***(*)
3+
Pola hirurški ledeni
kjubrikovski mizantropski horor, pola vrlo crna dead-pan grčka komedija na
engleskom, pola prank trolovanje likova, glumaca, publike, kritičara i pola
ozbiljna studija o hipokriziji, (ne)odgovornosti i paklu patrijarhata (ali u
tome manje ozbiljna i dosledna i snažna nego u OČNJAKU)
= četiri polovine, dakle, pa vi sklapajte (i skapajte) do mile volje šta i kako
vam se svidi, mada teško da će neko od ovoga da sklopi smislenu i celovitu
celinu (sic). Ipak, pokušaću nešto tako zaludno...
Lantimos voli da nam ne bude prijatno, i koristi
brojne strategije za stvaranje nelagodnosti: počinje film krupnim planom
operacije otvorenog srca (prava stvar a ne spec. efekat),
tizuje nas raznim perverznim mogućnostima (da li je
Kolin Farel gej pedofil? u kakvom je odnosu s tim tinejdžerom?) samo da bi ih
negirao (hej, perverzija je u oku posmatrača! vi ste bolesni a ne ja!),
ponižava zvezde (ajd’ što tera Nikol Kidman da leži
golopičasta pred Farelom, nego još nemilosrdno ogoljava i žile na njenom nemladom
i neplastificiranom vratu),
golica nas titranjem nekih tabua (klinac opsednut
muškim dlakama, a naročito onim ispod pazuha; roditelji otvoreno sa
prijateljima i posetiocima govore o menstruaciji svoje ćerke)
testira nam strpljenje namerno usporenim ritmom, i
to ne samo „akcije“ nego i dikcije glumaca, svesno fletlajnovane,
a pored toga, njihovi su dijalozi, takođe, namerno
lišeni sočnosti i udrvljeni su, kao iz nekog neveštog udžbenika za učenje
stranog jezika, punog otrcanih fraza dovedenih do ivice apsurda – ne baš do „my
hovercraft is full of eels“, ali tu negde,
a u središte svega postavlja bizarnu moralnu dilemu
kao prepisanu iz Starog Zaveta: ubij člana porodice po svom izboru kako bi
„iskupio“ tuđi život koji si oduzeo.
Ovaj film je kao Rubikova kocka čiji je autor
namerno stavio nepravilan broj kockica ove i one boje, pa onda seo sa strane da
posmatra frustrirane sklapače.
WHAT THE FUCK is the name of the game.
I činjenica da Lantimosu uspeva da nas time troluje
puna dva sata, balansirajući između nedeliverovanja onoga što očekujemo i
deliverovanja onoga što nismo ni znali da treba da očekujemo, između
frustracije i bizarnog, teško odredivog zadovoljstva, pokazatelj je retke
veštine, unikatnog talenta.
Sad, u koju je svrhu on stavljen, šta je s njim
urađeno – ostaje pitanje.
Čini se da Lantimos uzima dva temelja zapadne
civilizacije – hrišćanstvo i patrijarhat, i zajebava se sa njima, poluozbiljno,
principom reductio ad absurdum, kao
neki Tarkovski koji, za promenu, ima smisao za ironiju i humor, i kao neki
Kjubrik koji sebe, za promenu, ne shvata preterano ozbiljno.
Rezultat je komedija u kojoj je smeh na račun svih
nas, a ne samo nevoljnog Farela i njegove familije: apsurdni ljudi stavljeni u
groteskne situacije, pred neshvatljive izbore – ljudi robotizovani, obezdušeni,
šuplji, robovi fraza bez značenja i gestova bez težine, primorani da traže
smisao (i poredak, i pravdu) u besmislenom (i haotičnom, i nepravednom)
svetu...
...Rastrzani između Velikih Odluka („Bolje živeti
sto godina kao milioner nego siromašan sedam dana!“) i trivijalnog ćeretanja o
kaiševima za ručne satove, između Pitanja Života i Smrti (pa i onoga Iza – nije
slučajno religiozna muzika u pozadini pomenutog Srca, na početku) i proždiranja
fast fuda (klinac jede hladne špagete dok ga Farel moli da ga pusti na miru; na
kraju se svi nalaze u dajneru uz pljeskavice i pomfrit i kokišku)... ukratko,
marionete Haosa, manekeni Propasti, tragi(komi)čne Karikature...
Dok im/nam se Lantimos hladno smeška s visine, kao
neki zločesti Demijurg, i kao da kaže: „Eto vam ga vaš Ugledan Hirurg! Eto vam
ga vaš Voljeni Otac! Eto vam Detinje Ljubavi, eto skrušene, podatne,
subordinisane Žene i Majke! Eto, ukratko, Porodice, stuba Društva!“
I sve je to lepo i krasno i masno i slasno – mada
je moglo da ide dalje i dublje i luđe u poslednjoj trećini. I duhovito je,
naročito pred kraj, kad Nikol daje handjob po kolima da bi došla do
informacija, i kad deca počnu da se nadmeću za „ljubav“ roditelja, i kad Tatko
reši da odluku ipak vrati u ruke Sudbine metodom prikladnijom Elmeru Fadu nego
„ozbiljnoj“ drami.
I jezovito je, u tim ŠAJNING u predgrađu (i u
bolnici) momentima, sa kadrovima iz božje perspektive i sa pretećim dronovima
na saundtreku koji sadrži i par zvučnih citata iz Ligetija (Đerđa a ne Tomasa)
koje je i Kjubrik stavljao u svoj horor, i još sa tim jezivolikim klincem s mrtvim,
čudnim očima...
Ali, na kraju balade, to sve ostaje jedna
intelektualna igra – zabavna, respektabilna, nepredvidiva, ali ipak igra, ako
ne trolovanje. A srce gde je onda? Tu je Nikol kao žena zvana Blonda, ali srce
–ono sa samog početka filma- ostade neuzdrhtalo, netaknuto.
Zato, i samo zato, blagu prednost prošle godine
dadoh filmu CALL
ME BY YOUR NAME – površno, možda, konvencionalnijem, ali
duševnijem, toplijem, srčanijem. Danas je lako cinik i mizantrop biti – povoda
je i previše oko nas, ako neko povode (alibije?) uopšte i traži – ali biti
romantičan, danas, e, to je prava hrabrost i umeće. I bezumlje. I zato, kažem,
blaga prednost među Zlatnim
Gulovima (a uskoro i na godišnjoj top listi), za jednu nijansu, ide
onom filmu sa srcem. CALL ME ću više voleti dok ću SACRED DEER više poštovati.
