***
3+
Odmah da kažem da moja ocena nije veća pre svega zato što je predmet ovog filma daleko složeniji i inspirativniji za iscrpnu priču nego što je to moglo da se isporuči kroz ovaj format – 50 minuta, samo 4 sagovornika, talking heads ispresecani tek ponekim insertom. To znači da ovo svakako nije ultimativni film o Kronenbergu. Takav, trenutno, i ne postoji, niti je u najavi; uostalom, on je još uvek živ, zdrav i vredan, i ne planira da skoro stavi tačku na svoj opus, pa prema tome: istraga je u toku.
Međutim, LONG LIVE THE NEW FLESH je vredan zbog nekoliko stvari: kao prvo, nastao je na prelomnoj tački u Kronenbergovom opusu – nakon MUVE – dakle, pošto je iza sebe ostavio horor etiketu, kako izgleda, zauvek (šmrc!), i svoje nazore potom počeo da pakuje u obliku znatno respektabilnijih, festival-friendly, mada još uvek "pomerenih" freako-weirdo drama (sa povremenim nadrealnim, fantastičnim, pa i SF momentima). Što se mene tiče, nemam nikakve sumnje da je Kronenbergova "horor" faza upadljivo jača, snažnija, profilisanija, uticajnija i, istorijski posmatrano, značajnija, posmatrana en generale, nego što je to uopšteno posmatrana poznija, "post-horor" faza.
Među potonjima ima briljantnih masterpisova (DEAD RINGERS, CRASH), odličnih (NAKED LUNCH), respektabilnih (EXISTENZ), pristojnih mada nepotrebnih (SPIDER), solidno-nebitnih i bezličnih (M BUTTERFLY) te, u poslednje vreme, izrazito promašenih, mediokritetskih, konvencionalnih (A HISTORY OF VIOLENCE, EASTERN PROMISES), pri čemu ni njegov najnoviji, o Frojdu i Jungu, ne obećava nešto mnogo jače od solidnog festivalskog biografskog filmčeta. Sve je to lepo i krasno, ali većinu tih (a naročito post-CRASH) filmova mogao je i neko drugi da potpiše, a filmofili širom sveta ne bi bogznašta izgubili ni da ih NIKO nije potpisao (niti snimio).
Drugim rečima, pravi legat Dejvida Kronenberga – istorija će pokazati, a ja potpisujem unapred – sastoji se u skoro neprekinutom nizu unikatnih, osobenih, neponovljivih, bezpresedanskih, ingeniozno originalnih SF-horor-melodrama: SHIVERS, RABID, BROOD, SCANNERS, VIDEODROME i THE FLY. Pritom FAST COMPANY ne računam, sem kao fusnotu, film snimljen iz hobija i za hobi (j**ala ga trkačka kola!), dok je DEAD ZONE solidan komad 1980s visokobudžetnog treša koji je, avaj, passe isto kao i autor izvornika, Stiven King, te stoga predstavlja slepo crevo u Kronenbergovoj karijeri, koje na svu sreću nije mutiralo u pravcu Holivuda, kao što je imalo tendenciju. U svetlu toga, ko zna, možda je i bolje što mu se nije dalo da napravi TOTAL RECALL tada kada je hteo, početkom 1980ih, sa Ričardom Drajfusom, iako bi to nesumnjivo bio znatno bolji film od onog Švarcenegerovog, koji smo na kraju dobili (i koji ima svojih draži – fuck, it's Verhoeven after all! – ali to nije Dik, ni blizu).
U svakom slučaju, ovaj dokumentarac snimljen je u vreme kada je Kronenberg bio na kreativnom vrhuncu, u fazi između svoja dva najbolja filma (posle ovoga snimio je DEAD RINGERS, moj zadugo all time favorite). Stoga u njemu Crony govori o svojim najosobenijim temama: telo/psiha/duh, smrt i transcendencija, sex vs. smrt, subverzija i revolucija, nasilje i krv vs. "umetnost" itd. a sve to ilustrovano je filmovima u kojima se to sve najdirektnije vidi – a da, ipak, nije pokvareno preteranom samosvešću, koja krnji njegove poznije filmove (a naročito SPIDER i EXISTENZ).
Pored Kronija, u filmu govore još i:
Stephen King, ovde takođe uhvaćen na svom vrhuncu, odmah nakon svog najpopularnijeg (IT) i najboljeg (PET SEMATARY) romana, i neposredno pre nego što je polagano ali sigurno počeo da tone u sve slabije knjige. King, naravno, nema ni temperament, ni sentiment a kamo li intelekt da Kronenberga uopšte pojmi, a kamo li da nešto zaista lucidno o njemu kaže, ali je svejedno umereno zabavno gledati i slušati njegove viceve, pošalice i Joe-Sixpack sentence o ovom velikom reditelju. On je ovde, naravno, samo zbog te nesrećne veze preko DEAD ZONE, inače je zaista teško naći prominentnog horor pisca tog vremena koji ima manje bliskosti sa poetikom Dejvida Kronenberga, tj. koji je manje pozvan da se oglašava o njemu.
Martin Scorsese, veliki je filmoljub i zaštitnik te hvalospevac nepravedno marginalizovanih autora (Mario Bava, Majkl Pauel...), ali je takođe, među rediteljima, jedan od najudaljenijih od sveta Dejvida Kronenberga, koji on, kao i King, dakako, respektuje i voli na svoj prostodušan način. Ali nemojmo se zajebavati, Skorseze je na taj opus reagovao prepoznavši originalno korišćenje filmskog jezika, jer za to ima njuh, ali mu konotacije svega toga evidentno izmiču, i to se u par navrata u dokumentarcu jasno i vidi, npr. kad u jednom momentu prizna da je pričao s Kronenbergom, i ništa ga pod milim bogom nije razumeo šta mu je ovaj pričao o MekLuanu i kompaniji iz tih njegovih mudrijaških knjiga, ali mu Skorseze ipak veruje na reč.
Robin Wood, posebna zaprška u ovoj čorbi, i svakako najsmisleniji gost. Vud je kritičar i teoretičar izuzetno pronicljivih uvida – onda kada ovi nisu ograničeni njegovim napadnim ideološkim premisama (marxizam + psihoanaliza + queer/gender studies). I on je ovde prisutan na svom vrhuncu – tik pošto mu je izašla najbolja, ili barem najuticajnija knjiga, HOLLYWOOD FROM VIETNAM TO REAGAN – Ghoul's Seal of Approval + Ghoul's link for download (password: ebooksclub.org). Vud je, od svih koji su pljuvali Kronija, najuticajniji i najpametniji, pa ima smisla da se njegova opozicija čuje i ovde, iako moram reći da u filmu zvuči mnogo pomirljivije, kao da je manje ubeđen u spočitavanja koja je Kroniju nešto ranije, početkom 1980ih upućivao, proglasivši ga "reakcionarnim" rediteljem zato što ne veruje u "oslobađanje" koje su prorokovali sv. Marx i sv. Freud. Negiranje Vudovih teza i analiza ideološki "problematičnih" aspekata Kronenbergovih filmova može se naći u knjizi Sinematičko telo Stivena Šavira (Steven Shaviro, The Cinematic Body, University of Minnesota Press, Minneapolis and London, 1993.), a naročito u poglavlju "Bodies of Fear: David Cronenberg" (pp. 127-158). Knjigu možete skinuti u PDF-u s OVOG linka.
Producent ovog filma je Chris Rodley, koji je kasnije priredio ultimativnu knjigu za svakog Kronenbergofila – CRONENBERG ON CRONENBERG (kolaž intervjua i originalnih razgovora, organizovan hronološki, prilično iscrpan u svakom smislu, od produkcijskih do idejnih i poetičkih dubioza). To mi je jedan od najdražih primeraka u biblioteci, ali nemam je u e-obliku, pa zato, faute de mieux, ko želi da čita s ekrana, evo odlične studije DAVID CRONENBERG: AUTHOR OR FILMMAKER? by: Mark Browning (i ovde je password: ebooksclub.org). Ko više voli da čita sa 'artije, pa još na srpskom, ovu knjigu je prošle godine izdao Filmski Centar.
Što se tiče dokumentarca, njega, naravno, možete skinuti kod Abraxasa.
