni vidljive poente. Najava je obećavala nekakav mračan razvoj situacije, ali ja ne videh ništa mračno.

Naravoučenije: Ima i lepih Francuza; ne upoznaj ih sa svojom majkom.

BETONIO (CONCRETE NIGHT)

FIN, 13

**(*)

3-

Solidna finska drama, crno-bela, sa retko viđenim ugođajem ukletosti i neminovne skoro-predapokaliptične propasti, kao da je filmski prenet neki opresivan skoro-košmarni-ali-ne-baš san.

Ispod lepih slika i ugođaja, i simpatičnog glumca koji igra antipatičnog protagonistu, priča je prilično tanka i skoro petparačka: momčić merka gej suseda, pa mu čak i u stan ode, ali kad mu ovaj uzvrati na skoro-zavođenje, mali koktizer se uplaši i ubije ga... a onda i sebe.

Naravoučenije: Ne jebu te pederi nego homofobija!

KING COBRA

USA, 16

**(*)

3-/2+

Ova bizarna dramica –po istinitim događajima- govori o momku koji postane gej porno zvezda pod umjetnim imenom Brent Korigan, ali onda suparnički producent (Džejms Franko) reši da ga uzme pod svoje, što ispadne nemoguće jer je dečkovo (lažno) ime zaštićeni trejdmark a samo pod tim imenom on može da se proda, pa jedino rešenje bude – da prikolju onog prvog producenta (prikladno zloćudno ljigavi Kristijan Slejter).

Problem je samo što sve ovo zvuči zabavnije dok gledate trejler, nego sam film, koji naprosto nije dovoljno bizaran. Drugim rečima, fiktivnija i stilizovanija priča bila bi zabavnija od ove ravne, konfuzne, pešačke verzije toga „kako je bilo“.

Naravoučenije: Život piše romane, istina je prava, ali malo koji roman zaista je strava.

El rey de La Habana

SPA, 15

**(*)

2+

Najnoviji film Agustija Viljaronge je njegov najkonvencionalniji i najisprazniji do sada. Govori o momku obdarenom velikim kurcem (bez brige, vidimo ga samo u blink’n’miss kadru – verovatno je veštački!) koji se probija kroz polusvet Havane 1990-ih. Iako je momak navodno hetero i smesta se veže za prvu kurvu (doslovno) na koju naiđe, on razvija i intiman odnos sa transvestitom iz susedstva koji do kraja ostaje ambivalentan.

Šarmantni su glumci, scenografija i kamera su kao i uvek kod Vilje prvorazredni, lepo je to na oko, ali – šta s tim? Ako ovde postoji neki podtekst, simbolika, idejnost, to mi je promaklo. Ovo je samo za najveće Viljine kompletiste, iako film čak i ne liči mnogo na njegov: tuđi je scenario, nema dovoljno mraka i morbidnosti, sve je ovo zamalo pa feelgood movie.

Naravoučenije: Nije sve u veličini, ima nešto i u tehnici!

Hentai Kamen

JAP, 13

***

3

Izvanredno japansko ludilo (zasnovano na mangi) o superheroju čija se moć napaja u korišćenim ženskim gaćicama (!), koje nosi na glavi (!!), a ispoljava se kroz razne oblike mučenja muških kriminalaca svojim nabreklim međunožjem (!!!). Fraza „penis torture“ ovde dobija sasvim novo značenje.

Da, sve što ovaj treba da uradi jeste da im razotkrije svoje naduvene gaće (odnosno tange) pa da se ovi obeznane, oduzmu, šlogiraju i izbečeno skamene u mestu kako to samo Japanci umeju.

Zabavno je to (naizgled klinačko) poigravanje homofobijom i nesigurnim muškim –pre svega japanskim, ali ne nužno-  identitetom, naročito u onoj meri u kojoj je ovaj vezan za sopstveni penis, i odnos prema tuđima.

Naravoučenije: Penis u facu je kazna samo onima koji u tome ne znaju da uživaju!

