Krajem
1980-ih i na samom početku 1990-ih BIGZ je izdavao magazin "za granična
podružja nauke" – TAJNE. Uređivao ga je Petar Luković.
Krenuo je kao specijalno izdanje GALAKSIJE, pa se osamostalio, i brzo otišao
prilično daleko iza bilo čega što nauka priznaje i prihvata. Good for me!
U
to vreme pomno sam pratio nezapamćenu poplavu knjiga na teme ezoterije, magije,
neobjašnjivih pojava itsl. pa sam, tako, počeo da sakupljam TAJNE. I dan-danas
ih čuvam, sve objavljene brojeve, od br. 2 pa do br. 45 (prvi nikad nisam kupio
jer se bavio alternativnom medicinom, izrazito mi nezanimljivom temom). Kad je
sranje u zemlji postalo preglomazno za opstanak ovako nečeg, 1992. godine,
magazin je prestao da izlazi. Onda je 1994. privremeno voskresnut, ali to više
nije bilo to. Imam 7 brojeva te nove
verzije, ali to je bila više no bleda senka nekadašnje slave: ne sećam se da li
ih više nije izašlo, ili sam samo ja kod sedmog prestao da ih kupujem.
U
svakom slučaju, TAJNE su (u svom zlatnom dobu, tj. od početka pa do oko 40.
broja) bile i ostale daleko najbolji magazin te vrste u ex-Yu. Po kvalitetu
stalnih saradnika, relevantnih gostiju-sagovornika, po pristupu i temama... to
je naprosto neuporedivo sa, recimo, bosanskom ARKOM (još uvek čuvam
prvih 50 brojeva; možda ih jednog dana prodam, ako mi zafali para...) ili TREĆIM
OKOM (imam prvih 10 brojeva; pitam se koliko li bi to vredelo danas?).
Kratkotrajne MISTERIJE bile su najbliže tom kvalitetu (njih je početkom
1990-ih izdavala Politika: izašlo
samo 4 ili 5 brojeva koje i dalje čuvam), ali oni su pretežno donosili
prevedene tekstove.
E,
sad – TAJNE su posle 10-15 brojeva uvele rubriku HORORSKOP u kojoj je odlične tekstove o horor filmu objavljivao Aleksandar Žikić (poznatiji kao
rock-novinar, i gazda rock-horror grupe S.T.R.A.H.
a danas zaglibljen među svedenborgijance ili tako neku "crkvu"). S
najvećim uživanjem sam čitao te tekstove – zabavne, duhovite, informativne,
precizno odmerene, sa besprekornom evaluacijom – i oni su postali glavni razlog
što sam s nestrpljenjem kupovao svaki novi broj TAJNI istog časa kad bi izašao.
Štaviše, nisam ni čekao da dođu na kioske, nego sam jurio u knjižaru BIGZ-a u centru Niša (tu gde je sad Laguna), jer tu su kontingenti s časopisom
prvo dolazili, i često su knjižari paket raspakivali na moje insistiranje i,
dok sam nestrpljivo cupkao uz njih, vadili mi i prodavali prvi primerak u Nišu.
Ah, pusta mladosti-ludosti... Slatka ptico večite nestrpljivosti...
I
to me dovodi do pravog povoda ovog posta, a to je – moje prvo pojavljivanje u štampi! Tačnije, prvi moj tekst, potpisan mojim imenom, u
masovnom printanom izdanju. Ovo preciziram zato što je moje prvo pojavljivanje
u novinama zapravo bila fotografija
sa proslave Dana Bezbednosti SFRJ, 13.
maja 1981. Istina, tada sam prikazan bez navođenja imena, ali kad
sam već kod toga, ajd' nek ide život, evo i te fotke!
U
to vreme o kome sada govorim, kraj 1990
i početak 1991, bio sam potpuno
potpaljen ekspanzijom horora ne samo u TAJNAMA nego još više u izdavaštvu
(Knežević, Skrobonja, pa čak stidljivo i dr Zoća) i u video klubovima, gde sam
grdne novce svog skromnog srednjoškolskog džeparca ostavljao. To sve me je
navelo da, tada kao 17-godišnjak, TAJNAMA uputim pismo sa predlogom koji vidite
dole. Prvo pismo (sa redakcijskim naslovom "Neuništivi
monstrumi") izašlo je u TAJNAMA br.
30, str. 12-13 (15. oktobar 1990. god). To je baš ovaj broj:
(Uputstvo
za upotrebu: skenove ovih stranica maksimalno sam smanjio da ne bi proždrale
limit koji mi blogger za fotke pruža.
Zato, kad kliknete na fotke, biće nešto veće ali možda još uvek previše sitne
za čitanje. Zato je najbolje da sačuvate tu veću verziju, pa je otvorite nekim
programom za gledanje slika, i uvećavate po volji)
To prvo pismo
sam, ubrzo zatim ispratio još jednim (usladilo mi se da vidim svoje ime na
štampanoj artiji!). Ono je objavljeno u br.
35, str. 8.
Ali,
ne lezi vraže. Rubrikom "Pisma
čitalaca" ionako su, u to sve luđe predratno vreme, carevali kojekavi
frikšou fanatici, što hrišćanski, što harekrišnjanski i neznamkakvi sve ne
sektaši – svaki od njih Jedini u posedu Krajnje
i Neopozive Istine. I, naravno, bilo je neizbežno – i proročanski znakovito
– da i moje prvo pojavljivanje u štampi izazove kontroverzne reakcije, odnosno
da sebi privučem ludake i morone s kakvima sam osuđen da se, od tada pa sve do
dan-danas, rvem po internetu i naživo.
Sad
sam opet, posle duže vremena, pročitao sve ovo, i malo se nasmejao, malo se
zamislio. Čini mi se da ovi dokumneti zaslužuju pažnju čitalaca ovog bloga, jer
su rečiti na više načina. I kao dokumenti o jednoj vajkadašnjoj fanatičnoj pasiji
(mojoj), i kao dokazi večite ljudske gluposti i ograničenosti, i prosto kao Smej-se-da-plakao-ne-bi crni humor od
tipične srpski-gotik sorte.
Dakle,
posle moja dva pisma usledilo je javljanje – odakle drugde, nego iz Niš! – slikovito naslovljeno "Obožavaoci rasporenih trbuha"
(br. 37, str. 11-12), prava
antologija najotrcanijih i najkretenskijih stereotipova o "sadističko-kiklopskom" hororu (to je sve
klanje, creva, krv, sadizam, bolest...) gde se ovaj neki čilager obrušava čak i
na mene lično (iako me ne poznaje), pa moje pismo naziva "mudrijaško pohotnim člankom" i pripisuje
mi tušta i tma dijagnoza i "ličnih boli"! Ah, ti dušebrižnici: ista
govna uvek iz istog kalupa ispadaju!
U
odbranu mene i horora javio se, onda, neki normalan lik, pa evo i njegovog
pisma, pod naslovom "Lov na horor
veštice" (br. 40, str. 8-9).
Na
kraju balade, objavljen je moj odgovor na gornji napad, "Stop za sumpor" (br. 41, str. 10).
A
u tom istom broju našao se još jedan, neznatno umereniji frik, koji u suštini
brani onoga sa rasporenim trbusima: "Kandže
strahota" (br. 41, str. 11-12). I tu je priča stala. Pametnome – dovoljno!
Eto,
tako je sve počelo: barely legal Ghoulčić u borbi protiv Aždaha srbskog
kretenizma! A i šire... And the fight still goes on!
