THE CABIN IN THE WOODS (2012)

**(*)

2+

            Ovaj film ste već gledali. Trista puta. Toliko je otrcan da zvuči kao vic: otišli Frajer, Plavuša, Učenjak, Devica i Stoner/Nerd u kolibu u šumi, a kad tamo a ono međutim: psiho ubica, kanibalski klan, duhovi, zombiji, trolovi, sirenko (merman)... Popunite prazninu.

            I što biste sad ovo gledali po trista prvi put?

            Eeeeee... Pa, razlika je u tome što autori ovoga ZNAJU da ste gledali ovo isto u prethodnih trista inkarnacija, pa zato ne prave film, nego film-o-filmu, meta-film. Ovo je pokušaj da se napravi postmoderni intertextualni "teens in the woods" hororčić koji bi za taj podžanr uradio ono što je SCREAM za slasher. Pih, kažem ja na tu ispraznu tendenciju, i dvostruko pih za konkretni rezultat koji smo dobili u KOLIBI U ŠUMI. (Uprkos ovim pihovima, u rivjuu koji sledi nema spojlera - osim na samom samcitom kraju, gde je to uredno obeleženo!)

            Okej, nije to suviše negledljivo niti je stravično nezanimljivo: u gomili budalaština s etiketom "horor" u poslednje vreme, ovo se još i može podneti – iako, odmah naglašavam, ovo NIJE horor, nego meta-horor. Ovo je "horor" sa distancom, sa odmakom, koji publici neprestano namiguje i komentariše: zamislite da ste seli da gledate PETAK 13-TI, 2. deo, sa svojim ujakom koji horor niti gleda niti voli, ali "sve zna", i koji komentariše svaki "plot" twist, svaki kliše, i smeje se svakoj gluposti u nagomilanim konvencijama dijaloga, motivacije, postupaka... E, toliko "horora" ćete doživeti i gledajući KOLIBU.

            Ovde, umesto napadnog ujaka, imamo likove ("naučnici/tehničari") koji bukvalno posmatraju omladinu u dosadno nezanimljivim kliše situacijama iz "klinci u šumi" podžanra i komentarišu ih, a mi posmatramo njih kako ih posmatraju i komentarišu, kao da su usred Mystery Science Theatre. Sad, nije da takvo po-mo izdrkavanje ne može biti zabavno, na svoj bedasti način (jer, ma koliko uspelo, golo podsmevanje nikad ne može biti ravno istinskom humoru).

            Problem je u sledećem: kliše-situacije su dosadne a po-mo komentari su prvoloptaški predvidivi i mahom neduhoviti. SCREAM je –ma koliko ga neki pljuvali- zapravo vrlo pametan film koji odlično funkcioniše i kao horor i kao meta-horor: Krejven i Vilijamson su tamo (ali samo u prvom delu!) uspeli u retkoj alhemijskoj formuli, da postupak koji obično, u trapavijim rukama, UBIJA stravu, okrenu u svoju korist i upotrebe ga da njime PROIZVEDU (ili pojačaju) STRAVU. Za objašnjenje tog postupka videti moj esej "Ves Krejven i postmoderni horor" u knjizi Studija strave: eseji o horor žanru (Mali Nemo, Pančevo, 2008).

            SCREAM ima izvanredne scene napetosti i strave. SCREAM ima zabavne, memorabilne likove. SCREAM ima antologijske set pisove. SCREAM je game-changer, milestone. SCREAM je doneo nešto novo (pa makar to bilo nadahnuto prešminkavanje starog).

            CABIN IN THE WOODS nema izvanredne scene napetosti i strave. Zombiji koji tu bauljaju u drugoj trećini filma (nakon prve, uvodne, pripremne, dosadne) ne izgledaju posebno (jedva se i vide), i uprkos priručnim sredstvima za sakaćenje i mučenje – tim spravama ne urade ama baš ništa memorabilno, zabavno, neviđeno. Tj. neviđeno je samo u smislu – da se dešava u mrklom mraku, nabrzinu, pa se ništa i ne vidi.

            CABIN IN THE WOODS nema zabavne, memorabilne likove. Oni su svi do jednog Tipovi, odnosno Čiča Gliše kojima na čelu piše: Frajer, Plavuša, Učenjak, Devica i Stoner/d. Nešto je malo nekonvencionalniji jedino Stoner, i baš šteta što njega igra jedna od najantipatičnijih kreatura koje sam u skorije vreme video u nekom "hororu".

CABIN IN THE WOODS nema antologijske set pisove. Umesto scena vrednih pamćenja, on ima DOSETKE. Mislim na CGI mejhem extravagancu u poslednjoj trećini, u kojoj takođe ima vrlo, vrlo malo "mesa" u tom messu, u smislu dramskih situacija, napetosti, strave ili bilo čega što bi se izdiglo iznad nivoa dosetke ili gega (onaj sa sirenkom mi je jedini izazvao osmeh).

CABIN IN THE WOODS nije game-changer, milestone, niti je doneo nešto novo. On dolazi prekasno u po-mo igru, kasni više od 10 godina otkad je to bilo IN, i donosi too little, too late: ova fraza se može primeniti i na njegovu poziciju u po-mo hororu, i na njegovu strukturu, u kojoj se nešto malo kolko-tolko zabavne – mada idejno tupave – horor akcije javlja tek pred kraj.