DRUŽINA DARDANELI – Pavle Zelić i Dragan Paunović

Serijal DRUŽINA DARDANELI

Epizode Poljubac leptirice & Zločin na Svetskoj izložbi

Scenario: Pavle Zelić 

Crtež: Dragan Paunović

Izdao: Sistem Komiks

„Radnja ovog serijala se odvija u Srbiji, pred kraj nekog drugačijeg 19. veka. U zemlji pošteđenoj tragičnih prevrata i iscrpljujućih ratova, vlada sveobuhvatajuće 'zlatno doba', ali kako to biva, gde je svetlost, tu je i senka. Senka zasad još nevidljiva, ali očigledna službama i pojednicima koje sebi daju za zadatak da je odagnaju i onima se druge strane, koji bi da počnu sa ovim malim prkosnim narodom, a onda mrakom zastru i ceo svet.“

Ovako u uvodu prvog albuma najavljuju ovaj strip serijal (za sad izašla dva albuma, izgleda da ih planiraju još, ali ne zna se koliko) u kojem se variraju fantazije o nikad zaista realizovanom „zlatnom dobu“ Srbije, po uzoru na Skrobonjin serijal za Lagunu u kojem Tesla statira i naslovima pruža brend nejm koji se lakše prodaje, a u glavnim ulogama je zapravo špijunski i policijski i tajkunski polusvet (jer Lagunini čitaoci hoće da čitaju o sebi srodnim strastima, a ne, zaista, o skoro nadljudskim genijima, koje je uostalom teže i zamisliti i uverljivo opisati).

Ovakve maštarije i priželjkivanja (eh, šta bi bilo da je bilo, al bi nam bilo milo ono što se babi snilo, itd) razumljive su u društvenopolitičkom i uopšte duhovnom kontekstu današnjeg, možda i najgoreg perioda u novijoj srpskoj istoriji u pogledu nacionalnog identiteta i ponosa koji su u Srbiji srozani, spoljašnjim i unutrašnjim faktorima, na najniže grane. S jedne strane ovaj „mali prkosni narod“ pečatiran je kao genocidan i zločinački zbog svoje borbe protiv slobodoljubivih i nadasve demokratoljubivih nenaoružanih islamskih fundamentola, katoličkih neonacista te šćiptarskih terorista i trgovaca drogom i belim robljem. 

S druge strane kolonizovan je (prkosan, ali mutav i pasivan) od strane zapadnih, istočnih, bliskoistočnih i dalekoistočnih robovlasničkih krvopija, a s treće – na vlasti ima kamarilu karikaturalno nesposobnih i trapavih zlikovaca koji su stranim nalogodavcima nadasve odani. Ovim kvislinzima date su odrešene ruke da budu, privremeno, glavne siledžije u školskom dvorištu, barem dok strancima ne završe posao, a onda – pravac đubrište istorije sa kojeg su pacovski izgmizali još pre četvrt veka i nikako da skviknu jer only the good die young, all the evil seem to live forever.

Ukratko, u Srbiji u kojoj je šljam isplutao na površinu a krem ili zaćutao (rezigniran i deprimiran), ili ućutkan (cenzurom, gubljenjem posla, skrajnutošću ove ili one prirode) ili oteran u inostranstvo, razumljivo je postojanje i popularnost ove vrste fantazije niščih, poniženih i uvređenih o (nacionalnoj) moći, o slavi, o veličini – ako već ne o sadašnjoj (nepostojećoj i u dogledno vreme nezamislivoj, šta god o tome govorili MMF i njegov PPP – picousti papetmasterovani pion), a ono barem o davno-prošloj, ili još lepše, izmaštanoj...

Enter Pavle Zelić, autor Peščane hronike i miljenik svih Politikinih izdanja (od samog dnevnog lista Politika, gde je redovni gost, preko Politikinog Zabavnika koji veoma voli i često objavljuje njegove priče, pa do časopisa za žene Bazar itd) da o srpskoj slavi mašta sledeći izrazito zapadni, engleski patern, odnosno „Ligu izuzetnih džentlmena“ tako što će u alternativnu Srbiju s kraja 19. veka smestiti gomilu ovdašnjih ali i evropskih „džentlmena“, uz poneku ženu i/ili životinjku, za ukras.

