Crtež: Remi Mabzon
Veseli četvrtak, 2009
Tvrd povez, A4 format, crno belo
80 strana
U ruke mi je nedavno došao ovaj strip album i osećam potrebu da kažem par stvari o njemu.
Ja nisam veliki expert za strip, a veći znalci su već kazali svoje, pretežno pohvalne, reči posvećene ovom delu, pa ću zato biti kratak.
Priznaću, naslov DO VIĐENJA, GOSPODINE baš i ne zvuči preterano nadahnuto a kamo li privlačno. Narandžasta korica sa grubo nacrtanom probodenom ribom takođe nije umetnina koju bih okačio na zid. Pa opet, bacio sam se na ovaj strip i pročitao ga u cugu.
Najveća misterija za mene jeste samo postojanje ovog stripa. Naime, njegov zaplet sačinjava jedna mala, intimna priča koja bi možda mnogo adekvatnije ležala proznoj formi. Kratka priča ili novela, a ne strip na 80 strana. Bila bi to nemilosrdna proza – nešto između nimalo romantizovanog detinjstva iz VELIKE SVESKE Agote Kristof i nesputane a pronicljive vrlo francuske mizantropije L. F. Selina. Ukratko, mračna, teška priča. Šta će to u jednom stripu, mediju namenjenom pre svega eskapizmu klinaca i nedoraslih matoraca, zaista ne razumem. OK, u belome svetu (ovakve) stripove možda čita i poneki kulturni matorac širokih shvatanja, ali mene najviše iznenađuje i oprezno raduje optimizam Veselog četvrtka da i u Srbiji ima dovoljno ljudi (i klinaca) koji će kupiti i čitati jedan ovakav strip.
Zaplet, ukratko. Klincu umrla baba. Tačnije, ubijena je. Još tačnije, dečkov ćale je gurnuo niz stepenice. Ćale je pijana svinja. Baba je dečaku bila najdraži rod. Mama je tiha, životom (i mužem) zgažena ženica. Glavna dilema je: izdati oca, ili se praviti da ne znaš ono što znaš? A čak i ako ga izdaš, kako ćeš dokazati da nije u pitanju samo nesrećan slučaj?
Ima li pravde? Da li će istina izaći na videlo? I kome ona treba? I kome će na kraju balade biti bolje zbog toga?
Osim što je u pitanju bolna i mračna priča o odrastanju i suočavanju sa gorčinom sveta odraslih a ne spektakularna, vickasta superherojska priča o invaziji, kataklizmi, eksplozijama, čudovištima i sisatim junakinjama, DO VIĐENJA, GOSPODINE se karakteriše i crtačkim stilom koji, moram priznati, ni meni samom ne leži. U pitanju je svedeni, visokostilizovani, gotovo karikaturalni (ali ne komični) stil, debelih i grubih linija, sa malo senčenja i mnogo belih i crnih površina u jakom kontrastu. ASTERIKS ovo svakako nije. A ni TORPEDO.
Što se tiče scenarija, tu nemam većih zamerki: ambijent je odlično uhvaćen, ta francuska provincija sa svojim pravilima ponašanja deluje proživljeno i uverljivo, kao i dobro skicirani likovi i njihove interakcije koje su sve samo ne crno-bele. Makar se isprva možda i opirali tom crtežu, ako se prepustite priči vremenom će vas ona uvući u zaista specifičnu atmosferu pažljivo građenu istančanim osećajem za detalj. DO VIĐENJA, GOSPODINE je svakako nesvakidašnji strip u domaćim okvirima, i treba pozdraviti hrabrost izdavača da ga ponudi srpskom čitaocu.