Scenario: Giovanni Gualdoni, Roberto Recchioni, Tito Faraci, Giovanni Di Gregorio
Crtež: Bruno Brindisi, Massimo Carnevale, Davide Gianfelice, Giampiero
Casertano
134 strane
Već
sam se na ovom mestu osvrnuo na prilično dobru prvu knjigu ofarbanog serijala,
i taj tekst imate OVDE.
Drugu sam preskočio u smislu rivjua, jer tu nisam imao bogzna šta reći: nikad
nisam voleo te „Abot i Kostelo sreću TOG-I-TOG“ storije; dakle, ne volim to ni
u principu, a ni in concreto, jer te
Dilanove „avanture“ sa Mister Noom, M. Misterijom, Perom Detlićem i V.
Kačavendom za moj groš napadno su nenadahnute i bezveznjikave, i namenjene samo
najokorelijim fanovima i kolekcionarima koji ne žele da propuste neki broj, ma
kakav ovaj bio, i kojima je dovoljno što se „susret“ uopšte desio, bez obzira
na to da li je i šta njime postignuto.
E,
ako niste od tih „daj-šta-daš, samo da nemam rupu u kolekciji“, nego ako
kupujete samo ono što ima izglede da valja, onda stvari nešto bolje stoje sa
trećim kolor Dilanom (a petim Obojenim uopšte). Daleko je ovo od idealnog, ali
daleko i od lošeg. Evo, konkretno, koje epizode vas čekaju ovde.
Dilan u zemlji čuda
Početak baš ne obećava! Patetična
pričica sa kvarnim preokretom koji je uvredljivo usiljen i bezvezan preko svake
mere, naročito zbog toga što se poigrava sa mogućnošću da, možda, gledamo
epizodu iz Dilanovog detinjstva... Scenarista je zaslužio 25 šljiskanja
kandžijom po guz'ci!
Ocena: *(*) 1+
Pregaženi vremenom
Ovo je pisao Rekioni,
prehvaljeni i nerealno Mesijom proglašeni scenarista a onda i urednik
DILAN-serijala. Ova mu epizoda nije nešto revolucionarno, ali je svakako
zabavno i natprosečno pametno proigravanje nekih opštih mesta, sa twistom.
Zlikovac je ovde skoro-neuništivi ubica zvani Aksel (ime dobio po frontmenu
grupe Guns'n'Roses, a likom
podseća na mutiranu verziju gitariste te grupe, Sleša – koji je, uzgred, veliki
fan horora, a već se bacio i u filmske vode u tom smislu).
On kolje i kolje i kolje...
dok mu Dilan ne objasni koliko je slasher passé,
stvar koja navodno pripada 1980-im... Na kraju imamo geg, dosetku umesto
poente. Takođe, Rekioni pokazuje za moj groš preteranu sklonost popovanju,
eksplicitnom deklamatorskom moralizovanju i pridikovanju – ne samo u ovoj
epizodi, nego svuda gde sam ga do sad sreo.
Malko se previše upinje da
eksplicitno redefiniše i reimaginiše neke horor motive, teme i kanone, što je
lepo kao poriv, ali za sada me rezultati toga uglavnom ne oduševljavaju onoliko
koliko njegove vatrene obožavaoce. Malko mi je previše u prvom planu, preeksplicitna
i preeksponirana ta njegova meta-dimenzija, to diskutovanje sa žanrom, medijem,
pa i samim Dilanom kao likom. Ko zna, možda su ovo rani radovi u kojima se tek
zagreva, i možda je njegova pamet mudrije (sic) upošljena u kasnijim
scenarijima.
Naročit kvalitet ove
epizode je izuzetan Karnevaleov crtež: moram reći da je on jedan od retkih
novih Dilan crtača koji mi se, po kvalitetu, čini u punoj meri dostojan stare
garde. Većina drugih, novijih, kaska za prvom postavom.
Ova simpa pričica ovde je,
ujedno, prikvel za – takođe Rekionijevu – epizodu iz regularne serije pod
nazivom Gavranov sud (prikaz stiže uskoro), gde se Dilan ponovo sreće sa Slešom,
ovaj, Akselom.
Ocena: ***(*)
3+
Snovokradica
Od trenutka kada je Baldo
nestao, Bili nema mira. Za njega je Baldo bio sve na svetu. To nije bio običan
pas, već najsimpatičniji i najdraži pas koji postoji. Ali više od svega toga,
Baldo je Biliju bio pravi prijatelj. Imaginarni prijatelj. Možda je nekome zabavan
ovaj spoj Dilana i nečega što je kao malo mračnija epizoda iz Mikijevog zabavnika, ali bojim se čak i
taj opis zvuči zabavnije nego rezultat toga u ovoj epizodi.
Ocena: ** 2
Vampir boja
Za kraj, eto malo
dilandogovske melanholije. Kroz bleštava svetla modernog Londona kreće se nečujna
senka jednog strarog izgladnelog bića koje koje napada svoje žrtve i isisava im
poslednje kapi…boje?
Solidna pričica, i fino je
što barem u punoj meri eksploatiše činjenicu da se nalazi u „Obojenom
programu“, tj. koristi kolor za priču, umesto da bude SAMO ofarbana tamo neka
priča. Nažalost, moj omiljeni crtač, Kazertano, nekako je anemičan, bledunjav,
slabo nadahnut u ovom izdanju – mlak, jedva prepoznatljiv, tek korektan izvođač
radova...
Ocena: **(*) 3-