            CABIN IN THE WOODS nije ni izbliza toliko pametan koliko će delovati nekima, jer su klišei koje ismeva toliko otrcani da za njih ne treba "pamet" veća od one koja stoji iza SCARY MOVIE serijala (inače, iza "pameti" ovog filma stoji Joss Whedon, scenarista filmova Alien: Resurrection i The Avengers i TV serija Buffy the Vampire Slayer, Firefly, Angel...; njemu imamo zahvaliti nešto vrcavije dijaloge nego inače).

            Sve to ismevanje je jadno na više nivoa: 1) ono je debelo okasnelo za zlatnim danima "cabin in the woods" filmova iz 1980-ih; 2) sve i da je aktuelno, to je bičevanje mrtvog konja: parodirati te filmove ima smisla koliko i ismevati tekstove turbo-folk pesama (istina, mnogima je to zabavno, pa će takvi verovatno i ovaj film voleti); 3) to ismevanje je bez ikakve poente, odnosno njime se ne proizvodi dovoljno Zabave da ga opravda, niti se proizvodi nekakvo Značenje vredno pomena i analize. 

Ja ne sumnjam da će biti onih koji će videti veliku pamet u tome šta nam CABIN kaže o horor filmovima (uzimajući kao "dokaz" njihove najbednije predstavnike), ali ne mislim da je naročito promućurno (niti tačno) svesti horor film na ritualizovani obred incijacije tinejdžera u društvene norme odraslih kroz prezentaciju sistema nagrade i kazne – odnosno da B-horori, sa svojim puritanskim moralom, nude odbranu od sila haosa i bezumlja (ovde: lavkraftovski Ancient Ones), tj. nemoralnog, društveno neprihvatljivog ponašanja. Ta kretenska teza se provlači ovde-onde u horor teoriji, ima čak i cela knjiga u kojoj je to glavni argument – Dreadful Pleasures: An Anatomy of Modern Horror by James B. Twitchell – ali to je toliko brutalna simplifikacija da se, na jedvite jade, i uz mnogo ograda, eventualno može koristiti samo za NEKE B-hororčiće iz 1970-ih i 1980-ih, a nikako na ceo žanr.

Sve u svemu, glavna ciljna grupa za CABIN IN THE WOODS su: 1) oni koji ne vole horor; 2) oni koji slabo poznaju horor; 3) deca i omladina, infantilni, površni, horor-vikendaši; 4) ljubitelji Bafi i srodnih budalaština (mada ova grupa u sebi sadrži neke od prethodne tri, ako ne i sve zajedno). Samo oni će, možda, moći da bez veće zadrške uživaju u ovom filmiću. Što se mene tiče, on je half-assed at best, i pružio mi je vrlo, vrlo malo uživanja: prva trećina me je smorila svojim nedovoljno pametno nadograđenim, pešački prezentiranim klišeima, druga trećina me je smorila svojom nenadahnutom "horor" akcijom sa tim kilavim jedva-vidljivim ništaneradećim zombijima, a treća trećina me je smorila svojim ispraznim, neuzbudljivim CGI rolerkosterom po uzoru na slikovnice Zemekisa i kompanije (13 DUHOVA, BROD DUHOVA i sl.). Kraj me je smorio još jednim nepotrebnim suprajz kameo pojavljivanjem Sigurni Viver (u ISTOJ ulozi smo je videli u jednako usiljeno "pametnom" a zapravo zaboravljivom PAULU pre godinu-dve) i besmislenim pančlajnom, neadekvatno pripremljenim i bez ikakvog psiho-emo-intelektualnog odjeka.

SPOJLER:

Na kraju ispadne da je celo to glomazno zamešateljstvo napravljeno sa svrhom da se Drevni zli bogovi zadovolje ritualnim KAŽNJAVANJEM omladine tako što će se mladunci provoditi kroz najgore klišee B-horor filmova pre nego što na kraju, eventualno, ostane živa samo jedna devica. Poremećaj u planu nastane kada, uz Devicu, na kraju živ ostane i Stoner. Ako on ne strada pre zore, ceo svet će da prožderu ovi nevidljivi Drevni. Ali pošto njega živo zabole da se žrtvuje i strada ZA druge, on odabere da strada ZAJEDNO SA 6 milijardi drugih. Takva sebična (?) odluka data je takvom liku da ona nema nikakvu težinu u ma kom smislu.

Ja sam navijao za bar malkice originalniji završetak: da na kraju Stoner ubije "Devicu" (koja to verovatno i nije – "but we work with what we've got!") a da se bogovi ipak primire, jer Stoner je takođe nevin, tj. Devica. Avaj, ništa od toga. To bi bilo ne samo duhovitije nego i smislenije i žanru prikladnije. Oh, well... Zato Whedon sad piše mega-stomilionske AVENDŽERE, a ja sedim na Birou...

PS: Ako ste gledali CROPPED verziju, čije dno je isečeno da bi se izbacili korejski titlovi, onda niste videli ovaj kadar kako valja: