izabrana dela

izabrana dela

петак, 23. мај 2014.

Michele Soavi's STAGE FRIGHT (1987)

***(*)   
3+

Oduvek sam voleo i poštovao filmove omiljenog mi italo reditelja, Mikelea Soavija, učenika Džoa d'Amata i Darija Arđenta koji je, bez problema, premašio učitelje: ne samo bezveznjaka Amata nego i tatu Arđenta. Praktično govoreći, Soavi je, hronološki gledano, poslednji uistinu veliki italo horor reditelj koji se pojavio na sceni. Ono što deprimira jesu bar tri stvari: 1) on je debitovao još pre više od četvrt veka (a od tada niko ni da mu prismrdi); 2) svoj (za sada?!) poslednji horor snimio je pre dvadeset fucking godina, i 3) u današnja naopaka vremena, jedan tako mega-talentovan reditelj ostao je zaglavljen u blato TV filmova i serija krimi žanra (neki od njih uopšte nisu loši, recimo, veoma volim Arrivederci amore, ciao: to je jedna sasvim lepa trojka), a o bioskopskim projektima i dalje samo mašta...  


To maštanje uključuje čak i nastavak legendarnog DELLAMORTE DELLAMORE (1994): scenario postoji odavno (to mi je potvrdio lično Serđo Stivaleti, majstor za efx maske, s kojim sam razgovarao u Beogradu pre dve godine) ali je nikad teže naći čak i skromne pare potrebne za taj i takav nisko-srednjebudžetski horror! Ništa mu ne vredi što je dr Ghoul njegove filmove stavljao visoko na svoju listu NAJBOLJIH ITALIJANSKIH HORORA (klikni pa vidi!); ne pomaže čak ni hvalospev poslednjem uistinu velikom italo horror filmu - DELLAMORTE DELLAMORE, naravno (klikni pa vidi!).


Italo horror je u krizi odavno, i mada ima pokušaja da malkice živne, za sada ovovekovni pokušaji obitavaju isključivo u okvirima toliko sirotinjskih produkcija da je u njima apsolutno nemoguće postići vizuelnu raskoš i stil koji su oduvek bili jedan od ključnih činilaca špageti-horora. A ako ćemo iskreno, ono što fali u džepu još više zveči u talentu i etitjudu novijih "filmmejkera" tako da… umesto naklapanja o tužnoj italo budućnosti, hajdemo SNAŽNO NAPRED U PROŠLOST! Evo mog osvrta na prvi Soavijev film, skrajnuti dragulj koji je možda nekome uspeo do sada da promakne. Poznat je pod više naslova: STAGE FRIGHT, AQUARIUS, BLOODY BIRD... ali pod svakim od njih, to je pre svega jedan od najboljih slešera ikada snimljenih (nisam pravio listu, ali sasvim sam siguran da bih ga stavio među pet najboljih).


Reprizirao sam ga po ko zna koji put nedavno, ali izgleda da je prošlo podosta otkako ga nisam gledao, jer sam zaboravio koliko je gluma slaba, koliko je dubbing na engleski half-assed i koliko je iritirajuće klišetiziran i uvredljivo zamišljen/odigran lik gaya koga igra John Morghen (G. L. Radice) – inače dežurna žrtva u italo hororima, čovek koji je navikao da gine na najogavnije načine, dal sa svrdlom kroz glavu, dal sa kurcem otfikarenim, dal sa temenom oljuštenim... Ovde je još i dobro prošao, dobio je samo nekoliko udara sekirom u trup, ali mu je zato dato da odigra najhomofobičniju karikaturu peđera ikad viđenu u nekom hororu, a možda i šire (domaće filmove ipak ne računam)!


Pored toga, scenario prečesto tera glupe likove da rade glupe stvari kako bi stvari išle dalje, što ipak umanjuje opštu sliku jer ne igra pošteno.
Po svojoj strukturi, tretmanu likova, pa čak i po nekim čitavim SCENAMA, ovaj film je sasvim izvesno poslužio Žele-Zeki za T.T. sindrom. Npr. onaj (u slešeru često viđen) fazon, da se dve žrtve kriju, ali tako da vide jedna drugu, a ubica vidi samo jednu, pa kad krene da je kolje, a ona je na ivici da oda ovu drugu, pri čemu im se pogledi obavezno sretnu a gledalac u sebi vrišti: "Ućuti kokoško i umri bez reči, nemoj da odaš drugaricu!!!" Takva scena postoji u TTS-u, tijekom pogibije prve drugarice – a varijacija na taj kliše postoji i u Haute Tension, kad se Sesilija krije u garderoberu, a mama drugarice samo što je ne oda pre nego što joj vrat bude prerezan (pri čemu im se pogledi OBAVEZNO sreću).


Uprkos navedenim zamerkama, STAGE FRIGHT je natprosečno dobro režiran, ima vanredno memorabilnu i imaginativnu vizuelnost i smisao za fetišizaciju prizora sasvim na nivou Bave i Arđenta: style over substance - yeah, but a style to burn! Upotreba efekata maske je savršeno odmerena, bez preterivanja ali sa dovoljno gnusnim nagoveštajima, u kratkim kadrovima, slično kao kod Zeke kasnije (a verovatno iz sličnih razloga: mali budget i efekti koji nisu dovoljno dobri da bi izdržali pomniji pogled gledaoca poput onih u već pomenutom Tensionu).


Fotografija je mogla biti i bolja, mada je možda deo krivice do dvd-a koji imam: iako se radi o originalu, jedinom koji je bio dostupan u Americi u vreme kad sam ga kupovao, ovo nije bilo remasterovano i kvalitet slike bi očigledno mogao i morao biti mnogo bolji. Ovaj film VAPI za pristojnim spec. editionom (a u međuvremenu ga je i dobio – pa je kucnuo čas za još jednu reprizu ovog uvek-zabavnog slešera)!


Muzika Sajmona Bosvela je vrlo sporadična, ne-elaborirana, i prilično daleko od masterpisova koje je nešto kasnije radio za Stenlija i Barkera (a pojedini dronovi kao da su direktno prepisani za Hardware tri godine kasnije!).
Inače, zabavno je da je film smešten, navodno, u USA, a ogromna većina glumaca je dabovana na upadljivo British English, što mojim ušesima baš smeta.


Sve u svemu, ovo je više nego obećavajući debi: apsurdan, iracionalan, besmislen, košmaran, prelep, dinamičan, školski primer svega onog najboljeg (i ponečeg lošeg) iz horora 1980-ih, vanredno pitak i ljubak u svom ludačkom storitelingu (koji je uticao na sve, od DILANA DOGA do TT SINDROMA) i u tom retko viđenom relentless drive-u što uključuje i nekoliko savršenih saspens set-pisova, i jasno je zašto je Arđento pohitao da Soavija uzme pod svoje i producira mu iduća dva filma: u to vreme dekica je upravo potpisao svoj poslednji prvorazredan film (OPERA), a Soavijeva zvezda je tek bila u usponu. Nažalost, i taj uspon je zaustavljen posle samo četiri filma... Ali kakva!

Нема коментара: