FANTASTIC ZAGREB 2012 (1. deo)

           Već ste čitali moje izveštaje sa prošlogodišnjeg, "nultog" izdanja, kao i najavu ovogodišnjeg. Sad, kad sam se vratio sa osmodnevnog boravka u Zagrebu, okolini i vrlo dalekoj okolini, i malko došao sjebi, probaću da ukratko – koliko se to može – opišem neke od hajlajtova prvog zvaničnog izdanja zagrebačog festivala fanta-weird-horror filma, kao i neizbežne ghoulish propratne aktivnosti (posete gotskim i hororičnim lokacijama ruševina, grobalja, ukletih kuća, zamkova i sl).

            Uopšteno gledano, bilo je ovako...

            Ekonomska kriza je stavila svoje prljave šape na sve, pa tako i na ovaj festival. Njeni tragovi nisu bili poražavajuće snažni, ali jesu bili primetni. Festival je održan sa manje para, ali reklo bi se, sa još više entuzijazma i napora malog tima da se ovo dešavanje odigra, da se dobra ideja razradi i da se s njom nastavi i u post-2012 budućnosti (if any). Zbog toga, ali i zbog još nekih nepredviđenih otkazivanja u zadnji čas, program nije bio još bogatiji: neki naslovi koje su selektori imali u vidu bili su preskupi za dobiti, ili su čuvani za starije, prestižnije festivale.  

Što je još gore, neka velika imena planirana za goste otkazala su učešće par nedelja pred fest, pri čemu mene gotovo fizički boli 3-D odsustvo Bila Fridkina, jednog od retkih živih reditelja kojima bih bez ikakvih problema ljubio stopala. On je bio voljan da dođe, ali je na kraju morao da ostane u USA kako bi promovisao svoj najnoviji film, KILLER JOE, inače najbolja stvar koju premijerno videh na ovom Fanta-ZG-u (rivju stiže ovih dana...). Baš baš baš šteta!

            Filmski program je bio okej, uopšteno gledano: bilo je tu odličnih naslova (THE RAID, KILLER JOE, BEYOND THE BLACK RAINBOW, TEMPTATIONS OF ST. TONY), bilo je relevantnih, hvaljenih filmova koje ja lično ne gotivim previše ali bili su viđeni na većim festivalima pa im je mesto i na ovom (JUAN OF THE DEAD, KILL LIST, THE INCIDENT, KEYHOLE, TWIXT...), bilo je pokušaja otkrića nečeg novog, drugačijeg (uglavnom slabih), kao i nekoliko naslova koji su delovali kao zalutali u program sa repertoara obližnjeg bioskopa (RAMPART, FLYING SWORDS OF DRAGON GATE, SNABBA CASH) ili sa televizije (CODE 37, ONCE UPON A TIME IN THE NORTH). 

            Posebna pohvala za nadahnuto okončanje festivala uz mega-posećenu spec. projekciju Karpenterovog THEY LIVE, koja je bila osveženje on so many fucking levels: 1) ukazala mi je na veličinu tog meni do sada ne preterano dragog filma; 2) otkrila je njegovu zastrašujuće proročansku aktuelnost i, pomalo kontraproduktivno, 3) njegovim old-school kvalitetima obrisan je patos sa 95% ostatka "konkurencije" od novijih filmova prikazanih na festu. Uz Fridkinovog DŽOA, reprize RAIDa i THEY LIVE pružile su mi najviše filmofilskog užitka na Fanta-ZG-u. Film je projektovan sa Blu-Reja, ali je kvalitet bio tako savršen da sam bio ubeđen da su organizatori negde iskopali netaknutu mint 35mm kopiju! Svrššš! 

"Life's a bitch. And she's back in heat!"

            Kad se ovako, sa distance, baci pogled na program, vide se neke dobro osmišljene celine, u kojima ima za svakoga ponešto, a za mene – sve što volim, od exploatacije preko Amerikane do Azije i artsy-weird nesvrstanih. Jedino mogu reći da je šteta što ove godine nije bila selekcija ex-YU naslova, kao prošle. Mislim da je važno da se pretura po našim kolektivnim starim ormarima i da se otuda vade i pred mladu publiku iznose filmovi nekih ljudi koji su, na brdovito-čemernom Balkanu, pokušavali da u svoje radove ubace i nešto horora i fantastike. 

 

Makar rezultati tih pokušaja ne bili baš uvek stelarni, smatram da ih treba prikazivati, gledati i o njima diskutovati, jer ipak je to naša tradicija, iz čijih uspeha kao i neuspeha se može svašta naučiti, ako se tome pametno pristupa. U suprotnom će se eventualni wannabe-reditelji skriveni u publici festivala sačinjenog samo od uvezenih žanr-filmova s pravom pitati: "Domaći horor? Zar mi to imamo?" 

            Mestimično slabi filmovi na festu lakše bi se podneli da je bilo više alkohola – avaj, vinski sponzori su zakazali ove godine. Bilo je nešto piva od jednog od većih sponzora festivala (koje ja ne pijem ako baš ne moram), kao i malo slatke rakije (s cimetom, pepermintom i sl) koju mogu da liznem, faute de mieux, ali vino i šampanjci od prošle godine – izostadoše... Zbog toga je bolje da na ovom javnom mestu ne opisujem kako sam se, čime, gde i koliko napio jedini put tokom festivala, i s kojim posledicama...

            Tribine i predavanje bili su dobro zamišljeni i izvedeni, sa kvalitetnim temama i učesnicima; Press centar je sada na udobnijem, klimatizovanom mestu; volonterke su još ljupkije no prošle godine, a posebna pohvala ide za maskotu festa, Nevidljivog Čoveka, koji se, obmotan zavojima, sa crnim naočarima, a kasnije i u steam-punk varijaciji kostima, sve vreme šetkao po gradu i oko festivala. To je bila baš originalna i zabavna dosetka.  

Ne znam da li se na toj žegi ispod kostima znojio neki glumac, plesač, maneken ili običan entuzijast, ali ko god da je bio – njegov body language je bio besprekoran: dakle, nije to bio neki patetični amater koji se tetura okolo u Halloween kostimu, nego neko ko zna kako se hoda, stoji, kreće, pozira itd.

            Što se tiče lokacija, daleko najprijatnija je upravo renovirana (zapravo, ne sasvim završena) letnja pozornica Tuškanac. Svaka čast starom ali finom i prijatnom kinu Europa usred grada, pa i Cineplexxu, nešto malo dalje od ostalih lokacija, koji je udoban i rashlađen na uobičajeni generički (i stoga zapravo ne-sasvim-festivalski) način. 

Ipak, bez konkurencije je pomenuti Tuškanac na čijim je još novim klupama, usred parka, među drvećem, pod zvezdanim nebom, bilo najprijatnije boraviti posle nehumano vrelih dana s početka jula. Baštica u kafiću  HAM-HAM posle toga bila je takođe solidan produžetak noći/jutra.

            Kad sam kod lokacija, ne mogu i ovog puta da ne pohvalim smeštaj u hotelu WESTIN (pet zvezdica, bejbe, svih 8 noći!), sa perverznim ponudama za doručak koje uključuju i kavijar (!) i sa jednom od najboljih teletina koje sam ikada jeo, za večeru... Prevoz je bio brz i udoban, mini-kombijem BG-ZG-BG. Ovog puta se nije išlo preko Bosne, kao prošle godine, ali je zato iskrsla nova gnjavaža koja nije do festivala niti prevoznika: naime, apsolutno nehumana gužva na granici, u povratku, prinudila nas je na zaobilazni ulazak u Srbiju kod Šida, a svi ti grdni Turci koji su baš tad zapeli da prođu kroz Srbiju napravili su ogromnu gužvu i kod Bubanj Potoka, na izlasku iz Bg, i još veću kod Naisa, na ulazak u Niš (u koji me je Niš Express uvezao takođe zaobilaznim putevima, jer su kod Naisa bili doslovno nepregledni kilometri Turaka)!

            Zagreb je lep grad i u njemu mi je i ovog puta bilo prijatno; na stranu filmovi, bilo je tu i druženje sa ljudima sa festa i oko njega (Vanja Vascarac, Velja Grgić, Kristijan Milić...) kao i sa prijateljima izvan festa (Vuk Radić, urednik Nedeljnog Jutarnjeg i Srđan Crnić, koji me je vodio i vozio u neke zabavne akcije o kojima ćete čitati uskoro). 

            Od gostiju, nešto malo sam ćaskao sa Kubancem iz JUAN OF THE DEAD (igra transvestita; kako ispade, nije morao mnogo da se napreže da glumi), Fincem koji je montirao ONCE UPON A TIME IN THE NORTH (surfer, ne baš neki sagovornik) i Amerikankom Lisom koja je pripomagala festivalu oko engleskog jezika, bavljenja gostima i slično (ispade da je iz Kalifornije i da je bila na Berkliju kao i ja)...

Bilo je to ispunjenih osam dana: za razliku od pomalo hektičnih četiri, prošle godine, kada od silne jurnjave po gradu i okolini i po tribinama i po filmovima i po post-fest žurkama i pijanstvima nisam stizao ni da spavam ni da zastanem i vidim gde sam i šta se zbiva, ove godine sam komotnije raspolagao vremenom, i uspeo da opušteno, polagano, bez trke, vidim i uradim većinu stvari koje sam planirao. A o tim stvarima – u idućim nastavcima...

PS: Sve fotke u ovom postu načinila je slikovita zvanična fotografica festivala: sve njih i još mnoge druge možete, u mnogo većem formatu, videti u galerijama na sajtu, OVDE.