U sklopu priprema za nedavnu SF konferenciju najzad sam pročitao Balardov rani roman, The Crystal World (1966). Čitao sam ga u engleskom originalu jer to i inače činim kad god mogu sa knjigama proze pisanim na engleskom – a za zainteresovane druge čitaoce podatak: ne, ova knjiga nije nikada prevedena na srpski. Citati iz nje koje navodim dole – moji su prevodi.
Za slučaj da ne znate zaplet – mene mrzi da prepričavam, pa evo jednog kratkog sinopsisa s neta, na engleskom:
"J. G. Ballard’s fourth novel, which established his reputation as a writer of extraordinary talent and imaginative powers, tells the story of a physician specializing in the treatment of leprosy who is invited to a small outpost in the interior of Africa. Finding the roadways blocked, he takes to the river, and embarks on a frightening journey through a strange petrified forest whose area expands daily, affecting not only the physical environment but also its inhabitants."
Neću ovde da dužim previše o knjizi, jer o njoj i o srodnom joj Potopljenom svetu pišem u radu koji će izaći u Zborniku sa ove konferencije (izlazi na proleće 2010). Zato ukratko - radi se o vintage Balardu, sa svim onim kvalitetima koje želimo i volimo kod njega: nadrealni pejsaži; otuđeni, introspektivni junaci slabe afektacije; sneni ugođaj; ambivalnetno-otvoren odnos prema apokalipsi; čaroban jezik i nezaboravne slike.
Površno gledano, ovaj roman pripada trilogiji s temom kraja sveta (treći The Draught aka The Burning World), ali katastrofa nije ono što Balarda zanima, niti bi tačno bilo smestiti ove romane u taj pod-žanr.
O tome je i sam Balard jasno govorio:
"Obično se ove priče o katastrofama tretiraju kao da to jesu katastrofe, tretiraju se bukvalno, i svi beže prema brdima ili tako nešto. Ako će da zahladni, svi navlače kapute. Ja koristim ovu formu zato što svesno želim da je izokrenem naopačke – to je čitava poenta mojih romana. Njihovi junaci, iz sopstvenih psiholoških razloga, prigrljuju taj konkretni preobražaj. To su priče o krupnim psihičkim transformacijama – ja sada govorim u retrospektivi, i koristim ovajspoljašnji preobražaj okruženja kako bi on odrazio spoj sa unutrašnjom transformacijom, psihološkom transformacijom, tih junaka. Eto čime se bave te moje knjige: one su priče o transformacijama a ne o katastrofama kao što je, npr. Dan trifida (The Day of the Triffids) u kome, mislim da se slobodno može reći, uopšte nema psihološke dubine. Likovi u tom romanu reaguju na promene koje se dešavaju ali nisu ni na koji psihološki način povezani sa nabujalom vegetacijom, ili sa čime god što se dešava. Oni se odnose prema toj situaciji na isti način na koji bi to učinili stanovnici ovog gradića ako bi, recimo, brana popustila. U klasičnoj engleskoj priči o katastrofi ne postoji povezanost na psihološkom nivou sa onim što se dešava. Moji romani su drugačiji, oni ovu formu koriste samo u površnom smislu."
Ono što je zajedničko i jednom i drugom romanu koje sam nedavno čitao jeste odnos glavnih junaka prema katastrofi. Kao što donji odlomci pokazuju, nema veće razlike u tome da li katastrofu upravo otkrivaju, ili su sa njom već srođeni tokom dužeg vremena, poput junaka Potopljenog sveta (potonji roman sam, na žalost, morao da repriziram u srpskom prevodu – koji je vrlo drven, slab, bez osećaja za poeziju Balardovog jezika).