„Oni su iz klasične književnosti i iskorišćeni su na način na koji je to učinio Alan Mur u svojoj Ligi izuzetnih džentlmena, jednom od najpoznatijih stripova svih vremena. Smatrao sam da je taj koncept veoma dobar i da ga možemo primeniti na junake iz naše književnosti, kao što je Mur to učinio s junacima iz britanske literature,“ kaže Zelić OVDE. Šta, dakle, imamo u ovom beogradskom bosanskom loncu? Tu je pre svega časni starina, Hajduk Stanko iz romana Janka Veselinovića koji nosi njegovo ime, pa lepa Koštana iz istoimene drame Bore Stankovića, vampir Sava Savanović iz novele „Posle 90 godina“ Milovana Glišića, bivši upravnik zatvora u Istambulu Karađoz iz „Proklete Avlije“ Ive Andrića i veoma inteligentan jazavac iz pripovetke „Jazavac pred sudom“ Petra Kočića (!). Grupu sastavlja Vukašin Katić, političar i intelektualac, lik iz Vremena Smrti Dobrice Ćosića (!), a pomaže im i ruski agent – grof Vronski iz Tolstojeve Ane Karenjine.

Zadatak ove družine tajnih agenata je da spreče planove austrougarske i nemačke ekipe u kojoj su Old Šeterhend, Jozef K., Halef Omar i dobri vojnik Švejk, a neočekivanu pomoć će im pružiti i Dama s kamelijama, kao i Pop Ćira i Pop Spira. Sve se vrti oko zapetljancije vezane za stvaranje vojske poslušnih vampira tako što će se iz balkanskih vampirskih grobova kopati leševi/vampiri, iz njih se vaditi „leptirice“, i pomoću njih laboratorijski širiti zaraza tj. stvarati vojska dece noći...

Nekoliko je problema sa ovim konceptom, ali navešću samo 2-3. Pre svega, iz aviona se vidi da je ovo prenatrpano likovima – tačnije rečeno: imenima/pojavama, jedva skiciranim, jer nema na 46 strana ni mesta ni vremena da iko tu stvarno zaigra kao lik. Sve ove face koriste se kao „ready made“ isečci, makazama povađeni iz konvencionalne kućne biblioteke (odnosno školske lektire), i onda pomerani tamo-vamo uz oveštale prvoloptaške poštapalice i uzrečice. U toj gužvi stvarno je nemoguće stvoriti karakter koji ne bi bio dvodimenzionalna karikatura.

Čak i Koštana, recimo, u stripu mora da okolo, po ulicama i kafanama i drugim javnim mestima šeta skoro gola-golcata (sa mikro "odeždom" koja bi posramila i neku 21-vekovnu fuficu tijekom večernjeg izlaska, a kamoli ženu s kraja 19. veka), kako bismo je na prvi pogled „prepoznali“ kao kafansku pevaljku i igračicu, jer ako bi nedajbože hodala zakopčana u haljini i kaputu a ne praktično gologuza i golosisa, ne bi se iz aviona videlo da je to Koštana. Feminista u meni će ovom prilikom snažno stegnuti vilicu kako ne bi i ovog puta kazao koju o tretmanu ženskih likova u domaćem žanrovskom stripu i žanrovskoj književnosti koji je, ukratko, ispod degutantnog – a i što bih trošio vreme i trud na to kad prosečnom patrijarhalnom balkanskom čitaocu takav tretman ne da neće smetati nego ga neće ni registrovati kao nešto problematično, pa prema tome, dabogme.

Još problematičnije u ovom konceptu jeste što, uh, kako da to što nežnije sročim... koncepta ovde teško da ima u nekom ozbiljnijem smislu reči. Ovi likovi su nabacani zbrda-zdola, maltene kao da je Zelić s drugog kraja sobe bacao pikado u pravcu svojih polica sa knjigama pa onda uzeo one koje su strelice pogodile i iz njih izrezao „junake“ za ovaj spomenar iliti, narodski rečeno, scrapbook.

„Naravno, uzor za ovaj pristup u mešanju postojećih likova iz književnosti i njihovo smeštanje u altrernativnoistorijske okolnosti je Alan Murova iz 'Lige izuzetnih džentlmena', ali pored naših likova i domaćeg šmeka 'Družina Dardaneli' donosi još mnogo toga novog i autentičnog", tvrdi scenarista u jednom od brojnih intervjua koje možete naći na netu. 

E pa, dozvolite da podsetim, Ligu izuzetnih džentlmena sačinjavaju Mina Haker iz Drakule Brama Stokera, Kapetan Nemo iz klasika Žila Verna 20.000 milja pod morem, Grifin, nevidljivi čovek iz istoimene knjige H.Dž. Velsa, doktor Džekil (i njegov skriveni Hajd) iz novele R. L. Stivensona, i Alan Kvotermejn iz Hagardovih Rudnika kralja Solomona. Ukupno petoro njih.

