Pre oko mesec i po dana započeo sam osvrt na one
nehorore koji su dostupni za gledanje postali tokom 2014. godine. Oni su
izlistani i ukratko kritikovani-hvaljeni OVDE. Evo sada i drugog dela sažete
analize filmova koji su od mene zaradili između 3- i 3+.
Open
Windows
USA, 14
**(*) 2+
Gledljiv ali usiljen "high-concept"
trilerčić za eventualnu jednokratnu upotrebu. Već mi je iščileo iz sećanja jer
sam ga overio čim je izašao na net, ali oni koji su ga gledali na TV za Novu
godinu možda se još ponečega sećaju. Možda!
A
Walk Among the Tombstones
USA, 14
*** 3+
Vanredno prijatan triler koji na jakim plećima nosi
Lajem Nison: blago razočarenje je pred kraj, kad se otkrije klišetizirani i
nedokuvani par psiho-ubica tanke i bezveznjačke motivacije i ponašanja, ali sve
to ipak ima odličan retro-vajb, kao neki dobar krimić iz 1970-ih i svakako ima
moju preporuku.
Black
Coal, Thin Ice
CHI, 13
*** 3
Malkice precenjen (nagrađen Zlatnim Međedom u
Berlinu!) ali sasvim pristojan kineski spoj krimića i društvene kritike. Blago
razvučen, ali intrigantan, i sa nepredvidivim, originalno rešenim izlivima
nasilja (po nekonvencionalnosti toga podseća malo na A TOUCH
OF SIN, mada nije tako žestok u splatteru, a ni opšti ugođaj i
značenje nisu tako snažni).
EASTERN BOYS
FRA, 13
**(*) 3-
Reditelj meni vanredno dragog a slabo izvikanog
drama-horora LES REVENANTS posle
ogromne pauze od 9 godina snimio je svoj tek drugi film: gledljivu ali
zaboravljivu dramicu o odnosu između EU (Francuska) i Istočne Evrope (Rumunija,
Ukrajina itd), kroz priču o sredovečnom buržuju koji se spetlja sa istočnim momkom
(muškom kurvom). Rezultati toga su prilično predvidivi i neupečatljivi, iako ne
sasvim nerezonantni. Možda bi to bilo za nijansu pitkije da je odabrao manje
antipatične njuške za protagoniste.
CHEAP THRILLS
USA, 13
*** 3-
Solidna, umereno zabavna satira o tome koliko
daleko ste spremni da se ponižavate za novac: krećemo od sitne sume za sitno
poniženje, a onda podižemo ulog, i zahteve. Ukratko, ogoljena strategija
"kuvanja žabe" koju osećamo svi mi na svojoj koži, pa je stoga ova
crna komedija-triler dovoljno relevantna da vas može, pored zabave, naterati i
na razmišljanje i - prepoznavanje.
13
SINS
USA, 14
*** 3-
Slična tema kao i prethodni film, a različit
koncept: umesto bogatog pojedinca koji podstiče nadmetanje između nekolicine na
privatnoj sedeljci, ovde imamo organizaciju koja putem mobilnog telefona diktira
zahteve za sve ekstremnije zadatke zarad sve većih novčanih suma. How low can you go for $$$? Solidan
rimejk izvanrednog filma 13: Game of Death (2006) koji
ima moj Pečat, kao i rivju, OVDE.
Two
Days One Night
FRA, 14
*** 3
Dirljiva, potresna drama o ženi koja se sticajem
okolnosti nađe pred otkazom pa mora da moljaka 12 gnevnih ali i nežnih i
očajnih i sebičnih ljudi, kolega s posla, za šansu da zadrži zaposlenje koje
joj je neophodno da preživi. Bezdušnost i pakao modernog kapitalističkog društva
lepo je ogoljen, Marion Kotijard (dobitnica Zlatnog Ghoula 2013) je izuzetna u
glavnoj, nosećoj ulozi, ali sve je to previše očigledno i jednodimenzionalno.
Nema tu tajne, misterije, skrivenih nivoa, višeznačnosti kakve očekujem od
remek-dela u užem smislu reči: sva vrednost ovog filma je u jednostavnosti prikaza
onoga što svi znaju, i u lepoti prikaza tog ZLA – plus, u lepoti glume tete
Marion, i lepoti nekih baš srceparajućih reakcija pojedinih njenih partnera.
Spremite maramice.
THE GUEST
USA, 14
*** 3
Iznenađujuće prijatan triler na samoj granici
horora (neki ga svrstavaju u horor; ja ipak ne bih) o tajanstvenom došljaku
kojeg jedna familija možda previše lakoverno primi u svoje okrilje, a ovaj
posluži kao katalizator njihovih unutrašnjih trvenja i problema tako što ih
dodatno pojača, naizgled im pomažući. Ne, nije ovo ni TEOREMA ni VISITOR Q, ovo
je samo jedan zabavan, dražesno old-school triler koji fino vozi od početka do
kraja – ili tu negde (finlna konfrontacija je malko mlitava, a twist je
imbecilan, ali dobro sad, obrišite poslednji minut filma)... Odlična
harizmatična naslovna uloga. Šteta što je motivacija nepostojeća a time su i
implikacije filma svedene na značajno skromniju meru nego što bi bilo da je ovo
krenulo konkretnije u nekom pravcu, bilo ka satanizmu (čime bi potpao pod
kišobran dopunjene verzije mog FAUSTOVSKOG EKRANA) bilo ka psihologizmu. Ipak,
plitkoumna zabava je bila glavni i jedini motiv tvorcima ovoga, i barem im se
mora priznati da su uspeli da je proizvedu.