Evo kako reaguje Dr Edvard Sanders iz Kristalnog sveta kada se po prvi put nađe pred šumom koja je praktično okamenjena, odnosno kristalizovana:
"Sa uzdahom iznenađenja oni se svi nagnuše napred, zureći u liniju džungle koja je gledala prema belim ramovima zgrada tog gradića. Dugački luk drveća nadnosio se nad vodom kao da iz njega kaplje i blista mirijada prizmi, a stabla i grane behu oklopljeni parčadima svetla žute i karmin boje koje kao da je krvarilo niz površinu vode, kao da je čitavu sliku reprodukovao neki prenaglašeni Tehnikolor proces. Čitavom dužinom suprotna obala je svetlucala u ovom zamućenom kaleidoskopu, pri čemu su preklapajuće trake boje pojačavale gustinu vegetacije, tako da je bilo nemoguće videti više od nekoliko stopa između linije stabala.
Nebo je bilo vedro i nepokretno, dok je sunce sijalo neometeno na ovu magnetsku obalu, ali s vremena na vreme dašak vetra prešao bi vodom i scena bi eruptirala u kaskade boja koje su treperile kroz vazduh. Onda bi ovo treperenje utihnulo, i povratile bi se slike pojedinačnog drveća, svako od njih obmotano oklopom svetla, dok mu lišće sjaji kao da je optočeno rastopljenim draguljima."
Centralni lajtmotiv svekolikog Balardovog opusa jeste pokušaj bekstva iz vremena i transcendencija prolaznosti kroz prodor u sferu vanremenskog. U srži Kristalnog sveta je dihotomija koja je gotovo budistička: kretanje = prolaznost (Smrt); mirovanje = vanvremenost (Trajanje, odnosno Besmrtnost). To je više nego očigledno u pismu koje Dr Sanders piše kolegi:
"Ali ono što me je najviše iznenadilo, Pole, bila je razmera toga koliko sam bio pripremljen za transformaciju šume – kristalno drveće visi poput ikona u tim svetlosnim pećinama, draguljni kapci od lišća iznad moje glave, spojeni u ukrasni okvir od prizmi kroz koje je sunce sijalo u hiljadama duga, ptice i krokodili smrznuti u grotesknim pozama kao heraldičke zveri isklesane od žada i kvarca – ono što je bilo iznenađujuće bilo je koliko sam bio spreman da ova čudesa prihvatim kao prirodni poredak stvari, kao deo unutrašnjeg paterna univerzuma. Istina, na početku sam bio zapanjen kao i svi ostali koji su po prvi put krenuli uz reku matare prema Mont Rojalu, ali nakon tog prvog utiska šume, iznenađenja koje je bilo više vizuelno nego bilo šta drugo, brzo sam počeo da to sve razumem, znajući da su rizici mala cena da bi se platilo to prosvetljenje mog života. Zaista, ostatak sveta delovao mi je kao bezbojan i inertan u kontrastu sa ovim, kao izbledeli odraz ove jarke slike, kao da sačinjava sivu senovitu zonu poput nekog polu-napuštenog čistilišta.
Sve ovo, dragi moj Pol, samo odsustvo iznenađenja, potvrđuje moje verovanje da ova obasjana šuma na neki način odražava raniji preiod naših života, možda arhajsko sećanje s kojim smo rođeni na neki raj naših pra-predaka u kome je jedinstvo vremena i prostora potpis na svakom listu i cvetu. Svima je sada jasno da u šumi život i smrt imaju drugačije značenje nego u našem običnom svetu bez sjaja. U njemu smo uvek kretanje povezivali sa životom i prolaskom vremena, ali iz mog iskustva u šumi blizu Mont Rojala znam da svekoliko kretanje na kraju neizbežno vodi do smrti a da je vreme njen sluga."
Mislim da su odlomci koje sam odabrao dovoljno rečiti, barem za preporuku onima koji ovaj roman još nisu čitali, a detaljnija analiza i filozofijada potaknuta ovom knjigom biće, kao što gore rekoh, dostupni za par meseci u izdanju Filozofskog fakulteta Beograda. Dovoljno je reći da sam u ovom Balardovom romanu najviše uživao od svih koje sam do sada pročitao (CRASH je možda bolji i značajniji, ali ne mogu zaista reći da je knjiga za užitak)!