Svi ovi likovi koje je Mur odabrao potiču iz dela koja su međusobno srodna i po žanru i po svetonazoru i po etitjudu i po epohi i po umjetničkom dometu (ja bih ta dela nazvao PP: pametnoidni palp, tj. visokokvalitetna popularna proza sa nagoveštajima pameti ali bez prodorne inteligencije i slojevitosti koji krase vrhunsku književnost). Ukratko, ovi junaci se mogu vrlo smisleno i koherentno zamisliti kao pripadnici istog sveta, kao ljudi koji dele i vreme i mesto i misli i nazore – kao ljudi koji zaista mogu da sede u istoj sobi a da to ne bude previše nakaradno. U istoj su ravni.

Međutim, Zelićevi „džentlmeni“ (i dugonoga zavodljiva skoro-gola „lejdi“) su nahvatani na bućkalo, s koca i konopca, i ta proizvoljnost i nekoherentnost u samom korenu ove avanture nešto je preko čega se teško može preći sa uključenim mozgom. Dobrica Ćosić (holy fuck!) i Karl Maj i Kafka i Petar madrfaking Kočić i Jaroslav Hašek i Aleksandar Dima jr. i siroti u-grobu-igra-kao-čigra Andrić, svi u istoj čorbi! Come ON! I povrh svega još i taj smešni jazavac koji bi možda imao smisla da je ovo neka luckasta groteska a la Žan Pjer Žene (ili barem strip o Velikom Bleku) – dakle da konceptualno može da se nekako uklopi i opravda, ali ne, ovo nije ta vrsta luckaste, samosvesno blesave i dosledne groteske nego je samo nedokuvana dosetka tipa: „Hej, zar ne bi bilo kul ako bismo ubacili još i...“

Pa, ovaj... ne bi. Anything goes nije dobar recept ni za gulaš ni za čorbu; zapravo, nije dobar nizašta.

Kao što ni engleski recept nije baš mudro previše doslovno prepisivati u srpskoj kuhinji – što se ovde vidi ne samo u preslikanim (ali nedomišljenim) konceptima, nego čak i u povremenim engleskim frazama kojima ovi „naši“ džentlmeni govore, kao npr. kad na str. 7 neko usklikne: „Ne razumem. On je šta?“ On je šta? U srpskom? Hau jes not! HE'S WHAT – može da bidne, jer postoji u živom engleskom jeziku. On je šta – ne postoji u srpskom, i to niko ovde, čak ni idiomatski, nikad (a naročito ne potkraj 19. veka) ne bi kazao. To je, prosto, predoslovno prepisivanje stranih uzora, kao svojevremeno kad je Ivan Nešić imao likove koji govore „Prokleti kuropušče“ ili „Ah, ti majkojepče!“ (samo što je Nešić to barem koristio u jednom dosledno rekreiranom amerikofilskom hronotopu).

            A od ove sumnjivo sklepane družine trpi i zaplet, koji je isto tako prenatrpan i nejasan. Takav je i crtež, previše usitnjen i nepregledan, jer Paunović je bolji ilustrator (dakle, crtač) nego stripadžija (što će reći: pripovedač slikom), a uz to su mu ruke vezane i tim scenarijem koji prosto zahteva da se na određeni, ograničeni broj strana natrpa previše toga. Jedan od gorih (tj. boljih) primera toga jeste borba sa vampirima na str 32. koja se, nakon pokliča srpskih seljaka sa sekirama i vilama: „Napred, narode moj!“ odradi, bukvalno (verovali ili ne) u JEDNOM kadru (donja trećina stranice) gde u širokom planu vidimo više detalja masakriranja, ali već u sledećem potom – borba je već okončana! Na sličan način se rešavaju i neke situacije u II albumu...

