**(*)
2+
Ovaj
film ste već gledali. Trista puta. Toliko je otrcan da zvuči kao vic: otišli
Frajer, Plavuša, Učenjak, Devica i Stoner/Nerd u kolibu u šumi, a kad tamo a
ono međutim: psiho ubica, kanibalski klan, duhovi, zombiji, trolovi, sirenko
(merman)... Popunite prazninu.
I
što biste sad ovo gledali po trista prvi put?
Eeeeee...
Pa, razlika je u tome što autori ovoga ZNAJU da ste gledali ovo isto u
prethodnih trista inkarnacija, pa zato ne prave film, nego film-o-filmu,
meta-film. Ovo je pokušaj da se napravi postmoderni intertextualni "teens
in the woods" hororčić koji bi za taj podžanr uradio ono što je SCREAM za
slasher. Pih, kažem ja na tu ispraznu tendenciju, i dvostruko pih
za konkretni rezultat koji smo dobili u KOLIBI U ŠUMI. (Uprkos ovim pihovima, u rivjuu koji sledi nema spojlera - osim na samom samcitom kraju, gde je to uredno obeleženo!)
Okej,
nije to suviše negledljivo niti je stravično nezanimljivo: u gomili budalaština
s etiketom "horor" u poslednje vreme, ovo se još i može podneti –
iako, odmah naglašavam, ovo NIJE horor, nego meta-horor. Ovo je
"horor" sa distancom, sa odmakom, koji publici neprestano namiguje i
komentariše: zamislite da ste seli da gledate PETAK 13-TI, 2. deo, sa svojim
ujakom koji horor niti gleda niti voli, ali "sve zna", i koji
komentariše svaki "plot" twist, svaki kliše, i smeje se svakoj
gluposti u nagomilanim konvencijama dijaloga, motivacije, postupaka... E,
toliko "horora" ćete doživeti i gledajući KOLIBU.
Ovde,
umesto napadnog ujaka, imamo likove ("naučnici/tehničari") koji bukvalno
posmatraju omladinu u dosadno nezanimljivim kliše situacijama iz "klinci u
šumi" podžanra i komentarišu ih, a mi posmatramo njih kako ih posmatraju i
komentarišu, kao da su usred Mystery
Science Theatre. Sad, nije da takvo po-mo izdrkavanje ne može biti zabavno,
na svoj bedasti način (jer, ma koliko uspelo, golo podsmevanje nikad ne može biti ravno istinskom humoru).
Problem
je u sledećem: kliše-situacije su dosadne a po-mo komentari su prvoloptaški predvidivi
i mahom neduhoviti. SCREAM je –ma koliko ga neki pljuvali- zapravo vrlo pametan
film koji odlično funkcioniše i kao horor i kao meta-horor: Krejven i
Vilijamson su tamo (ali samo u prvom delu!) uspeli u retkoj alhemijskoj formuli,
da postupak koji obično, u trapavijim rukama, UBIJA stravu, okrenu u svoju
korist i upotrebe ga da njime PROIZVEDU (ili pojačaju) STRAVU. Za objašnjenje
tog postupka videti moj esej "Ves
Krejven i postmoderni horor" u knjizi Studija strave: eseji o horor
žanru (Mali Nemo, Pančevo, 2008).
SCREAM
ima izvanredne scene napetosti i strave. SCREAM ima zabavne, memorabilne
likove. SCREAM ima antologijske set pisove. SCREAM je game-changer, milestone.
SCREAM je doneo nešto novo (pa makar to bilo nadahnuto prešminkavanje starog).
CABIN IN THE WOODS nema izvanredne
scene napetosti i strave. Zombiji koji tu bauljaju u drugoj trećini filma
(nakon prve, uvodne, pripremne, dosadne) ne izgledaju posebno (jedva se i
vide), i uprkos priručnim sredstvima za sakaćenje i mučenje – tim spravama ne
urade ama baš ništa memorabilno, zabavno, neviđeno. Tj. neviđeno je samo u
smislu – da se dešava u mrklom mraku, nabrzinu, pa se ništa i ne vidi.
CABIN IN THE WOODS nema zabavne,
memorabilne likove. Oni su svi do jednog Tipovi, odnosno Čiča Gliše kojima na
čelu piše: Frajer, Plavuša, Učenjak, Devica i Stoner/d. Nešto je malo
nekonvencionalniji jedino Stoner, i baš šteta što njega igra jedna od
najantipatičnijih kreatura koje sam u skorije vreme video u nekom
"hororu".
CABIN IN THE WOODS nema antologijske
set pisove. Umesto scena vrednih pamćenja, on ima DOSETKE. Mislim na CGI mejhem
extravagancu u poslednjoj trećini, u kojoj takođe ima vrlo, vrlo malo
"mesa" u tom messu, u smislu dramskih situacija, napetosti, strave
ili bilo čega što bi se izdiglo iznad nivoa dosetke ili gega (onaj sa sirenkom
mi je jedini izazvao osmeh).
CABIN IN THE WOODS nije game-changer, milestone, niti je doneo
nešto novo. On dolazi prekasno u po-mo igru, kasni više od 10 godina otkad je
to bilo IN, i donosi too little, too
late: ova fraza se može primeniti i na njegovu poziciju u po-mo hororu, i
na njegovu strukturu, u kojoj se nešto malo kolko-tolko zabavne – mada idejno
tupave – horor akcije javlja tek pred kraj.
CABIN IN THE WOODS
nije ni izbliza toliko pametan koliko će delovati nekima, jer su klišei koje
ismeva toliko otrcani da za njih ne treba "pamet" veća od one koja stoji
iza SCARY MOVIE serijala (inače, iza
"pameti" ovog filma stoji Joss
Whedon, scenarista filmova Alien: Resurrection i The
Avengers i TV serija Buffy the
Vampire Slayer, Firefly, Angel...;
njemu imamo zahvaliti nešto vrcavije dijaloge nego inače).
Sve
to ismevanje je jadno na više nivoa: 1)
ono je debelo okasnelo za zlatnim
danima "cabin in the woods" filmova iz 1980-ih; 2) sve i da je aktuelno, to je bičevanje
mrtvog konja: parodirati te filmove ima smisla koliko i ismevati tekstove
turbo-folk pesama (istina, mnogima je to zabavno, pa će takvi verovatno i ovaj
film voleti); 3) to ismevanje je bez
ikakve poente, odnosno njime se ne proizvodi dovoljno Zabave da ga opravda,
niti se proizvodi nekakvo Značenje vredno pomena i analize.
Ja ne sumnjam
da će biti onih koji će videti veliku pamet u tome šta nam CABIN kaže o horor
filmovima (uzimajući kao "dokaz" njihove najbednije predstavnike),
ali ne mislim da je naročito promućurno (niti tačno) svesti horor film na ritualizovani obred incijacije tinejdžera u
društvene norme odraslih kroz prezentaciju sistema nagrade i kazne –
odnosno da B-horori, sa svojim puritanskim moralom, nude odbranu od sila haosa
i bezumlja (ovde: lavkraftovski Ancient Ones), tj. nemoralnog, društveno
neprihvatljivog ponašanja. Ta kretenska teza se provlači ovde-onde u horor
teoriji, ima čak i cela knjiga u kojoj je to glavni argument – Dreadful
Pleasures: An Anatomy of Modern Horror by James B. Twitchell – ali to
je toliko brutalna simplifikacija da se, na jedvite jade, i uz mnogo ograda,
eventualno može koristiti samo za NEKE B-hororčiće iz 1970-ih i 1980-ih, a
nikako na ceo žanr.
Sve u svemu,
glavna ciljna grupa za CABIN IN THE
WOODS su: 1) oni koji ne vole horor;
2) oni koji slabo poznaju horor; 3) deca i omladina, infantilni, površni,
horor-vikendaši; 4) ljubitelji Bafi i srodnih budalaština (mada ova grupa u sebi sadrži neke od prethodne tri, ako ne i sve zajedno). Samo oni će, možda, moći da bez veće zadrške uživaju u
ovom filmiću. Što se mene tiče, on je half-assed
at best, i pružio mi je vrlo, vrlo malo uživanja: prva trećina me je
smorila svojim nedovoljno pametno nadograđenim, pešački prezentiranim klišeima,
druga trećina me je smorila svojom nenadahnutom "horor" akcijom sa
tim kilavim jedva-vidljivim ništaneradećim zombijima, a treća trećina me je
smorila svojim ispraznim, neuzbudljivim CGI rolerkosterom po uzoru na
slikovnice Zemekisa i kompanije (13 DUHOVA, BROD DUHOVA i sl.). Kraj me je
smorio još jednim nepotrebnim suprajz
kameo pojavljivanjem Sigurni Viver
(u ISTOJ ulozi smo je videli u jednako usiljeno "pametnom" a zapravo
zaboravljivom PAULU pre godinu-dve)
i besmislenim pančlajnom, neadekvatno pripremljenim i bez ikakvog psiho-emo-intelektualnog
odjeka.
SPOJLER:
Na kraju ispadne
da je celo to glomazno zamešateljstvo napravljeno sa svrhom da se Drevni zli
bogovi zadovolje ritualnim KAŽNJAVANJEM omladine tako što će se mladunci
provoditi kroz najgore klišee B-horor filmova pre nego što na kraju,
eventualno, ostane živa samo jedna devica. Poremećaj u planu nastane kada, uz
Devicu, na kraju živ ostane i Stoner. Ako on ne strada pre zore, ceo svet će da
prožderu ovi nevidljivi Drevni. Ali pošto njega živo zabole da se žrtvuje i
strada ZA druge, on odabere da strada ZAJEDNO SA 6 milijardi drugih. Takva
sebična (?) odluka data je takvom liku da ona nema nikakvu težinu u ma kom
smislu.
Ja sam navijao
za bar malkice originalniji završetak: da na kraju Stoner ubije
"Devicu" (koja to verovatno i nije – "but we work with what
we've got!") a da se bogovi ipak primire, jer Stoner je takođe nevin, tj. Devica. Avaj, ništa od toga. To bi bilo
ne samo duhovitije nego i smislenije i žanru prikladnije. Oh, well... Zato
Whedon sad piše mega-stomilionske AVENDŽERE, a ja sedim na Birou...
PS: Ako ste gledali CROPPED verziju, čije dno je isečeno da bi se izbacili korejski titlovi, onda niste videli ovaj kadar kako valja:
