Svi drugi vas zatrpavaju
hajpom i epp-om! Svi drugi vas teraju – kupujte, gledajte, konzumirajte, što
više, dok ne padnete u nesfest! Jedino vam Ghoul, pored PREPORUKA,
prijateljski kazuje i ono što vam drugi neće reći: koje naoko intrigantne
filmove možete i da preskočite, pogledate kod kuće, ili ne gledate uopšte – jer
kriza je i besparica, ko će da kupuje karte za 20 filmova na ovu skupoću?
Dakle, ovo dole sam ja
gledao za vas i umesto vas: nisu to LOŠI filmovi, ali u konkurenciji daleko
boljih i zanimljivijih, OVE baš i možete propustiti.
'71
**(*)
2+
Dobitnik Zlatnog Ghoula za
naj-mušku ulogu, Džeri O'Konel (za film STARRED UP) ovde je prilično
neupečatljiv jer mu poludupasti film ne pruža bogzna kakav materijal da se
pokaže. Premisa, o engleskom vojniku koji zaostane iza "linije
fronta" u Belfastu 1971. i onda mora sam da se probija kroz neprijateljsko
okruženje, mogla je i morala da se izmuze za daleko uzbudljiviji film. Ovaj
nije negledljiv, ali ne prevazilazi nivo kompetentne zaboravljivosti.
ČOVEK PTICA
BIRDMAN
?
Ovo sam ugasio posle pola
sata (inače, traje oko dva). Zato, ovo nije kritika nego impresija i
upozorenje: ništa mi ne vredi gimmick sa kamerom koja, navodno, sve snima u
jednom cugu, džaba mi dobra gluma (i svi Oskari i zlato što sjaaa), kad me ti
likovi i to što im se dešava apsolutno nisu zainteresovali da bih ih pratio dva
sata. Film se ponaša kao da nikad nismo gledali ništa drugo o glumcima,
rediteljima, probama, pozorištu a, za moj groš, ispod svih svojih
razmetljivosti nudi bajat, predvidiv proizvod. Ako vam je baš stalo do filma o
Čoveku sa Glavom Ptice, koji se ceo dešava u pozorištu, bolje pogledajte
remek-delo Mikelea Soavija BLOODY BIRD (aka AQUARIUS, aka STAGE
FRIGHT). E, deco, TO se zove BIRDMAN!
GLASOVI
THE VOICES
**
2+
Rajan Rejnolds je nešto kao
moderni Norman Bejts – ali proleter, golja najobičniji, fizikalac, a ne
hotelijer; umesto sa mrtvom majkom on govori sa svojim kućnim ljubimcima, psom
(dobrica, glas razuma) i mačkom (krvožednom Id zloćom koja ga škotskim akcentom
navodi na ubijanje). Velike šanse iz ove premise uglavnom su protraćene u
jedva-poludupastom, napadno neduhovitom i nenadahnutom filmu. Jedini dobar
fazon je taj što, dok je na lekovima, njegov stan izgleda kao toplo i prijatno,
bogato opremljeno gnezdo, a kad prestane da ih uzima – vidi sebe u mračnom ćumezu
tipičnom za serijske ubice; što je najgore, tad čak ni životinje ne govore.
Avaj, džaba sve kad je zaplet skroz deža vi, a sa jednom jedinom inovacijom
(životinje koje, kao, govore; kasnije i odsečene glave) ništa naročito nije
urađeno. Prosto rečeno, ovi GLASOVI nemaju ništa zabavno i upečatljivo da vam
kažu.
MAPE DO
ZVEZDA
MAPS TO THE STARS
**
2
Boli me čak i prisećanje na
ovaj film. Slično kao što se ČOVEK-TICA pravi da nikad nismo videli satiru na
pozorište, glumce itd. tako se i Kronenberg ponaša kao da niko nikad nije
razotkrio sjaj i bedu Holivuda, pa je zato snimio ovu ružnu i glupu telenovelu
na tu temu. Oh, kako boli kad veliki padnu! Jedini donekle zabavan podzaplet u
svemu ovome tiče se nadobudnog antipatičnog skota od deteta-zvezde i njegove
već u korenu zatrovane (ne)čovečnosti, što je povod za nekoliko baš-baš
crnohumornih scena. Ali za pravi crni humor sačekajte sam kraj, gde ćete videti
wannabe dramsku, ozbiljnu scenu CGI vatre koja bi bila ismejana iz GHOST RIDER
3: HOLLYBALLOO!
RITAM LUDILA
WHIPLASH
2
WHIPLASH je srednjačka bezvezarija.
Citiraću odličan članak koji jasno poentira zbog čega (i tako mi štedi vreme i
trud): "Here’s what Charlie Parker didn’t do in the intervening year: sit
alone in his room and work on making his fingers go faster. He played music,
thought music, lived music. In “Whiplash,” the young musicians don’t play
much music. Andrew isn’t in a band or a combo, doesn’t get together with his
fellow-students and jam—not in a park, not in a subway station, not in a café,
not even in a basement. He doesn’t study music theory, not alone and not (as
Parker did) with his peers. There’s no obsessive comparing of recordings and
styles, no sense of a wide-ranging appreciation of jazz history—no Elvin Jones,
no Tony Williams, no Max Roach, no Ed Blackwell. In short, the musician’s life
is about pure competitive ambition—the concert band and the exposure it
provides—and nothing else. "
Tačno to: " There’s
nothing in the film to indicate that Andrew has any originality in his music.
What he has, and what he ultimately expresses, is chutzpah. That may be very helpful in readying Andrew for a job on
television. “Whiplash” honors neither jazz nor cinema; it’s a work of petty
didacticism that shows off petty mastery.