            A u njemu, pod naslovom Zločin na Svetskoj izložbi, s jedne strane su heroji „Družine Dardaneli“: Hajduk Stanko, Karađoz, grof Vronski, Sava Savanović, Jazavac Petra Kočića i Vukašin Katić, kojima pripomaže Nušićev Jovanča Micić (!), naš agent u Parizu. S druge strane su Fantom iz opere (vrlo slabo i neupečatljivo dizajniran ovde - ali to uostalom važi i za nememorabilnog našeg Savu Savanovića u Paunovićevoj generičkoj verziji, koji izgleda kao tamo neki statista iz 30 Days of Night a ne kao legendarni one&only srpski vampir), Gregor Samsa iz Kafkinog „Preobražaja“ (napisanog 15 godina POSLE Svetske izložbe, mada je to manji greh u odnosu na to koliko je Kafka fundamentalno neprikladno nalepljen u ovu družinu, pa još, apsurdno, na strani zlikovaca), Raskoljnikov, pa čak, u ničim izazvanom kameu, u prologu, i Džek Trbosek (kojeg ubiju odmah, na drugoj stranici stripa).   

Najava kaže: Pariz 1900. godine. Fin de siècle u senci Ajfelove kule, na najčuvenijoj Svetskoj izložbi svih vremena, u gradu koji je zablistao kao nikada ranije niti kasnije, je pravo vreme i mesto da se simbolički poveže novi i stari vek, a granica realnog i mogućeg istanji ili potpuno izbriše. Alternativnoistorijska iščašenost stvarnosti skoro da nije ni potrebna čudesnim palatama i paviljonima u kojima su ljudi šetali kroz čistu naučnu fantastiku, ispod neba ispunjenog balonima i cepelinima...

            Drugi deo ove – za sada je nejasno kolikobrojne serije - Zločin na Svetskoj izložbi nešto je manje slab od prvog: kadriranje je bolje, stripovskije, Paunović kao da je naučio ponešto o jasnijem pripovedanju slikama, iako je scenario i dalje previše natrpan i sve je zbrzano, tu se se leti s mesta na mesto, s kraja na kraj Evrope, a da čestito ne znamo ni kako ni zašto i opšti utisak čitanja oba albuma jeste da je Zelić uzeo količinu radnje iz jednog prosečnog popularnog romana koji bi normalno „disao“ na jedno 400-ak strana, i onda to sve natrpao na 40-ak strana stripa. Kao u onim stripizacijama poznatih književnih dela u kojima se kroz radnju PROTRČAVA, koja imaju prepoznatljivo lošu dinamiku jer se oseća da je scenarista imao obavezu da širu i slojevitiju priču uprosti i zbrza na manje prostora nego što ta priča izvorno zahteva. Zbog toga se ovde može govoriti o uspelim ili manje uspelim detaljima, pojedinostima, epizodama, scenama, ali ne i o uspehu na nivou celog dela.

Čak i pojedine dobre ideje trpe zbog toga, kao npr. scena u pariskoj kanalizaciji gde horde od nekoliko stotina hiljada pacova nagrnu na naše „junake“ (na str. 21) u jednom lepom, velikom kadru na preko pola strane fino dizajniranog podzemlja – a onda se naši s njima obračunaju očas posla, u tri zamaha, odnosno tri sitna kadra na dnu te stranice (kao da ih je napalo samo desetak pacova a ne skoro-apokaliptični slapovi živog, gladnog mesa), i dok si reko „Jazavac pred sudom“ – oni na sledećoj strani već stoje u nekom gornjem hodniku i ćaskaju kao da ništa nije bilo... I sve tako, u tom stilu...

Ili kasnije: genijalna Kafkina novela o otuđenosti jednog neuspešnog čoveka od sopstvene porodice (i univerzuma) poslužila je Paunoviću kao povod za fino osmišljenu i nacrtanu lavkraftoidnu monstruoznost čoveka-bube koji voajeriše skoro-pornografsku, nepotrebno eksplicitnu karačinu Koštane i Vronskog (!). Šteta samo što cela ta epizoda služi samo kao povod za vizuelnu egzibiciju jer je narativno besmislena: ako ideš da špijuniraš i osluškuješ i osmatraš, onda se maskiraš da budeš neupadljiv, neprimećen, nevidljiv – ne ideš u virkanje kroz prozore kao ljigavo pipkasto čudovište!

Drugi album je zabavniji, dinamičniji, sa više vizuelno bogatih set-pisova i lokacija, s boljim crtežom en generale, ali se okončava na frustrirajući način, time što nije nimalo zaokružen, nego intrigu koju smo dotad pratili prekida ne sa „kraj epizode“ (odnosno: „sredili smo ih – ali u zadnjem kadru vidimo, još nisu gotovi!“, kao na kraju I dela) nego sa „nastaviće se“ – ne dajući nikakvog odgovora oko zavere oko koje se sve vrtelo. Kao da gledaš krimić u kojem na kraju ne znaš ko je ubica, niti zašto.

Za čije babe zdravlje su ubijani nekakvi špijuni i trboseci po Evropi (uključujući i jednog našeg – da ne spojlujem kojeg), i kako je Raskoljnikov od metiljavog studenta sa sekirom postao najveštiji evropski plaćeni ubica koji očas posla doaka Džeku Trboseku i KO je taj mračni tribunal koji iza svega stoji (sa nekom petparačkom i idejno/dramaturški vrlo sumnjivo-zvučećom skicom za motivaciju) – e, to će saznati samo oni kojima ovo sve nije bilo dosta nego požele JOŠ.

Nekom „nastaviće se“ a nekom, vala, „kraj“.

     

2016: Neki novi srednje-žalosni horori

  

            Uhvatila me bila prethodnih dana neka prehlada pa nisam bio u stanju da pišem ni bitnije i preče stvari koje me čekaju, neke od njih već započete (pogovor za Kadat, rad o Kadijinim hororima, redakciju teksta Nekronomikona, novu priču...), a ni rivjue za blog. Zato, za sada, evo kratkog pregleda nekih novijih horora gledanih u prethodnim mesecima koji uglavnom ne zaslužuju detaljni rivju, a zvuče dovoljno primamljivo da bi još nekoga mogli navesti na pomisao da su vredni pažnje. Pih – uglavnom nisu, ali većina njih je na granici gledljivosti i podnošljivosti (sa ocenom od oko 2+).

            Uskoro stižu i osvrti da nekolicinu solidnih trojki i tri-minusa...

STYRIA

UK/HUN, 14

**(*)

2+

Ovaj pokušaj da se apdejtuje Le Fanuova “Karmila” je zamalo pa interesantan – i nije sasvim nevredan pažnje najvećih zagriženika (barem je sniman u srednjoj Evropi pa ima taj Euro-dekadentni šmek), ali ipak, ovo je propuštena, nedovoljno promišljena prilika da se oživi ta priča u postkomunističkom kontekstu. Šteta, jer Julija Pjetruša kao Karmila ima potencijala... Ipak, bolje čitajte knjigu!

31

USA, 16

**

2+

Crni Zombi! Taman napravi nešto što je prijatno gledati, kao što je bio LORDS OF SALEM pa ga staviš na listu „za obratiti pažnju na dalja dela“ – a on se vrati nazad u svoj lenji rednek bulšit prolongirani video spot bez ikakvog smisla, poente i, što je najgore, bez ikakvog (makar vizuelnog, ili bar sadističkog) nadahnuća. Ovo je misguided, loše režirano, loše slikano, mlako, nezabavno, nedomišljeno čak i u granicama svog u-startu-debilnog koncepta. A na vrhu ove gomile balege je i brabonjak u vidu imbecilnog kraja.

Blair Witch

USA, 16

**(*)

2+

A-bre, u-bre, tamte-vamte, ovo-ono u mraku. BU! Jeste li se već usrali u gaće? Brrr... Skoro sve što ne valja u FFF-u imate ovde, a skoro ništa od onog što ume da valja, i što je pre 17 godina tako efektno bilo proizvedeno. Ne očekujte da se ovo i primakne originalu – ovo je samo jedan prosečan, zaboravljiv, plitak i neumeren FFF koji misli (naivno i glupo) da će da bude 5 puta strašniji ako 5 puta prolongira 5-minutnu završnicu originalne VEŠTICE, sa jurcanjem po pustoj ruševini usred šume dok ne dosade i bogu i ljudima i vešticama. Pih.  

Under the Shadow

IRA, 16

**

2+

Ovo možete da gledate samo zato kako biste štiklirali i to čudo – odnosno, jednog dana kad vas neko zaustavi na ulici i pita: „Da li ste ikada gledali neki iranski horor film?“ a vi možete da izbacite grudi i ponosno kažete: „JESAM, nogekako!“ Nema drugog razloga da se gleda ova dosadnjikava dramica o položaju žene u današnjem Iranu i o neeksplodiranoj bombi koja budi neke kao „duhove“ (u kariranom a ne belom čaršavu)! Celu tu foru sa društvenopolitičkoistorijskom parabolom, bombom, decom u opasnosti, ratom i duhovima itd. gledali smo napravljenu daleko maštovitije, dinamičnije, jezivije, vizuelno zabavnije itd. kod Del Tora (DEVIL'S BACKBONE). Ovo se sve dešava u jednoj prozaičnoj sobi, a derište u pitanju (devojčica) je nepodnošljivo.

I Am the Pretty Thing That Lives in the House

USA, 16

** 

2-

Sin Entonija Perkinsa već me je nedavno nehumano smorio svojim filmom pod dva jednako debilna naslova (FEBRUARY – aka BLACKCOAT'S DAUGHTER), ali to mu nije bilo dosta, jer sad nam stiže sa video-radom (koji neću nazvati filmom!) u poređenju s kojim onaj crni FEBRUAR deluje kao THE OMEN! Ovo je skoro negledljiva „artistička“ izdrkancija koja teško da će zadovoljiti čak i morone sa Znaka Sagite koji su otkidali na skrivena „značenja“ FEBRUARA! Evo, meditirajte malo nad ovim!

Posle ove nadobudne gluposti počeću da mislim kako je ovaj Perkins horor ekvivalent onog Dupijea (RUBBER) koji pravi namerno apsurdne i dosadne non sequitur one-joke „filmove“ u kojima je „joke“ na račun gledaoca koji baci 90 minuta na OVO.

Downhill

USA, 16

** 

2+

Ovo je kao poor man's BASKIN – samo bez pajkana, živopisnih ruševina, vizuelno zabavnih dekora, kostima i memorabilnih zlikovaca, ali zato imamo nekakve mauntin bajkere koji se nađu na udaru rutinsko-bezveznjačkih sektaša-redneka ili tako nekih degena, gde se ne zna ni ko koga ni kako ni zašto. NIZBRDO, zaista – zamalo. Ipak, u zadnjih pola sata ima nešto simpatičnog ludila, maski, krvi, haosa, jurcanja, lavkraftoidnih mutacija, pa iako je to besciljno i besmisleno, ima dozu dinamike i košmarnosti koja nije sasvim bez Đav'la.

Ouija: Origin of Evil

USA, 16

** 

2+

Ne vredi što su doveli pristojnog reditelja OKULUSA kad je materijal otrcana trećerazredna kičerica o majci polulažnoj medijumki i njenoj ćerki koju opseda nešto demonsko: jeste, slikano je natprosečno dobro, i ima u par navrata nečeg nalik tankoj jezi, ali mnogo, mnogo više ima derivativnog sira (opiljci i restlovi iz KONJURINGA 2). Say CHEESE!

Rupture

USA, 16

** 

2

Nesnosno rastegnuta i repetitivna pričica koja bi podnošljivija bila u sebi prikladnijem formatu, kao polučasovna epizodica neke SF-horor serije ili omnibusa. Ne vredi ni Noomi Rapas u glavnoj ulozi (kako toliko pade, zvezdo Danice...?) ni kameo Pitera Stormera, ovo je trećerazredni materijal nasilu rastegnut, do pucanja (rupture).

BASTARD

USA, 16

**(*)

2+

Evo slešera koji je hteo da bude drugačiji – ubacili su likove nešto zanimljivije i originalnije nego inače, napisali nešto podnošljivije dijaloge od proseka, ali avaj, stavili su ih u priču nevrednu pričanja i naspram ubice nedovoljno maštovitog niti zanimljivog – plus, neke od boljih likova prerano pobili. Scene horora su slabiji deo filma, kao i efekti maske. Uopšte, finalna trećina je razočaravajuća.

The Noonday Witch (Polednice)

CZE, 16

** 

2+

Ovaj češki film, zapravo, nije horor nego dosadna dramurda o krivici, ali naslov i goli zaplet mogu da zazvuče hororično. Šteta samo što žena koja je ovo režirala maltene tera tu podnevnu vešticu da nosi transparent na kojem krupnim dvometarskim crvenim slovima piše METAFORA! Ja imam fetiš na duge letnje dane pod zlokobnim užarenim suncem (vidi ZAVODNIKA!) – i ima toga poprilično ovde, ali come on! Smooor... mada, solidno slikan.

* * *