INCANTATION (2022)

 

***

(3-)

Evo nam ga jedan found footage Made in Taiwan: nekada davno je ta etiketa bila zvono za uzbunu i znak za zajebanciju, ali što se tiče ovog filma, mora se priznati da je urađen veštije i bolje od većine zapadnjačkih, ima zabavnu (mada nedorečenu) mitologiju iza sebe: nekakvi gejaci, brđani, obožavaju zloćudnog ženskog Budu.

Tu je i nekolicina vešto izvedenih horor set-pisova – naročito kad se, uglavnom u flešbekovima (u pomalo iritirajućoj strukturi gde se, ne uvek pregledno, skače između vremenskih tokova), iz grada ode na selo, u planinu, i u jezivi tunel u koji ne treba ulaziti – ali naravno da će neko da uđe, i sve vreme da snima, i da najebe zbog toga…

Umerene pohvale ovom filmu ne znače da u suštini, i formalno i narativno, ovo sve nije već viđeno i da nema poprilično jeftinih fazona tipičnih za ovaj FFF podžanr – uključujući dva koja me redovno najviše izluđuju:  

1) found footage omogućava formu koja naizgled ne zahteva koherentnu i zaokruženu priču, nego je zasnovana na fragmentarnosti i nedovršenosti, kao u tzv. „stvarnom životu“. To je ono homerovsko „a bunch of stuff that happened“, prosto se nabaca neka količina jezivih slika, prizora, scena (a ima ih ovde, treba priznati!), a veza između njih, ako uopšte postoji, nek se stvara u umovima gledalaca, ako im je baš stalo do toga, a ne do jezive vožnje u horor luna parku sa „BU!!!“ iskakanjem na svakih pet minuta.

2) Postoji previše scena ovde u kojima apsolutno nema smisla niti logike da je osoba u kadru a) imala uopšte uključenu kameru u tom trenutku, b) da je baš tad baš to snimala i c) da je baš tako namestila i usmerila kameru, a naročito d) da, čak i kad počnu gadne stvari da se dešavaju, ta osoba i dalje brine o tome gde joj je kamera, podešava je da uhvati ono što treba, i nosi je sa sobom tamo gde joj očigledno život u opasnosti, i čovek tu ne može da ne usklikne: „Jebo film, jebo snimanje i kameru već jednom, aman ostavi to govno i spasaj živu glavu, luda ženo!“

A tu je i treća zamerka donekle srodna sa drugom: VARANJE u formi. Naime, film na kvarno ubacuje i neke kadrove koji apsolutno nisu dijegetički opravdani – u smislu, oni ne potiču sa kamere osobe koja snima, nego pružaju kratke „objektivne“ fleševe iz kojih bolje sagledavamo geografiju neke scene. Što će reći – film bi bio mnogo bolji da stvari prikazuje „normalno“ i da se uopšte ne drži jebene FFF forme, koja mu je koliko adut, toliko i teret, i često ne zna šta će s njom, pa mora da vara.  

A da nismo opterećeni tim „home video“ alibijem što neke scene snimljene u domaćinstvu postoje, bili bismo pošteđeni scena u kojima neurotična majka mazi svoju ćerčicu koja se zove Dodo, a ona ćućori s kevom, koje su NEGLEDLJIVO prezašećerene: to tipično azijatsko tepanje i ćerčičino „umiljato“ cvrkutanje, to cacili-macili, mamice-pamice, dudili-mudili, dodo-modo je zaista krindž-patetično odvratno. Ali to se može preleteti i na ffw.

da li je pikila moja mikica-pikica?

Trebaće vam ovde malo više pažnje, koncentracije i pamćenja nego u prosečnom američkom „pet budala jurcaju po hodnicima napuštene zgrade“ FFF-u, i zbog te prošlost-sadašnjost strukture, i zbog pojedinosti i pravila oko prokletstva, mita, legende, boginje, mada ako nešto i ne pohvatate, ima na internetima objašnjenje čemu sve to služi a uz to i (ne) radi.

Anyway, ako ste gladni horora koji ima zanimljiviju i mračniju pozadinu (ideju) nego ono što je iz nje izvukao (BU! pa BUU! i na kraju BUUU!!!), pogledajte ovaj. Mada u svojoj krajnjoj poenti pomalo besramno krade od RINGUa, ima tu dovoljno strave da vam usadi u mozak seme za košmare.

P.S. Za one kojima se mora crtati: postoji i novi američki horor s istim ovim naslovom. Nisam ga gledo i nisam siguran hoću li. Ovo je bio rivju za tajvanski INCANTATION.