Nothing
Bad Can Happen (Tore Tantzt)
GER, 14
**(*) 2+
Ne znam šta se htelo reći ovim filmom, ali budući
da je zasnovan na navodno stvarnom događaju, ima alibi u tome da ni stvarni
život obično nema nikakvu poentu. Postoji tu određeni sadistički entertainment value dok gledate
miroljubivog, nenasilnog, nevinog strejt-edžera anđeoskog lika kako ga polagano
secka i melje jedna ionako sjebana familija. Ne, ovo nije poor man's IDIOT by
Dostojevski, ali jeste (još) jedna umereno gledljiva ilustracija Njegoša:
"Svijet je ovaj tiran tiraninu, a kamoli duši blagorodnoj," odnosno
inscenacija maksime da su dobar i budala – braća (tj. jedna te ista osoba).
Non-violence is for suckers!
ONE ON ONE
KOR, 14
**(*) 3-
I Kim Ki Duk nam ilustruje istu Njegoševu maksimu,
po ko zna koji put, s tim što u njegovom filmu nema blagorodnih duša, nego samo
tirani muče i makljaju druge tirane u orgiji nasilja i krvoliptanja koje naš
dragi Kim, kao i uvek, ume da inscenira sa retko viđenom maštom i sadizmom a
nekmoli impaktom. Dakle, grupica "revolucionara" sveti se za ubistvo
jedne svoje aktivistkinje tako što hvata, jednog po jednog, njene ubice i
suočava ih sa tim zlodelom, terajući ih mučenjem da potpišu priznanje svog
zlodela. Ali, kako mučenje odmiče, neki članovi počinju da imaju dvojbe po
pitanju metoda koje primenjuju... Fino je to sve, i pokreće neka važna pitanja,
i nije nezanimljivo, ali nepotrebno je predugo i repetitivno, i iskren da
budem, izmiče mi poenta svega toga na kraju.
Winter
Sleep
TUR, 14
*** 3-
Da, ovo traje tri puna sata, i da – pretežno se
sastoji iz "photographs of people talking and talking and taaalking and talking" (što, u principu,
mrzim!), ali ovde, nekako, to uspeva da ne bude tako loše kao što zvuči.
Postoji u ovom filmu, kao u malo kojem, dubok uvid u karaktere kakav se obično
nalazi samo u velikoj (npr. ruskoj) književnosti, i prijatno je posmatrati
razgovore između tih likova koji teku prirodno, a ne – kao obično na filmu –
zbrzano, sažeto, zgusnuto, usiljeno. Osim toga, reditelj uspeva da postigne
različite vrste saspensa u naoko statičnim scenama (najbolje u elaboriranom
set-pisu dolaska bogate žene kod sirote familije s namerom da im da nešto para
kako bi olakšala svoju savest...).
SOUL
CHI, 14
*** 3-
Mladić je možda "izgubio dušu" radeći
mehaničko-beslovesni posao u jednoj fast-fud radnji i postao opsednut nekakvim
neljudskim entitetom povremeno ubilačkih sklonosti – a možda je samo duševno
bolestan. Njegov otac u ruralnoj divljini, u šumovitim planinama zasenjujuće
lepote, pokušava da ga izleči. Ova drama sa elementima horora vanredno je
nepredvidiva, ima izuzetnu fotografiju i neočekivane izlive maštovito
sadistički krvavog nasilja koji polako postaju trejdmark novijih kineskih
filmova (bar onih koji privuku moju pažnju). Ima tu i napetih i dirljivih
deonica; potonje, naročito, u sceni pred kraj, kad otac, koji
"opsednutog" sina drži zatvorenog u šupi, kaže da je za tih nekoliko
dana, koliko ga je tu držao u kućnom pritvoru, s njim bio bliskiji i više
porazgovarao nego ikad do tada. Verovatno se tu krije ključ sinovljeve
dvosmisleno postavljene "opsednutosti", odnosno "izgubljene duše".
THE GRANDMASTER
CHI, 13
**(*) 3-
Scene borbi su spektakularno osmišljene (Juen Vu
Ping!!!) i usnimljene/montirane, ali drama o famoznom Ip Manu i njegovim
priključenijima u Kini uoči, tokom i posle II svetskog rata previše je
uninvolving kroz skokovitu, nelinearnu naraciju i jedva skiciran karakter, pa
je stoga i pokušaj tragične ljubavne priče – jedva poludupast i bez ikakvog
impakta. Lepo je to sve za videti, ali – ako vam je do informisanja o čoveku (i
njegovoj epohi), čitajte knjigu. Ako vam je do zabave i akcije, ima toga
poprilično u prvoj polovini, a onda sve manje. Takođe: ne smetaju mi
preterivanja protivna zakonima fizike u kretanju ovih superjunaka i njihovim
akrobacijama pri kojima tela kao da im nemaju ni masu ni težinu, nego skaču s
neverovatnih visina i dočekuju se kao od šale, bez inercije itsl, ali zasmetala
mi je scena smeštena na železničku stanicu. Radi pojačanja napetosti dvoje
antagonista mlati se kraj brzog voza koji juri sve brže (u samoj stanici iz
koje je tek krenuo!), i to makljanje traje i traje i traaaaajeeeeee, i vagoni
prolaze i prolaze i proooolaaaaazeeeee toliko dugo kao da kompozicija ima bar
hiljadu vagona ako ne i više. Umesto saspensa – apsurdnost toga mi je uništila
uživanje u majmunisanju dvoje boraca.
---NASTAVIĆE SE---