"
Ovaj članak ucelo imate OVDE.
Vipleš svodi muziciranje na cirkuzanisanje, i to je njegov suštinski promašaj, u svođenju
umetnosti na sport – mada čak ni u sportu ne pobeđuje nužno najuporniji, onaj
koji je najviše prokrvario na vežbama i treninzima, koji je do pucanja napregao
mišiće. Ali nema veze, i ovde na delu vidimo vulgarnu američku veru da će svako
ko svakodnevno trči do iznemoglosti da postane maratonac i šampion.
To sve kulminira u
idiotskoj završnoj sceni u kojoj mladac pokazuje svima kolko brzo može da lupa. Wow. Bravo sinko, get a job in a sideshow,
will you? Dramaturški je to tako postavljeno da klinac i tu kao i svuda drugde ispada
sebični egomanijački skot - jer izbacuje sebe u prvi i jedini plan, nauštrb
benda koji ostavlja na cedilu, tj. baca u senku svojom solo egzibicijom. Kao:
"Sklonite se vi sad, ćutite i gledajte moju egzibiciju!" To nije
kolegijalno niti je lepo. Ali debili misle da tako nastaje umetnost...
TOKIJSKO
PLEME
TOKYO TRIBE
??
S velikim nestrpljenjem sam
dočekao novi film vrlo mi dragog reditelja, Šion Sona – ali, avaj, onda sam shvatio da ja ovo uopšte ne mogu da
gledam! Naime, ta priča o ratu bandi, bandita i kojekakvog polusveta u
alter-futur Tokiju u potpunosti je natopljena hip-hopom. Svi "junaci" to slušaju, svi
recituju-verglaju-repuju, i čitav "film" zapravo izgleda kao
dvočasovni vulgarno-šareni drečavi preterani spot za hipiti-hopiti
"pesmu". Žao mi je, vidim da ima lepih slika u filmu (hell, ima ih i
u video-spotovima, pa ne traju dva sata!), ali moje organsko gnušanje prema
bilo čemu što makar u najavi prismrdi na rep čini mi nemogućim gledanje ovog
filma.
TURISTA
TURIST /FORCE MAJEURE
**(*)
2+
Ova drama bi zapravo trebalo
da bude nešto kao dead pan komedija naravi, ali toliko je dead da nije naročito smešna a ni zabavna – zapravo je do ivice
negledljivosti prerazvučena, repetitivna i predvidiva sa svojim inače solidnim
poentama i zapažanjima, onda kad se ne bavi opskurantizmom (kao u završnoj
sceni, recimo). Nije da tu nema zanimljivosti, na momente, ima simpatičnih
psiho-socioloških uvida, ali... ovaj prilično uninvolving film nije me dotakao
koliko sam želeo i očekivao.
ZUBATI
TUSK
**
2
Ovo je film sa jednim
jedinim "fazonom": ludak otima ljude i hirurški (?) ih pretvara u
morževe.
Avaj, taj "fazon" je razvučen na traaaajaaaanjeeeee
predugometražnog filma krajnje na silu, ubacivanjem ničemu-neslužećih
flešbekova i paralelne radnje u kojoj Džoni
Dep pod šminkom preglumljava i krevelji se igrajući retardiranog
kanadofrancuza u apsolutnom slepom crevu filma.
Gledljivo, uz premotavanje,
samo najzadrtijim pratiocima Kevina Smita, kurioziteta i najpovršnijim fanovima
"ludih" filmova ("Brate, zamisli šta sam gledo: film o liku koji
ljude pretvara u morske konje! Ne možeš da veruješ! Ludo burazere,
ludo!").
Najveći horor u ovom pokušaju crnohumorne torture-strave jeste to
u kakvog je nakazno debelog gmaza sa praseće sitnim očicama i tupavom facom izrastao
Hejli Džoel Osment.
Nekada je gledao
mrtve ljude, a sad vidi ljude-morževe...
UBITI ČOVEKA
TO KILL A MAN
**(*)
2+
Lepo je uhvaćen osećaj
sveprisutnog i skoro neizbežnog nasilja koje se kao usud, uprkos svim naporima,
nadvija nad život jednog običnog porodičnog čoveka... ali kada do toga dođe, i
kad on krene da se sveti, to postaje dosadno, razvučeno, predvidivo, i naprosto
gubi se u jadnoj "poenti".
VARVARI
**
2-
Glupa prvoloptaška
autošovinistička dramica u kojoj je Kosovo samo prazni mit, odnosno izgovor za
lažno stečenu državnu pomoć, tj. alibi za lumpovanje i krađu po gradu (čuvene
"patike za Kosovo"). Presad rumunske estetike u naše okruženje
(Mladenovac vs. Beograd) tehnički nije loše izveden: kamera je dobra, kao i
glumci-početnici (i/ili naturščici), ali džaba kad je scenario banalno
soc-horor sranje selektivno prepisano iz dnevnih novina, bez ikakve nadgradnje.
Distanca
La
distancia
**
2+
Tri patuljka imaju zadatak
da otmu umetninu pod nazivom "Distanca" iz kotlarnice jedne napuštene
ruševne propale ruske termocentrale u nedođiji. Oni to glatko i učine. Kraj.
Usput imamo neke lepe slike iz žanra "kako mali Đokica zamišlja
umetnost". Dosadno i ni blizu tako ludo kao što na prvi opis zvuči (mada,
iskren da budem, nije sasvim lišeno određenog skoro dadaističkog anything goes
šarma).